Da li smo za smrtnu kaznu ili protiv nje?

Pravo pitanje već odavno nije – da li smo za smrtnu kaznu ili protiv nje – ona je ukinuta u većem delu sveta, a njeno ukidanje u državama koje je još primenjuju je samo stvar vremena. Pravo pitanje je: kome ona treba i zašto?

Kao krajnje sredstvo državne represije, smrtna kazna je potrebna autoritarnim režimima. Diktatorski režim ne morate voleti, ali ga se morate bojati. Zato smrtna kazna danas postoji u Belorusiji, Kini i brojnim totalitarnim društvima Afrike i Azije. (Njeno postojanje u pojedinim državama SAD i tamošnjem saveznom zakonodavstvu može se objasniti drugim razlozima, delom kulturno-istorijskim i verskim, a delom imperijalnim statusom Amerike kao supersile.) Istorija pokazuje da je smrtna kazna, u državama u kojima je postojala, neizbežno korišćena kao sredstvo za suzbijanje opozicije: Francuska revolucija, Staljinov teror, primena smrtne kazne u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata (više od 10.000 smrtnih presuda u prve dve godine), i tako u nedogled. Dugačak je spisak srpskih opozicionih političara koji su bili osuđeni na smrt, pa ili pomilovani ili pogubljeni: od Nikole Pašića i Pere Todorovića do Draže Mihailovića i mnogih drugih. Eto zašto „ozbiljnim državama“ treba smrtna kazna.

Na psihološkom planu, smrtna kazna je potrebna autoritarnim ličnostima, kao simbol reda i discipline. Jedno od pitanja putem kojih psihološki testovi utvrđuju autoritarnost kao dimenziju ličnosti je – da li ste za smrtnu kaznu. Autoritarnost je duboko uvrežena u našem društvu, opterećenom naslagama patrijarhalnog i revolucionarnog morala i spremnošću da se, zarad Vođe ili zarad Spasa Nacije, bespogovorno prihvati svaki oblik nasilja. Takvim ličnostima postojanje smrtne kazne daje osećaj (lažne) sigurnosti. Smrtna kazna savršeno paše onima koji bi da „neprijatelja“ kolju zarđalom kašikom, kao što to pokazuje karikatura pronicljivog Coraxa u „Danasu“ odonomad.

Najzad, u trenucima moralne panike, kojoj sva društva povremeno podležu, smrtnu kaznu žele svi, ili skoro svi. To pokazuje jednodušna reakcija srpske javnosti na vest o ubistvu Tijane Jurić. Ubijanje njenog ubice se javlja kao panakeja, spas od smrtne opasnosti koja preti našoj zajednici. Panici je teško odoleti – kada naiđe talas panike, tek malobrojni zadržavaju hladnokrvnost i kritički sud. Zato fejsbuk stranica „Smrtna kazna za ubicu Tijane Jurić“ ima, dok ovo pišem, 181.970 lajkova, a stranica „Srbija protiv smrtne kazne“ samo 1.317. Zato jedan profesor prava, Zoran Ivošević, javno kaže da je „nekada davao podršku ideji da se ukine smrtna kazna“, ali da je posle ubistva Tijane Jurić promenio mišljenje.

Na sreću, moralna panika je, kao i svaka druga, prolazna, ona je jedno privremeno stanje. U običnoj, svakodnevnoj stvarnosti, podrška smrtnoj kazni u Srbiji je mnogo manja nego što nam se sada čini. Zapravo, stručna istraživanja javnog mnjenja pokazuju da u Srbiji nema izrazite većine ni za smrtnu kaznu ni protiv nje. Prema istraživanju Beogradskog centra za ljudska prava iz 2002. godine, broj pristalica i protivnika bio je potpuno izjednačen: 43% za, 43% protiv, uz 14% neodlučnih. Organizacija Srbija protiv smrtne kazne od 2007. svake godine naručuje anketu na uzorku od oko 1.000 ispitanika, a rezultati pokazuju da podrška smrtnoj kazni varira oko 50%, s tim što u pojedinim godinama pada na samo 44% (bez neodlučnih). Ovo je sasvim uporedivo sa stanjem u drugim evropskim zemljama: na primer, u Engleskoj je 2010. godine 51% ispitanika bilo za smrtnu kaznu, dok je ove godine taj procenat pao na 45%.

Kada, kroz nekoliko nedelja, prođe tekuća moralna panika i kada političari, javne ličnosti i, naročito, mediji prestanu da se bave ubistvom Tijane Jurić, podrška smrtnoj kazni u Srbiji će naglo splasnuti, pa će i onaj profesor prava zaboraviti da je juče bio za smrtnu kaznu (a prekjuče protiv nje).

Izvor: Danas.