Naknada nematerijalne štete vlasniku motornog vozila

Konkretan povod za pisanje ovog komentara je Pravni zaključak usvojen na zajedničkom sastanku predstavnika Građanskih odeljenja i Odeljenja za radne sporove apelacionih sudova od 10. juna 2016. god. koji u celini glasi:

„Osiguranik-vlasnik motornog vozila koji nije upravljao vozilom u momentu nastanka štetnog događaja ima pravo na naknadu nematerijalne štete pričinjene upotrebom tog vozila od osiguravača po osnovu ugovora o osiguranju od autoodgovornosti, u smislu odredbe čl. 929. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima i čl. 21. st. 1. tač. 1. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS” br. 51 /2009 i 78/2011).“.

Dakle, prema ovom stavu, vlasnik motornog vozila koji je osiguran od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima ima pravo na naknadu nematerijalne štete pričinjene upotrebom tog vozila od osiguravača i kada nije upravljao vozilom u momentu nastanka štetnog događaja.

I pored sve dobre volje, te uvažavanja sudija i sudova, sa ovakvim stavom ne bih se mogao složiti. Ovo zbunjuje. Koji zakon su čitali pri donošenju ovog zaključka? Ovde je pre svega pitanje, o čemu je reč? Ovo spada u slučajeve za Ripley-a, “Verovali ili ne”. Ne, nije reč o filozofskim gledanjima već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke).

Pre nego što se upustimo u analizu iznetog zaključka, da prvo citiramo u celosti članove na koje se zaključak poziva.

Član 929. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i „Sl. list SRJ“ 31/1993), u daljem tekstu: ZOO, koji govori o štetama pokrivenim osiguranjem, glasi:

„(1) Osiguravač je dužan naknaditi štete nastale slučajno ili krivicom ugovarača osiguranja, osiguranika ili korisnika osiguranja, izuzev ako je u pogledu određene štete ova njegova obaveza izrično isključena ugovorom o osiguranju.

(2) On ne odgovara za štetu koju su ta lica prouzrokovala namerno, te je ništava odredba u polisi koja bi predviđala njegovu odgovornost i u tom slučaju.

(3) Ali, ukoliko se ostvario osigurani slučaj osiguravač je dužan naknaditi svaku štetu prouzrokovanu od nekog lica za čije postupke osiguranik odgovara po ma kom osnovu, bez obzira na to da li je šteta prouzrokovana nepažnjom ili namerno.“.

Član 21. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju ( „Sl. glasnik RS“, broj 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012 i 7/2013-OUS), govori o licama koja nemaju pravo na naknadu štete i glasi:

„Pravo na naknadu štete, po osnovu osiguranja od autoodgovornosti, nema:

1) vlasnik motornog vozila čijom mu je upotrebom pričinjena šteta, za štete na stvarima;

2) vozač motornog vozila čijom mu je upotrebom pričinjena šteta;

3) lice koje je svojevoljno ušlo u motorno vozilo čijom mu je upotrebom pričinjena šteta, a koje je znalo da je to vozilo protivpravno oduzeto;

4) lice koje je štetu pretrpelo:

(1) upotrebom motornog vozila za vreme zvanično odobrenih auto-moto i karting takmičenja i delova tih takmičenja na zatvorenim stazama, na kojima je cilj postizanje maksimalne brzine, kao i na probama (treningu) za ta takmičenja,

(2) usled dejstva nuklearne energije tokom prevoza nuklearnog materijala, odnosno usled dejstva opasnog tereta tokom njegovog transporta,

(3) usled vojnih operacija, vojnih manevara, pobuna ili terorističkih akcija, ako postoji uzročna veza između tih dejstava i nastale štete.“.

S obzirom da se zaključak pozvao na stav 1. člana 929. ZOO, koji predviđa da je osiguravač dužan naknaditi štete nastale slučajno ili krivicom ugovarača osiguranja, osiguranika ili korisnika osiguranja, izuzev ako je u pogledu određene štete ova njegova obaveza izrično isključena ugovorom o osiguranju, i na tač1. st. 1. člana 21. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, koji predviđa da pravo na naknadu štete, po osnovu osiguranja od autoodgovornosti, nema vlasnik motornog vozila čijom mu je upotrebom pričinjena šteta, za štete na stvarima, bez neke dalje analize, prvo što se postavlja kao pitanje je, gde je pročitano ono što je u zaključku interpretirano? Pa navedene odredbe čak uopšte i ne pominju o nematerijalnu šteti a nekmoli ostalo?

Verovatno je da se ovde kod tumačenja išlo na isključene slučajeve, odnosno da za ono što nije decidno rečeno da nije isključeno, pa je kao prvi postulat uzeto da ako u pogledu određene štete ova obaveza osiguravača nije izrično isključena ugovorom o osiguranju onda je isti dužan naknaditi sve štete nastale slučajno ili krivicom ugovarača osiguranja, osiguranika ili korisnika osiguranja. Drugo, zaključeno je da pravo na naknadu nematerijalne štete vlasniku motornog vozila koji nije upravljao vozilom u momentu nastanka štetnog događaja nije isključeno jer je rečeno da pravo na naknadu štete nema vlasnik motornog vozila za štete na stvarima. I kako je decidno rečeno da nema pravo samo za štete na stvarima onda sledi pogrešan zaključak, da ima pravo naknade za sve ostale.

Gore navedeno moglo bi eventualno da bude tačno da su navedene odredbe i jedine koje postoje i regulišu tu materiju. Ali nisu, i sami ti navedeni propisi imaju još odredbi. Pravni sistem ne čini jedan propis i nikako se ne sme usko gledati. Pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šira slika, prvo, da li se radi o sistemskom i lex specialis propisu, da li se radi o prinudnom propisu, šta o tome kažu odredbe Ustava, da li postoji kolizija sa drugim propisima itd., a kao najvažnije mora uzeti u obzir šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi (inače materija koja se nekada izučavala na proj godini Pravnog fakulteta, predmet Uvod u pravo). Da se prvo tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Da je zabranjeno tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe. A pre svega kod tumačenja se mora veoma voditi računa, o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova.

A ono što je tek neverovatno, da je zaključak donet 10. juna 2016. god. a da se poziva na Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju zaključno sa „Sl. glasnikom RS“ br. 78/2011, kao da nema kasnijih izmena. Jeste da potonje izmene zakona objavljene u „Sl. glasniku RS“ br. 101/2011, 93/2012 i 7/2013-OUS, ne menjaju odredbe koje su predmet tumačenja, ali greška je ogromna. Da li je uopšte potrebno da podsetimo na osnovno pravilo, da se na pravne odnose primenjuju propisi koji važe u trenutku dešavanja, ili da u određenom trenutku važi određena verzija propisa zaključno sa nekim glasilom? Ako se navode glasila, onda se tumači verzija teksta zaključno sa tim glasilima, a ako ne, tumači se trenutno važeća. Da li treba objašnjavati kolika je greška u pitanju ako se mišljenje (koje je uputstvo za postupanje) daje tumačeći pogrešno navedene odredbe propisa? Moglo je da se desi da je baš tumačeni stav bio menjan potonjim odredbama. Ali, da ne širimo priču, ovde je verovatno reč o tehničkoj greški.

Ali, čak i da zanemarimo ovu grešku, to ne menja suštinu zaključka koji je pogrešan.

1.Osiguranje od autoodgovornosti

Da probamo da tumačimo kako pravila, struka, nauka i logika kažu. Prvo da damo definicije nekih osnovnih pojmova kojima baratamo ovde.

Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju uređuje se obavezno osiguranje u saobraćaju, koje je predviđeno međunarodnim konvencijama, a tiče se naknade šteta pričinjenih trećim licima i putnicima (znači koja nisu vlasnici i vozači vozila) a koje su posledica saobraćajnih nezgoda. Ova vrsta osiguranja je preduslov da bi vozilo moglo biti registrovano i uopšte moglo učestvovatri u saobraćaju. Jedna od vrste obaveznog osiguranja u saobraćaju je i osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima (osiguranje od autoodgovornosti). Vlasnik motornog vozila, čije vozilo podleže obavezi registracije, dužan je da, pri registraciji motornog vozila, produženju registracije i izdavanju probnih tablica, organu nadležnom za registraciju podnese dokaz o zaključenom ugovoru o osiguranju od autoodgovornosti (član 20. stav 1. zakona).

Član 18. navedenog zakona predviđa da je vlasnik motornog vozila dužan da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štete na stvarima koje je primio na prevoz. Izuzetno, osiguranje od autoodgovornosti pokriva i štete na stvarima koje su primljene na prevoz, ukoliko te stvari služe za ličnu upotrebu lica koja su se nalazila u vozilu. Pod štetom se podrazumeva i šteta koja je pričinjena trećem licu usled pada stvari sa motornog vozila.

Prema članu 2. navedenog zakona, pod vlasnikom se podrazumeva i korisnik ili drugo lice na koje je registrovano prevozno sredstvo u skladu sa propisima (kod lizniga npr.). Ono što je bitnije je da su osiguranjem vlasnika prevoznog sredstva od autoodgovornosti pokrivene štete koje to prevozno sredstvo pričini trećim licima, nezavisno od toga ko upravlja prevoznim sredstvom, pod uslovima i na način propisan ovim zakonom.

Dakle, vlasnik = nosilac prava svojine na vozilu ili korisnik istog (u zakonom predviđenim slučajevima).

Definicije pojmova osiguranika i osiguravača nema u navedenom zakonu, začudno ni u Zakonu o osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 139/2014) koji je krovni za oblast osiguranja. Posredno, ovi pojmovi su objašnjeni u ZOO, koji u članu 897. kaže da se ugovorom o osiguranju ugovarač osiguranja obavezuje da plati određeni iznos organizaciji za osiguranje (osiguravač), a organizacija se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo. Da malo uprostimo i damo neke opšteprihvaćene definicije.

Dakle, osiguranik je obično fizičko ili pravno lice koje zaključuje ugovor o osiguranju u svoje ime i za svoj račun, obezbeđujući se od neželjenog dejstva pokrivenih rizika. Postoje slučajevi, kada ugovarač osiguranja i osiguranik nisu isto lice, jer se može zaključiti ugovor o osiguranju za tuđ račun (osigurati nekog drugog). U našem slučaju, vlasnik motornog vozila istovremeno je i osiguranik, tako da je prosta situacija (zakon tako nalaže).

Osiguravač je pravno lice koje se ugovorom o osiguranju obavezuje na naknadu štete, odnosno isplatu ugovorenog novčanog iznosa korisniku osiguranja, odnosno osiguraniku kada se ostvari obuhvaćeni rizik.

Ovde je bitno da pomenemo još jedno lice, korisnika osiguranja, a to je fizičko ili pravno lice kome pripada naknada iz osiguranja. U svojstvu i korisnika i ugovarača osiguranja javlja se, najčešće, jedno te isto lice – osiguranik. Ali izraz korisnik osiguranja upotrebljava se pre svega kada je lice koje koristi osiguranje bilo van ugovora u trenutku njegovog zaključivanja, ne pojavljujući se ni lično niti preko zastupnika, jer već smo pomenuli da imamo ugovore o osiguranju u svoje ime, a za tuđ račun. Korisnik osiguranja za tuđ račun ne mora uvek biti unapred poznat osiguravaču, pa čak ni ugovaraču osiguranja. Takav slučaj je kod osiguranja od autoodgovornosti, tu je korisnik neko treće lice.

Štetni događaj je događaj koji je doveo do nastanka štete, što se u polju osiguranja naziva osigurani slučaj, koji podrazumeva nastanak okolnosti koje, na osnovu zakona ili ugovora o osiguranju, obavezuju osiguravača da osiguraniku isplati odštetu ili učini šta drugo. U našem slučaju to je saobraćajna nezgoda, pod kojom se u smislu Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju podrazumeva događaj u kome je nastala šteta zbog upotrebe prevoznog sredstva. Dakle, bitno je da je vozilo u upotrebi. Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima („Sl. glasnik RS”, br. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon i 9/2016-OUS), definiše da je saobraćajna nezgoda ona nezgoda koja se dogodila ili je započeta na putu, u kojoj je učestvovalo najmanje jedno vozilo u pokretu i u kojoj je najmanje jedna osoba poginula ili povređena ili je nastala materijalna šteta. Šteta na vozilu koje stoji (nije u upotrebi) a nije je izazvalo udar drugog vozila u pokretu, nije pokrivena ovom vrstom osiguranja, već opštim osiguranjem imovine.

2.Naknade nematerijalne štete

Sada dolazimo do najbitnijeg. Ovde je reč o naknadi nematerijalne štete vlasniku motornog vozila.

Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju ne govori mnogo o nematerijalnoj šteti. Samo u članu 26. govori o naknadi štete na licima, i kaže da društvo za osiguranje novčanu naknadu šteta na licima utvrđuje primenom propisanih kriterijuma za naknadu te štete. Zanimljivo, ovaj član imao je i stav 2. koji je Ustavni sud Republike Srbije ukinuo svojom Odlukom broj IUz-909/2010 („Sl. glasnik RS“, br. 7/13), kao neustavan a po kome je Vlada propisivala način i kriterijume za utvrđivanje materijalne štete i način i kriterijume za utvrđivanje nematerijalne štete, zavisno od težine telesne povrede ili narušenog zdravlja, odnosno od stepena delimične onesposobljenosti za rad, kao i krug lica koja imaju pravo na naknadu i maksimalni iznos naknade za pretrpljene bolove usled smrti ili teškog invaliditeta nekog lica.

Međutim, ZOO u članu 200. utvrđuje da za pretprljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajnje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Dakle, ZOO je dao posrednu definiciju nematerijalne štete, a to je šteta koju neko lice pretrpi u vidu pretprljenih fizičkih bolova, duševnoh bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, te smrti bliskog lica. Dakle, reč je o pretrpljenim bolovima (fizičkim ili psihičkim). Da razmislimo, koje fizičke ili psihičke bolove može povodom neke saobraćajne nesreće da pretrpi vlasnik vozila koji nije upravljao istim u trenutku nesreće? Jedino ako je povređen kao putnik, te pretrpeo strah, a nije doprineo nastanku štete. Ali onda mu se isplaćuje naknada kao oštećenom licu i tu njegov status vlasnika nema nikakav značaj. A iako su neki vlasnici jako „vezani“ za svoja vozila i smatraju ih bliskim licima ili članovima porodice, ZOO ipak nije predvideo naknadu štete za tugu zbog uništenog vozila.

Ali, ono što je još problematičnije, kod osiguranja od autoodgovornosti, vlasnik vozila nije korisnik osiguranja već neko treće lice. Već smo rekli kada on može biti to treće lice (kada nije vozač a bio je u vozilu i nema uticaja na nastanak nezgode). On kao vlasnik vozila po citiranim zakonima uopšte nema pravo na naknadu nikakve štete po osnovu osiguranja od autoodgovornosrti pa ni nematerijalne, iz razloga koje smo gore naveli. Osiguranje od autoodgovornosti vlasnik vozila zaključuje da bi pokrio štetu koja upotrebom njegovog vozila može biti naneta ostalim licima (izuzev vozača). Štetu na svom vozilu može pokriti jedino nekom od varijanti kasko osiguranja, koje je u stvari osiguranje imovine a ne osiguranje od autoodgovornosti.

Dakle, kako god tumačili, odakle god krenuli, vlasnik motornog vozila koji nije upravljao vozilom u momentu nastanka štetnog događaja, ako nije bio putnik u istom, nema pravo na naknadu nematerijalne štete pričinjene upotrebom tog vozila po osnovu ugovora o osiguranju od autoodgovornosti, i to po dva osnova. Prvo, jer uopšte nije lice kome se šteta može isplatiti, koje ima pravo na naknadu. Drugo, zbog karaktera nematerijalne štete koju kao vlasnik vozila nikako ne može da pretrpi.

Ovako, na osnovu pogrešnog zaključka iznetog gore, ispada da se vlasnik vozila osigurava za slučaj da lice kome da vozilo na upravljanje (vozač) napravi štetu a on zbog toga pati. Malo besmisleno, zar ne? Naknadu materijalne štete na vozilu, vlasniku istog koji nije upravljao njime bi još možda i mogli opravdavati pozivajući se na opšte principe naknade štete po osnovu krivice, ali svakako ne po osnovu osiguranja od autoodgovornosti. O naknadi nematerijalne štete vlasniku vozila ne možemo pričati uopšte, ona nije predviđena ničim.

Jedina nada za spas obraza struke koja ostaje, je, da sve ovo možda nije tačno, da je zaključak pogrešno otkucan, da je nešto izostavljeno ili greškom uneto, da nije reč o nematerijalnoj šteti, da… Ali objavljeno je ovako, dok se ne objavi ispravka sve rečeno stoji.

3.Umesto zaključka

Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje? A ovde je reč o stavu apelacionih sudova, u kojima po nekoj logici rade kvalitetnije i iskusnije sudije, koji bi trebali da kontrolišu rad osnovnih sudova, da ispravljaju njihove greške. Ako su oni bolji, kakvi su tek oni drugi?

Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela ili uradila, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenje našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.

Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 35-36, jul- avgust 2017. god.