Odgovornost za štetu koju pretrpi lice zaposleno kod podizvođača radova

Konkretan povod za pisanje ovog komentara je Pravni zaključak usvojen na zajedničkom sastanku predstavnika Građanskih odeljenja i Odeljenja za radne sporove apelacionih sudova od 10. juna 2016. god. koji u celini glasi:

„Investitor i izvođač radova su solidarno odgovorni za štetu koju na radu pretrpi lice u radnom odnosu kod podizvođača radova.“.

Prvo što upada u oči kod ovog zaključka je manir pisanja, kratko, jasno i bez obrazloženja. Nema pozivanja ni objašnjenja primenom kojih odredbi i kojih propisa je ovo zaključeno? Da je navedeno neko obrazloženje imali bismo bar neku predstavu o načinu razmišljanja i razlozima za ovakav zaključak, te možda videli odakle ide greška. Kako god, osnovno pravilo je da se na pravne odnose primenjuju propisi koji važe u trenutku dešavanja, odnosno da u određenom trenutku važi određena verzija propisa zaključno sa nekim glasilom. Ako se navode glasila, onda je prosto, tumači se verzija teksta zaključno sa tim glasilima, a ako se ne navode, tumači se trenutno važeća verzija teksta. Da li treba objašnjavati koliko je problematično ako se mišljenje (koje je uputstvo za postupanje) daje bez navođenja odredbi propisa koji se tumače? O kom trenutku se radi, na kojoj teritoriji, koji propis je primenjen? Ali, da ne širimo priču u ovom pravcu koji nam nije prevashodni problem, čak i da zanemarimo ovu grešku, to ne menja suštinu zaključka koji je pogrešan.

I pored sve dobre volje, te uvažavanja sudija i sudova, sa ovakvim zaključkom ne bih se mogao složiti. Ovo zbunjuje. Koji zakon su čitali pri donošenju ovog zaključka? Ne, ni ovde nije reč o filozofskim gledanjima već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke). Ponavljam se, ali, pravni sistem ne čini jedan propis i nikako se ne sme usko gledati. Pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šira slika, prvo, da li se radi o sistemskom i lex specialis propisu, da li se radi o prinudnom propisu, šta o tome kažu odredbe Ustava, da li postoji kolizija sa drugim propisima itd., a kao najvažnije mora uzeti u obzir šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi (inače materija koja se nekada izučavala na proj godini Pravnog fakulteta, predmet Uvod u pravo). Da se prvo tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Da je zabranjeno tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe. A pre svega kod tumačenja se mora veoma voditi računa, o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova.

Prvo i osnovno, ako je zaključak donet primenom opštih načela te principa pravičnosti i na osnovu nekog logičkog zaključivanja, ako je solidarna odgovornost u pitanju, zašto onda za štetu nisu odgovorna sva pobrojana lica? Zašto i podizvođač radova koji je direktni poslodavac zaposlenom koji je pretrpeo štetu nije odgovoran? Da su sva lica navedena kao solidarno odgovorna ovaj zaključak bi bar ispunio osnovne zahteve u pogledu pravičnosti te neke elementarne logike. Ovako, isključen je direktni poslodavac a odgovornost prebačena na neka druga lica. U najmanju ruku čudno razmišljanje.

Ono što je još problematičnije je već pomenuta činjenica da nikakvog pozivanja ni obrazloženja nema. Na osnovu kojih propisa je ovaj zaključak donet? Kako to nije navedeno, u analizi moramo krenuti redom, te poći od zakona koji uređuju oblasti rada i naknade štete. Znači, moramo da analiziramo par pojmova i njihov odnos. Dakle u fokusu su:

• odgovornost za štetu,
• investitor, izvođač i podizvođač radova,
• radni odnos, odnosno zaposleno lice i njegov poslodavac.

1. O naknadi štete

U najširem smislu, šteta je umanjenje nečije imovine (stvarna šteta – lat. damnum emergens) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla dobit – lat. lucrum cessans), kao i nanošenje fizičkog ili psihičkog bola ili straha drugom licu (nematerijalna šteta). Znači šteta može biti materijalna (imovinska) i nematerijalna (neimovinska).

Materijalna (imovinska) šteta se sastoji u uništenju neke stvari, ili u onemogućavanju upotrebe stvari, pravljenju smetnje zbog čijeg uklanjanja je potrebno napraviti troškove. Štetnik (lice koje je izazvalo nastanak štete) je dužan da oštećenom naknadi imovinski interes koji bi ovaj imao da se nije desio štetni događaj. Materijalna šteta može nastati i u slučaju telesnih povreda ili oštećenja zdravlja koje izazovu nesposobnost za rad (troškovi lečenja, izgubljena zarada i troškovi povećanih potreba uzrokovanih povredom).

Postoje dva vida materijalne štete: stvarna (prosta, obična) šteta i izgubljena dobit. Obična šteta je neko umanjenje imovine (smanjenje aktive – gubitak, smanjenje ili ograničenje nekog prava ili povećanje pasive – povećanje iznosa dugovanja). Izmakla dobit je dobit koja se osnovano mogla očekivati prema redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, a koja je sprečena štetnikovom radnjom.

Nematerijalna (neimovinska) šteta ne predstavlja imovinski gubitak i nastaje usled pretrpljenih duševnih i fizičkih bolova i straha.

Pored odgovornosti zbog krivice (subjektivna odgovornost), kao glavnog i najčešćeg osnova odgovornosti za štetu, postoje i drugi osnovi odgovornosti: odgovornost zbog stvorenog ili kontrolisanog rizika i odgovornost zbog pravičnosti.

Osnovno pravilo je da ko drugome prouzrokuje štetu, dužan je da naknadi istu, ako ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Ovde se polazi od sistema pretpostavljene krivice, sud će pretpostaviti da je štetnik kriv, osim ako ne dokaže suprotno. Krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom odnosno kada se neko lice nije ponašalo onako kako je trebalo da se ponaša u datim okolnostima.

Odgovornost zbog stvorenog ili kontrolisanog rizika vezana je za opasne stvari i opasne delatnosti. Imaoci opasnih stvari, odnosno lica koja obavljaju opasnu djelatnost, dužni su i da snose rizik nastanka štete koji je kod ovih stvari i delastnosti veći, te odgovaraju za štetu koja proistekne iz upotrebe takvih stvari, odnosno iz obavljanja takvih delatnosti, iako nisu krivi za nastanak štete. Ova lica se mogu osloboditi odgovornosti ako dokažu da uzrok nastanka štete u konkretnom slučaju ne leži u upotrebi opasne stvari, odnsno u vršenju opasne djelatnosti.

Odgovornost zbog pravičnosti postoji u slučajevima nadoknade štete koji nisu obuhvaćeni ni krivicom štetnika, ni stvorenim ili kontrolisanim rizikom. U nekima od tih slučajeva šteta je posledica protivpravne radnje, a u nekima pravno dopuštene radnje. Odgovornost po osnovu pravičnosti u užem smislu pretpostavlja protivpravnu radnju (odgovornost roditelja maloletnih ili duševno bolesnih štetnika i sl). Odgovornost po osnovu pravičnosti u širem smislu pretpostavlja pravno dopuštenu radnju, kada oštećeni mora da trpi štetu (šteta izazvana u stanju krajnje nužde, kod nužne odbrane, kod dozvoljene samopomoći i sl).

Naknada štete kod nas regulisana je Zakonom o obligacinim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i „Sl. list SRJ“ 31/1993), u daljem tekstu: ZOO, koji u članu 154. kaže, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice a da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara kod stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.

2.Solidarna odgovornost za štetu

ZOO je predvideo i da više lica može biti odgovorno za istu štetu (solidarna odgovornost), to je negde slučaj koji nas zanima. Član 206. ZOO kaže sa za štetu koju je više lica prouzrokovalo zajedno, svi učesnici odgovaraju solidarno. Takođe, podstrekač i pomagač, kao i onaj koji je pomogao da se odgovorna lica ne otkriju, odgovaraju solidarno sa njima. Solidarno odgovaraju za prouzrokovanu štetu i lica koja su je prouzrokovala radeći nezavisno jedno od drugog, ako se ne mogu utvrditi njihovi udeli u prouzrokovanoj šteti.

Kad je nesumnjivo da je štetu prouzrokovalo neko od dva ili više određenih lica koja su na neki način međusobno povezana, a ne može se utvrditi koje je od njih štetu prouzrokovalo, ta lica odgovaraju solidarno.

Prema članu 208. ZOO, solidarni dužnik koji isplati više nego što iznosi njegov udeo u šteti, može tražiti od svakog od ostalih dužnika da mu naknadi ono što je platio za njega (regres isplatioca), a koliko iznosi udeo svakog pojedinog dužnika sud određuje s obzirom na težinu njegove krivice i težinu posledica koje su proistekle iz njegovog delovanja. U slučaju nemogućnosti da se utvrde udeli dužnika, na svakog pada jednak deo, osim ako pravičnost zahteva da se u konkretnom slučaju drukčije odluči.

Za našu temu posebno je zanimljiv slučaj solidarne odgovornost naručioca i izvođača radova iz člana 207. ZOO, kojim je predviđeno da naručilac i izvođač radova na nepokretnosti solidarno odgovaraju trećem licu za štetu koja mu nastane u vezi sa izvođenjem tih radova.

Da li je ova odredba u stvari osnov gore iznetog zaključka? Tačno, ZOO je decidan u tome da naručilac i izvođač radova na nepokretnosti solidarno odgovaraju za štetu koja nastane u vezi sa izvođenjem tih radova, ali za štetu nanetu trećem licu. Da li je zaposleni treće lice u ovom slučaju? Treće lice je ono lice koje nije u direktnom odnosu između učesnika u obligacionom odnosu, nema obavezu iz tog odnosa. Kako može biti onaj koji radi za učesnika u obligacionom odnosu biti treće lice?

U zaključku nije konkretno navedeno o kakvim je radovima reč, samo su pomenuti naručilac i izvođač radova te radni odnos kod podizvođača radova, tako da samo možemo da pretpostavimo da je reč o građevinskim radovima. ZOO u članu 630. kaže da je ugovor o građenju u stvari ugovor o delu kojim se izvođač obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na takvom zamljištu, odnosno na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a naručilac se obavezuje da mu za to isplati određenu cenu, i da ovaj ugovor mora biti zaključen u pismenoj formi. Pod „građevinom“ se prema članu 631. ZOO podrazumevaju zgrade, brane, mostovi, tuneli, vodovodi, kanalizacije, putevi, železničke pruge, bunari i ostali građevinski objekti čija izrada zahteva veće i složenije radove.

Kako je ugovor o građenju u stvari posebna vrsta ugovora o delu, na njega se shodno primenjuju odredbe koje važe za ugovor o delu. Prema član 600. ZOO, ugovorom o delu poslenik (preduzimač, izvođač radova) obavezuje se da obavi određeni posao, kao što je izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada i sl, a naručilac se obavezuje da mu za to plati naknadu. Ukoliko iz ugovora ili prirode posla ne proizlazi što drugo, poslenik nije dužan da posao obavi lično s tim da poslenik i dalje odgovara naručiocu za izvršenje posla i kad posao ne obavi lično (član 610. ZOO). A u skladu sa članom 611. ZOO poslenik odgovara za lica koja su po njegovom nalogu radila na poslu koji je preuzeo da izvrši, kao da ga je sam izvršio.

Zakon o planiranju i izgradnji („Sl. glasniku RS“, br. 72/2009, 81/2009-ispr., 24/2011, 121/2012, 42/2013-OUS, 50/2013-OUS, 98/2013, 132/2014 i 145/2014), naručioca radova naziva investitor, što je lice za čije potrebe se gradi objekat i na čije ime glasi građevinska dozvola. Navedeni zakon članom 150. predviđa da građenje objekata, odnosno izvođenje radova može da vrši privredno društvo, odnosno drugo pravno lice ili preduzetnik (izvođač radova). A prema članu 151. tog zakona izvođač radova određuje odgovornog izvođača radova (lice sa stečenim odgovarajuće struke sa licencom za obavljanje tih poslova) koji rukovodi građenjem objekta, odnosno izvođenjem radova.

Dakle, šta god da je zaposleni, izvođač i podizvođač su isto, lica koja izvode radove, tako što su angažovana direktno od naručioca (izvođač) ili posredno od izvođača (podizvođač), a svakako, te radove mora obavlja neko fizičko lice, tako što je preduzetnik – pa sam lično obavlja radove ili kao zaposleni u pravnom licu ili kod preduzetnika, koji su izvođač radova.

3.Šteta koju zaposleni pretrpi na radu

A da vidimo šta kaže Zakon o radu („Sl. glasnik RS“ br.24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 i 13/2017-OUS) u daljem tekstu: ZOR, koji je krovni zakon u oblasti radnih odnosa, u članu 164. kaže da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. A član 119. ZOR kaže da je poslodavac dužan da isplati zaposlenom naknadu štete, zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja, u skladu sa opštim aktom.

Prema članu 5. ZOR zaposleni je fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca a poslodavac je domaće, odnosno strano pravno ili fizičko lice koje zapošljava, odnosno radno angažuje, jedno ili više lica. Treba reći da se u smislu ovog zakona, pod zaposlenima u pogledu prava i obaveza, podrazumevaju i lica koja rade van radnog odnosa (na privremenim i povremenim poslovima, po ugovoru o delu, po ugovoru o stručnom osposobljavanju i usavršavanju, u slučaju dopunskog rada).

Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu („Sl. glasniku RS”, br. 101/2005 i 91/2015), u daljem tekstu: ZBZR, u članu 4. daje definicije i kaže sledeće da je zaposleni domaće ili strano fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca, kao i lice koje po bilo kom osnovu obavlja rad ili se osposobljava za rad kod poslodavca, osim lica koje je u radnom odnosu kod poslodavca radi obavljanja poslova kućnog pomoćnog osoblja. Poslodavac u smislu ovog zakona jeste domaće ili strano pravno lice, odnosno fizičko lice koje zapošljava, odnosno radno angažuje jedno ili više lica, s tim da se kao poslodavac smatra i fizičko lice koje po bilo kom pravnom osnovu obezbeđuje posao zaposlenom, izuzimajući lice, koje posao obezbeđuje u domaćinstvu i nosioca porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, koji obavljaju posao sa članovima porodičnog poljoprivrednog domaćinstva u skladu sa propisima o poljoprivredi, te i fizičko lice koje sa članovima svog porodičnog domaćinstva obavlja privrednu ili drugu delatnost.

Prilično je jasno dakle, šta su poslodavac i zaposleni u smislu navedenih zakona. Poslodavac je dakle, lice (fizičko ili pravno) kod koga je zaposleni u radnom odnosu ili radno angažovan.

Član 8. ZBZR previđa i da obaveze poslodavca, u smislu ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona, istovremeno predstavljaju prava zaposlenih u vezi sa sprovođenjem mera bezbednosti i zdravlja na radu. Poslodavac je dužan da obezbedi zaposlenom rad na radnom mestu i u radnoj okolini u kojima su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu (član 9. ZBZR). Prema članu 15. ZBZR poslodavac je dužan da:

1) aktom u pismenoj formi odredi lice za bezbednost i zdravlje na radu;

2) zaposlenom odredi obavljanje poslova na radnom mestu na kojima su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu;

3) obaveštava zaposlene i njihovog predstavnika o uvođenju novih tehnologija i sredstava za rad, kao i o opasnostima od povreda i oštećenja zdravlja koji nastaju njihovim uvođenjem, odnosno da u takvim slučajevima donese odgovarajuća uputstva za bezbedan rad;

4) osposobljava zaposlene za bezbedan i zdrav rad;

5) obezbedi zaposlenima korišćenje sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu;

6) obezbedi održavanje sredstava za rad i sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu u ispravnom stanju;

7) angažuje pravno lice sa licencom radi sprovođenja preventivnih i periodičnih pregleda i provere opreme za rad, kao i preventivnih i periodičnih ispitivanja uslova radne okoline;

8) obezbedi na osnovu akta o proceni rizika i ocene službe medicine rada propisane lekarske preglede zaposlenih u skladu sa ovim zakonom;

9) obezbedi pružanje prve pomoći, kao i da osposobi odgovarajući broj zaposlenih za pružanje prve pomoći, spasavanje i evakuaciju u slučaju opasnosti;

10) zaustavi svaku vrstu rada koji predstavlja neposrednu opasnost za život ili zdravlje zaposlenih;

11) obezbedi mere zaštite od požara, spasavanje i evakuaciju u skladu sa posebnim zakonom.

A prema članu 152. Zakona o planiranju i izgradnji, izvođač radova (pravno lice ili preduzetnik, znači poslodavac) je dužan da obezbedi preventivne mere za bezbedan i zdrav rad, u skladu sa zakonom.

Znači, poslodavac u svakom slučaju odgovara za bezbednost zaposlenih i sprečavanje nastanka štete za zaposlene u vezi sa radom. Dakle, poslodavac je prvenstveno odgovoran za povredu ili štetu koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom. A da li još neka lica mogu biti takođe odgovorna (solidarno) za tu štetu, te da li poslodavac može regresirati isplaćenu štetu od drugih lica, zavisi od mnogo drugih okolnosti (npr. od odredbi ugovora između tih lica, o sprovođenju mera bezbednosti izaštite na radu itd.), ali i od toga da li ima mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti (što se stalno zaboravlja). Naime prema članu 192. ZOO, oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. A kad je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja. U vezi izvođenja građevinskih radova npr., zaposleni koji pretrpi povredu jer svesno izbegava da koristi zaštitna sredstva iako mu je poslodavac naredio upotrebu istih, svakako je doprineo nastanku štete.

Dakle, kako god tumačili i odakle god da krenemo, investitor i izvođač radova ne mogu biti jedini odgovorni za štetu koju na radu pretrpi lice u radnom odnosu kod podizvođača radova, niti podizvođač može biti isključen iz kruga solidarno odgovornih lica. Za štetu koju na radu pretrpi lice u radnom odnosu kod podizvođača radova, odgovoran je pre svega taj podizvođač radova kao poslodavac, a investitor i izvođač radova mogu biti samo posredno, odnosno solidarno odgovorni sa njim za tu štetu ako su ispunjeni određeni uslovi u konkretnom slučaju. Kako god, podizvođač, čak i ako nije isključivo odgovoran, mora biti uključen kao solidarno odgovoran za tu štetu.

4. Umesto zaključka

Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje? A ovde je reč o stavu apelacionih sudova, u kojima po nekoj logici rade kvalitetnije i iskusnije sudije, koji bi trebali da kontrolišu rad osnovnih sudova, da ispravljaju njihove greške. Ako su oni bolji, kakvi su tek oni drugi?

Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenje našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.

Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 40, decembar 2017. god.

DETALJNIJE