Nedoumice oko solidarnog poreza, ponovo

Iako smo mislili da je sve rečeno, i da sada treba ispraviti ono na šta je ukazano da  je sporno,  izgleda  da u slučaju Zakona o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru („Sl. glasnik RS“, br. 108/2013) ili kako ga kolokvijalno nazivaju Zakona o solidarnom porezu,  zaplet tek predstoji. O ovoj temi je već u više navrata pisano na Pravnom portal (npr. tekst “Umanjenje neto prihoda lica u javnom sektoru ili Solidarni porez”) ali ministarstvo finansija ne prestaje da nas iznenađuje svojim zvaničnim mišljenjima i daje povoda za komentare.

Iako prema članu 80. stav 2. Zakona o državnoj upravi (”Sl. glasnik RS”, broj 79/2005, 101/2007 i 95/2010), mišljenja organa državne uprave nisu obavezujuća, što znači da se mogu osporavati, ona ipak predstavljaju uputstvo prema kome se postupa, što pogotovo čine drugi državni organi, konkretno Poreska uprava koja kontroliše primenu sprovođenja ovog zakona.

Počnimo od  Mišljenja Ministarstva finansija, br. 401-00-508/2014-04 od 11. februara 2014. god. koje kaže:

“Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru („Sl. glasnik RS“, br. 108/13, u daljem tekstu: Zakon) primenjuje se na prihode koji su Zakonom definisani kao zarada i druga primanja zaposlenih u javnom sektoru, a koji se isplaćuju tim licima počev od 1. januara 2014. godine, nezavisno od toga za koji mesec (period) se vrši isplata.

Primera radi, ako isplatilac prihoda svrstan u javni sektor u februaru 2014. godine vrši isplate zarade (plate) za decembar 2013. godine i januar 2014. godine, umanjenje neto zarade vrši se za isplate izvršene u februaru 2014. godine.”.

Podsećanja radi,  upravo smo na to nelogičnosti upozoravali ranijim tekstovima da je problematično je to što Zakon barata terminom “mesečni neto prihod” i kaže da je predmet umanjenja neto prihod veći od 60.000 dinara mesečno, na način definisan zakonom. Nigde se ne kaže da je to prihod za određeni mesec, već se (kako je napisano) radi o ukupnom prihodu isplaćenom  u jednom mesecu. Smatrali smo da će na taj način lica koja zbirno prime vise od 60.000 din. (recimo dve ili tri zakasnele zarade od po 30.000 din., naknade za bolovanja i porodiljsko odusutvo i sl.) biti neopravdano oštećena, a ministarstvo je ovim mišljenjem to i zvanično potvrdilo.

Još problematičnije je što se ovakvim mišljenjem Ministarstva finansija uvodi jedan vid retroaktivnosti u propise. Po logici stvari, pošto se zarade isplaćuju u tekućem mesecu za prethodni mesec, a zakon se primenjuje  na prihode zaposlenih u javnom sektoru,  koji se isplaćuju počev od 1. januara 2014. godine,   zarada za decembar 2013. god.  kako god potpada pod to, ali ovakav stav ministarstva potvrđuje naše strahovanje da su time neopravdano “oporezovali” sve ono ranije zarađeno  a neisplaćeno.

Retroaktivnost u pravu nije pravilo, nego iznimka i primenjuje se samo u posebno opravdanim slučajevima, kada postoji posebno opravdani interes. U stečena prava se po pravilu ne dira. Ko i kako, kojim višim interesom,  može opravdati “oporezivanje”, recimo naknada zarada porodiljama koje se isplaćuju zbirno i sa zakašnjenjem?

Još problematičnije je što pisci zakona, a sada i njegovih tumačenja, ne mogu ni da se terminološki a kamoli logički usaglase. Recimo, posebno je zanimljivo Mišljenje Ministarstva finansija, br. 401-00-508/2014-04 od 11. februara 2014. god. koje kaže:

„Umanjenje neto prihoda lica u javnom sektoru ne primenjuje se na primanja zaposlenog koja se, u skladu sa Zakonom, ne smatraju ni zaradom niti drugim primanjem.

Zaradom, u skladu sa Zakonom, smatra se zarada, odnosno plata i naknada zarade, odnosno plate u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, osim za zaposlenog koji je upućen na rad u inostranstvo radi obavljanja poslova za pravna lica−rezidente Republike za kojeg je zarada isplaćeni novčani iznos za izvršeni rad. Drugim primanjem, u skladu sa Zakonom, smatra se ugovorena naknada za rad (npr. po osnovu ugovora o autorskom delu, ugovora o delu …) finansirana iz sredstava isplatioca prihoda ili drugog lica iz javnog sektora, a koji se ne smatra zaradom u skladu sa ovim zakonom. Prema tome, prihod koji zaposleni ostvaruje u skladu sa članom 118. tač. 1)−4), članom 119. i članom 120. tačka 1) Zakonu o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) nije predmet umanjivanja saglasno Zakonu.“.

Da pođemo logički, šta je pisac mišljenja hteo da kaže kada je napisao da: „Umanjenje neto prihoda lica u javnom sektoru ne primenjuje se na primanja zaposlenog koja se, u skladu sa Zakonom, ne smatraju ni zaradom niti drugim primanjem“.  Jedini zaključak je da imamo primanja koja se ne smatraju primanjima.

Inače, Zakon o radu (Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009 i 32/2013) u članu 118. kaže da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to:

1) za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju;
2) za vreme provedeno na službenom putu u zemlji;
3) za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu, najmanje u visini utvrđenoj posebnim propisima;
4) smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade;
5) za ishranu u toku rada;
6) za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Vidimo da navedeni član govori o naknadi troškova a ne o primanjima zaposlenih u smislu član 105. Zakona o radu koji kaže da se zarada sastoji  od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa  zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Pod zaradom u smislu ovog člana smatra se zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, ali i sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1)-4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona. Član 106. istog zakona dalje kaže da  se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade.

Naknada zarade, prema Zakonu o radu, čl. 114-117., obuhvata naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada:

–  na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa,
– zbog privremene sprečenosti za rad do 30 dana,
– za vreme prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini,
– za vreme prekida rada do koga je došlo naredbom nadležnog državnog organa ili nadležnog organa poslodavca zbog neobezbeđivanja bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, koja je uslov daljeg obavljanja rada bez ugrožavanja života i zdravlja zaposlenih i drugih lica, i u drugim slučajevima, u skladu sa zakonom,
– u drugim slučajevima utvrđenim  Opštim aktom i ugovorom o radu u kojima zaposleni ima pravo na naknadu zarade.

Član 119. Zakona o radu koji govori o drugim primanjima zaposlenog,  glasi:

“Poslodavac je dužan da isplati, u skladu sa opštim aktom:

1) zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini tri prosečne zarade;
2) zaposlenom naknadu troškova pogrebnih usluga u slučaju smrti člana uže porodice, a članovima uže porodice u slučaju smrti zaposlenog;
3) zaposlenom naknadu štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja.

Poslodavac može deci zaposlenog starosti do 15 godina života da obezbedi poklon za Božić i Novu godinu u vrednosti do neoporezivog iznosa koji je predviđen zakonom kojim se uređuje porez na dohodak građana.

Pod prosečnom zaradom iz stava 1. tačka 1) ovog člana smatra se prosečna zarada u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku.

Članovima uže porodice, u smislu stava 1. tačka 2) ovog člana, smatraju se bračni drug i deca zaposlenog.

Poslodavac može zaposlenima uplaćivati premiju za dobrovoljno dodatno penzijsko osiguranje, kolektivno osiguranje od posledica nezgoda i kolektivno osiguranje za slučaj težih bolesti i hirurških intervencija, a u cilju sprovođenja kvalitetne dodatne socijalne zaštite.”.

Prema članu 120. tač. 1. Zakona o radu,  Opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.

Da podsetimo, prema članu 2. Zakona o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru („Sl. glasnik RS“, br. 108/2013),   zarada zaposlenog u javnom sektoru obuhvata: zaradu, odnosno platu i naknadu zarade, osim za zaposlenog u javnom sektoru koji je upućen u inostranstvo radi obavljanja poslova za pravna lica – rezidente Republike za kojeg je zarada isplaćeni novčani iznos za izvršeni rad.  Neto zarada zaposlenog u javnom sektoru je mesečni iznos zarade umanjene za porez na zarade obračunat u skladu sa zakonom koji uređuje porez na dohodak građana i doprinose za obavezno socijalno osiguranje koji se plaćaju iz zarade. Drugo primanje zaposlenog u javnom sektoru je svaki prihod koji ostvaruje zaposleni u javnom sektoru od isplatioca prihoda kao ugovorenu naknadu za rad finansiranu iz sredstava tog isplatioca prihoda ili drugog lica iz javnog sektora, a koji se ne smatra zaradom u skladu sa ovim zakonom. Neto drugo primanje zaposlenog u javnom sektoru je iznos drugog primanja umanjenog za porez obračunat u skladu sa zakonom koji uređuje porez na dohodak građana i pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Neto prihod zaposlenog u javnom sektoru je zbir neto zarade i neto drugog primanja ostvaren kod svih isplatilaca prihoda a umanjeni neto prihod zaposlenog u javnom sektoru je neto prihod pomnožen koeficijentima za umanjivanje propisanim ovim zakonom. Dakle, sam zakon kaže da  zarada zaposlenog u javnom sektoru obuhvata: zaradu, odnosno platu i naknadu zarade i ništa drugo. Vidimo da se radi o otrpemninama, naknadama pogrebnih troškova ili štete, poklonima, jubilarnim nagradama, pa je nesporno da to nisu zarade odnosno prihodi koji su podložni umanjenju. Čemu onda ovoliko razmišljanje i  objašnjavanje, jer sam zakon nigde i ne pominje, niti obuhvata prihod koji zaposleni ostvaruje u skladu sa članom 118, članom 119, i članom 120. tač. 1. Zakona o radu.

Na gore izneti  problem smo već ukazivali ranije (nedostatak formalnog pravnog obrazovanja i znanja koje se tiče pisanja propisa i poznavanja pravnog sistema  Republike Srbije), te da se ne ponavlljamo.

Dalje na pitanje: “KAKO SE VRŠI UMANJENJE NETO PRIHODA U SLUČAJU KADA ZAPOSLENI ISTOVREMENO OSTVARUJE ZARADU I DRUGO PRIMANJE?“ Ministarstvo finansija daje Mišljenje br. 401-00-508/2014-04 od 11. februara 2014. god., gde kaže da:

„U slučaju kada zaposleni istovremeno ostvaruje zaradu i drugo primanje (kao ugovorenu naknadu za rad) kod istog isplatioca prihoda, umanjivanje neto zarade i neto drugog primanja vrši se posebno za neto zaradu, a posebno za neto drugo primanje. To znači da isplatilac prihoda posebno umanjuje neto zaradu koju zaposleni ostvari u konkretnom mesecu u iznosu koji je veći od 60.000 dinara, a posebno neto drugo primanje koje ostvari u istom tom mesecu u iznosu koji je veći od 60.000 dinara (isplatilac prihoda ne sabira iznos neto zarade sa iznosom neto drugog primanja)….“.

Jedino što su zaboravili (a mi ih već podsetili u ranijim tekstovima) da su u Zakonu  o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru definisali da je  da je neto prihod zaposlenog u javnom sektoru (koji se umanjuje inače)  zbir neto zarade i neto drugog primanja ostvaren kod svih isplatilaca prihoda a umanjeni neto prihod zaposlenog u javnom sektoru je neto prihod pomnožen koeficijentima za umanjivanje, a da je gore izneto u mišljenju ustvari ono štoje rečeno u Pravilniku o načinu umanjivanja neto prihoda zaposlenog u javnom sektoru (“Sl. glasnik RS”, broj 115/2013 i 8/2014),  koji je neusaglašen sa  sa zakonom na osnovu kog je donet, a čiju bi primenu trebalo da precizira (o istome smo već pisali).

Dalje, ono što smo takođe ukazivali kao problem je i odredba  zakona da je neto prihod zaposlenog u javnom sektoru je zbir neto zarade i neto drugog primanja ostvaren kod svih isplatilaca prihoda. Kako je upotrebljena odrednica  “kod svih isplatilaca prihoda” ispada da se sabiraju svi neto prihodi (plate i druga primanja) koji se jednom licu isplaćuju od strane svih subjekata u javnom sektoru. Znači, ako je neko zaposlen  pa uz to obavlja honorarne poslovne ili samo obavlja honorarne poslove za više subjekata iz javnog sektora, sabiraju se sva primanja i vrši umanjenje. Ovo je potvrđeno mišljenjem br. 011-00-169/2014-04 od 10. februara 2014. god. gde kažu da:

„Prihod koji Ministarstvo zdravlja isplaćuje fizičkom licu angažovanom na projektu, na osnovu ugovora o delu za pružanje konsultantskih usluga, umanjuje se u skladu sa Zakonom o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru („Sl. glasnik RS“, br. 108/13, u daljem tekstu: Zakon) kao drugo primanje zaposlenog u javnom sektoru, nezavisno od toga što je finansiranje tog ugovora obezbeđeno iz sredstava kredita Svetske banke.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 4) Zakona propisano je da drugo primanje zaposlenog u javnom sektoru je svaki prihod koji ostvaruje zaposleni u javnom sektoru od isplatioca prihoda kao ugovorenu naknadu za rad finansiranu iz sredstava tog isplatioca prihoda ili drugog lica iz javnog sektora, a koji se ne smatra zaradom u skladu sa ovim zakonom.“.

Na kraju jedino što možemo da pitamo, bez namere da budemo sarkastični,  šta činiti? Autor ovog teksta, iako važi za nekog ko se snalazi u propisima je zbunjen, molimo za dalja pojašnjenja.

Redakcija Profi sistem-a.