Dugovi i izvršitelji

Zašto ne plaćamo račune za struju i komunalije, švercujemo se u autobusu i dovodimo sebe u bezizlaznu situaciju, a ipak izmirujemo obaveze prema kablovskim i mobilnim operaterima.

Kada se hroničan nedostatak novca, koji se „po srpski” zove sveopšte siromaštvo, pomeša sa tradicionalnom neodgovornošću „kako ćemo – lako ćemo”, onda se dogodi sledeće: lavina računa stiže na naplatu. Od struje, komunalija, fiksnih i mobilnih telefona, pa sve do kablovske televizije i ostalog, što je izazvalo opšti finansijski nered i paniku pred početak septembra, kada deca polaze u školu i traže nove patike, rančeve i dukseve, a njihovi nastavnici različite vrste udžbenika, vežbanki…

Javni prostor se već danima bombarduje baražnom tabloidnom vatrom, u kojoj se dramatično najavljuje juriš sudskih izvršitelja u stanove dužnika za struju, sa sledećim spiskom pretnji: ko ne plati 10.000 platiće 26.000 dinara. Potom sledi još crnji scenario. Ko nema keš ima stan. A u stanu televizore i nameštaj, a i ostale predmete koji mogu postati plen izvršiteljske garde koja će goniti dužnike.

Prete već danima, a građani drhte pred od strane srpskog pravosuđa opunomoćenim uterivačima dugova. Mogu se pleniti i umetnine, automobili, a bogami i stanovi…

S obzirom na tužnu činjenicu da ogroman broj građana manje-više živi u minusu, predstojeće suočavanje Srba i ostalih etničkih zajednica najpre samih sa sobom, a potom i sa neplaćenim računima, preti da se pretvori u istinsku nacionalnu dramu.

Ali zašto ne plaćamo račune i dovodimo sebe u bezizlaznu situaciju od koje „može da se rikne”? To je jedna od čuvenih filmskih replika Branislava Lečića i može verno opisati situaciju dobrog dela građanstva. Jer onaj ko se do sada nije susreo sa plavom kovertom, koja stiže na kuću od poštara kao presuda izvršiteljskog prekog suda, taj ne zna šta je istinska tranziciona patnja.

I ja sam se pre nešto više od godinu dana osetio kao gospodin Jozef K. koji je procesuiran bez ikakvog suočavanja sa sudijom i porotom. Suđeno mi je i presuđeno u odsustvu, bez pružene prilike da kažem bilo šta u svoju odbranu. Mada, da budem iskren, nisam imao da kažem nešto pametno. Naime, nisam platio „infostan” 10 meseci. Kako sam uleteo u predvorje dužničkog ropstva? Najpre sam mislio da je mudro „Infostanu” dugovati konstantno tri meseca. Ali, kako mi je budžet naglo porastao, pomislio sam da bi bilo lepo da se dugovanje produži na šest meseci. Posle je došlo leto. A ko će tada da misli na „infostan”, čija je najveća stavka – centralno grejanje.

Dogurao sam, tako, do 10 meseci duga. Preko televizije je svakoga dana išla reklama o veoma povoljnom reprogramiranju dugova, ali tu sam već pokazao klasičnu lenjost, jer sam, sve računajući u sebi, mislio – platiću sutra. I ne samo ja, već čitava armija slična meni.

Ispostavilo se da sam platio – malo sutra! Tako mi je jednog jutra stigla plava koverta, a u njoj ispisana presuda sudskih izvršitelja. Dug mi je narastao na oko 140.000 dinara, izvršiteljima sam bio dužan još oko devet hiljada (ne pamtim tačno sume novca, valjda mi ne dozvoljava podsvest), ali sam sve to na jedvite jade platio, kukajući, na 10 rata! Istovremeno sam plaćao nove račune za „infostan”, koji iznose oko 10.000 dinara mesečno.

I prođe tih crnih 10 meseci moje dužničke robije. Od tada sam izdresiran. Plaćam račune čim stignu, sve pevajući. Ne bih to nazvao Pavlovljevim refleksom, već „info-refleksom”, ponašanjem izdresiranih Srba!

Ali, nekoliko komšija zaista ne znaju kako da nađu izlaz iz živog peska u koji tonu. Moj prijatelj je klasičan primer takvog očajnika kome je sudbina već napisana. Ima dvoje dece i ženu koja ne radi, a njegova plata iznosi oko 500 evra. Njegov dug zbog neplaćene struje i „infostana” nagomilao se na više hiljada evrića. On se izvlači uvek u poslednji čas, tako što se non-stop zadužuje kod banaka. Uzima keš-kredite, reprogramirajući stare dugove i stvarajući nove, savršeno svestan da su ga banke već davno uzele kao taoca. Tako se vrti kao loptica za loto. U bubnju je, bez nade da će ikada izaći iz njega sa dobitkom.

To da je on foto-robot srpskog dužnika pokazuje i činjenica da kablovsku televiziju i račune za mobilni plaća – redovno! Ko šiša „Infostan” i „Elektrodistibuciju”! Računa on ovako: momci iz kablovske i operateri mobilne telefonije isključuju programe i signale bez milosti. I bez izvršitelja. A kako da taj divni čovek preživi ovaj crni život bez televizije i čavrljanja telefonom? Ne posmatra život oko sebe, već je zadubljen u premijer ligu na kablovskoj i surfovanje na internetu pametnim telefonom. Srbi možda mogu sebi da dozvole da se ne greju i da žive u mraku. Ali da budu nedostupni – to nikako.

Razume se, valjda, da se i švercuju u autobusu. Komšija je visok oko metar i devedeset, a težak više od sto kilograma. Poput ostalih grmalja sličnih njemu, on predstavlja tipičnog putnika u GSP-u koga „busplus” kontrolori mudro zaobilaze, kažnjavajući mahom bakice i dekice. I kontrolori imaju sličnu sudbinu svojih žrtava. Žele da prežive, ali bez batina.

Legitimizaciju švercovanja u autobusima Gradskog saobraćajnog, čiji direktor, vidim, skršta ruke i obilazi redakcije, žaleći se na neposlušan narod koji, jelte, obožava da se švercuje, na posredan način je podgrejavala i sadašnja vlast. Ali, to su činili kada su bili u opoziciji. Toliko su nagrdili „busplus” sistem naplate da je tada švercovanje bilo jedna vrsta poželjnog otpora prema vlasti. Švercuješ se i odmah si žrtva bahatog režima! A kada dođeš na vlast, iznenada poručuješ da taj „busplus” i nije takav bauk, a da je švercovanje nepoželjno društveno ponašanje.

Kada je Aleksandar Vučić na svojoj fejsbuk stranici napisao da će TV pretplata za RTS, kao što je i ranije obećavao građanima Srbije, biti ukinuta, mnogi su to shvatili kao komandu. Oni koji ionako nisu plaćali pretplatu nastavili su u tom smeru. Oni koji su je plaćali mahom su prestali, jer su znali da je Vučić, tada prvi potpredsednik vlade i ministar odbrane, zapravo glavni gazda u Srbiji. A tada vežeš konja gde ti gazda kaže. Dakle, prestaneš da plaćaš pretplatu.

Tako se ponovio sledeći fenomen. Oni koji redovno plaćaju račune imaju opravdan osećaj da srpska politika krucijalno utiče na srpsku genetiku: redovnim platišama su uši nešto veće od ušiju dužnika, a da pri tom nisu magareće!

Mahom je svaka opozicija sklona manipulaciji sa plaćanjem računa. Kada je Zoran Živković, tada gradonačelnik Niša i jedan od lidera Demokratske stranke, pozivao građane da neplaćanjem računa za struju iskažu građansku neposlušnost režimu Slobodana Miloševića, to se smatralo legitimnim.

Ne plaćaš račune za struju? Dakle, ne finansiraš Slobu.

Demokrate su, međutim, odmah po dolasku na vlast promenile kurs. Zahtevali su – građansku poslušnost! Ne plaćaš struju, dakle nisi za Đinđića?

Dugovi se, kako god bilo, povećavaju. Duguju javna preduzeća, političke stranke, tajkuni i estradne zvezde. Valjda pretpostavljate da će ih sudski izvršitelji zaobići.

Izvor: Politika.