Korupcija kao način postizanja privatne koristi

Odeljenje tehničke saradnje za razvoj Ujedinjenih nacija vidi korupciju kao “ponašanje koje se, prema pravnim i društvenim standardima, smatra zloupotrebom javnih ovlašćenja i sredstava radi postizanja privatne koristi”. Privatna korist može biti imovinska i neimovinska. Imovinska se ogleda u sticanju novca i drugih materijalnih dobara, a neimovinska – u zadovoljavanju raznih potreba i interesa kao što su: zapošljavanje, napredovanje u karijeri, sticanje zvanja i titula, statusna pozicija, staleški red i slično. Sve ovo važi i za pravosudnu korupciju.

U Brozovo vreme o njoj se ćutalo ili šaputalo. Korupcija je bila prekrivena partijskom ideologijom.

Miloševićevo vreme je korupciji širom otvorilo vrata, ali se o njoj govorilo u kuloarima i na trotoarima. Prvi javni skup na tu temu (okrugli sto) održan je marta 1998. godine u organizaciji Društva sudija Srbije. Rasprava je bila ozbiljna, uverljiva i upozoravajuća. Ali, i bezimena. Ipak, postalo je jasno da i u pravosuđu ima “primarijusa”. A to su oni koji za nečasne judikate primaju nečasne darove u vidu: novca, zvanja, letovanja, stana, napredovanja, položaja predsednika suda, ministarskog položaja i drugih nezasluženih benefita. Davaoci su bili motivisani političkim ili privatnim interesima.

Demokratske promene nisu, nažalost, suzbile korupciju. Razmena nečasnih judikata za nečasne koristi nastavljena je, o čemu svedoče analize Transparensi internešenela i Centra za liberalno-demokratske studije.

U svim ovim etapama korupcija je razarala supstancu i suštinu pravosuđa. Ona je kao korov: proklija čim nastupe povoljni “klimatski” uslovi.

Njihovoj pojavi pogodovalo je komunističko “ubijanje” pravde u pravu. Pravo je postalo izraz volje vladajuće klase, a pošto je tom voljom gospodarila Komunistička partija, sudovi su delili klasnu pravdu, pa u istim stvarima nisu postupali na isti način, niti su u različitim stvarima postupali različito u srazmeri njihove nejednakosti.

Komunistička partija, a potom i Savez komunista stavili su pod kontrolu ne samo sudove i javna tužilaštva nego i organe zakonodavne i izvršne vlasti. Zauzdano pravosuđe ispoljavalo je gotovo pobožnu privrženost vladajućoj klasi. A pošto su njeni interesi bili zaštićeni i klasnim pravom, privrženost tim interesima nije previše “bolela”, jer se njen virus uvukao u tkivo same pravne norme. Ovo sofisticirano zavođenje pravosudnih poslenika dovelo je do pogubnih posledica: uvelo je podanički duh u pravosuđe.

Ovaj duh se, pod uticajem politike, pretvorio u poslušnost kojom se pravosuđe preporučivalo partijama na vlasti, kao novim gospodarima moći. Poslušnost se prepoznavala po: selektivnom pozivanju, odnosno nepozivanju na odgovornost za kažnjiva dela, obrazovanju specijalnih veća u politički osetljivim predmetima, montiranim procesima, operetskim suđenjima, legalizacijama izbornih krađa, svesnom propuštanju rokova zastarelosti, ravnodušnosti prema političkim ubistvima, kao i raznim drugim znacima politizacije života i ukupne stvarnosti. Oni su bili najizrazitiji u periodu Miloševićeve vladavine. Tada je korupcija prodrla i tamo gde se nikako nije smela naći – među nosioce sudijske i javnotužilačke funkcije. Broj onih koji su joj podlegli nije bio velik, ali jeste bio dovoljan da građani izgube poverenje u čitavo pravosuđe.

Izvor: Danas.