Neovlašćeno pružanje platnih usluga ili ispunjenje obaveze za drugog?

Povod za pisanje ovog komentara/tumačenja je „Dopis E-BANKING” od 7. jula 2017. god. u maniru uputstva za postupanje (u daljem tekstu: Uputstvo), koje je poslovnim bankama prosledila Narodna banka Srbije – Uprava za nadzor nad finansijskim institucijama – Sektor za kontrolu poslovanja banaka (u daljem tekstu: NBS), a koje uputstvo je, što je nažalost veoma čest slučaj kod nas, u potpunosti zakonski neutemeljeno.

Navedeno Uputstvo ćemo prvo preneti u celosti, a zatim analizirati, uz napomenu da je originalno pisano ćirilicom zbog obavezne upotrebe ćiriličkog pisma u korespodenciji državnih i organa lokalnih samouprava, ustanova, javnih preduzeća i javnih službi i drugih organizacija kad vrše javna ovlašćenja, prema Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama („Sl. glasnik RS“, br. 45/1991, 53/1993, 67/1993, 48/1994, 101/2005 i 30/2010). Uputstvo, u celini, glasi:

„Poštovani,

 Proverom pružanja platnih usluga bez dozvole Narodne banke Srbije koja je vršena na osnovu člana 182. stav 1. Zakona o platnim uslugama („Službeni glasnik RS“, br. 139/2014) – u daljem tekstu: Zakon i tačke 3. Odluke o bližim uslovima i načinu vršenja nadzora nad platnim institucijama, institucijama elektronskog novca i javnim poštanskim operatorom („Službeni glasnik RS“, br. 55/2015), utvrđeno je da je određeni broj fizičkih lica pružao platne usluge navedene u članu 4. stav 1. tačka 3) Zakona bez dozvole Narodne banke Srbije, propisane članom 82. Zakona. Proverom je utvrđeno da su fizička lica, koja sa bankama imaju zaključene Ugovore o otvaranju, vođenju i gašenju tekućih računa i Ugovore o pružanju usluga elektronskog bankarstva, korišćenjem WEB E-bank i mBank servisa, vršila plaćanja za račun različitih fizičkih lica, najčešće za registraciju motornih vozila i za mesečne obaveze po računima za struju, vodu i ostalo, a ne za svoj račun.

U vezi sa navedenim neophodno je da obavestite fizička lica koja sa vašom bankom imaju zaključene Ugovore o pružanju usluga elektronskog bankarstva, korišćenjem WEB E-bank i mBank servisa, da navedene servise mogu da koriste isključivo za plaćanje sopstvenih računa i da plaćanje računa drugih fizičkih lica predstavlja neovlašćeno pružanje platnih usluga (moguća i izmena ugovora u tom smislu), zbog čega mogu trpeti posledice u vidu izrečenih mera od strane Narodne banke Srbije. Naime, članom 182. stav 4. Zakona je propisano, ako se proverom utvrdi da se lice neovlašćeno bavi pružanjem platnih usluga, Narodna banka Srbije donosi rešenje o zabrani obavljanja ovih poslova, a stavom 5. istog člana propisano je da Narodna banka Srbije istovremeno izriče i novčanu kaznu licu koje se neovlašćeno bavi pružanjem platnih usluga.

Na ovaj način, ukazivanjem na posledice pomenutim korisnicima, sprečili bi zloupotrebu WEB E-bank i mBank servisa banke, kao i kršenje Zakona od strane fizičkih lica koja bez dozvole Narodne banke Srbije vrše plaćanja za račun različitih fizičkih lica, a ne za svoj račun. Takođe, banke mogu podučiti ova lica, da ukoliko žele da se bave pružanjem platnih usluga, iste mogu obavljati kao zastupnici neke od platnih institucija sa kojom će o tome zaključiti ugovor.

Molimo da o preduzetim aktivnostima izvestite Narodnu banku Srbije.“.

Dakle, po NBS, plaćanje računa od strane fizičkog lica za račun drugog fizičkog lica je nedozvoljeno i spada u kažnjiva dela. A da li je to baš i uvek tako?

I šta sada banke treba da učine te da o tome izveste NBS? Po mom mišljenju, a koje ću detaljno obrazložiti ispod, apsolutno ništa. I pored sve dobre volje, te uvažavanja lica koja rade u NBS, sa iznetim zaključcima nikako se ne bih mogao složiti. Ovo zbunjuje. Koji zakon je tumačen pri donošenju ovog uputstva? Ne, nije reč o filozofskim gledanjima već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke).

Ovde su u stvari, par različitih situacija podvedene pod jednu, pri čemu je uputstvo izdato pogrešno jer je situacija generalizovana. Problem prave oni koji zaista neovlašćeno pružaju neku vrstu usluga u privredi a radi pribavljanja ekonomske koristi (što jeste nedozvoljeno i kažnjivo), a po NBS ispada da su problematični svi, a najviše oni koji plaćaju račune za svoje roditelje, decu, prijatelje, pa čak i sopstvene, ako se automobil, stan ili telefonski priključak vodi na supružnika.

Da prvo postavimo teze, koje ćemo obrazlagati i dokazati u nastavku:

– pravni sistem je jedinstven a tumačenje propisa je zanat koji ima svoja pravila;

– ispunjenje obaveze ili duga (plaćanje računa) za drugog je dozvoljeno i po opštim i po posebnim propisima, bez obzira o kojim licima je reč (fizičkim ili pravnim), i bez obzira ko je platilac a ko dužnik;

– u konkretnom slučaju nije reč o pružanju platnih usluga već ispunjenju obaveze za drugog;

– postoji više vrsta neovlašćenog pružanja ovakvih usluga koje se toleriše i uopšte ne kontroliše.

Pre nego što se upustimo u analizu iznetog Uputstva, da prvo citiramo u celosti članove propisa na koje se ono poziva. Odluka o bližim uslovima i načinu vršenja nadzora nad platnim institucijama, institucijama elektronskog novca i javnim poštanskim operatorom („Sl. glasnik RS“, br. 55/2015) je potpuno nebitna za ovo razmatranje jer to je tehnički propis, kojim su propisani bliži uslovi i način vršenja nadzora od strane NBS, kao i preduzimanje mera prema subjektu nadzora u postupku vršenja nadzora. Pomenuta tačka 3. navedene odluke kaže samo da pomenuti nadzor vrši NBS, posredno i neposredno, znači govori o ovlašćenju NBS za tu radnju, ništa više.

Član 182. Zakona o platnim uslugama („Sl. glasnik RS“, br. 139/2014), kojim se reguliše provera i zabrana neovlašćenog pružanja platnih usluga, u celini glasi:

„Ako postoji sumnja da se pružanjem platnih usluga bavi pravno ili fizičko lice koje, u smislu ovog zakona, nije pružalac platnih usluga ili da se izdavanjem elektronskog novca bavi pravno ili fizičko lice koje, u smislu ovog zakona, nije izdavalac elektronskog novca ili da radom platnog sistema za koji je, u skladu sa ovim zakonom, potrebna dozvola Narodne banke Srbije upravlja pravno ili fizičko lice bez ove dozvole – Narodna banka Srbije može izvršiti neposrednu i posrednu proveru da li ova lica pružaju platne usluge, izdaju elektronski novac, odnosno upravljaju radom platnog sistema suprotno odredbama ovog zakona.

Na proveru iz stava 1. ovog člana shodno se primenjuju odredbe čl. 174. do 181. ovog zakona.

Ako pravno ili fizičko lice iz stava 1. ovog člana na zahtev Narodne banke Srbije ne dostavi sve tražene podatke i dokumentaciju u roku koji je utvrđen u tom zahtevu ili ako ne omogući Narodnoj banci Srbije obavljanje neposrednog nadzora ili ne sarađuje sa ovlašćenim licima – Narodna banka Srbije može tom licu izreći novčanu kaznu u rasponu:

1) od 100.000 do 500.000 dinara za pravna lica i od 30.000 do 100.000 dinara za odgovorna lica u pravnom licu;

2) od 30.000 do 100.000 dinara za fizička lica.

Ako proverom iz stava 1. ovog člana utvrdi da se lice iz tog stava neovlašćeno bavi pružanjem platnih usluga, izdavanjem elektronskog novca ili upravljanjem radom platnog sistema, Narodna banka Srbije donosi rešenje o zabrani obavljanja ovih poslova i dostavlja ga nadležnim organima.

Rešenjem iz stava 4. ovog člana Narodna banka Srbije istovremeno izriče i novčanu kaznu licu iz tog stava, i to u rasponu:

1) od 100.000 do 5.000.000 dinara za pravna lica i od 30.000 do 1.000.000 dinara za odgovorna lica u pravnom licu;

2) od 30.000 do 1.000.000 dinara za fizička lica.

Ako naknadnom proverom utvrdi da privredno društvo, odnosno preduzetnik kojima je izrečena zabrana iz stava 4. ovog člana nisu prestali s neovlašćenim obavljanjem poslova iz tog stava – Narodna banka Srbije donosi rešenje kojim utvrđuje da su ispunjeni uslovi za pokretanje postupka prinudne likvidacije nad privrednim društvom, odnosno rešenje kojim se izriče mera zabrane obavljanja delatnosti preduzetnika, i dostavlja ga organizaciji nadležnoj za vođenje registra privrednih subjekata radi sprovođenja postupka prinudne likvidacije, odnosno brisanja privrednog subjekta iz tog registra.

Na izricanje novčanih kazni iz st. 3. i 5. ovog člana shodno se primenjuju odredbe člana 187. ovog zakona.“.

1.Pravni sistem i primena propisa

Pre upuštanja u bilo kakvu ciljanu analizu, moram podsetiti na osnovne postulate pravnog sistema, ono što se pri tumačenju normi stalno zaboravlja (ili se ne zna, svejedno).

Prvo i osnovno, pravni poredak jedinstven što u članu 4. kaže Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006). Ono što je navedeno u Uputstvu moglo bi eventualno da bude tačno da su odredbe navedene pri obrazloženju i jedine koje postoje i regulišu tu materiju. Ali nisu, čak i sam Zakon o platnim uslugama ima još odredbi koje ne potvrđuju zaključke NBS.

Dalje, pravni sistem ne čini jedan propis i nikako se ne sme usko gledati. Pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šira slika, prvo, da li se radi o sistemskom (lex generalis) i posebnom (lex specialis) propisu, da li se radi o prinudnom propisu, šta o tome kažu odredbe Ustava, da li postoji kolizija sa drugim propisima itd., a kao najvažnije mora se uzeti u obzir šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi (inače materija koja se nekada izučavala na prvoj godini Pravnog fakulteta, predmet Uvod u pravo). A ta pravila kažu, da se prvo se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Kažu i da je zabranjeno tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe. A pre svega kod tumačenja se mora veoma voditi računa, o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova. Dakle, osim pravničkih potrebna su i druga opšta znanja a pre svega stručnost i iskustvo.

Za početak potrebno je razumeti šta koji propis reguliše, te koji propis je lex generalis (opšti) a koji lex specialis (posebni) i kakva je hijerarhija propisa i pravila postavljenih u njima. Drugo, potrebno je shvatiti da ako nešto nije uređeno jednim propisom to ne znači automatski da nije propisano, možda je drugim propisom regulisano.

Recimo, Zakonom o bankama („Sl. glasnik RS“, br. 107/2005, 91/2010 i 14/2015), uređeno je osnivanje, poslovanje i organizacija banaka, način upravljanja bankama, kao i kontrola, restrukturiranje i prestanak rada banaka. Znači, u pitanju je tehnički propis koji se odnosi na poslovanje banaka a ne na usluge koje banke pružaju.

Zakon o platnim uslugama u članu 1., kada govori o predmetu zakona, kaže da se ovim zakonom uređuju uslovi i način pružanja platnih usluga, elektronski novac, platni sistemi i nadzor nad primenom odredaba ovog zakona.

Oba gore navedena propisa su u svojoj biti posebni propisi. Postoji još propisa koji regulišu oblast bankarskog poslovanja, npr. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011 i 139/2014), ali nijedan od njih nije lex generalis.

„Krovni“ iliti propis kojim se uređuju sve usluge je Zakon o obligacinim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i „Sl. list SRJ“ 31/1993), u daljem tekstu: ZOO. Ovim zakonom uređuju se obligacioni odnosi koji nastaju iz ugovora, prouzrokovanja štete, sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga, jednostrane izjave volje i drugih zakonom utvrđenih činjenica, dakle osnovni instituti, pravila i načela koja se primenjuju u obligacionim (a pre svega ugovornim) odnosima. Setimo se priče o zateznoj kamati kada je Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije broj IUz- 82/2009 („Sl. glasnik RS”, br. 73/2012) utvrđeno da odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Sl.list SRJ”, br. 9/2001 i „Sl. glasnik RS”, br. 31/2011), koji je bio lex specialis u toj oblasti, u delu koji glasi: „primenom konformne metode”, nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije, i zbog zabrane anatocizma („kamate na kamatu“) propisane ZOO.

Bankarski poslovi su ugovorni poslovi, znači obligacioni odnos, nemojmo to zaboravljati. Zato ZOO postavlja osnove u vezi bankarskih poslova, recimo novčanih i štednih depozita (čl. 1035-1046.), deponovanja hartija od vrednosti (čl. 1047-1051.), tekućih računa (čl. 1052-1060.), ugovora o sefu (čl. 1061-1064.), ugovora o kreditu (čl. 1065-1071.), akreditiva (čl. 1072-1082.), bankarskih garancija (čl. 1083-1087.), ali što je najvažnije, postavlja osnove za svaki obligacioni odnos i radnju u tom odnosu, o čemu će biti još reči kasnije.

2.Definicije upotrebljenih pojmova

Po onome što je NBS utvrdila, određeni broj fizičkih lica je pružao platne usluge bez dozvole NBS (znači neovlašćeno) tako što su sa svojih tekućih računa korišćenjem WEB E-bank i mBank servisa, vršili plaćanja za račun različitih fizičkih lica, a ne za svoj račun. Znači za razumevanje navedenog, potrebne su nam definicije za par pojmova: fizičko lice, banka (jer se dopis odnosi na njihov rad), platne usluge, tekući račun.

Šta je fizičko lice? Najkraće i najuopštenije rečeno fizičko lice je osoba, odnosno individualno, samostalno ljudsko biće. U pravnoj nauci, fizičko lice je samosvesno ljudsko biće podložno fizičkim zakonima, za razliku od patvornog (imaginarnog), pravnog lica koje je pravna fikcija. Dakle, ljudi postaju fizički subjekti samim svojim rođenjem i takvi ostaju do svoje smrti. U zakonima se po pravilu ne daju definicije fizičkog lica, jer se smatra da je to opštepoznat pojam. Izuzetak su pojedini propisi gde se daje definicija fizičkog lica u smislu konkretnog propisa a radi njegove primene, kao npr. u Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti („Sl. glasnik RS“, br. 97/2008, 104/2009-dr.zakon, 68/2012-OUS i 107/2012), gde se kaže, fizičko lice je čovek na koga se odnosi podatak, čiji je identitet određen ili odrediv na osnovu ličnog imena, jedinstvenog matičnog broja građana, adresnog koda ili drugog obeležja njegovog fizičkog, psihološkog, duhovnog, ekonomskog, kulturnog ili društvenog identiteta.

Šta je banka? Po definiciji iz člana 2. Zakona o platnim uslugama, reč banka označava banku sa sedištem u Republici Srbiji koja ima dozvolu za rad NBS, u skladu sa zakonom kojim se uređuju banke a što bi bio već pominjani Zakon o bankama koji u svom članu 2. daje definiciju po kojoj, banka je akcionarsko društvo sa sedištem u Republici Srbiji, koje ima dozvolu za rad NBS i obavlja depozitne i kreditne poslove, a može obavljati i druge poslove u skladu sa zakonom. Za nas najvažnije, to je domaće pravno lice, bez obzira ko mu je vlasnik (strana banka ili bilo ko drugi) i na njega se primenjuju propisi Republike Srbije.

Šta su platne usluge? To je malo teže definisati, jer neverovatno, iako se sam propis zove Zakon o platnim uslugama i iako se njime uređuju uslovi i način pružanja platnih usluga, nigde nema definicije platne usluge?!?!? Kako da govorimo o nedozvoljenosti neke radnje kada ne znamo šta je ta radnja uopšte? Ovo je ogroman propust pisaca zakona, što nas opet vraća na početak, jer NBS je koliko znamo valjda aktivno (odnosno najviše) učestvovala u kreiranju istog. S tim u vezi postavlja se logično pitanje, kako se od onog ko napiše neprecizan propis može očekivati ispravno tumačenje istog?

Doduše, pomenuti zakon u članu 4. nabraja vrste platnih usluga, što možemo uzeti kao posredno (nepravo) određenje, pa kaže da platne usluge obuhvataju:

1) usluge koje omogućavaju uplatu gotovog novca na platni račun, kao i sve usluge koje su potrebne za otvaranje, vođenje i gašenje tog računa;

2) usluge koje omogućavaju isplatu gotovog novca s platnog računa, kao i sve usluge koje su potrebne za otvaranje, vođenje i gašenje tog računa;

3) usluge prenosa novčanih sredstava s platnog računa, odnosno na platni račun, i to: transferom odobrenja, direktnim zaduženjem, uključujući jednokratno direktno zaduženje, korišćenjem platne kartice ili sličnog sredstva;

4) usluge izvršavanja platnih transakcija kod kojih su novčana sredstva obezbeđena kreditom odobrenim korisniku platnih usluga, i to: transferom odobrenja, direktnim zaduženjem, uključujući jednokratno direktno zaduženje, korišćenjem platne kartice ili sličnog sredstva;

5) usluge izdavanja platnih instrumenata i/ili prihvatanja ovih instrumenata na osnovu kojeg pružalac platnih usluga primaocu plaćanja omogućava izvršavanje platnih transakcija koje inicira platilac upotrebom određenog platnog instrumenta;

6) usluge izvršavanja novčane doznake kod koje pružalac platnih usluga prima platiočeva novčana sredstva bez otvaranja platnog računa za platioca ili primaoca plaćanja, isključivo radi stavljanja tih sredstava na raspolaganje primaocu plaćanja ili radi prenosa tih sredstava primaočevom pružaocu platnih usluga, koji ih stavlja na raspolaganje primaocu plaćanja;

7) usluge izvršavanja platne transakcije za koju platilac daje saglasnost upotrebom telekomunikacionog, digitalnog ili informaciono-tehnološkog uređaja i plaćanje se vrši operatoru telekomunikacione, digitalne ili informaciono-tehnološke mreže, koji deluje samo kao posrednik između korisnika platnih usluga i prodavca proizvoda ili pružaoca usluga.

8) transfer odobrenja kao platna usluga kod koje platilac kod svog pružaoca platnih usluga inicira izvršenje jedne ili više platnih transakcija, uključujući i izdavanje trajnog naloga;

9) direktno zaduženje kao platna usluga kod koje primalac plaćanja na osnovu platiočeve saglasnosti inicira platnu transakciju za zaduženje platiočevog platnog računa, gde platilac može ovu saglasnost dati primaocu plaćanja, svom pružaocu platnih usluga ili pružaocu platnih usluga primaoca plaćanja.

Dalje, član 8. istog zakona, govori o platnim transakcijama koje su predmet pružanja platnih usluga i kaže da se platne usluge koje se pružaju u skladu sa odredbama ovog zakona odnose na domaće platne transakcije koje se izvršavaju u dinarima, kao i na domaće platne transakcije u valuti trećih država, kao i međunarodne platne transakcije bez obzira na valutu plaćanja.

Da sumiramo, u najkraćem, platne usluge su raznorazne platne transakcije po raznim osnovima koje se izvršavaju u novcu (uplata, prenos ili isplata novčanih sredstava sa računa i na račun).

Ko može da vrši ove usluge? Samo platna institucija (pravno lice sa sedištem u Republici Srbiji koje ima dozvolu NBS za pružanje platnih usluga). Prema članu 10. Zakona o platnim uslugama pružaoci platnih usluga su: banka, institucija elektronskog novca, platna institucija, NBS, Uprava za trezor ili drugi organi javne vlasti u Republici Srbiji, u skladu sa svojim nadležnostima utvrđenim zakonom, javni poštanski operator sa sedištem u Republici Srbiji, osnovan u skladu sa zakonom kojim se uređuju poštanske usluge, i niko više.

Zakon o platnim uslugama u članu 2. daje definicije i drugih pojmova, a ovde ćemo dati samo one koje su od značaja za ovo tumačenje:

– platna transakcija označava uplatu, prenos ili isplatu novčanih sredstava koje inicira platilac ili primalac plaćanja, a obavlja se bez obzira na pravni odnos između platioca i primaoca plaćanja;

– platni nalog označava instrukciju platioca ili primaoca plaćanja svom pružaocu platnih usluga kojom se zahteva izvršenje platne transakcije;

– platni račun označava račun koji se koristi za izvršavanje platnih transakcija, a koji vodi pružalac platnih usluga za jednog ili više korisnika platnih usluga;

– platni instrument označava svako personalizovano sredstvo i/ili niz postupaka ugovorenih između korisnika platnih usluga i pružaoca platnih usluga, a koje taj korisnik upotrebljava za izdavanje platnog naloga;

– korisnik platnih usluga označava fizičko ili pravno lice koje koristi ili je koristilo platnu uslugu u svojstvu platioca i/ili primaoca plaćanja ili se pružaocu platnih usluga obratilo radi korišćenja tih usluga;

– platilac označava fizičko ili pravno lice koje na teret svog platnog računa izdaje platni nalog ili daje saglasnost za izvršenje platne transakcije na osnovu platnog naloga koji izdaje primalac plaćanja, a ako nema platnog računa – fizičko ili pravno lice koje izdaje platni nalog;

– primalac plaćanja označava fizičko ili pravno lice koje je određeno kao primalac novčanih sredstava koja su predmet platne transakcije;

– platna institucija je pravno lice sa sedištem u Republici Srbiji koje ima dozvolu Narodne banke Srbije za pružanje platnih usluga kao platna institucija, u skladu sa ovim zakonom;

– platni sistem označava sistem za prenos novčanih sredstava između učesnika u ovom sistemu, s pisanim i standardizovanim procedurama i pravilima za obradu i netiranje i/ili poravnanje naloga za prenos u platnom sistemu koji se primenjuju na sve učesnike u tom sistemu.

Za razumevanje pojmova mogu biti korisne i odredbe člana 2. Zakona o platnom prometu („Sl. list SRJ”, br. 3/2002 i 5/2003 i „Sl. glasnik RS”, br. 43/2004, 62/2006, 111/2009 – dr. zakon i 31/2011), koji je osim pojedinih odredbi, prestao da važi 1. oktobra 2015. god. baš na osnovu Zakona o platnim uslugama. Odredbe pomenutog člana 2. važe i dalje isključivo radi primene ostalih odredaba koje nisu prestale da važe, a inače u njemu se daju definicije, od kojih nabrojaćemo opet samo one bitne za ovo razmatranje:

– klijent označava fizičko ili pravno lice koje ima račun kod banke, uključujući i banku i druge subjekte koji, u skladu sa zakonom, imaju račune kod NBS;

– fizičko lice označava lice koje obavlja delatnost radi sticanja dobiti i drugo fizičko lice;

– novčanim sredstvima označavaju se gotov novac i depoziti koji se drže na računima kod banaka;

– račun označava tekući, žiro i drugi račun, uključujući i račun za izvršenje jedne transakcije plaćanja, otvoren na osnovu ugovora između klijenta i banke;

– banka označava pravno lice koje je osnovano kao banka i koje poslove obavlja prema zakonu kojim se uređuju banke,

– nalogodavac označava pošiljaoca prvog naloga za plaćanje kojim se inicira transakcija plaćanja

– primalac označava pravno ili fizičko lice čija banka treba da primi poslednji nalog za plaćanje u transakciji plaćanja. U transferu odobrenja primalac je poverilac, a u transferu zaduženja – dužnik;

– nalog za plaćanje označava bezuslovnu instrukciju datu banci da izvrši plaćanje ili naplati određeni iznos novca s naznačenog računa;

– elektronskim se označava način prenosa naloga za plaćanje i drugih podataka u transakciji plaćanja – telekomunikacijski ili fizičkom isporukom traka, disketa i sličnih nosilaca podataka;

– izvršenje označava sprovođenje instrukcija sadržanih u nalogu za plaćanje – izdavanjem prijemnoj banci odgovarajućeg naloga za plaćanje;

– transakcija plaćanja označava prenos poveriocu novčanih sredstava s računa dužnika, ili na račun poverioca, a u transakciji plaćanja dužnik i poverilac mogu biti različita fizička ili pravna lica, ili isto fizičko ili pravno lice.

Šta je tekući račun? Član 68. Zakona o platnim uslugama, kaže, tekući račun je vrsta platnog računa. Član 70. navedenog zakona dodatno precizira, tekući račun je platni račun koji se vodi kod banke, a koristi se za izvršavanje platnih transakcija i za druge namene u vezi sa uslugama koje banke pružaju korisnicima platnih usluga. Takođe, računi koji se vode u Upravi za trezor, u skladu s propisima kojima se uređuje budžetski sistem, smatraju se tekućim računima. Javni poštanski operator, platne institucije i institucije elektronskog novca ne mogu otvarati, voditi ni gasiti tekuće račune. Da uprostimo, u slučajevima o kojima govorimo, samo banke mogu voditi tekuće račune za fizička lica.

Da uprostimo, fizička lica o kojima je ovde reč su klijenti banke, imaoci tekućih računa a banke su pravna lica koja se bave bankarskim poslovima, dakle platne institucije sa dozvolom NBS.

3.O kakvoj je radnji ovde reč?

NBS u svom Uputstvu kao nekakve pružaoce platnih usluga apostrofira fizička lica, a to su u smislu zakona fizička lica koja su korisnici platnih usluga odnosno platioci, tj. fizička lica koja na teret svog platnog računa izdaju platni nalog. Za razumevanje ove teme, bitno je shvatiti da ova lica ne vrše prijem tuđeg novca kojim plaćaju tuđi račun (niti manipulišu tuđim novcem) već svojim novcem koji drže na računu kod banke plaćaju isti. Jer gore smo rekli da platna transakcija označava uplatu, prenos ili isplatu novčanih sredstava koje inicira platilac ili primalac plaćanja, a obavlja se bez obzira na pravni odnos između platioca i primaoca plaćanja. Platni nalog označava instrukciju pružaocu platnih usluga kojom se zahteva izvršenje platne transakcije.

A da bi govorili o uslugama WEB E-bank i mBank servisa, odnosno da bi ovakve transakcije mogle biti izvršene postoje najmanje dva preduslova. Prvo, da postoji platni račun korisnika kod banke i da postoji ugovor o platnim uslugama iz člana 14. Zakona o platnim uslugama, kojim se pružalac platnih usluga obavezuje da će korisniku platnih usluga, u skladu sa ovim zakonom, pružati određene platne usluge, a korisnik platnih usluga se obavezuje da mu, ako je tako ugovoreno, za to plati određenu naknadu. A pošto su u pitanju fizička lica, platni račun je u stvari tekući račun koji se vodi kod banke i koristi se za izvršavanje platnih transakcija i za druge namene u vezi sa uslugama koje banke pružaju korisnicima platnih usluga.

I, šta je zaključak, kakva je to radnja po svojoj suštini? Bez obzira što su u pitanju WEB E-bank i mBank servisi, ovde je je suštini reč o davanju naloga za plaćanje koji se ne čini na šalteru banke popunjavanjem pisanog naloga, već popunjavanjem naloga u elektronskoj formi, ali sve ostalo je isto.

Ako logično posmatramo, zašto bi ova vrsta transakcije bila nedozvoljena (po NBS), a dozvoljena je ista ta transakcija ako se isti taj račun plati na šalteru banke ili direktno pružaocu usluge? A inače po zakonu (što je jedino bitno), dozvoljne su obe. Međutim, logika, zdrav razum, pravda, kategorije su za sebe, i na njih se treba pozivati kada ne postoji decidno propisano pravilo. A ovde postoje mnoga pravila koja su zaboravljena, a što je najbitnije propisana zakonom kao takva.

Uslovi i način izvršenja platne transakcije regulisani su članovima 33-67. Zakona o platnim uslugama. Par stvari je bitno. Prvo, prema članu 33. Zakona o platnim uslugama, pružalac platnih usluga izvršava platnu transakciju samo ako je platilac dao saglasnost za njeno izvršenje i to pre njenog izvršenja, osim ako ugovorom o platnim uslugama nije utvrđeno da platilac može dati saglasnost nakon tog izvršenja. Drugo, platilac daje saglasnost za izvršenje platne transakcije ili niza platnih transakcija u formi i na način koji su utvrđeni ugovorom o platnim uslugama. Treće i možda najvažnije, prema članu 35. Zakona o platnim uslugama, smatra se da je pružalac platnih usluga primio platni nalog kada mu je taj nalog dostavljen na način utvrđen ugovorom o platnim uslugama, bez obzira na moguće prethodno učešće pružaoca platnih usluga u procesu izrade i izdavanja tog platnog naloga.

Dakle, predavanje platnog naloga na šalteru banke ili unošenje podataka u aplikaciju kojom se vrše plaćanja putem gore navedenih servisa nije išta drugo do izdavanje platnog naloga pružaocu platnih usluga, bez obzira što se to radi automatski. Ovde platni instrument nije štampani nalog koji se popunjava već postupak ugovoren između korisnika i pružaoca platnih usluga, a koji taj korisnik upotrebljava za izdavanje platnog naloga. Platilac nijednog trenutka nije pružalac platne usluge (i ne može to biti) već je to isključivo banka.

Platni nalog je po svojoj biti nalog a to je inače institut obligacionog prava pa se vraćamo na onu priču od ranije o jedinstvenosti pravnog poretka. Obligacione odnose reguliše ZOO kao što smo rekli. Da vidimo šta kaže ovaj zakon a nas posebno zanima.

ZOO u članu 1052. kaže da se ugovorom o bankarskom tekućem računu banka obavezuje da nekom licu otvori poseban račun i da preko njega prima uplate i vrši isplate u granicama njegovih sredstava i odobrenog kredita, a u članu 1053. da ovaj mora biti zaključen u pismenoj formi.

U članu 1057. ZOO izričito predviđa da banka odgovara za izvršenje naloga deponenta prema pravilima ugovora o nalogu.

A nalog je uređen čl. 749-770. Tako, ZOO u članu 749. predviđa da se ugovorom o nalogu nalogoprimac obavezuje prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove a istovremeno nalogoprimac se ovlašćuje na preduzimanje tih poslova i ima pravo na naknadu za svoj trud. Glavna obaveza nalogoprimca prema članu 751. je izvršenje naloga kako glasi, odnosno nalogoprimac je dužan izvršiti nalog prema primljenim uputstvima, sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina, ostajući u njegovim granicama i u svemu paziti na interese nalogodavca i njima se rukovoditi. Takođe, kad nalogoprimac smatra da bi izvršenje naloga po dobijenim uputstvima bila od štete za nalogodavca, on je dužan skrenuti na to njegovu pažnju i tražiti nova uputstva. Ako nalogodavac nije dao određena uputstva o poslu koji treba obaviti, nalogoprimac je dužan, rukovodeći se interesima nalogodavca, postupiti kao dobar privrednik, odnosno dobar domaćin, a ako je nalog bez naknade, kako bi u istim okolnostima postupio u sopstvenoj stvari.

Od dobijenog naloga i uputstava nalogoprimac može odstupati samo sa saglasnošću nalogodavca (član 752. ZOO) a kada mu zbog kratkoće vremena ili iz kog drugog uzroka nije moguće tražiti saglasnost nalogodavca, on može odstupiti od naloga i upustava samo ako je po proceni svih okolnosti mogao osnovano smatrati da to zahtevaju interesi nalogodavca. Ako nalogoprimac prekorači granice naloga ili odstupi od dobijenih uputstava van slučaja predviđenog u prethodnom stavu, neće se smatrati za nalogoprimca, već za poslovođu bez naloga, izuzev ako nalogodavac naknadno odobri ono što je uradio.

U slučajevima koje razmatramo, imamo banku kao platnu instituciju koja je izvšilac naloga za plaćanje i platioca kao imaoca (vlasnika) tekućeg računa – klijenta banke, tj. fizičko lice koje po osnovu ugovora zaključenog sa bankom na teret svog platnog računa izdaje platni nalog ili daje saglasnost za izvršenje platne transakcije. I ništa nema sporno ni nejasno u ovome. Imamo lice ovlašćeno za davanje uputstva (nalogodavac). A davanje uputstva od strane ovlašćenog lica predstavlja izjavu volje koja proizvodi odgovarajuće pravno dejstvo za izvršenje ugovora o nalogu (ovde od strane banke).

Znači, na osnovu svega iznetog, nije uopšte teško zaključiti da, klijent banke, šta god činio i koji god servis koristio nije (i nikako ne može biti) pružalac platne usluge, on je samo davalac naloga. Jedini i isključivi pružalac platne usluge je banka kao izvršilac platnog naloga.

4.Ima li kaznenog dela?

NBS je ustvrdila da bi na ovaj način, ukazivanjem na posledice pomenutim korisnicima, sprečili zloupotrebu WEB E-bank i mBank servisa banke, kao i kršenje zakona, a da banke mogu podučiti ova lica, da ukoliko žele da se bave pružanjem platnih usluga, iste mogu obavljati kao zastupnici neke od platnih institucija sa kojom će o tome zaključiti ugovor.

Prvo i osnovno, pokazali smo da zloupotrebe nema jer je reč o dozvoljenim radnjama po Zakonu o platnm uslugama po kojem jeste moguće kažnjavanje za neke sporne radnje (a ove to nisu).

Drugo i važnije, da se opet vratimo na jedinstvenost pravnog poretka, a što je ono što pisci Uputstva izgleda najmanje razumeju. Ispunjenje (plaćanje) obaveze za drugog je dozvoljeno i ničim nije zabranjeno, ni za koja lica. Član 296. ZOO kaže da obavezu može ispuniti ne samo dužnik nego i treće lice a poverilac je dužan primiti ispunjenje od svakog lica koje ima neki pravni interes da obaveza bude ispunjena, čak i kad se dužnik protivi tom ispunjenju. Poverilac je dužan primiti ispunjenje od trećeg lica ako je dužnik sa tim saglasan, izuzev kad prema ugovoru ili prirodi same obaveze ovu treba da ispuni dužnik lično. Poverilac može primiti ispunjenje od trećeg lica bez dužnikovog znanja, pa i u slučaju kad ga je dužnik obavestio da ne pristaje da treći ispuni njegovu obavezu osim ako je dužnik ponudio da sam ispuni odmah svoju obavezu, poverilac ne može primiti ispunjenje od trećeg lica. ZOO poznaje i razne varijacije ispunjenja obaveze za drugog, odnosno promene dužnika, preuzimanja duga, preuzimanja ispunjenja te pristupanja dugu, kao načina preuzimanja obaveze plaćanja. A u razmatranim slučajevima, situacija je potpuno čista, neko plaća račun (odmah, ne obavezuje se da će to učiniti u budućnosti) za drugog jer oba lica to žele, što dalje znači da je i poverilac saglasan s tim (iako njegova saglasnost nije potrebna) jer je uplatu već primio i novac nije vratio.

Šta neko čini sa svojim novcem, to je njegova lična stvar. Da li svako može u prodavnici platiti račun na kasi za durgog? Može. Ako može to, zašto ne bi mogao svaki drugi račun? Način je nebitan, radnja je dozvoljena. Onaj ko nalog za plaćanje izvršava ima obavezu i pravo jedino da kontroliše zakonitost protoka novca a ne da vrši ispitivanje motiva. Dakle, da proveri da nije reč o nekoj nedozvoljenoj radnji (prekršaj ili privredni prestup) u smislu Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Sl. glasnik RS“, br. 20/2009, 72/2009, 91/2010 i 139/2014) ili drugog posebnog propisa ili krivičnom delu, poput „pranja novca“ iz člana 231. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014) u daljem tekstu: KZ.

Ali bez obzira na motive i druge pretpostavke (a to je ono što oni koji prete kaznom moraju da znaju), da bi postojala odgovornost u smislu kazne, radnja za koju se kažnjava, odnosno postupanje suprotno nekoj obavezi mora biti unapred propisano i kao takvo utvrđeno sa jasnim obeležjima dela. To pravilo se inače popularno parfrazira kao: „Nema kazne bez zakona“. Dakle, da bi uopšte govorili o nekom kaznenom delu, tačno i unapred mora biti utvrđeno za kakvo postupanje se kažnjava, suprotno kojoj odredbi propisa ili mimo postojećeg odobrenja, dakle, koji propis se primenjuje i kako je povređen.

Zakon o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, br. 65/2013, 13/2016 i 98/2016-OUS), u daljem tekstu: ZoP, u članu 2. daje pojam prekršaja kao protivpravno delo koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija. Dalje (čl. 3. i 4.) kaže da niko ne može biti kažnjen za prekršaj, niti se prema njemu mogu primeniti druge prekršajne sankcije, ako to delo pre nego što je bilo izvršeno nije bilo zakonom, ili na zakonu zasnovanom propisu predviđeno kao prekršaj i za koje zakonom ili drugim na zakonu zasnovanom propisu, nije propisano kojom vrstom i visinom sankcije učinilac prekršaja može biti kažnjen. ZoP još kaže u članu 6. da se na učinioca prekršaja primenjuje zakon, odnosno propis koji je važio u vreme izvršenja prekršaja (a ne neki raniji, i ne propis koji će možda biti donet i sl.).

KZ u članu 1. kaže nešto slično, da nema krivičnog dela niti kazne bez zakona, odnosno da nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno. Takođe, nešto slično u članu 5. kaže i Zakon o privrednim prestupima („Sl. list SFRJ“, br. 4/1977, 36/1977, 14/1985, 10/1986, 74/1987, 57/1989, 3/1990, „Sl. list SRJ”, br. 27/1992, 16/1993, 31/1993, 41/1993, 50/1993, 24/1994, 28/1996, 64/2001 i „Sl. glasnik RS“, br. 101/2005), da nikome ne može biti izrečena kazna ili druga sankcija za delo koje, pre nego što je učinjeno, nije bilo određeno kao privredni prestup zakonom ili uredbom donesenom na osnovu zakona i za koje tim propisom nije bilo određeno kako će se kazniti učinilac tog privrednog prestupa.

NBS preti kaznom fizičkom licu za neku deliktnu radnju ali nigde nije rečeno o kakvom je deliktu reč, krivičnom delu, privrednom prestupu ili prekršaju, na šta ovo sve najviše liči. Kako god, da ne širimo previše temu, čak i kad je učinjen delikt predviđen propisom, i kada ga je učinilo lice koje može odgovarati za taj delikt, i kada je postupak sproveo nadležni organ, i kada ne postoje okolnosti koje isključuju postojanje dela (ako je u pitanju delo malog značaja, stanje nužde, prisila itd.), što su sve preduslovi za izricanje kazne koje nećemo detaljno obrazlagati, za postojanje odgovornosti potrebno je da postoji krivica. Da ne razlažemo dalje, kada organ koji ima ovlašćenje da izrekne kaznu sprovodi postupak, mora utvrditi krivicu učinioca, tu automatizam ne postoji. Krivica se dokazuje, ne pretpostavlja se njeno postojanje. Ostvarenje zabranjene posledice nije dovoljno, potrebno je da se ispune svi ostali uslovi. Postupak u kome se kazna izriče mora biti sproveden u celini a odluka o kazni obrazložena. Ovim se samo htelo pokazati koliko NBS ne razume ni pravila postupka a preti nekakvim kažnjavanjem.

Inače, u vezi sa članom 182. i još nekim (187. npr) Zakona o platnim uslugama postoji mnogo veći problem koji se tiče samog postupka i ovlašćenja za izricanje sankcija. U pitanju je ogromna nezakonitost koja zahteva da se time pozabavimo u posebnom komentaru.

S druge strane, zanimljivo je da je NBS u Upsutstvu pomenula kao primer registraciju motornih vozila. E u vezi toga postoji mnogo nedozvoljnih radnji koje se odnose na pružanje platnih usluga ali se to toleriše i uopšte ne kontroliše. Naime, sa početkom primene Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Sl. glasnik RS“, br. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon i 9/2016-OUS), dozvoljeno je da registraciju motornih vozila (izdavanje registracionih nalepnica) vrše i ovlašćeni tehnički pregledi (firme koje se time bave). Trenutno, većina registracija motornih vozila se vrši kod tehničkih pregleda jer se sve obavlja na jednom mestu i brzo. Na šalterima policijskih stanica vrši se samo prva registracija kada se izdaju saobraćajne tablice za vozilo. Svako ko je registrovao vozilo zna kako se to radi, ode se u firmu koja vrši tehnički pregled, oni sve urade (pregledaju vozilo, izdaju polisu obaveznog osiguranja, izdaju registracionu nalepnicu) a platite im samo ukupan iznos (gotovinski, karticom, čekom, kako god). A kako je to moguće kada u tom ukupnom iznosu imamo nekoliko naknada i taksi sa različitim primaocima. Imamo troškove izdavanja registracione nalepnice (primalac MUP RS), troškove izrade registracione nalepnice (primalac Zavod za izradu novčanica), komunalnu taksu (prihod lokalne samouprave), ekološku taksu, naknadu za korišćenje puteva itd., te porez na upotrebu motornog vozila (prihodi Budžeta Republike). Imamo i osiguranje od autoodgovornosti koje se plaća osiguravajućem društvu. Po zakonu tehnički pregled jedino može da naplati uslugu pregleda vozila. Kako plaćenjem usluge tehničkom pregledu plaćamo sve ostalo? Tehnički pregledi ne ispunjavaju uslove da budu platne institucije i nijedan nema dozvolu NBS za obavljanje tih poslova. Umesto što se izmišlja problem tamo gde ga nema bolje da se misli kako da se uredi problem koji stvarno postoji. Problem se ne može generalizovati čak ni kod fizičkih lica koja su registrovana kao preduzetnici. Činjenica, mnoga fizička lica se bez dozvole bave privrednom delatnošću ili pružaju usluge „na crno“ ali to se lako da utvrditi. Ako neko s vremena na vreme plati račun za roditelje to sigurno nije i ne može biti nezakonito, ali ako se na njegovom računu vidi konstantno plaćanje računa za različita lica, to je onda znak da se bavi nedozvoljenom delatnošću a to je posao ne samo za NBS, već prvenstveno za inspekcije, Poresku upravu, policiju, tužilaštvo i sud.

5.Umesto zaključka

Sad se na kraju postavlja pitanje, šta reći a ne biti grub ili pogrešno protumačen? Šta uopšte zaključiti nakon ovakve analize?

Nažalost ovde se još jednom pokazalo, prvo, koliko institucije kod nas svojim nestručnim činjenjem, umesto da grade, urušavaju sistem koji kako tako funkcioniše. Drugo, i važnije, za svaki posao je potrebna određena stručnost, teorijsko znanje, ali i iskustvo. Ovde je reč i o loše napisanom propisu i o lošem tumačenju istog.

Da se podsetimo na stav Evropskog suda za ljudska prava povodom određivanja autonomnog pojma zakona, koji je u svojoj odluci preneo i naš Ustavni sud, a koji glasi: „[…] da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno, nego i u sadržinskom smislu taj zakon, odnosno njegove norme moraju biti u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive, tako da subjekti na koje se zakon odnosi mogu uskladiti svoje ponašanje sa zakonom […] da se izraz „zakon“ ne odnosi na puko postojanje zakona, već i na kvalitet zakona, zahtevajući da on bude saglasan vladavini prava […]“.

A da kažem i ovo, nije dovoljno nešto prepisati od nekud, potrebno je to prilagoditi konkretnom sistemu i uskladiti druge propise s tim.

Ali čak i kada je zakon loše napisan, kada zaista postoje nepreciznosti i nejasnoće, to je jedno, njegova interpretacija i tumačenje je nešto drugo. A to drugo je mnogo široko polje i ako se radi bez dovoljno znanja, rezultati mogu biti katastrofalni. Šta se želi reći? Pre svega, ako ekonomista ima neku ideju koju želi sprovesti, potrebno je da konsultuje iskusnog i stručnog pravnika da bi ta ideja mogla da se pretoči u tekst nekog propisa ili pak davanje upotrebljivog uputstva. Pisanje i tumačenje propisa je zanat koji ima svoja pravila i zahteva određena znanja i stručnost. Ideja je jedno, a pisani tekst, odnosno interpetacija i kasnije implementacija te ideje, nešto sasvim drugo. Pre svega potrebno je jasno utvrditi svrhu donošenja propisa i šta se njegovom primenom želi postići. Jasno definisan predmet i cilj zakona omogućava njegovu razradu u pojedinostima i kasnije davanje tumačenja. Ali ovde ne raspravljamo o teorijskim i načelnim pitanjima (da li nešto treba da postoji i kako nešto rešiti). Razmatramo samo ono što je napisano i što se jedino može tumačiti. Nikad ne možemo znamo šta je neko mislio, šta je bila ideja, vidimo samo šta je napisao. Opet ponavljam, nije reč o filozofskim gledanjima već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke).

Naravno, u NBS sede uglavnom ekonomski i finansijski stručnjaci te im se nedostatak pravničkog znanja svakako ne može zameriti. Pitanje je, zar u NBS ne treba da postoje stručnjaci svih struka (i neki pravnik možda) jer je tumačenje normi stvar pravne struke i nauke a ne ekonomske? Zar NBS nema stručnu pravnu službu? A kako znamo da ima, šta nam sve ovo govori o njihovoj stručnosti i znanju i sledstveno tome kvalitetu rada cele institucije?

Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela, te postavljanje uopštenih (načelnih) pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri i u cilju unapređenja sistema. Jedino to i ništa drugo.

Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 38, oktobar 2017. god.

DETALJNIJE