Povratak instituta odlaganja izvršenja

Zakon o izvršenju i obezbeđenju (“Sl. glasnik RS”, br. 106/2015) koji počeo da se primenjuje 1. jula 2016. godine u izvršni postupak ponovo uvodi institut odlaganja izvršenja.

Prethodni Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, broj 31/2011, 99/2011-dr.zakon, 109/2013-OUS, 55/2014 i 139/2014) propisivao je da u postupku izvršenja i obezbeđenja odlaganje nije dozvoljeno, osim ako zakonom nije izričito propisano drugačije.

Za razliku od zakona iz 2011. godine, Zakon o izvršnom postupku (“Sl. list SFRJ”, br. 20/78,… i Sl. list SRJ”, br. 27/92,… i 24/94), Zakon o izvršnom postupku (“Sl. list SRJ”, br. 28/00, 73/00 i 71/01) i Zakon o izvršnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 125/2004) predviđali su ovaj institut.

S obzirom da prethodni zakon nije predviđao mogućnost odlaganja, navešćemo i određene stavove sudova po Zakonu o izvršnom postupku (“Sl. glasnik RS”, broj 125/2004) (u daljem tekstu: ZIP), u pogledu onih odredaba koje se ne razlikuju u bitnom od rešenja novog ZIO.

Novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju (u daljem tekstu: novi ZIO) uređuje odlaganje izvršenja članovima 120. do 127.

I. Podnosioci predloga

O predlogu za odlaganje izvršenja odlučuje sud ili javni izvršitelj, u zavisnosti od toga ko sprovodi izvršenje. Predlog mogu podneti izvršni poverilac, izvršni dužnik, treće lice, a moguće je i odlaganje po sporazumu stranaka, odnosno sporazumu stranaka i trećeg lica.

Kada se može tražiti odlaganje izvršenja? S obzirom na ono što je propisano članovima 120. do 127. novog ZIO, to je moguće tek nakon donošenja rešenja o izvršenju kada je u pitanju izvršenje na osnovu izvršne isprave, odnosno posle njegove pravnosnažnosti, kada je u pitanju izvršenje rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave (član 133. novog ZIO). U rešenju Višeg trgovinskog suda, Iž 555/2008 od 10. aprila 2008. godine, zauzet je sledeći stav:

„…odredbe o odlaganju izvršenja … nezavisno od toga da li se radi o odlaganju na predlog izvršnog poverioca, izvršnog dužnika ili trećeg lica, odnose se samo na onu fazu izvršnog postupka kada su se već stekli uslovi za sprovođenje izvršenja. Kada se izvršni postupak pokreće predlogom za izvršenje na osnovu izvršne isprave, ti uslovi su se stekli već samim donošenjem rešenja o izvršenju, jer žalba ne odlaže izvršenje, a kada se izvršni postupak pokreće predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, onda se pre pravosnažnosti obavezujućeg dela ovog rešenja ne može sprovoditi prinudno izvršenje. U konkretnom slučaju upravo se o napred navedenoj situaciji radi, pa je potpuno bez osnova bio i predlog izvršnog poverioca za odlaganje prinudnog izvršenja. Kako se uslovi za prinudno izvršenje nisu stekli, nisu se stekli ni uslovi za odlaganje prinudnog izvršenja, pa zato ni izvršni dužnik nema pravnog interesa da žalbom pobija rešenje koje je uprkos tome doneto u smislu odlaganja izvršenja za period koji je u međuvremenu protekao.“

II. Odlaganje na predlog izvršnog poverioca

Odlaganje na predlog izvršnog poverioca propisano je članom 120 novog ZIO.

Kod odlaganja na predlog izvršnog poverioca postoje tri situacije: predlaganje odlaganja kada izvršenje još nije počelo, kada je sprovođenje izvršenja počelo i odlaganje u situaciji kada izvršenje može da se zahteva samo u određenom roku.

U prvom slučaju propisano je da javni izvršitelj (odnosno sud, ako je nadležan za sprovođenje izvršenja) odlaže izvršenje koje nije još počelo. O predlogu se odlučuje rešenjem protiv koga žalba nije dozvoljena. Dakle, tumačenjem ove odredbe dolazi se do zaključka da kada izvršenje nije počelo, uvek se odlaže  izvršenje na predlog izvršnog poverioca, bez ulaženja u razloge za odlaganje.

U drugom slučaju kada je sprovođenje izvršenja počelo postoji mogućnost odbijanja predloga izvršnog poverioca, ukoliko se izvršni dužnik usprotivi odlaganju u ostavljenom roku, što će se verovatno retko dešavati.

Treći slučaj odnosi se na situaciju kada izvršenje može da se zahteva samo u određenom roku. U tom slučaju izvršni poverilac može predložiti odlaganje samo dok taj rok ne istekne, a podnošenje predloga nakon ovog roka dovodi do odbacivanja predloga. Npr. ovakav slučaj postoji kod izvršenja radi vraćanja zaposlenog na rad, gde je članom 382. novog ZIO propisan rok za podnošenje predloga za izvršenje.

Stavom 4. člana 120. propisano je da protiv rešenja kojim se odbacuje ili odbija predlog izvršnog poverioca nije dozvoljena žalba, ali isto važi i za prigovor, s obzirom da član 124. izričito propisuje da je prigovor dozvoljen protiv rešenja donetog po predlogu za odlaganje izvršnog dužnika ili trećeg lica.

III. Sporazum stranaka o odlaganju

Članom 121. propisano je da ako se stranka saglasi s odlaganjem predloženim od protivne stranke ili ako se stranke saglase s odlaganjem koje je predložilo treće lice, rešenjem se utvrđuje da je izvršenje odloženo sporazumom stranaka.

Ovde su moguće dve vrste sporazuma: sporazum između stranaka, odnosno izvršnog poverioca i izvršnog dužnika i sporazum između stranaka i trećeg lica.

Dakle, u oba slučaja sud ili javni izvršitelj uvek donosi rešenje o odlaganju, i to bez ispitivanja razloga za odlaganje (stav 2. član 121.).

Ograničenje koje je propisano kod ovog slučaja odlaganja izvršenja, odnosi se na situaciju kada odlaganje predloži izvršni dužnik ili treće lice. Tada je sporazum moguć samo do pravnosnažnosti rešenja po predlogu za odlaganje.

Od 1. januara 2016. godine počeo je da se primenjuje Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (“Sl. glasnik RS”, broj 40/2015) koji posebno ističe da se pravo na suđenje u razumnom roku odnosi i na izvršni postupak. Novi ZIO u članu 121. izričito propisuje da ako je izvršenje odloženo sporazumom stranaka, vreme na koje je odloženo izvršenje ne računa se u trajanje postupka u pogledu zaštite prava na suđenje u razumnom roku. Ovim je otklonjena mogućnost da stranka pokrene postupak zaštite prava na suđenje u razumnom roku kada je sama pristala, odnosno predložila odlaganje postupka.

Kod sporazumnog odlaganja izvršenja nije dozvoljena ni žalba, ni prigovor protiv rešenja o odlaganju, iz istog razloga, kao i kod odlaganja na predlog izvršnog poverioca.

IV. Odlaganje izvršenja na predlog izvršnog dužnika

Odlaganje na predlog izvršnog dužnika će svakako biti najčešći slučaj odlaganja izvršenja (član 122.).

„Ono što je svakako najznačajnije, jeste mogućnost odlaganja izvršenja na predlog izvršnog dužnika i ovako zakonsko rešenje je svakako životno. Naime, postoje mnogobrojne situacije u kojima je zaista neophodno odložiti sprovođenje izvršenja, posebno kod određenih nenovčanih potraživanja (karakteristični primer je ispražnjenje i predaja nepokretnosti), a i inače, u naravi dolazi do faktičkog odlaganja izvršenja, a da o tome nije doneta formalna odluka.“[1]

Izvršni dužnik može samo jednom u toku izvršnog postupka predložiti odlaganje izvršenja.

Za razliku od odlaganja izvršenja na predlog izvršnog poverioca, odnosno po sporazumu, ovde su uslovi za odlaganje strožiji. Naime, izvršenje se može odložiti ako izvršni dužnik učini verovatnim da bi usled izvršenja pretrpeo nenadoknadivu ili teško nadoknadivu štetu, koja je veća od one koju bi zbog odlaganja pretrpeo izvršni poverilac, i ako odlaganje opravdavaju naročiti razlozi koje izvršni dužnik dokaže javnom ili po zakonu overenom ispravom.

Dakle, postoje dva složena uslova za odlaganje izvršenja na predlog izvršnog dužnika.

Prvi uslov je da izvršni dužnik učini verovatnim da bi usled izvršenja pretrpeo nenadoknadivu ili teško nadoknadivu štetu, ali to nije dovoljno, jer šteta mora biti veća od šteta koju bi zbog odlaganja pretrpeo izvršni poverilac.

Drugi uslov za odlaganje je da isto opravdavaju naročiti razlozi, ali pri tom ove razloge izvršni dužnik dokaže javnom ili po zakonu overenom ispravom.

Uslovi su postavljeni kumulativno.

Da li ulaganje vanrednih pravnih lekova ili Ustavne žalbe protiv izvršnih isprava na osnovu kojih je doneto rešenje o izvršenju čije se odlaganje traži, može biti razlog za odlaganje? Ovo pitanje se često javljalo u sudskoj praksi:

U rešenju Iž 187/2010 od 18. februara 2010. god. Privrednog apelacionog suda se navodi:

„…ni činjenica da je podneta revizija protiv izvršne isprave koja je bila osnov za donošenje rešenja o izvršenju ne može biti razlog odlaganja izvršenja, jer se radi o vanrednom pravnom leku, a izvršenju se može pristupiti po pravnosnažnosti odluke koja nastupa donošenjem odluke po redovnom pravnom leku, i ulaganje vanrednog pravnog leka nije razlog za odlaganje izvršenja.“

Iz rešenja Višeg suda u Novom Sadu, Gž 2438/2010 od 9. aprila 2010. god:

„Neosnovan je predlog za odlaganje postupka izvršenja, s obzirom na podnet predlog tuženog za ponavljanje parničnog postupka. Ovo s toga što je u skladu sa odredbama čl. 422. ZPP-a ponavljanje postupka moguće kada je isti odlukom suda pravosnažno završen. Dakle, predlog za ponavljanje postupka kao vanredni pravni lek i doneta odluka prvostepenog suda po predlogu za ponavljanje postupka, ne sprečavaju nastupanje pravosnažnosti izvršne isprave, odnosno izvršnosti rešenja u smislu čl. 32. ZIP-a i ne predstavljaju razlog koji sprečava sprovođenje izvršenja iz čl. 15. ZIP-a.“

U rešenju Višeg suda u Pančevu, Gž 162/2011 od 18. marta 2011. god. zauzet je sledeći stav:

„Činjenica da je izvršni dužnik protiv presude Višeg suda u … kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda … podneo ustavnu žalbu, takođe ne predstavlja žalbeni razlog iz čl. 15. ZIPa. Naime, odredba čl. 86. Zakona o Ustavnom sudu (“Sl. glasnik RS” br. 109/2007), propisuje da ustavna žalba, po pravilu, ne sprečava primenu pojedinačnog akta ili radnje protiv koga je izjavljena, a da na predlog podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud može odložiti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje, protiv koga je ustavna žalba podneta, ako bi izvršenje prouzrokovalo nenadoknadivu štetu podnosiocu, a odlaganje nije suprotno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela veća šteta trećem licu. Izvršni dužnik ničim ne dokazuje da je Ustavni sud naložio odlaganje prinudnog izvršenja do okončanja postupka po njegovoj ustavnoj žalbi, iako je takav predlog u ustavnoj žalbi podnet.

… odluka Ustavnog suda kojom se usvaja ustavna žalba je pravni osnov za podnošenje zahteva za naknadu štete ili otklanjanja drugih štetnih posledica pred nadležnim organom, u skladu sa zakonom, a postupak ostvarivanja naknade štete regulisan je odredbom čl. 90. istog Zakona. To znači da će izvršni dužnik, za slučaj da njegova ustavna žalba bude usvojena, moći da otkloni štetne posledice sprovođenja izvršenja putem zahteva odnosno tužbe za naknadu štete prema izvršnom poveriocu.“

Pored navedenih uslova, može postojati i treći uslov, ukoliko izvršni poverilac predloži da se odlaganje uslovi polaganjem jemstva od strane izvršnog dužnika. Izvršni poverilac ovaj predlog može podneti najkasnije do donošenja rešenja o predlogu za odlaganje izvršnog dužnika. Dakle, ukoliko izvršni poverilac blagovremeno predloži polaganje jemstva, sud ili javni izvršitelj će odrediti i ovaj treći uslov, a izuzetak postoji samo ako bi polaganje jemstva dovelo izvršnog dužnika ili članove njegove porodice u tešku oskudicu.

S obzirom na postavku ovog izuzetka (teška oskudica izvršnog dužnika, odnosno članova njegove porodice), isti se primenjuje samo na izvršne dužnike koji su fizička lica.

Dakle, ako izvršni poverilac blagovremeno predloži polaganje jemstva, sud ili javni izvršitelj će uvek usloviti odlaganje izvršenja predloženo od strane izvršnog dužnika koji je pravno lice, polaganjem jemstva.

Posledica nepolaganja jemstva u roku određenom od starne suda ili izvršitelja, jeste da se predlog za odlaganje smatra povučenim.

Kada su u pitanju pravni lekovi protiv odluke o predlogu izvršnog dužnika, kao što je već navedeno, a dozvoljen je prigovor. Žalba nije dozvoljena, s obzirom da je članom 24. propisano da se žalbom pobija rešenje prvostepenog suda ili javnog izvršitelja, ako ovim zakonom nije određeno da žalba nije dozvoljena ili da se takvo rešenje pobija prigovorom.

Što se tiče pravnih lekova protiv odluke o prigovoru izvršnog dužnika, oni nisu dozvoljeni jer je članom 24. propisano da protiv rešenja donetog po prigovoru protiv rešenja, dozvoljen prigovor samo kod prigovora trećeg lica (odnosi se na prigovor kojim treće lice zahteva da se izvršenje utvrdi nedozvoljenim na određenom predmetu), a žalba samo protiv rešenja donetog po prigovoru protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave.

V. Odlaganje na predlog trećeg lica

Treće lice, kao i izvršni dužnik, može podneti predlog za odlaganje samo jednom u toku izvršnog postupka.

Pri tom postoji i uslov za podnošenje predlog za odlaganje, jer to može učiniti samo treće lice koje je podnelo prigovor da se izvršenje na nekom predmetu izvršenja proglasi nedozvoljenim.

Dodatni, ali obavezan uslov jeste i to da treće lice mora dokazati svoje pravo pravnosnažnom odlukom ili javnom ili po zakonu overenom ispravom. Uslovi su postavljeni kumulativno.

Pravni lek protiv odluke o predlogu trećeg lica je prigovor.

VI. Rok za odlučivanje o predlogu za odlaganje izvršenja

Rok za donošenje rešenja o predlogu za odlaganje izvršenja je pet dana od njegovog prijema, a rešenje se otpravlja u roku od tri radna dana od dana donošenja.

Pri tom, ovaj rok se odnosi samo na odlučivanje po predlogu izvršnog dužnika ili trećeg lica, kod kojih smo već videli da važe nešto drugačija pravila, nego kada je u pitanju predlog izvršnog poverioca ili odlaganje po sporazumu stranaka. Dakle, kada je u pitanju rešenje po predlogu izvršnog poverioca ili po sporazumu, primenjivala bi se opšta pravila propisana članom 15. novog ZIO. Prema ovom članu sud i javni izvršitelj dužni su da o zahtevu ili predlogu stranke ili drugog lica odluče u roku od osam dana i da donetu odluku otprave u narednih pet radnih dana, ako ovim zakonom nije određen kraći ili duži rok.

VII. Dejstvo odlaganja izvršenja

Rešenje o odlaganju izvršenja proizvodi dejstvo od donošenja, a posledica jeste da se za vreme trajanja odlaganja ne preduzimaju radnje kojima se sprovodi izvršenje.

Izuzetak od ovog pravila propisan je kod odlaganja u postupku namirenja novčanog potraživanja, gde se preduzimaju radnje na osnovu kojih izvršni poverilac stiče založno pravo ili pravo namirenja na predmetu izvršenja i procenjuje vrednost predmeta izvršenja. Dakle, moguće je, na primer, vršiti popis i procenu pokretnih stvari na kojima se sprovodi izvršenje i sl.

VIII. Vreme na koje se odlaže izvršenje

Odlaganje izvršenja na predlog izvršnog poverioca traje onoliko koliko je izvršni poverilac predložio, osim kada se radi o izvršenju koje može da se zahteva samo u određenom roku (npr. izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad), u kom slučaju odlaganje traje dok rok ne istekne.

ZIP je propisavao na sličan način odlaganje na predlog izvršnog poverioca, kao i trajanje odlaganja na njegov predlog (čl. 63. i 66. ZIP). ZIP i novi ZIO propisuju da odlaganje na predlog izvršnog poverioca traje onoliko koliko je on predložio. Da li u predlogu izvršni poverilac mora naznačiti period na koji predlaže da se izvršenje odloži i da li može predložiti odlaganje izvršenja na neodređeno vreme? U vezi sa navedenim Privredni apelacioni sud zauzeo je stav u novembru 2010. godine.

„…navedenu odredbu Zakona treba tumačiti da sud na predlog izvršnog poverioca može dozvoliti odlaganje izvršenja na određeno vreme označeno u tako podnetom predlogu. Ukoliko u predlogu nije označen (naveden) period za koji se predlaže odlaganje, sud može odložiti izvršenje na period koji sam odredi ili na neodređeno vreme. U konkretnom slučaju nije odlučno što takvo odlaganje produžava trajanje postupka izvršenja, jer se ne radi o trajanju postupka zbog nepostupanja suda ili opstrukcije izvršnog dužnika, već na zahtev samog izvršnog poverioca.

Naravno, u smislu člana 63. sud može i odbiti predlog za odlaganje ukoliko je sprovođenje izvršenja otpočelo, a izvršni dužnik se izjasni protiv odlaganja. Ovakav odgovor jasno sledi i iz odredbe člana 66. stav 1. Zakona o izvršnom postupku kojom je predviđeno da se na predlog izvršnog poverioca izvršenje odlaže za ono vreme koje je izvršni poverilac odredio. Izuzetak je samo slučaj kada je zakonom predviđeno da se izvršenje ima tražiti u određenom roku. U takvoj situaciji izvršenje se ne može odložiti za vreme duže od tog roka.“

Kod odlaganja izvršenja na predlog izvršnog dužnika, trajanje odlaganja određuje sud ili javni izvršitelj u zavisnosti od konkretnih okolnosti.

Vreme na koje se odlaže izvršenje po sporazumu stranaka ili po predlogu trećeg lica nije propisano, što nije jedinstven primer u novom ZIO (a o prethodnom zakonu i da ne govorimo), pa ćemo se poslužiti analogijom i logikom.

Kada je u pitanju sporazum stranaka, logično bi bilo da kao i u slučaju odlaganja na predlog izvršnog poverioca, odlaganje traje onoliko koliko su se stranke sporazumele. Dok u slučaju odlaganja na predlog trećeg lica, trajanje odlaganja bi trebalo da odredi sud ili javni izvršitelj, a logično bi bilo da, s obzirom da predlog za odlaganje može podneti samo treće lice koje je podnelo prigovor da se izvršenje na nekom predmetu izvršenja proglasi nedozvoljenim, odlaganje traje dok se ne reši ovo pitanje. Kako prigovor, kao i žalba odlažu izvršenje samo kada je to zakonom određeno (član 25.), a kod prigovora trećeg lica da se izvršenje proglasi nedozvoljenim nije određeno da taj prigovor odlaže izvršenje, već tome upravo služi predlog trećeg lica za odlaganje izvršenja, zaključak bi bio da odlaganje izvršenja traje dok se ne reši pitanje nedozvoljenosti, odnosno dok se ne odbije prigovor o nedozvoljenosti, jer u slučaju usvajanja dolazi do obustave postupka i ukidanja svih sprovedenih radnji.

IX. Nastavljanje odloženog izvršenja

Kada istekne vreme na koje je izvršenje odloženo, sud ili javni izvršitelj, po službenoj dužnosti nastavlja izvršenje.

Moguće je da se izvršenje nastavi i pre isteka vremena na koje je odloženo, na predlog izvršnog poverioca, pod uslovom da učini verovatnim da su prestali razlozi za odlaganje ili ako položi jemstvo.

Kod odlaganja po sporazumu, moguć je nastavak izvršenja pre vremena na koje je odloženo, jedino uz saglasnost obe stranke, odnosno stranaka i trećeg lica, ako je odlaganje predložilo treće lice.

Protiv rešenja o nastavljanju izvršenja pre isteka vremena na koje je odloženo dozvoljen je pravni lek i to prigovor.

Umesto zaključka

Rešenje iz Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, imalo je za cilj ubrzanje postupka, ali nije bilo životno, jer je u praksi često dolazilo do odlaganja zbog različitih okolnosti.

„Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine uopšte nije propisivao (predviđao) mogućnost odlaganja izvršenja, čak ni na predlog izvršnog poverioca. Navedeno nije bilo logično zakonsko rešenje, jer bi izvršni poverilac koji disponira svojim pravom da pokrene izvršni postupak – podnošenjem predloga (što može učiniti ali i ne mora), svakako mogao da disponira pravom da eventualno predloži odlaganje izvršenja koje je već određeno.“[2]

Novi ZIO vraća institut odlaganja izvršenja u izvršni postupak, žalbu kao pravni lek, uvodi nove nadležnosti javnih izvršitelja, ali s obzirom na njegovu obimnost, kompleksnost postupka, a često kod pojedinih članova i tehničku nesavršenost, ostavljeno je mnogo prostora za različita tumačenja, što će reći pune ruke posla za sudove.

Izvori:

[1] : Novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju sa komentarom najznačajnijih novina i modelima, M. Nikolić, Profi Sistem Com, jun 2016, str. 275-278.

[2]  Novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju sa komentarom najznačajnijih novina i modelima, M. Nikolić, Profi Sistem Com, jun 2016, str. 275-278.

Izvodi iz sudske prakse preuzeti su iz programa “Propis Soft“.

NAPOMENA: Tekst je prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska kancelarija“, br. 25. , septembar 2016.

DETALJNIJE