Odgovornost pravnog lica i odgovornog lica u njemu za konkretno izvršeno delo

Povod za pisanje ovog komentara situacija koja se tiče odgovornosti pravnog lica i odgovornog lica u pravnom licu za konkretna dela, a koja se konstantno ponavlja u sudskim postupcima (prekršajnim pre svega) u Republici Srbiji, bez obzira na konkretnu vrstu dela, odnosno prekršaja.

Stav autora ovog teksta je da se ne može izvoditi automatska pretpostavka o odgovornosti pravnog lica i odgovornog lica u njemu, čak ni u situacijama kada je nesumnjivo dokazano postojanje dela (prekršajne radnje), a što se u Srbiji nekako (potpuno nezakonito) podrazumeva. Zašto? Najjednostavnije, jer za postojanje prekršajne odgovornosti potrebno je da postoji krivica, a krivica se utvrđuje i dokazuje, a nikako se ne pretpostavlja.

U konkretnom slučaju na osnovu koga je nastao ovaj tekst, Prekršajni sud je uvažio navode odbrane (koju je inače sastavio autor ovog teksta) i presudom oslobodio odgovornosti pravno lice i odgovorno lice u pravnom licu za prekršaj koji se nesumnjivo desio i za koji postoje svi dokazi.

Bez obzira što se radi o saobraćajnom prekršaju, isti princip je primenjiv (autor teksta ga je više puta primenjivao) u slučajevima koji se tiču bilo koje oblasti (prekršaji iz oblasti radnih odnosa, trgovine, komunalnog reda i sl.).

 1. Postavka slučaja

Najpre ćemo dati konkretne okolnosti slučaja da bi bilo malo jasnije.

Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv pravnog lica i odgovornog lica u pravnom licu, podnet je zbog nepropisno parkiranog vozila na mestu gde nije dozvoljeno zaustavljanje. Navedeni događaj se zaista dogodio i dokazi (fotodokumentacija, zapisnici i izjave) su nesumnivo potvrđivali da je do prekršajne radnje zaista došlo. Ali ipak, okrivljena lica su oslobođena odgovornosti.

Odbrana je išla u pravcu razmatranja u kojim se situacijama uopšte može raspravljati o krivici pravnog lica i odgovornog lica u pravnom licu.

Greška podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka je bila što nije gonio konkretno fizičko lice za prekršaj (odnosno lice kome je mogao dokazati krivicu), već je pokušao da izdejstvuje kaznu za pravno lice koja je desetostruko veća. Ovo se inače redovno dešava čak i slučajevima kada na licu mesta konkretni izvršilac (vozač npr.) izjavi da je on odgovoran, odnosno da je svesno i samostalno učinio prekršaj. E, tu možemo govoriti o onoj narodnoj: „Ko htede veće izgubi i ono iz vreće“. Šalu na stranu, ovakva nakaradna postavka stvari redovno prolazi kod sudova u Republici Srbiji, a radi se o sistemskom tumačenju i problemu.

Dakle, nikakav postupak protiv vozača, fizičkog lica nije pokretan.

U odbrani je izričito navedeno da je opis događaja od konkretnog dana tačan, a u verodostojnost fotodokumentacije nije izražena sumnja. Ali kako pravnom licu nije prijavljen nikakav događaj niti je isto imalo ikakva saznanja o tome, (nije dostavljen zapisnik, fotodokumentacija, obaveštenje, niti išta slično), prekršajna odgovornost okrivljenih lica u smislu zakona ne postoji jer nema krivice istih.

Da bi postojala prekršajna odgovornost, prekršajna radnja, odnosno postupanje suprotno nekoj obavezi mora biti propisano i kao takvo utvrđeno. Dakle, bez sumnje, propis kojim je prekršaj propisan postoji, događaj se zaista desio, jedino što je trebalo utvrditi je, ko je odogovoran i ko treba biti kažnjen za to.

Navedenim vozilom u vreme događaja je bilo zaduženo konkretno fizičko lice, koje je vozilo koristilo za potrebe posla. Pravno lice, vlasnik vozila ne kontroliše korišćenje istog (osim u smislu naloga za izvršenje radnog zadataka), niti može da kontroliše kuda se i kako vozilo konkretno kreće ili parkira, kojom se brzinom kreće i slično. O tome u konketnoj situaciji odlučuje vozač istog.

Lice koje je konkretni učinilac prekršaja, ovde vozač, bi se moralo u nekom svojstvu pojaviti i u postupku protiv pravnog lica i odgovornog lica u njemu, jer se radi o licu koje je neposredno izvršilo prekršajnu radnju, a odgovornost pravnog lica i odgovornog lica izvodi se kao posredna u odnosu na tu prekršajnu radnju.

Čak i u slučaju da su pokrenuta dva postupka od kojih bi jedan bio protiv vozača, a jedan nezavisan protiv pravnog lica i odgovornog lica u njemu, opet bi se moralo čekati sa ishodom postupka protiv vozača, jer od njegove krivice i iskaza, te ocene dokaza, zavisi krivica pravnog lica i odgovornog lica u njemu (kao posredna).

U konkretnom postupku, vozač je čak pred sudom izjavio da se opisano zaista dogodilo, tj. da je prekršaj zaista učinio i da se jeste parkirao na mestu gde je to zabranjeno. Znači, još jednom, o postojanju prekršaja nema spora, zaista je učinjen.

Odgovornost pravnog lica i odgovornog lica u njemu izvodi se iz odgovornosti nekog fizičkog lica koje je prekršaj zaista učinilo, a pravno lice je odgovorno ako su ispunjeni zakonom propisani uslovi, ako postoji direktna naredba, propuštanje dužnog nadzora i sl. Ovde, recimo, treba dokazati konkretnu naredbu za parkiranje na zabranjenom mestu.

U vezi prekršajne odgovornosti, nema zakonske pretpostavke da je pravno lice (vlasnik vozila ili ili vlasnik radnje ili uopšte onaj ko obavlja delatnost) automatski odgovoran, već se odgovornost mora utvrđivati. Ako se na primer pokreće i vodi postupak protiv fizičkog lica – vozača to onda isključuje odgovornost pravnog lica, jer se ista zasniva na odgovornosti lica koje je dopustilo ili naredilo da se prekršaj učini. Tu nema objektivne odgovornosti, kao, na primer, kod držalaca opasne stvari. To opet znači da se prvo mora utvrditi ko je konkretno učinilac prekršaja i u kakvim okolnostima, pa tek onda iz toga izvoditi odgovornost. U ovom slučaju to nije bilo niti pravno lice, niti odgovorno lice u njemu jer za događaj nisu ni znali, a nikako nisu naredili postupanje protiv propisa, odnosno nema dokaza za to. Slična parkiranju, je recimo situacija kada vozač službenim vozilom prekorači brzinu. Zašto bi u ovakvim slučajevima bio odgovoran vlasnik vozila?

Jedino u situaciji ako je odgovorno lice znalo za okolnosti i naredilo vozaču da parkira na konkretnom mestu, onda je odgovorno i odgovorno lice i pravno lice, ali, ako vozač nije nikoga pitao za dozvolu, niti obavestio i ako je postupao samostalno, onda je on lično odgovoran.

S druge strane, nezakonita radnja se ne sme preduzeti čak i ako se takvo što naredi od pretpostavljenih. Jer, konkretno lice koje upravlja vozilom mora posedovati vozačku dozvolu što znači da mora poznavati i pravila saobraćaja (zakonska pretpostavka da je „znao ili morao da zna“ jer je vozač), tako da izvršenjem nezakonite naredbe preuzima bar deo odgovornosti, ako ne svu, jer on konkretnom radnjom čini delo. Znači u mogućnosti je i da ga spreči.

2. Nepostojanje odgovornosti ili odsustvo krivice

Dakle, za postojanje prekršajne odgovornosti potrebno je da postoji krivica.

Zakon o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, broj 65/2013) u članu 2. daje pojam prekršaja, kao protivpravno delo koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija. Član 3. istog zakona kaže da niko ne može biti kažnjen za prekršaj, niti se prema njemu mogu primeniti druge prekršajne sankcije, ako to delo pre nego što je bilo izvršeno nije bilo zakonom, ili na zakonu zasnovanom propisu predviđeno kao prekršaj i za koje zakonom ili drugim na zakonu zasnovanom propisu, nije propisano kojom vrstom i visinom sankcije učinilac prekršaja može biti kažnjen. Čl. 4. dalje kaže da se prekršaji mogu propisivati zakonom ili uredbom, odnosno odlukom skupštine autonomne pokrajine, skupštine opštine, skupštine grada i skupštine grada Beograda.

Prekršaj može biti izvršen činjenjem ili nečinjenjem, a prekršaj je izvršen nečinjenjem kad je propisom predviđeno kao prekršaj, propuštanje da se preduzme određeno činjenje (član 10. Zakona).

Pravno lice, odgovorno lice u pravnom licu, odgovorno lice u državnom organu, organu teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave i preduzetnik mogu biti odgovorni za prekršaj samo kad je to propisom o prekršaju predviđeno. Dalje, fizičko lice je odgovorno za prekršaj ako je u vreme izvršenja prekršaja bilo uračunljivo i prekršaj izvršilo sa umišljajem ili iz nehata, a pod navedenim uslovima za prekršaj odgovara odgovorno lice u pravnom licu, odgovorno lice u državnom organu i preduzetnik.

Krivica je definisana članom 18. Zakona, gde se kaže da je kriv onaj učinilac koji je u vreme kada je učinio prekršaj postupao sa umišljajem ili iz nehata. Za prekršajnu krivicu dovoljan je nehat učinioca ako propisom o prekršaju nije određeno da će se kazniti samo ako je prekršaj učinjen sa umišljajem. Prekršaj je učinjen iz nehata kad je učinilac bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, ali je olako držao da je može sprečiti ili da ona neće nastupiti, ili kad nije bio svestan mogućnosti nastupanja zabranjene posledice, iako je prema okolnostima i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti. Prekršaj je učinjen sa umišljajem kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, i pristao je na njeno nastupanje.

Za postojanje krivice potreban je dakle umišljaj ili nehat, a isti ne mogu postojati ako okrivljena lica uopšte nisu znala za događaje i okolnosti koje im se stavljaju na teret, te u tom smislu nisu mogla ni donostiti odluke koje bi proizvele njihovu krivicu.

Odgovornost pravnog lica, definisana je članom 27. Zakona, po kome, pravno lice je odgovorno za prekršaj učinjen radnjom ili propuštanjem dužnog nadzora organa upravljanja ili odgovornog lica ili radnjom drugog lica koje je u vreme izvršenja prekršaja bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica, odnosno ako organ upravljanja donese protivpravnu odluku ili nalog kojim je omogućeno izvršenje prekršaja ili odgovorno lice naredi licu da izvrši prekršaj ili ako fizičko lice izvrši prekršaj usled propuštanja odgovornog lica da nad njim vrši nadzor ili kontrolu.

Znači, nema odgovornosti za prekršaj ako su preduzete sve radnje koje su na osnovu zakona, drugog propisa ili akta trebale biti preduzete da bi se sprečilo izvršenje prekršaja. Da bi se preduzele sve radnje koje se na osnovu zakona, drugog propisa ili akta moraju preduzeti radi sprečavanja izvršenja prekršaja, mora se znati za postojanje konkretnih okolnosti o kojima treba odlučiti, tako da se odgovornost pravnog i odgovornog lica završava u trenutku kada je vozilo ispravno predato vozaču.

 3. Umesto zaključka

Ako nešto stoji u zakonu mora biti sprovedeno onako kako piše i bez slobodnog tumačenja. Iako se na prvi pogled čini da su ovakvi slučajevi beznačajni, situacija nije nimalo naivna. Jer, kazne za prekršaje za pravna lice u različitim oblastima se kreću i do višemilionskih iznosa, a dnevno se podnosi sijaset zahteva za pokretanje prekršajnih postupaka. Ono na čemu se ovde insistira je zakonitost, i ispravna procedura kao pravilo za postupanje u istim slučajevima. Isti princip mora da važi u svim vrstama postupaka kada se utvrđuje prekršajna ili krivična odgovornost. Zašto bi svaki direktor bio automatski kriv za svako postupanje zaposlenog u pravnom licu. Da li je moguće da fizički kontroliše svakog pojedinca u svakom trenutku, ili je dovoljno da izda upustvo ili naredbu o postupanju?

Problem na koji konstantno ukazujemo je sistemski, loše napisani propisi i loše tumačenje istih.

U većini propisa navodi se odrednica „da se kažnjava za postupanje suprotno odredbama propisa“, a da nigde nije objašnjeno šta to konkretno znači, niti definisano (ni zakonom, niti podzakonskim aktom), već se ostavlja na procenu organu koji vodi postupak. Prekršajna radnja (postupanje suprotno zabrani ili odredbama) ili način izvršenja iste obično nije preciziran. Dakle, po pravilu se ostavlja velika sloboda u tumačenju, a tu dolazimo do jednog od osnovnih postulata u pravu, do ustavnih načela, i načela prekršajnog i krivičnog postupka, a to je da se propisi u primeni tumače restriktivno, što uže, znači, prvo se gleda da li postoji direktna zabrana, pa dalje. Ovo je u stvari problem pravnog sistema i pisca zakona, ali ako propis već postoji mora da se primenjuje onako kako piše, poštujući postulate i logiku pravnog sistema. Ako nešto ne piše u propisu onda i ne postoji. Pravni sistem ne čini jedan propis i ne može se usko gledati. Pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šira slika, prvo, da li se radi o sistemskom i lex specialis propisu, da li se radi o prinudnom propisu, šta o tome kažu odredbe Ustava, a šta pravila krivičnog i prekršajnog postupka, da li postoji kolizija sa drugim propisima itd., a kao najvažnije mora se uzeti u obzir šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi (inače materija koja se nekada izučavala na prvoj godini Pravnog fakulteta, predmet Uvod u pravo). Prvo se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Ono što se ne radi nikada, odnosno zabranjeno je, to je tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno, po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe.

Ovde se radi o tumačenju od koga zavisi zakonitost izrečene kazne. Praksa možda jeste takva, ali to što se nešto radi oduvek ne znači da je zakonito.

Inače, stav autora ovog teksta jeste da bi propisi, pogotovo zakoni, trebalo da budu široko postavljeni a ne da ulaze u najsitnije pojedinosti, ali za takav sistem potrebni su ozbiljni kadrovi, tj. veliki znalci sa širokim obrazovanjem koji će pisati i sprovoditi propise.

Zašto znalci sa širokim obrazovanjem? Evo zbog čega, iz konkretnog slučaja koji je vodio autor teksta. Postupajući organ je izneo stav da značenje određenih pojmova nije definisano konkretnim zakonom na osnovu koga sprovodi kažnjavanje, niti podzakonskim aktima donetim na osnovu njega i da nije bitno za utvrđivanje odgovornosti. Na tako apsurdan stav morao je uslediti odgovor čime se ulazi u sferu obrazovanja i kulture a ne prava, a koji glasi da značenje svih reči i pojmova u srpskom jeziku nije i ne treba biti definisano niti zakonom niti podzakonskim aktima. Značenje reči u srpskom jeziku, dato je u drugim knjigama, koje se izdaju već više od dva veka, počev od „Srpskog rječnika“ – Vuka Stefanovića Karadžića, prvi put štampanog 1818. god. Ono što je bitno je, da je srpski jezik veoma terminološki razvijen i da u njemu postoji upotreba različitih termina da bi se jasno naznačilo nijansiranje u osobinama predmeta ili radnji. S druge strane, ako se baš traže definicije stručnih termina, iste postoje i date su standardima u okviru medicinske, ali i mašinske, građevinske, i drugih tehničkih struka, a ta znanja za njihovu pravilnu upotrebu u nalazima imaju veštaci koji daju svoja mišljenja. Tako da prema značenjima reči u srpskom jeziku, i terminlogiji koja se upotrebljava u stručnoj tehničkoj literaturi, a što je recimo bilo u konkretnom slučaju, izraz „pukotina“ koja podrazumeva postojanje podužnih otvora na površini koji se pružaju i u dubinu unutar strukture predmeta, i mogu biti opasnost za strukturu ukoliko dođe do njihovog širenja, nikako se ne može poistovetiti sa terminom „prelom“ koji se upotrebljava kada dođe do razdvajanja delova usled pucanja strukture predmeta i narušavanja iste. Dakle, mora se voditi računa o svemu jer, u krajnoj liniji, upotreba izraza može da implicira nešto što ne stoji a može biti i tendenciozna.

Znači, osnovni problem je u neukosti (nedostatku formalnog pravnog, ali i opšteg obrazovanja) pisaca propisa ali i onih koji te propise sprovode, te nepoznavanju funkcionisanja pravnog sistema uopšte, a pogotovo domaćeg zakonodavstva. Da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, izneta tvrdnja je vrednosni sud autora teksta i ništa drugo. Jedna stvar je ideja o uređenju određenih društvenih odnosa, a sasvim druga pravnička redakcija teksta, koja ima svoja pravila (razumevanje, značenje pojmova, definicije, upućivanje, rokovi, primena…). Nijedan propis ne može postojati sam za sebe, već je deo nekog sistema i ne sme biti u koliziji sa drugim propisima, a njegove odredbe moraju biti jasne i primenjive. Ali, kod nas se po pravilu radi o nedovoljno promišljenim i brzopleto sporovedenim idejama, bez dovoljno znanja koje se tiče pisanja propisa i poznavanja pravnog sistema Republike Srbije i bez usaglašavanja sa drugim propisima. Želja je da se ukaže na probleme koji se pojavljuju u praksi, a koji su rezultat svega navedenog. Logika stvari je da ako neki ekonomista ili lekar ili inžinjer ima ideju koju želi da sprovede u delo putem propisa, mora konsultovati iskusnog i obrazovanog pravnika koji će mu pomoći u pisanju teksta.

Ono što je očigledno, postoji problem u pisanju i tumačenju propisa koji je sistemski, a kako god, mora se uspostaviti pravilo za postupanje u istim ili sličnim slučajevima.