Pravni Portal meni

profi sistem com

ZOSOV

Ocena odgovornosti prevoznika i osiguravača i pravo putnika na osiguranu sumu

Ocena odgovornosti prevoznika i osiguravača i pravo putnika na osiguranu sumu

Ustavni sud RS na sednici održanoj 13. aprila 2017. godine, doneo je odluku kojom je usvojio ustavnu žalbu R.V. i zauzeo stav da putnici imaju pravo na osiguranu sumu, nezavisno od toga da li imaju pravo na naknadu štete po osnovu odgovornosti prevozioca.

Naime, u ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se podnositeljka povredila prilikom izlaska iz autobusa, čiji je vlasnik „J…prevoz“ a.d. koji sa kompanijom „D. osiguranje“ a.d. ima zaključen ugovor o osiguranju putnika u javnom prevozu od posledice nesrećnog slučaja; da je odbijen podnositeljkin tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da uzrok pada tužilje nije u propustu na strani prevoznika; da se postavlja pitanje zašto je ustanovljeno obavezno osiguranje putnika od posledica nesrećenog slučaja, ako sud odbija da dosudi naknadu od osiguravajućeg društva koje je sa prevoznikom zaključilo ugovor o obaveznom osiguranju.

Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporenu drtugostepenu presudu.

Tužilja R.V., ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je tužbu Osnovnom sudu u Brusu protiv prvotuženog „J…prevoz“ a.d. i drugotužene kompanije „D. osiguranje“ a.d, radi naknade štete na ime trajnog invaliditeta i umanjenja opšte životne aktivnosti, a koja šteta je prouzrokovana kada je tužilja, na autobuskoj stanici u Brusu, prilikom izlaska iz autobusa (vlasništvo prvotuženog ) zadobila tešku telesnu povredu u vidu nagnječenja levog kolena sa naprsnućem glave lisnjače.

Osnovni sud u Brusu je presudom P. 398/14 od 17. marta 2015. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Viši sud u Kruševcu je osporenom presudom Gž. 349/15 od 8. juna 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je prvostepeni sud utvrdio da uzrok pada i povrede tužilje nije u propustu na strani autoprevozničkog preduzeća, već u nepažnji tužilje i zdravstvenim problemima koje je tužilja ranije imala, što je utvrđeno nalazom i mišljenja veštaka sudsko-medicinske struke; da je prevoznik zaključio ugovor o osiguranju putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja sa kompanijom „D. osiguranje“ a.d; da je nesporno da je tužilja prilikom izlaska iz autobusa pala bez krivice autoprevozničkog preduzeća jer je autobus bio zaustavljen na parkingu, da nije postojao bilo kakav deformitet na mestu gde putnici izlaze, da je poslednji stepenik na malo višem nivou od tla, te stoga, nema propusta i odgovornosti na strani prvotuženog, a samim tim ni odgovornosti drugotužene osiguravajuće organizacije; da je odredbama čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno da za štetu nastalu od opasne stvari ili opasne delatnosti odgovara imalac stvari ili lice koje obavlja opasnu delatnost, a članom. 177. stav 1. istog zakona je propisano da se imalac opasne stvari ili lice koje obavlja opasnu delatnost oslobađa od odgovornosti ukoliko se dokaže da šteta potiče od uzroka koji se nalazio van te stvari i čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći ili otkloniti, a stavom 2. istog člana zakona je propisano da se imalac stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika; da kako je u konkretnom slučaju do povrede tužilje došlo usled njenog već narušenog zdravstvenog stanja i njenih neopreznih postupaka, a prvotuženi nije načinio nikakav propust, to je odbijen tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan, jer su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za primenu člana 177. stav 2. ZOO; da s obzirom na to da su se nesumnjivo ispunili uslovi za primenu navedenog člana ZOO, to na strani prvotuženog „J…prevoz“ a.d ne postoji odgovornost, samim tim ne postoji odgovornost ni drugotužene kompanije „D. osiguranje“ a.d.

Odredbama Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Sl. glasnik RS“, br. 51/09, 78/11, 101/11, 93/12 i 7/13) je propisano: da su vlasnici prevoznih sredstava kojima se obavlja javni prevoz putnika dužni da zaključe ugovor o osiguranju putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja i da su ugovor iz stava 1. ovog člana dužni da zaključe vlasnici autobusa kojim se obavlja javni prevoz u gradskom, prigradskom, međugradskom i međunarodnom linijskom i vanlinijskom prevozu (član 14. stav 1. i stav 2. tačka 1)); da su putnici u javnom prevozu, u smislu ovog zakona, lica koja se nalaze u krugu stanice, pristaništa, luke, aerodroma ili u neposrednoj blizini prevoznog sredstva, pre ukrcavanja, koja imaju nameru da putuju ( član 15. stav 1. tačka 2)); da iznos najniže osigurane sume na koju može biti ugovoreno osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja, po jednom putniku utvrđuje Vlada, na predlog Narodne banke Srbije (član 16. stav 1.); da putnik koga zadesi nesrećni slučaj ima pravo da zahteva da društvo za osiguranje sa kojim je zaključen ugovor o osiguranju iz člana 14. stav 1. ovog zakona, neposredno njemu izvrši svoju obavezu iz ugovora o osiguranju i da pravo na osiguranu sumu iz člana 16. ovog zakona ima putnik, nezavisno od toga da li ima pravo na naknadu štete po osnovu odgovornosti prevozioca (član 17. st. 1. i 3.).

Odredbama člana ZOO („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Sl. list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.); da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti i da se imalac stvari oslobađa odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (član 177. st. 1. i 2.).

Ustavni sud najpre ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe, podnela tužbu Osnovnom sudu u Brusu protiv prvotuženog „J…prevoz“ a.d. i drugotužene kompanije „D. osiguranje“ a.d, radi naknade štete na ime trajnog invaliditeta i umanjenja opšte životne aktivnosti, a koja šteta je prouzrokovana kada je tužilja, na autobuskoj stanici u Brusu, prilikom izlaska iz autobusa (vlasništvo prvotuženog), zadobila tešku telesnu povredu. Njen tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen, pri čemu je Viši sud u Kruševcu u osporenoj presudi Gž. 349/15 od 8. juna 2015. godine zauzeo pravno stanovište da kako na strani prvotuženog „J…prevoz“ a.d. ne postoji odgovornost, u smislu odredbe člana 177. stav 2. ZOO, te ne postoji odgovornost ni drugotužene kompanije „D. osiguranje“ a.d. Dakle, drugostepeni sud je odgovornost drugotužene kompanije „D. osiguranje“ a.d. vezao za odgovornost prvotuženog „J…prevoz“ a.d. čija je odgovornost cenjena u smislu odredbe člana 177. stav 2. ZOO, kojom je propisano da se imalac stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je ustavnopravno neprihvatljivo pravno stanovište drugostepenog suda po kojem je odgovornost drugotužene kompanije „D. osiguranje“ a.d, kao društva za osiguranje, vezao za odgovornost prvotuženog „J…prevoz“ a.d, kao prevoznika, jer se njihova odgovornost ceni u skladu sa različitim materijalnim zakonima. Naime, za ocenu odgovornosti prvotuženog „J…prevoz“ a.d, kao prevoznika (imaoca opasne stvari), od pravnog značaja su merodavne odredbe ZOO, u konkretnom slučaju odredba člana 177. stav 2. ZOO, dok su za ocenu odgovornosti drugotužene kompanije „D. osiguranje“ a.d, kao društva za osiguranje, od pravnog značaja merodavne odredbe Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, koje su lex specialis i koje derogiraju primenu opšte odredbe člana 177. stav 2. ZOO-a. Utoliko pre što se odredba člana 177. stav 2. odnosi isključivo na imaoca opasne stvari, a kompanija „D. osiguranje“ a.d, kao društvo za osiguranje, nije imalac opasne stvari.

Ustavni sud zatim ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe bila putnik, u smislu odredbe člana člana 15. stav 1. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, i da putnici imaju pravo na osiguranu sumu, nezavisno od toga da li imaju pravo na naknadu štete po osnovu odgovornosti prevozioca, a u sve u smislu odredaba člana 17. st. 1. i 3. navedenog materijalnog zakona.

 

Izvor: Izvod iz odluke Ustavnog suda preuzet je iz programskog paketa “Propis Soft“.

Shares

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Upišite broj * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

ZOUP

Profi Sistem baner