Da li provalna krađa može biti sitna?

Konkretan povod za pisanje ovog komentara je Presuda broj Kzz 304/2016 Vrhovnog kasacionog suda (u daljem tekstu: VKS), od 30. marta 2016. god. u kojoj je VKS praktično dao pozitivan odgovor na pitanje postavljeno u naslovu. U obrazloženju presude VKS navedeno je (citat): „[…] kada je krivično delo teška krađa izvršena provaljivanjem ili na drugi način predviđen u članu 204. stav 1. tačka 1. KZ može se tretirati kao krivično delo sitne krađe samo ukoliko je utvrđeno da je učinilac išao za tim da protivpravno oduzme tuđu stvar u vrednosti koja je označena u stavu 2. člana 210. KZ […]“.

Dakle, po VKS krivično delo provalna krađa (teška krađa izvršena provaljivanjem ili sledstveno tome i bilo koja teška krađa), može se tretirati kao krivično delo sitna krađa ukoliko je učinilac išao za tim da protivpravno oduzme tuđu stvar u propisanoj maloj vrednosti. Inače, slično razmišljanje je primenjivano i u presudama nižih sudova.

Na početku da istaknem nešto. Iako sam autor ovog i brojnih drugih komentara, koji se bave tekstom krivičnih propisa, ne smatram sebe stručnjakom za krivično pravo (niti pokušavam da se predstavim kao takav). Ali, i pored sve dobre volje, te uvažavanja sudija VKS, sa ovakvim stavom ne bih se mogao složiti. Nije reč o filozofskim gledanjima već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke).

Da se prvo podsetimo nekih osnovnih pravila kod tumačenja napisanog. Najpre se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Ono što se ne radi nikada, odnosno zabranjeno je tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe. A pre svega kod tumačenja se mora veoma voditi računa, o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova.

1. Šta je krađa?

U Krivičnom zakoniku (Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016“) – u daljem tekstu: KZ, propisano je krivično delo krađa u nekoliko svojih varijanti (obična, osnovni oblik dela, teška i sitna).

Za krađu KZ u u članu 203. kaže sledeće:

„(1) Ko tuđu pokretnu stvar oduzme drugom u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.

(2) Za pokušaj dela iz stava 1. ovog člana kazniće se.“.

Dakle, imamo par odrednica i pojmova koji su bitni za tumačenje.

Prvi je odrednica „tuđu“ što znač da je stvar u svojini drugog lica (fizičkog ili pravnog, nebitno).

Definicija pokretne stvari nije data u KZ u članu 112. u kome je objašnjeno značenje izraza u ovom zakoniku, jer je zakonodavac verovatno smatrao da se radi opštepoznatom pojmu, osim jednog dopunjujućeg određenja iz stava 16, da se pod pokretnom stvari smatra se i svaka proizvedena ili sakupljena energija za davanje svetlosti, toplote ili kretanja, telefonski impuls, kao i računarski podatak i računarski program. Kako god, uzećemo prostu definiciju da je pokretna stvar ona koja se može pomeriti sa mesta na kome se nalazi bez promene njene suštine odnosno remećenja strukture, a pod čime se podrazumevaju i novac, hartije od vrednosti i sl.

Za imovinsku korist u stavu 36, člana 112. KZ kaže se da imovinska korist predstavlja dobro svake vrste, materijalno ili nematerijalno, pokretno ili nepokretno, procenjivo ili neprocenjivo i isprava u bilo kom obliku kojim se dokazuje pravo ili interes u odnosu na takvo dobro. Imovinom se smatra i prihod ili druga korist ostvarena, neposredno ili posredno, iz krivičnog dela, kao i dobro u koje je ona pretvorena ili sa kojim je pomešana.

Imamo i odrednicu „protivpravno“ što znači da se nešto (stvar) pribavlja nezakonitim putem, bez valjanog pravnog posla i sl., što je logično, jer pošto se radi o krivičnoj odgovornosti, mora postojati protivpravnost.

Prema opštim odredbama KZ, krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom. Znači, za postojanje krivične odgovornosti potrebno je da postoji krivica. Ovde moramo dati još neke osnovne definicije iz KZ.

Prema članu 22. KZ, krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Krivično delo je učinjeno sa krivicom i ako je učinilac postupao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa. Dakle, kriv onaj učinilac koji je u vreme kada je učinio delo postupao sa umišljajem ili iz nehata.

Dalje, prema članu 23. KZ, nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u stanju neuračunljivosti a neuračunljiv je onaj učinilac koji nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećenosti. Učiniocu krivičnog dela čija je sposobnost da shvati značaj svog dela ili sposobnost da upravlja svojim postupcima bila bitno smanjena usled nekog od navedenih stanja (bitno smanjena uračunljivost) može se ublažiti kazna.

Krivično delo je učinjeno sa umišljajem (član 25. KZ) kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao. S druge strane krivično delo je učinjeno iz nehata (član 25. KZ) kad je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.

Kako je pri propisivanju norme upotrebljena odrednica „u nameri“, znači da kod krađe zakonodavac zahteva da postoji umišljaj, što je takođe logična pretpostavka, jer teško se nešto slučajno može ukrasti. Takođe, podrazumeva se da učinilac zna šta čini i da stvar nije njegova.

Ali, učinilac mora da ispolji specifičnu nameru, za pribavljanje materijalne koristi, jer ukoliko izostane korist, govorimo o krivičnom delu oduzimanje tuđe stvari iz člana 211. KZ, koje čini onaj ko bez namere pribavljanja imovinske koristi protivpravno oduzme tuđu pokretnu stvar.

Dakle, da sumiramo, krađa (u svom osnovnom obliku, obična) bi se mogla definisati kao umišljajno (sa namerom) protivpravno oduzimanje tuđe pokretne stvari radi ostvarenja imovinske koristi. U suštini, oko ovoga nema nekog spora ni u teoriji ni u praksi, jer čak i laici znaju šta termin „ukradeno“ podrazumeva.

2.Šta krađu čini teškom?

Teška krađa propisana je u članu 204. KZ koji kaže:

„(1) Učinilac dela krađe (član 203) kazniće se zatvorom od jedne do osam godina, ako je krađa izvršena:

1) obijanjem ili provaljivanjem zatvorenih zgrada, stanova, soba, kasa, ormana ili drugih zatvorenih prostora ili savlađivanjem mehaničkih, elektronskih ili drugih većih prepreka;

2) od strane grupe lica;

3) na naročito opasan ili naročito drzak način;

4) od strane lica koje je pri sebi imalo kakvo oružje ili opasno oruđe radi napada ili odbrane;

5) za vreme požara, poplave, zemljotresa ili drugog udesa;

6) iskorišćavanjem bespomoćnosti ili drugog teškog stanja nekog lica.

(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i učinilac dela krađe ako vrednost ukradenih stvari prelazi iznos od četristopedeset hiljada dinara.

(3) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i učinilac dela krađe, bez obzira na vrednost ukradene stvari, ako ukradena stvar predstavlja kulturno dobro, odnosno dobro koje uživa prethodnu zaštitu ili prirodno dobro ili ukradena stvar predstavlja javni uređaj za vodu, kanalizaciju, toplotu, gas, električnu ili drugu energiju ili uređaje sistema javnog saobraćaja i veza, odnosno delove tih uređaja.

(4) Ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane organizovane kriminalne grupe ili ako vrednost ukradenih stvari prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina.“.

Na početku odmah vidimo da se kod ovog krivičnog dela radi o težem, kvalifikovanom obliku osnovnog oblika dela, jer se koristi odrednica „učinilac dela krađe“. Inače, KZ u članu 112. u stavu 11. kaže da se učiniocem smatraju izvršilac, saizvršilac, podstrekač i pomagač. Dakle, nije u fokusu samo konkretno lice koje je oduzelo pokretnu stvar već i neka druga, ali to nije preterano bitno za ovo razmatranje.

Drugo i bitnije je da krađu kao tešku određuje:

• način izvršenja (obijanjem, provaljivanjem, od strane grupe, na drzak način …), ili
• okolnosti u kojima je izvršena (za vreme neke nepogode, iskorišćavanjem bespomoćnost lica …), ili
• vrednost ukradene stvari (veća od 450.000,00 din.), ili
• posebno svojstvo ukradene stvari, odnosno njen značaj za društvo (kulturno ili prirodno dobro, javni uređaj, uređaj sistema javnog saobraćaja ili veza …).

Ono što je najvažnije, pri propisivanju dela, zakonodavac nije tražio kumulaciju uslova, već je svaki slučaj postavljen sam za sebe. Za naše razmatranje je bitno da nigde nije rečeno da stvar mora biti ukradena provaljivanjem (ili na neki drugi način koji određuje tešku krađu) i da je istovremeno njena vrednost veća od propisane.

Kako stoji u pomenutom članu, konkretno, krađu izvršenu provaljivanjem kao tešku definiše način izvršenja a ne visina pribavljene materijalne koristi.

3.Šta krađu čini sitnom?

Šta je sitna krađa definisano je članom 210. KZ, koji kaže:

„(1) Ko učini sitnu krađu, utaju ili prevaru, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.

(2) Krađa, utaja i prevara smatraju se sitnom, ako vrednost ukradene ili utajene stvari, odnosno šteta prouzrokovana prevarom ne prelazi iznos od pet hiljada dinara, a učinilac je išao za tim da pribavi malu imovinsku korist, odnosno da prouzrokuje malu štetu.

(3) Za delo iz stava 1. ovog člana, ako je izvršeno na štetu privatne imovine, gonjenje se preduzima po privatnoj tužbi.“.

Vidimo da je krađa sitna ako vrednost ukradene stvari ne prelazi iznos od 5.000,00 dinara. Dakle, krađu kao sitnu definiše samo mala vrednost ukradene stvari. I može biti takva samo ako vrednost ukradene stvari ne prelazi zadati iznos alo ako istovremeno nema drugih obeležja (specifičan načn izvršenja npr.) koja bi je automatski svrstala u tešku. Nigde zakonodavac nije dao isključenje (nabrojao decidno) ili uputio na to (a to je i po logici nemoguće) da će teži (kvalifikovani) oblici dela ukoliko ne ispunjavaju određene uslove biti podvedeni pod najlakši oblik dela. Jer, već smo rekli šta krađu određuje kao tešku (način izvršenja, okolnosti u kojima je izvršena, velika vrednost ili posebno svojstvo ukradene stvari), i čim se ispuni neki od ovih uslova krađa je automatski teška (nema kumulacije). A sitna je samo ako je vrednost ukradene stvari minimalna a nema tih obeležja. Prosto je, napisano je jasno, nema prostora za previše tumačenja.

Zabunu možda unosi odrednica: „a učinilac je išao za tim da pribavi malu imovinsku korist“, ali samo ako se ne poznaju pravila o tumačenju propisa ili ne razume tehnika pisanja istih, i ako se ne poznaju osnovna gramatička pravila i duh srpskog jezika. Jer ovde nije upotrebljen rastavni veznik „ili“, koji bi razdvojio dva slučaja (pa ili jedan ili drugi). Potpuno drugačiji smisao bio bi da je rečeno: „ako vrednost ukradene stvari ne prelazi iznos od pet hiljada dinara ili je učinilac išao za tim da pribavi malu imovinsku korist“.

Ali nije stavljeno „ili“ već „a“. Zarez je upotrebljen u apozicijskom značenju a veznik „a“ znači da ono rečeno iza njega ima dopunjujuće značenje u odnosu na ono rečeno ispred. E ovde jeste potrebna kumulacija. Da je vrednost vrednost ukradene stvari minimalna i da je učinilac hteo da ukrade baš stvar male vrednosti. To znači da ako je recimo ukrao stvar misleći da će za nju pribaviti veći iznos pa to ne uspe, da to nije sitna već obična krađa. Takav zaključak inače izvodi i sam VKS u jednoj od svojih presuda, Kzz 432/2014 od 20. maja 2014. god. u čijem obrazloženju kaže: „[…] za pravnu kvalifikaciju krivičnog dela okrivljenog, bez značaja je činjenica što je u prvostepenom postupku utvrđeno da je vrednost oduzetog […], s`obzirom na to da je u redovnom krivičnom postupku utvrđeno da je okrivljeni išao za tim da pribavi sebi ne malu imovinsku korist jer isti u trenutku izvršenja dela nije znao kolika je vrednost predmetnog telefona, što je potvrdio i sam okrivljeni u svojoj odbrani […]“.

Da pomenemo da su u ranijem propisu, Krivičnom zakonu Republike Srbije („Sl. glasnik SRS“, br. 26/1977, 28/1977, 43/1977, 20/1979, 24/1984, 39/1986, 51/1987, 6/1989, 42/1989 i 21/1990 i „Sl. glasniku RS“, br.16/1990, 49/1992, 23/1993, 67/1993, 47/1994, 17/1995, 44/1998, 10/2002, 80/2002, 39/2003 i 67/2003) – u daljem tesktu: KZRS, krivična dela krađa (čl. 165.) i teška krađa (čl. 166.) bile definisane gotovo identično, s tim da su sada dodati još neki slučajevi kod teške krađe. Znači ništa nije brisano, samo je dodato. Jedino je kod definisanja sitne krađe (čl. 173. st. 2.) formulacija bila data mala drugačije, ali sa istim smislom, i to: „Krađa, utaja i prevara ne mogu se smatrati kao sitne ako vrednost ukradene ili utajene stvari prelazi iznos od osam hiljada dinara, odnosno ako šteta učinjena prevarom prelazi taj iznos. Ako iznos ne prelazi osam hiljada dinara, krađa, utaja i prevara mogu se smatrati kao sitne kad je učinilac išao za tim da pribavi malu imovinsku korist.“.

Vidimo da je stajalo da se krađa može smatrati sitnom ako vrednost ukradene stvari prelazi navedeni iznos kad je učinilac išao za tim da pribavi malu imovinsku korist. Smisao norme je potpuno isti kao u važećem KZ, samo je bilo rečeno na drugi način i upotrebom možda jasnijeg određenja. Naime, upotrebljeno je „kad“ što znači „u slučaju“, a što nedvosmisleno podrazumeva kumulaciju (iznosa i namere).

Ovakvo razmišljanje je jedino ispravno i logično, jer vrednost stvari određuju neki objektivni parametri (tržište, ponuda i potražnja, njena starost itd.), a ne procena učinioca koliko stvar vredi.

I sam VKS je u svojim ranijim presudama rezonovao pravilno. Takođe, ako se logično posmatra kako onaj koji provaljuje zna šta ima unutra? Čim provaljuje, što je veći rizik i zahteva veći angažman, znači da očekuje veću korist. Da li je realno da se toliko „muči“ da bi uzeo nešto što vredi 1.000, din? Čim se toliko angažuje to njegovu radnju sigurno ne definiše kao delo malog značaja što sitna krađa u svojoj biti jeste. Naime, član 18. KZ kaže nije krivično delo ono delo koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja. A delo je malog značaja ako je stepen krivice učinioca nizak, ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije. Dakle, u fokusu je opasnost ovih dela po društvo i svrsishodnost vođenja kaznenog postupka. To je recimo u KZRS bilo i dodatno podcrtano stavom 3. člana 173. gde je bio rečeno da sud može izreći sudsku opomenu naročito u slučaju ako je krađa ili utaja stvari učinjena radi neposredne potrošnje ili upotrebe za sebe ili članove svoje porodice, ili ako je učinilac vratio stvar ili naknadio štetu prouzrokovanu krivičnim delom.

A ako krenemo pogrešnom analogijom iznetom u stavu VKS, za onim za čim je učinilac navodno išao, odnosno da se imovinska korist koju je učinilac mislio da pribavi jedino ceni, još će ispasti da čak i razbojnička krađa može biti sitna, iako ona svakako nije naivno delo neopasno po društvo, tu imamo upotrebu sile ili pretnje. KZ u članu 205. kaže da razbojnička krađa postoji kad je neko zatečen u delu krađe iz člana 203., pa u nameri da ukradenu stvar zadrži, upotrebi silu protiv nekog lica ili pretnju da će neposredno napasti na život ili telo. Ako dalje razlažemo ispašće da i teži oblici razbojničke krađe iz stava 3. člana 205. KZ, kad je učinjena od strane grupe, čak i organizovane kriminalne grupe, ili pri kojoj je nekom licu sa umišljajem nanesena teška telesna povreda, može biti sitna krađa jer se radi od delu iz stava 1. Ovakva razmišljanja su opasna po još jednom osnovu. Odbrana učinioca se tada svodi na njegovu tvrdnju da je mislio da ukrade nešto manje vredno. Jer kako znati šta on stvarno misli i zna? Jedino je relevantno šta izgovori. Kako proveriti da li ume da proceni vrednost stvari. Ispašće da kriminalcima treba verovati na reč. Potpuno besmisleno, zar ne?

4. Umesto zaključka

Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje? Ovde je reč o razmišljanju sudija VKS, najviše redovne sudske instance u Srbiji, koju bi trebalo da čini elita našeg pravosuđa. Ako su tamo najbolji, šta očekivati drugde?

Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela ili uradila, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenje našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.

Napomena:  Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 33, maj 2017. god.