Aktivna legitimacija u postupku zaštite prava i upravnom sporu

I Uvod

Početkom primene Zakona o javnim nabavkama (u daljem tekstu ZJN) i uvođenjem obaveze sprovođenja postupaka javnih nabavki od strane naručioca, određena je i mogućnost zaštite i kontrole zakonitosti prilikom sproviđenja istih. Zaštita prava se može ostvariti u toku celog postupka javne nabavke i to protiv svake radnje naručioca. Zahtev za zaštitu prava podnosi se naručiocu, a ukoliko je podnosilac nezadovoljan odlukom naručioca, postupak zaštite se može nastaviti i pred posebnim organom – Republičkom komisijom za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki (u daljem tekstu: RK), koja je samostalan i nezavisan organ Republike Srbije, koji obezbeđuje zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

Protiv odluke RK se ne može izjaviti žalba ali se može pokrenuti upravni spor. Upravni spor se može pokrenuti i u slučaju „ćutanja uprave“, kada RK nije donela i dostavila odluku u zakonskim rokovima. Za upravne sporove nadležan je Upravni sud.

Zapravo kao jako bitno pitanje postavlja se krug lica koje može pokrenuti postupak zaštite prava, ili upravni spor. Ovo posebno stoga što svi organi (naručilac, RK, Upravni sud), moraju izvršiti prethodnu proveru i utvrditi da li je podnosilac ovlašćeno lice ili ne.

Neretko nejasne i preširoko postavljene norme, kao i primena drugih zakona (Zakon o opštem upravnom postupku, Zakon o upravnom sporu), dovodi često do poteškoća za zakonito postupnje i naručioca i ponuđača.

Ovim komentarom nastojaćemo da ukažemo na najveće probleme koje su se javili u praksi kao i tumačenju normi više zakona. Pa krenimo redom.

II Primena zakona o opštem upravnom postupku u javnim nabavkama i pojam stranke

Od početka primene Zakona o javnim nabavkama (i predhodnim i trenutno važećim), kako naručioci tako i ponuđači često se susreću sa konkretnim situacijama gde ZJN nije izričito uredio i propisio postupanje, a bliže nisu određene ni podzakonskim aktima niti mišljenjima nadležnih organa ( pre svega UJN i RK).

Ovde se zaboravlja odredba supsidijerne primene Zakona o opštem upravnom postupku(u daljem tekstu ZUP) koja je sada propisana članom 148. stav 5. To znači da se pri tumačenju i primeni ZJN treba u takvim situacijama konsultovati i ovaj Zakon (ove odredbe se odnose pre svega na postupke zašite prava). Dakle, ZJN se primenjuje kao lex specijalis, uređujući planiranje javnih nabavki, uslove, načine i postupake javnih nabavki, postupke zaštite prava itd.

To znači da se pri tumačenju i primeni ZJN treba u takvim situacijama konsultovati i ovaj Zakon (ove odredbe se odnose pre svega na postupke zašite prava).

Po ZUP-u pojam stranke je bliže određen:

• lice po čijem zahtevu se pokreće postupak (aktivna stranka)
• lice protiv koga se vodi postupak (pasivna stranka)
• ili zainteresovano lice ( intervent) koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku.

Da bi se neko mogao pojaviti kao stranka potrebno je da ima: stranačku sposobnost, procesnu sposobnost i stranačku legitimaciju ( aktivnu i pasivnu koja je detaljno uređena ZJN-om ).

Stranačka sposobnost – to je ustvari sposobnost lica da bude nosilac prava i obaveza predviđenih materijalnim propisima (podudara se sa pravnom sposobnošću). Stranačku sposobnost imaju fizička lica (građani) i pravna lica (čl. 40. ZOUP-a.). Iako nemaju staus pravnog lica stranke mogu biti i Državni organ, organizacija, naselje, grupa lica i sindikalna organizacija u posebnim slučajevima (čl. 41. I  42. ZUP-a).

Procesna sposobnost – predstavlja sposobnost stranke da sama vrši radnje u upravnom postupku (podnosi zahtev, preduzima radnje u postupku, izjavljuje žalbu itd.).

Ovu sposobnost imaju samo fizička lica (čl. 43. ZUP-a) i ona se podudara sa poslovnom sposobnošću, a obično se dobija sa 18. godina sem u posebnim slučajevima predviđenim zakonom.

Stranačka legitimacija – jeste pravo lica da bude stranka u (upravnom) postupku u konkretnoj, određenoj (upravnoj) stvari kada se rešava o nekom njegovom pravu, obavezi ili pravnom interesu zasnovanom na propisu. Dakle, pretstavlja odnos lica prema konkretnom (upravnom) postupku, manifestovan u aktivnom interesu (koji je još bliže određen u ZJN) da učestvuje u postupku. Ovaj odnos može biti aktivan ili pasivan. U ZJN određen je članom 148.

III. Aktivna legitimacija u postupku zaštite prava

Pasivnu legitimaciju svakako ima organ protiv koga se podosi zhtev za zaštitu prava (naručilac).

Defincija Aktivne legitimacija je nešto promenjena posle izmene Zakona„Sl. glasniku RS“, br. 68/2015.

Kao direktno aktivno legitimisana lica određeni su:

– ponuđač, podnosilac prijave i kandidat.

Ponuđač je lice koje u postupku javne nabavke ponudi dobra, pružanje usluga ili izvođenje radova.

Podnosilac prijave je lice koje je u prvoj fazi restriktivnog postupka, konkurentnom dijalogu ili u kvalifikacionom postupku podnelo prijavu.

Kandidat lice kome je u prvoj fazi restriktivnog i kvalifikacionog postupka, odnosno konkurentnog dijaloga, priznata kvalifikacija.

Dakle u pitanju su lica koji su aktivni učesnici postupka javne nabavke (koji imaju samim tim interes).

Zakonom je određena i posebna grupa aktivno legitimisanih lica radi zaštite javnog interesa, a to su:

-Uprava za javne nabavke, Državna revizorska institucija, javni pravobranilac i građanski nadzornik.

Ovi organi će pokrenuti postupak takoreći po službenoj dužnosti, u slučajevima kada je to određeno zakonom ili drugim propisom izričito, kao i kad utvrde ili saznaju da, za određene činjence, te se može zaključiti da treba pokrenuti postupak. Zaštita javnog interesa je njihova prevashodna uloga, i nemaju obavezu da postupaju po zahtevu drugih aktivno legitimisanih lica posebno ukoliko ona nisu iskoristila svoje pravo podošnošenja zahteva za zaštitu prava. Ovo je bitno izdvojiti obzirom da inicijativa za pokretanje postupka može poteći i od „drugog“ lica (npr. građani, organizacije ili upozorenje nadležnih organa – čl. 113. i 114. ZUP-a).

Posebna kategorija jesu „zainteresovana lica“, čiji pojam je posle izmena dodatno sužen, jer je bio previše široko postavljen. Naime dešavlo se da u fazi postupka pre otvaranja ponuda, gde se kao zainteresovana lica pojavljuju potencijani ponuđači (bukvalno svako lice je moglo preuzeti konkursnu dokumentaciju a – što se smatralo interesom). To je prozvelo „profesionalne obarače tendera“, jer su zainteresovana lica obuhvatala i lica koja uopšte nisu želela niti mogla da učestvuju u konkretnom postupku javne nabavke.

Sada (posle izmene ZJN, Sl. glasnik RS“, br. 68/2015.je potrebno još i ispunjenje dva kumulativna uslova:

• da postoji zainteresovano lice, koji ima interes za dodelu ugovora, odnosno okvirnog sporazuma u konkretnom postupku javne nabavke.
• i da je pretrpeo ili bi mogao da pretrpi štetu zbog postupanja naručioca protivno odredbama ovog zakona .

Na ovaj način su zainteresovana lica sada sem interesa, direktno povezana sa konkretnim postupkom javne nabavke u smislu nastale ili moguće štete, da bi uopšte mogli da se pojave kao podnosilac zahteva., čime je onemogućena zloupotreba podnošenja zahteva.

IV. Teškoće koje se javljaju prilikom tumačenja i primene Zakona

Može se reći da postoje dve kategorije aktivno legitimisanih lica određenih ZJN-om (prva taksativno nabrojana kod kojih se interes pretpostavlja i „zainteresovana“ lica kod kojih je neophodno ispunjenje posebnih uslova radi dokazivanja tog interesa). Kao što smo videli aktivna legitimacija pretpostavlja odnos stranke prema konkretnom postupku u smislu interesa. Kako postupati u situaciji kada prva kategorija (taksativno nabrojanih lica) izgubi intres u konkretnom postupku? To se može desiti na različite načine: npr. ponuđač kome se ponuda obaci, odbije itd. Da li sada takav ponuđač može sada ponovo pojaviti kao aktivno legitimisano lice i uložiti zahtev? U tumačenju ovakve situacije svoj stav iznela je i RK:

Iz rešenja Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, br. 4-00-2936/2015 od 30. decembra 2015. god. :

Dakle, u fazi nakon što je doneta jedna od odluka kojima se okončava stručna ocena ponuda (odluka o dodeli ugovora, odluka o zaključenju okvirnog sporazuma, odluka. o priznavanju kvalifikacije ili odluka o obustavi postupka) prema odredbi člana 148. stav 1. ZJN, aktivna legitimacija za podnošenje zahteva za zaštitu prava, kao inicijalnog akta kojim se, na način i u rokovima koji su utvrđeni odredbama člana 149. ZJN, inicira postupak zaštite prava povodom javne nabavke, se zasniva na postojanju realnag interesa lica koje podnosi zahtev za zaštitu prava da dobije ugovor o javnoj nabavci u konkretnom postupku javne nabavke, pri čemu je pretrpeo ili mogao da trpi štetu zbog postupanja naručioca koje je protivno odredbama ZJN, s tim da je neophodno da podnetim zahtevom bude osporeno takvo postupanje.

Imajući u vidu navedeno, Republička komisija je na osnovu podataka sadržanih u Odluci o dodeli ugovora, utvrdila da je ponuda podnosioca zahteva odbijena kao neprihvatljiva, jer ponuđena cena prelazi procenjenu vrednost javne nabavke.

To dalje, po oceni Republičke homisije, znači da se ne može utvrditi postojanje interesa za dodelu ugovora u konkretnom postupku javne nabavke na strani podnosioca zahteva, u odnosu na ishod stručne ocene koji je takav da mu ne može biti dodeljen ugovor, s obzirom da je njegova ponuda odbijena kao neprihvatljiva, u smislu člana 3. stav 1. tačka. 33) ZJN, zato što je u istoj iskazao cenu višu od procenjene vrednosti utvrđene Odlukom o pokretanju postupka javne nabavke, pri čemu u tom delu sa njegove strane uopšte nije osporeno da je u odnosu na njegovu ponudu naručilac eventualno nezakonito postupio. Naime, nesporna je činjenica da podnosilac zahteva zahtevom za zaštitu prava, pored osporavanja ponude izabranog ponuđača, nije osporio ocenu svoje ponude kao neprihvatljive.

S tim u vezi, Republička komisija ukazuje da eventualna ocena navoda podnosioca zahteva osnovanim, te ponavljanje stručne ocene ponuda, ne bi moglo da ima za ishod da upravo podnosiocu zahteva bude dodeljen ugovor u konkretnom postupku javne nabavke, s obzirom na činjenicu da je njegova ponuda ocenjena neprihvatljivom, a da isto nije osporeno podnetim zahtevom za zaštitu prava. Zbog navedenog, Republička komisija je, postupajući u shladu sa obavezom utvrđenom članom 154. stav 1. tačka 2) ZJN, konstatovala da podnosilac zahteva u konkretnom slučaju, polazeći od navoda podnetog zahteva za zaštitu prava kojima nesporno nije osporio ocenu svoje ponude kao neprihvatljive, a na osnovu odredbe člana 148. stav 1. ZJN, nije aktivno legitimisan da osporava pravilnost postupanja naručioca prilikom vršenja stručne ocene ponuda, iz čega dalje proizilazi da ne postoji zakonski osnov da postupajući organ uđe u meritorno razmatranje osnovanosti podnetog zahteva, te je donela odluku kao u izreci ovog rešenja, shodno članu 157. stav 1. tačka 1.) ZJN.

Dakle, kao što smo videli, bilo koje aktivno legitimisano lice mora imati realan interes u konkretnom postuku, u suprotnom ono prestaje imati stranačku(aktivnu) legitimaciju, te će zahtev takvih lica biti odbačen kao nedozvoljen.

Vrsta inicijalnog akta: Zahtev za zaštitu prava pregled broja po načinima rešavanja za period odluke od 1.12.2015 до 31.12.2015. godine

Način rešavanja	Pre odluke naručioca	Posle odluke naručioca	Ukupno
Odbijen zahtev	5	21	26
Odbačen zahtev	0	7	7
U celini poništen postupak	10	8	18
Delimično poništen postupak	12	36	48
Obustavljen postupak	3	9	12
Rešeno na drugi način	1	0	1
Ukupno:	31	81	112

Izvor: sajt RK.

Drugo sporno pitanje koje želimo ovde obraditi tiče se primene odredaba ZUP-a. Posle  izmene ZJN („Sl. glasniku RS“, 68/2015), u članu 151. izbačene su odredbe o obavezi naručioca da uputi podnosioca na dopunu zahteva ako je isti nepotpun. Na prvi pogled norme člana 151. izgleda sasvim jasno da se ovakav zahtev odbija kao neuredan ako nema sve propisane elemente. Međurim, članom 151. ZJN nije utvrđen način na koji je naručilac dužan da postupi ukoliko neki od obaveznih elementa nije sadržan u okviru podnetog zahteva za zaštitu prava. Ostaje pitanje da li bi se ovde sada trebale konsultovati i odredbe ZUP-a. RK je iznela svoj stav u jednom rešenju.

Iz rešenja Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, 4-00-2895/2015 od 23. decembra 2015. godine:

Dakle, shodno članu 148. stav 5. ZJN u vezi člana 58. stav 1. i 2. ZUP naručilac ima zakonski osnov da odbaci podneti zahtev za zaštitu prava kao nepotpun jedino ukoliko je, prethodno, pozvao podnosioca da uredi podneti zahtev tako da sadrži sve štoje potrebno u smislu člana 151. stav 1. ZJN, pa podnosilac ne postupi po pozivu u ostavljenom roku ili ne dopuni podneti zahtev u skladu sa pozivom za dopunu, koji pri tome mora da sadrži jasnu pouku o načinu na koji bi trebalo izvršiti dopunu, jasno naznačen rok za dopunu i posledice propuštanja.

Pri tome, obaveza naručioca da pozove podnosioca zahteva da izvrši uređenje eventualno neurednog zahteva za zaštitu prava, popisana odredbom člana 58. stav 1. ZUP, nužno podrazumeva njegovu dužnost da u pozivu za dopunu najpre konstatuje u čemu se sastoji nedostaci u sadržini podnetog zahteva za zaštitu prava, te da, potom, na adekvatan i precizan način pouči podnosioca zahteva u čemu se sastoje njegove obaveze u pogledu uređenja podnetog zahteva, tj. na koji način je dužan da postupi da bi otklonio utvrđene nedostatke.

Kao što smo videli, priemenom člana 58. ZUP, ipak se neredan zahtev ne odbacuje odmah ako ima bar „neke“, od propisanih elemenata, već se mora uputiti da uredi zahtev u skladu sa zakonom.

Jedino zahtev koji ne bi imao ni jedan element propisan čl. 151. ZJN-a, bi se mogao odmah odbaciti, a kako je propisano stavom 2. istog člana.

V.  Aktivna legitimacija u upravnom sporu

Kao što je određeno članom 159. ZJN  upravni spor se može pokrenuti protiv odluka Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Međutim ostaje sporno ko može pokrenuti ovaj postupak, odnosno ko ima aktivnu legitimaciju. Tužilac svakako može biti ponuđač, kao i sve druge moguće stranke iz postupka zaštite prava ( između ostalih i Uprava za javne nabavke, Državna revizorska institucija, javni pravobranilac i građanski nadzornik.), zatim nadležni javni tužilac i nadležno javno prvobranilaštvo kako je određeno čl. 11. Zakona o upravnim sporovima(“Sl. glasnik RS”, br. 111/2009).

Ostaje nedoumica da li to može biti i naručilac?

Pravo na upravni spor

Član 159.

Protiv odluke Republičke komisije ne može se izjaviti žalba.

Protiv odluke Republičke komisije može se pokrenuti upravni spor u roku od 30 dana od dana prijema odluke.

Upravni spor može se pokrenuti i kada Republička komisija nije donela i dostavila odluku u rokovima predviđenim članom 158. ovog zakona.

Pokretanje upravnog spora ne odlaže izvršenje odluke Republičke komisije.

Postupak zaštite prava, započet podnošenjem zahteva za zaštitu prava naručiocu, završava se (pred tim organom) donošenjem rešenja ili zaključka od strane istog . Kako naručilac odlučuje po podnetom zahtevu  (u ograničenom obimu – može isti odbaciti zaključkom, usvojiti zahtev ili dokumentaciju uz obarzloženje dostaviti RK), ostaje nerešeno pitanje statusa naručioca u postupku zaštite. Kao što što smo videli postoji mogućnost da naručilac uopšte i ne odlučuje o zahtevu već da isti samo prosleđuje RK. Ovde posebno, postoji nedoumica uzimajući u obzir i da je Republička komisija samostalan i nezavisan organ Republike Srbije, koja za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini i obezbeđuje zaštitu ponuđača i javnog interesa u postupcima javnih nabavki, pa se postavlja pitanje veze i odnosa sa naručiocem. Međutim, obzirom na navedene okolnosti pitanje i nedoumica da li se naručilac može ipak može smatrati „nekom vrstom“ prvostepenog organa, otklonjen je stavovima utvrđenim u odlukama Upravnog suda.

Iz presude Upravnog suda, 14 UV 238/2014 od 19. septembra 2014. godine :

Rešenjem Upravnog suda, Odeljenja u Novom Sadu III-5 U. 3802/14 od 12.06.2014. godine, odbačena je tužba D. z. ”N. S.” iz N. S., ovde podnosioca prigovora, podneta protiv rešenja Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, broj …… od 06.02.2014. godine, kojim je usvojen zahtev za zaštitu prava podnosioca zahteva ”L.” d.o.o. iz B., i delimično poništen otvoreni postupak javne nabavke dobara vakum sistema za uzorkovanje biološkog materijala, broj JN br. ….., naručioca, ovde podnosioca prigovora, u delu stručne ocene ponuda i donošenja odluke o dodeli ugovora broj ….. od 18.12.2013. godine i obavezan naručilac, ovde podnosilac prigovora, da podnosiocu zahteva ”L.” d.o.o. iz B., naknadi troškove postupka zaštite prava u iznosu od ……. dinara, u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Podnosilac prigovora, u prigovoru izjavljenom Upravnom sudu dana 01.07.2014. godine, osporava rešenje Upravnog suda, Odeljenja u Novom Sadu III-5 U. 3802/14 od 12.06.2014. godine, ističući da prigovor podnosi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Na osnovu odredaba Zakona o javnim nabavkama (”Sl. glasnik RS” br. 116/2008), koje u tužbi citira, podnosilac prigovora smatra da proizlazi da je naručilac zaista imao položaj prvostepenog organa u skladu sa odredbama navedenog Zakona. Međutim, prema pravilima važećeg Zakona o javnim nabavkama (”Sl.glasnik RS” br. 124/12), naručilac ima položaj prvostepenog organa samo u slučaju kada rešenjem usvaja zahtev za zaštitu prava (član 153. stav 1. tačka 1. Zakona), ali isto tako naručilac nema položaj prvostepenog organa u slučaju kada dostavlja odgovor na zahtev za zaštitu prava i kompletnu dokumentaciju iz postupka javne nabavke Republičkoj komisiji, koja će odlučiti o zahtevu za zaštitu prava (član 153. stav 1. tačka 2. navedenog Zakona), tj. tada Republička komisija ima položaj prvostepenog organa, jer zaista odlučuje o zahtevu. Na osnovu navedenog predlaže da posebno veće suda uvaži prigovor, poništi osporeno rešenje o odbacivanju tužbe i nastavi postupak pred sudom po tužbi podnosioca prigovora.

Po oceni navoda u prigovoru, te rešenja Upravnog suda, Odeljenja u Novom Sadu III-5 U. 3802/14 od 12.06.2014. godine, saglasno članu 27. stav 2. Zakona o upravnim sporovima (”Sl. glasnik RS” br. 111/09), posebno veće Upravnog suda je našlo da je prigovor neosnovan.

Pravilno je rešenjem Upravnog suda, Odeljenja u Novom Sadu III-5 U. 3802/14 od 12.06.2014. godine, odbačena tužba podnosioca prigovora – tužioca, primenom odredbe člana 26. stav 1. tačka 4. Zakona o upravnim sporovima, budući da je prema odredbama Zakona o javnim nabavkama (”Sl. glasnik RS” br. 124/12), propisano da je postupak javne nabavke upravna stvar, a o zahtevu za zaštitu prava podnosilaca rešava naručilac primenom Zakona o opštem upravnom postupku, zbog čega naručilac ima procesni položaj prvostepenog organa. Kako je u osporenom rešenju pravilno utvrđeno da je D. z. ”N. S.” iz N. S., kao naručilac imao položaj prvostepenog organa, to je osporenim rešenjem pravilno utvrđeno da podnosilac prigovora ne može biti stranka u upravnom sporu, u smislu člana 11. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

Iz presude Upravnog suda, III-11 U 8346/2014 od 3. septembra 2014. godine:

U postupku prethodnog ispitivanja tužbe, Upravni sud je našao da tužbu treba odbaciti, jer tužilac nema aktivnu legitimaciju za pokretanje upravnog spora.

Odredbom člana 11. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (“Službeni list RS”, br. 111/09), propisano je da tužilac u upravnom sporu može da bude fizičko, pravno ili drugo lice, ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovani interes.

Odredbom člana 26. stav 1. tačka 4. navedenog zakona, propisano je da će sudija pojedinac rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi da se upravnim aktom koji se tužbom osporava ne dira očigledno u pravo tužioca ili u njegov na zakonu zasnovani interes.

Prema oceni ovog suda, organ vlasti koji rešava po podnetom zahtevu za zaštitu prava  protiv čije odluke je dozvoljeno izjavljivanje žalbe, ima procesni položaj prvostepenog upravnog organa, pa u toj, istoj, stvari nema pravni interes za podnošenje tužbe protiv osporenog rešenja.

Dakle, bez obzira da li je naručilac doneo konkretnu odluku o podnetom zahtevu za zaštitu prava, on ima pravni položaj prvostepenog organa imajući u vidu pravila upravnog postupka. Ovo svakako predstavlja stvar tumačenja, te ovakav stav verovatno proističe iz toga da je naručilac već postupao po zahtevu, prethodno ispitujući zahtev za zaštitu prava (čl. 152. ZJN), ali preduzimajući i druge radnje u postupku. Inicijalni akt za postupanje Republičke komisije po podnetom zahtevu za zaštitu prava predstavlja odgovor naručioca sa kompletnom dokumentacijom predmetnog postupka javne nabavke (što postupak pred RK čini drugostepenim po svojoj pravnoj prirodi).

 Iz ovoga proizilazi da on ne može pokrenuti upravni spor protiv odluke RK, obzirom da je prvostepeni organ, a što mnogi naručioci ispuste iz vida.

VI Protiv kojih odluka je moguće pokrenuti upravni spor?

Bitno je naglasiti da obzirom na odredbe čl. 159. ZJN nije moguće pokrenuti upravni spor ni protiv odluka naručioca (kao prvostepenog organa u postupku zaštite prava), pa bi takva tužba u upravnom sporu bila odbačena kao nedopuštena.

Ovakvo postupanje definisano je članom 14. Zakona o upravnim sporovima, gde je određeno da se upravni spor može pokrenuti samo protiv konačnog upravnog akta – koji je donet u drugom stepenu ili protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dozvoljena žalba u upravnom postupku (što ovde nije slučaj).

Kako je članom 157. ZJN propisan veliki broj odluka (rešenje ili zaključak) kojom RK okončava drugostepeni postupak, ostaje nedoumica da li se upravni spor može pokrenuti protiv svake ove odluke?

Ovo je zapravo pitanje određenja upravnog akta i stvari (čl. 4. i 5. ZUP-a). To svakako može biti rešenje, kojim je Republička komisija odlučila o zahtevu za zaštitu prava, zatim u meritumu o žalbi izjavljenoj protiv zaključka naručioca, ili zaključak kojim se odbacuje zahtev – žalba, odnosno obustavlja postupak, kao i svaka druga zavisno od konkretnog slučaja a kojom se neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari.

U Članu 157 stoji:

Republička komisija zaključkom:

1) odbacuje zahtev za zaštitu prava, odnosno pisano izjašnjenje o nastavku postupka pred Republičkom komisijom;

2) obustavlja postupak na osnovu prijema pismenog obaveštenja o odustajanju od zahteva za zaštitu prava pre donošenja odluke;

3) odbacuje žalbu kao nedopuštenu, neblagovremenu ili izjavljenu od strane neovlašćenog lica;

4) odbacuje zahtev za pokretanje prekršajnog postupka.

Republička komisija rešenjem:

1) usvaja zahtev za zaštitu prava kao osnovan, u celini ili delimično poništava postupak javne nabavke;

2) odbija zahtev za zaštitu prava kao neosnovan;

3) potvrđuje ili poništava zaključak naručioca;

4) -brisana-;

5) usvaja ili odbija predlog naručioca iz člana 30. stav 3. ovog zakona;

6) usvaja ili odbija predlog iz člana 150. stav 5. i člana 150. stav 8. ovog zakona;

7) izriče novčane kazne;

8) poništava ugovor;

9) odlučuje u prekršajnom postupku.

Vrsta inicijalnog akta: Zahtev za zaštitu prava za mesec decembar 2015. god.
Ukupno predmeta		Ukupno trajanje procedure od formiranja predmeta     (u danima)	Vreme odlučivanja od prijema kompletne dokumentacije (u danima)
113		84,21	68,31

Izvor: sajt RK

Ovde se zapravo postavlja pitanje kod deklaratornih odluka ( kojima se samo potvrđuje neka faktička radanja – npr. odustajanje od zahteva), da li se njima zaista rešava o konkretnom pravu ili obavezi primenom propisa, na šta se može dati negativan odgovor. Ovo će svakako biti stvar tumačenja od strane sudova, ali verovatno da u ovim slučajevima ne bilo osnova za pokretanje upravnog spora.

Celokupan tekst na ovu temu, kao i kao i druge stručne tekstove iz oblasti javnih nabavki, možete pročitati u novom broju časopisa „Bilten Javnih nabavki“ – br. 4.

DETALJNIJE