Karakter postupka kojim se prouzrokuje šteta od strane organa pravnog lica

Konkretan povod za pisanje ovog komentara je stav koji se može naći u mnogim presudama. Recimo, Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž 7885/2012 od 6. decembra 2012. god., gde je sud zauzeo sledeće stanovište:

„Pravno lice je odgovorno za štetu koju njegovi organi nanesu trećima u vršenju ili vezi sa vršenjem svojih funkcija, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ali postupak organa kojim je šteta izazvana treba da ima karakter delikta, osim ako je u pitanju korišćenje opasnih stvari ili obavljanje opasnih delatnosti, s tim što i u slučaju odgovornosti pravnog lica treba da postoji adekvatna uzročna veza između radnji organa pravnog lica i nastale štete.“.

Dakle, prema iznetom stavu, da bi postojala odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuju njegovi organi, potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi:

– da je šteta nastala, odnosno naneta trećim licima u vršenju ili vezi sa vršenjem funkcija tog organa,

– da postoji adekvatna uzročna veza između radnji organa pravnog lica i nastale štete,

– da nije reč korišćenju opasnih stvari ili obavljanju opasnih delatnosti,

– da postupak organa kojim je šteta izazvana ima karakter delikta.

I pored sve dobre volje, te uvažavanja sudija, sa ovakvim stavom ne bih se mogao složiti. Nije reč o filozofskim gledanjima već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke).

Da se prvo podsetimo nekih osnovnih pravila kod tumačenja napisanog. Najpre se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Ono što se ne radi nikada, odnosno zabranjeno je tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe. A pre svega kod tumačenja se mora veoma voditi računa, o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova.

Dakle, Sud je gore navedeni zaključak izveo pozivajući se na stav 1. člana 172. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i „Sl. list SRJ“ 31/1993), u daljem tekstu: ZOO, koji u celini glasi:

„(1) Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

(2) Ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom.

(3) To pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete.“.

S obzirom da se Sud pozvao na stav 1. navedenog člana, bez neke dalje analize, prvo što se postavlja kao pitanje je, gde je Sud pročitao ono što je interpretirao? Da tačno, ZOO propisuje razne slučajeve isključenja odgovornosti, daje slučajeve kada se za šetu odgovara po principu objektivne a kada po principu subjektivne odgovornosti, kada je potrebno da postoji krivica štetnika, ali bojim se da je ovde pogrešno izvedena analogija. Piše jedino da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Gde je sud pročitao da je potrebno da štetna radnja ima karakter delikta?

Član 172. u ZOO nalazi se u Odseku 4. pod nazivom „ODGOVORNOST PREDUZEĆA I DRUGIH PRAVNIH LICA PREMA TREĆEM“. Ovde treba imati u vidu da je ZOO pisan veoma davno, i da koristi staru terminologiju, dakle reč preduzeće umesto privredno društvo ili privredni subjekt, ali da se svakako misli na subjekte koji obavljaju neku privrednu delatnost. Kada ZOO govori o drugim pravnim licima, u stvari misli se na sva druga pravna lica koja nisu privredni subjekti (organi uprave, ustanove, javne službe, policija, sud…). Značenje izraza kao što su poslodavac i zaposleni nije se promenilo, što je veoma važno za ovu priču. Kada se govori o organu u pravnom licu misli se na fizičko lice ili kolektivno telo koje u pravnom licu obavlja određenu funkciju ili u ime organa vrši određene poslove. O ovome u sudskoj praksi inače nema spora.

ZOO o odgovornosti preduzeća govori u članu 170. gde kaže da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo, s tim što se ovim ne dira u pravila o odgovornosti za štetu koja potiče od opasne stvari ili opasne delatnosti. Oštećeni ima pravo zahtevati naknadu štete i neposredno od radnika ako je štetu prouzrokovao namerno.

O odgovornost drugih lica ZOO, u članu 171., kaže da se odredbe prethodnog člana primenjuju i na druge poslodavce u pogledu odgovornosti za štetu koju zaposleni koji kod njih rade prouzrokuju u radu ili u vezi sa radom.

Znači, ZOO kaže da je poslodavac svakako odgovoran za štetu koju njegov zaposleni pričini u radu ili u vezi sa radom. Time se ne ulazi u pravo oštećenog da naknadu zahteva direktno od štetnika ili pravo regresa isplaćenog iznosa od štetnika, ako je štetu skrivio namerno ili krajnjom nepažnjom. A recimo Zakon o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 i 13/2017-OUS), koji je krovni zakon u oblasti radnih odnosa u članu 5. kaže da je zaposleni fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca a da je poslodavac domaće, odnosno strano pravno ili fizičko lice koje zapošljava, odnosno radno angažuje, jedno ili više lica. U smislu ovog zakona pod zaposlenima, u pogledu prava i obaveza, podrazumevaju se i lica koja rade van radnog odnosa (na privremenim i povremenim poslovima, po ugovoru o delu, po ugovoru o stručnom osposobljavanju i usavršavanju, u slučaju dopunskog rada).

1.Deliktna odgovornost

Da krenemo sa analizom razmišljanja suda. Prvi uslov koji se zahteva je da je šteta nastala, iako sud to ne kaže decidno. Ali bez ovog uslova i ne može biti priče o naknadi iste. Dalje se zahteva da je šteta naneta trećima, u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija tog organa, i da postoji adekvatna uzročna veza između radnji organa pravnog lica i nastale štete, a što je opšta pretpostavka kod naknade štete (uzročnost). I dolazimo do onog spornog, da postupak organa kojim je šteta izazvana treba da ima karakter delikta, osim kada je reč o korišćenju opasnih stvari ili obavljanju opasnih delatnosti, kada se za štetu odgovara u svakom slučaju.

Prvo što je nejasno, o kakvom deliktu je reč? Da li je ovde reč o deliktu u užem ili širem značenju? Da li je reč o značenju u smislu obligacionog prava ili i o deliktu u smislu kaznene (krivične i prekršajne) odgovornosti?

Uzećemo da je delikt u osnovnom značenju protivpravno ponašanje, odnosno postupanje protiv zakona (prestup, zločin, eskces, prekršaj), odnosno svaka kažnjiva radnja. U užem značenju, delikt je pojam koji se odnosi na sva postupanja koja imaju karakter kažnjive radnje a posebno na prekršaje, privredne prestupe i krivična dela. Po širem shvatanju, u delikte se uključuju i neprilagođena i asocijalna ponašanja. U smislu naknade štete to je protivpravno štetno ponašanje (kojim je izazvana neka šteta).

Evo pitanja za razmišljanje. Uzmimo za primer da neko postupajuće lice, bez namere da nekog ošteti ili protivpravno postupa, donese odluku suprotnu propisu kojom se nekom licu prouzrokuje šteta (recimo uskrati mu neko pravo). Da li je on učinio delikt? Ima li pravo da ne zna da rastumači normu ili koju normu da primeni? Da li je organ u kome radi (ili posredno država) odgovorna za tu štetu? Ako tražimo da obavezno postoji delikt (bilo koje vrste) onda nema odgovornosti i naknade štete. A da li je to tako? Dakle, pitanje pre svih pitanja je, da li mora postojati delikt ili je pravno lice svakako odgovorno za štetu koju pričini njegov organ?

2.Subjektivna ili objektivna odgovornost?

Da li je u slučaju odgovornosti pravnog lica za štetu koju njegovi organi nanesu trećima u vršenju ili vezi sa vršenjem svojih funkcija, reč o subjektivnoj ili objektivnoj odgovornosti?

ZOO u čl. 155. kaže da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). U čl. 154. kaže da svako ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu, te da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.

Gore rečeno vezano je za odgovornost za štetu po osnovu krivice (subjektivna odgovornost). Prema čl. 158. ZOO krivica postoji kada je štetnik (lice koje je štetu nanelo) prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom. Dakle, lice koje je prouzrokovalo štetu svojom krivicom dužno je da je nadoknadi. Pretpostavlja se da je štetnik kriv, ali je ova pretpostavka oboriva. To znači da lice koje je prouzrokovalo štetu može dokazati da nije krivo i tako se osloboditi odgovornosti po osnovu krivice. Bitno je reći i da je ovde reč o krivici u smislu obligacionog prava, koja se ne poistovećuje sa krivicom u smislu kaznenog prava.                                                                                                

Objektivna odgovornost za štetu postoji nezavisno od krivice štetnika. Da bi oštećeno lice ostvarilo pravo na naknadu štete potrebno je da dokaže da je pretrpelo štetu i da između nastale štete i štetnikove radnje postoji uzročna veza. Dalje, potrebno je da oštećeni inače nema obavezu da snosi rizik štete, da mu to recimo nije delatnost. S druge strane, štetnik se može osloboditi odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala kao posledica više sile, isključive odgovornosti oštećenog ili nekog trećeg lica, zbog nužne odbrane, stanja nužde, dozvoljene samopomoći ili uz pristanak oštećenika.

Da se vratimo sada na zahtev da se radi o deliktu i da sledstveno tome postoji krivica štetnika. Kako ZOO to nigde nije tražio u citiranom čl. 172. možda je reč o pogrešno izvedenoj analogiji? Samo, sa čim je ova analogija pravljena? Možda sa zakonima kojima se uređuje kaznena odgovornost?

Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela („Sl. glasnik RS”, br. 97/2008) u članu 6. kaže da se odgovornost pravnog lica zasniva na krivici odgovornog lica, ali pravno lice odgovara za krivično delo odgovornog lica i ako je krivični postupak protiv odgovornog lica obustavljen ili je optužba odbijena. A ako pravno lice prestane da postoji pre ili nakon okončanja krivičnog postupka ili promeni pravnu formu u kojoj je poslovalo, novčana kazna, mere bezbednosti i oduzimanje imovinske koristi mogu se izreći, odnosno izvršiti prema pravnom licu koje je njegov pravni sledbenik, ako je utvrđena odgovornost pravnog lica koje je prestalo da postoji. Pravno lice u stečaju odgovara za krivično delo učinjeno pre pokretanja ili u toku stečajnog postupka.

Zakon o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016 i 98/2016-OUS) odgovornost pravnog lica definiše članom 27., po kome je pravno lice odgovorno za prekršaj učinjen radnjom ili propuštanjem dužnog nadzora organa upravljanja ili odgovornog lica ili radnjom drugog lica koje je u vreme izvršenja prekršaja bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica, odnosno ako organ upravljanja donese protivpravnu odluku ili nalog kojim je omogućeno izvršenje prekršaja ili odgovorno lice naredi licu da izvrši prekršaj ili ako fizičko lice izvrši prekršaj usled propuštanja odgovornog lica da nad njim vrši nadzor ili kontrolu.

Zakon o privrednim prestupima („Sl. list SFRJ“, br. 4/1977, 36/1977, 14/85, 10/1986, 74/1987, 57/1989, 3/1990, „Sl. list SRJ”, br. 271992, 16/1993, 31/1993, 41/1993, 50/1993, 24/1994, 28/1996, 64/2001 i „Sl. glasnik RS“, br. 101/2005) u članu 9. kaže da je pravno lice odgovorno za privredni prestup ako je do izvršenja privrednog prestupa došlo radnjom ili propuštanjem dužnog nadzora od strane organa upravljanja ili odgovornog lica, ili radnjom drugog lica koje je bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica.

Ali, već smo rekli da se krivica u smislu kaznene i obligacione odogovornosti ne poistovećuju. Može da nema kaznenog dela ali da je šteta naneta (kao u gore navedenom primeru).

Da sumiramo sada, pošto analogiju nismo našli. Šta u stvari ZOO zaista kaže? Sledeće:

– da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172.);

– za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo (član 170.);

– odredbe člana 171. se primenjuju i na druge poslodavce u pogledu odgovornosti za štetu koju zaposleni koji kod njih rade prouzrokuju u radu ili u vezi sa radom. (član 171.).

I samo to. Nigde nije pomenut karakter radnje kojom je šteta prouzrokovana, nigde nema pominjanja krivice, nema dodatnih uslova. Gore iznetim stavom suda dodat je još jedan poseban uslov koji zakon nije predvideo. Ovo kaže ZOO, a sada da vidimo što kažu neki drugi zakoni.

3.Nezakonit i nepravilan rad kao uslov za naknadu štete

U mnogim presudama postavlja se i dodatni uslov da je rad organa nepravilan i nezakonit, a onda se sud upušta u ocenu da li je do nepravilnosti i nezakonitosti došlo. I obično je zaključak da pogrešno tumačenje zakona nije nezakonito samo po sebi i da stoga ne postoji osnov za naknadu štete.

Paradigma takvog stava je npr. Presuda Višeg suda u Novom Sadu, br. Gž 1842/2015 od 24. maja 2016. god. gde se kaže:

[…] Naime, odgovornost tužene države, kao pravnog lica, za štetu, koju prouzrokuje njen organ, propisana je odredbom člana 172. stav 1. ZOO i ista postoji kada je trećem licu šteta prouzrokovana u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija državnog organa. Međutim, ne dovodi svako nepravilno postupanje državnog organa u okviru zakonskih ovlašćenja, do prava trećeg lica na naknadu štete. Odgovornost države postoji ako je šteta nastala, kao posledica takvog rada njenog organa, koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Organ koji postupa u okviru zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za eventualno pogrešno tumačenje zakonskih normi. Primena neodgovarajuće zakonske norme, nije sama po sebi povreda dužnosti u vršenju funkcija državnog organa. Izraženo pravno mišljenje u tumačenju prava i donošenju odluke suda, kao državnog organa, nije osnov odgovornosti za štetu, bez obzira na to, da li je ono potvrđeno u žalbenom postupku ili su pak odluke zasnovane na njemu ukinute ili preinačene. Dakle, činjenica da je presuda prvostepenog suda, preinačena u drugostepenom postupku, ne vodi do odgovornosti tužene za naknadu štete. Za postojanje ove odgovornosti, potrebno je da je šteta nastala kao posledica svesnog ili krajnje nesavesnog postupanja suda u vršenju zakonskih ovlašćenja, ili zloupotrebe, ili prekoračenja tih ovlašćenja, […]

Prema odredbi člana 6. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“ broj 116/2008) za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilniom radom odgovara Republika Srbija. Međutim, kako isti zakon, u članu 1. propisuje da je sudija nezavisan u postupanju i donošenju odluke, te da presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, potvrđenih međunarodnih ugovora, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava, a odredbom člana 5. sudija ne može biti pozvan na odgovornost i izraženo mišljenje ili glasanje, prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije […]“.

Nešto slično kaže se i u Presudi Apelacionog suda u Beogradu, Gž 486/2010 od 3. februara 2010. god:

[…] Odgovornost države za štetu koju prouzrokuje sudija neraskidivo je povezana sa načelom sudijske nezavisnosti. Ovo načelo predviđa da je sudija samostalan i nezavisan u svom radu, ovlašćen da nezavisno i samostalno tumači i primenjuje materijalno pravo. Pogrešno tumačenje propisa ne predstavlja nezakonit ili nepravilan rad suda zbog kojeg bi država odgovarala za štetu. Svako postupanje prvostepenog suda koje je suprotno pravnom shvatanju višeg suda, ne može se smatrati nezakonitim ili nepravilnim radom nižestepenog suda kao osnovom za odgovornost države za naknadu štete. […]“.

Činjenica, sudovi ovakve stavove zauzimaju tumačeći odredbe posebnih zakona, kojima su mimo opšte norme iz ZOO (koji je lex generalis za pitanje naknade štete), uvedena dodatna ograničenja.

Zakon o sudijama („Sl. glasnik RS“, br. 116/2008, 58/2009-OUS, 104/2009 i 101/2010, 8/2012-OUS, 121/2012, 124/2012 – OUS, 101/2013, 111/2014-OUS, 117/2014, 40/2015, 63/2015-OUS, 106/2015, 2016-OUS i 47/2017) u članu 6. kaže da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija.

Zakon o javnom tužilaštvu („Sl. glasnik RS“, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 78/2011-dr. zakon, 101/2011, 38/2012-OUS, 121/2012, 101/2013, 111/2014-OUS, 117/2014, 106/2015 i 63/2016-OUS“) u članu 52. kaže da za štetu koju javni tužilac i zamenik javnog tužioca prouzrokuju nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija.

Zakon o državnim službenicima (”Sl. glasnik RS”, br. 79/2005, 81/2005-isp., 83/2005-isp., 64/2007, 67/2007-isp, 116/2008, 104/2009, 99/2014 i 94/2017) kaže u članu 124. da za štetu koju državni službenik na radu ili u vezi s radom prouzrokuje trećem licu nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija.

Zakon o državnoj upravi (”Sl. glasnik RS”, br. 79/2005, 101/2007, 95/2010 i 99/2014) u članu 5. kaže da za štetu koju svojim nezakonitim ili nepravilnim radom organi državne uprave prouzrokuju fizičkim i pravnim licima odgovara Republika Srbija.

Svi navedeni zakoni imaju slične odredbe prema kojima Republika Srbija, kada na osnovu pravnosnažne sudske odluke odnosno poravnanja zaključenog pred sudom ili drugim nadležnim organom isplati takvu štetu, može tražiti naknadu isplaćenog iznosa od lica koje je štetu izazvalo, ako je šteta prouzrokovana namerno, grubom nepažnjom i sl.

Ono što je zaboravljeno kod pisanja navedenih propisa su osnovni postulati i načela pravnog poretka, a ponajviše da odredbe posebnog propisa (lex specialis) ne smeju biti u suprotnosti sa odredbama opšteg propisa (lex generalis). Posebnim propisom se može doraditi, razraditi, dodatno definisati ono što je predviđeno opštim propisom ili predvideti izuzetak u posebnom slučaju ali nikako menjati smisao krovne odredbe. Dakle, dodatni uslovi u smislu zahtevanja da se postupci kojima je šteta naneta mogu podvesti pod „nezakonit ili nepravilan rad“ su mogli ići u pravcu odredbi kojima se uređuje regresiranje od štetnika.

Međutim, jedan poseban zakon odstupa od ovakve prakse i utvrđuje objektivni kriterijum. Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Sl. glasnik RS“, br. 40/2015) u članu 23. kaže da je jedan od načina pravičnog zadovoljenja i pravo na isplatu novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je stranci izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku a da je odgovornost Republike Srbije za neimovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku objektivna. A isti zakon u članu 31. predviđa da pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku te da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku objektivna.

Znači, ovaj zakon koji je donešen kasnije (i znamo kako i zbog usaglašavanja sa kojim standardima) kaže decidno, odgovornost Republike Srbije za štetu (imovinsku i neimovinsku) izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

A to kaže i Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006), u kom se u članu 35. navodi da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Kaže i da se zakonom određuju uslovi pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo, ali nigde ne kaže da postoje neki dodatni uslovi, niti da se ti uslovi mogu propisati zakonom. Dakle, Ustav ustanovljava objektivni kriterijum kod ove odgovornosti.

Zanimljivo, to čine i sudovi ali izgleda ne shvataju šta sami kažu.

Vrhovni kasacioni sud (VKS), sam, ničim izazvan objašnjava to, kada u Rešenju, Rev 2261/2015 od 16. marta 2016. god. kaže:

„[…] Navedeni zaključak nižestepenih sudova se za sad ne može prihvatiti kao pravilan jer zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno. […] Ta opšta zakonska odredba primenjuje se i na odgovornost države za propuste u radu njenih organa pri čemu se kao propusti smatraju nezakonit ili nepravilan rad. Nezakonitim radom organa ili službenog lica u tom organu smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Nepravilan rad organa ili službenog lica je činjenje ili ne činjenje protivno uobičajenim ili propisanim načinima obavljanja delatnosti, a koji šteti pravu ili interesima nekog lica. […] Nije sporan stav nižestepenih sudova da parnični sud nije ovlašćen da ceni pravosnažne odluke krivičnog suda, ali to ne znači da parnični sud sa aspekta primene člana 172. ZOO nije ovlašćen da ceni postupanje krivičnog suda. […]“. VKS je već ranije izneo isti stav u svom rešenju Rev 1170/2013 od 31. oktobra 2013. god.

Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž 840/2010 od 24. februara 2010. god. navodi:

„[…]Postupanje organa pravnog lica mora biti nezakonito i nepravilno. Nezakonit rad manifestuje se kao postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, ili propuštanjem da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni, ili pak kao radnja protivna običajima ili pravilima morala. Nepravilan rad postoji kada organ svoju delatnost nije obavio na način kako se to od istog, u datoj situaciji i datim okolnostima, očekivalo. Između nezakonitog i nepravilnog rada organa pravnog lica i nastale štete mora postojati uzročno posledična veza.“.

Apelacioni sud u Kragujevcu u presudi br. Gž 3338/2010 od 1. decembra 2010. god. rekao je:

[…] Postojanje odgovornosti pravnog lica nije uslovljeno namerom ili grubom nepažnjom jer je postojanje namere ili grube nepažnje pravno relevantno samo u regresnoj parnici. Odgovornost pravnog lica uslovljena je neprimenjivanjem ili pogrešnim primenjivanjem određenih propisa. […].“.

Ono što je zanimljivo, iako svi navedeni zakoni imaju slične odredbe o odgovornosti za štetu koja je pričinjena nezakonitim ili nepravilnim radom, nigde nema definicije tih radnji. Šta spada u nezakonit ili nepravilan rad? Ako krenemo logički i od značenja reči u srpskom jeziku, nezakonito je ono što nije u skladu sa zakonom a nepravilno je ono što nije u skladu sa nekim pravilom. Evo dakle pitanja za razmišljanje. Kako pogrešno tumačenje propisa ne predstavlja nezakonit ili nepravilan rad? Ako pogrešno protumačimo normu donećemo odluku protivnu zakonu znači imamo nezakonitu odluku, a ona samim time nije ni pravilna. A može i zakon dobro biti protumačen ali izveden pogrešan zaključak ko je u pravu. Takva odluka jeste zasnovana na zakonu ali je nepravilna. To je prosta logika. Na nezakonitost ili nepravilnost ne mora nužno da utiče krivica. Može se doneti pogrešna odluka i usled neznanja, a ne samo sa namerom. Ali da ne širimo dalje.

Bitno je da nije sporno, da se i sudovi slažu da se nezakonit rad definiše kao postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, ili propuštanjem da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Čak idu i do toga da je nezakonit rad i radnja protivna običajima ili pravilima morala. I to je jasno. A slažu se i oko toga da je nepravilan rad organa ili službenog lica svako činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenim ili propisanim načinima obavljanja delatnosti, a koji šteti pravu ili interesima nekog lica, odnosno da postoji kada organ svoju delatnost nije obavio na način kako se to od istog, u datoj situaciji i datim okolnostima, očekivalo.

Ono na šta treba obratiti pažnju je sledeće. Svi gore navedeni posebni zakoni kažu: „nezakonitim ili nepravilnim radom“, a ne: „nezakonitim i nepravilnim radom“. Razlika je ogromna. Kada se upotrebi rastavni veznik „ili“ (koji isključuje, jedno ili drugo, bar jedno od navednog…), ne podrazumeva se kumulacija (obavezno i jedno i drugo) kao kada se upotrebi sastavni veznik „i“.

A i VKS sam kaže da za naknadu štete nije nužna kumulacija, da je dovoljno da je u pitanju nepravilan rad, jer je rekao: „nezakonit ili nepravilan rad“. I VKS je citirajući zakonsku odredbu upotrebio rastavni veznik „ili“ a ne sastavni „i“.

Sporna je čak i interpretacija odredbe člana 5. Zakona o sudijama, koja kaže da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije. Sličnu odredbu sadrži i Zakon o javnom tužilaštvu, koji u članu 51. kaže da javni tužilac i zamenik javnog tužioca ne mogu biti pozvani na odgovornost za izraženo mišljenje u vršenju tužilačke funkcije, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane javnog tužioca, odnosno zamenika javnog tužioca. Dobro, sudije i tužioci ne mogu biti pozvani na odgovornost (osim ako se radi o krivičnom delu) zbog svog neznanja i nesposobnosti, ali gde piše da, organi u kojima rade, i država, ne odgovaraju za štetu koju oni time nanose? Kako je to zaključeno?

Vidimo da i sami sudovi uviđaju da se mora primenjivati kriterijum objektivne odgovornosti (što i sami posebni zakoni sugerišu), a to je već decidno rekao i Ustav, te i Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ako već tražimo analognu primenu drugih zakona. Kako god da posmatramo, tumačenje sudova, da za naknadu štete o kojoj govorimo svakako mora postojati neka vrsta delikta, nije ispravno.

4.Umesto zaključka

Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje?

Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) želi izvrgnuti ruglu, niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela ili uradila, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.

 

 

Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 39, novembar 2017. god.

DETALJNIJE