Prav­no shva­ta­nje Ustav­nog su­da je oba­ve­zu­ju­će i on­da ka­da je su­prot­no prav­nom shva­ta­nju Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da

Šta obavezuje: Pravno shvatanje Ustavnog suda ili pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda?

Odgovor:

Prav­no shva­ta­nje Ustav­nog su­da je oba­ve­zu­ju­će i on­da ka­da je su­prot­no prav­nom shva­ta­nju Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da, a ne­bit­no je što je taj stav is­ka­zan u obra­zlo­že­nju nje­go­vih od­lu­ka.

Kao što znamo:

Sud­ska prak­sa je ob­lik pra­va u ko­me se is­ka­zu­je pra­vo zna­če­nje op­šte prav­ne nor­me. To se po­sti­že sud­skim tu­ma­če­njem pra­va. Nje­gov ma­te­ri­jal­ni iz­raz mo­že bi­ti od­go­va­ra­ju­ća po­je­di­nač­na prav­na nor­ma od­no­sno usvo­je­no prav­no shva­ta­nje. Pri­me­na pra­va is­ka­za­na u nji­ho­vom sa­dr­ža­ju ne­ma uvek isti ste­pen oba­ve­zno­sti. Ste­pen oba­ve­zno­sti prav­ne prak­se za­vi­si od prav­ne mo­ći su­da ko­ji je njen autor. Ta­ko, na pri­mer, prav­no shva­ta­nje usvo­je­no na sed­ni­ci ode­lje­nja Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da oba­ve­zu­je sva ve­ća u sa­sta­vu ode­lje­nja-ar­gu­ment iz od­red­be čla­na 43. stav 3. Za­ko­na o ure­đe­nju su­do­va.[1] Nespo­ran je i nje­gov uti­caj na od­lu­ke ni­že­ste­pe­nih su­do­va.

Slo­vo za­ko­na je po­ve­ri­lo od­lu­ka­ma Evrop­skog su­da za ljud­ska pra­va i Ustav­nog su­da po­se­ban zna­čaj u ostva­ri­va­nju pra­va na pra­vič­no su­đe­nje zbog ne­u­jed­na­če­ne prav­ne prak­se, jer se one is­klju­či­vo po slo­vu za­ko­na mo­gu upo­tre­bi­ti uspe­šno kao raz­log za po­na­vlja­nje po­stup­ka, što ni­je slu­čaj na pri­mer sa od­lu­ka­ma od­no­sno prav­nim shva­ta­njem Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da.

Me­đu­tim, prav­no shva­ta­nje is­ka­za­no u sud­skoj od­lu­ci obra­zo­va­no u po­vo­du tu­ma­če­nja me­ro­dav­nih prav­nih nor­mi de­lu­je i u od­no­su na sve pro fu­tu­ro iste si­tu­a­ci­je. Pod­ra­zu­me­va se da je taj stav iz­dr­žao kon­tro­lu po prav­nom le­ku, od­no­sno da je reč o prav­nom shva­ta­nju od­go­va­ra­ju­ćeg su­da, ko­ji s ob­zi­rom na svoj po­lo­žaj u si­ste­mu sud­ske vla­sti ima sna­gu de­lo­va­nja ko­ja se mo­ra po­što­va­ti. To je u skla­du sa zah­te­vom za ostva­ri­va­nje pra­va na pra­vič­no su­đe­nje. Stav iz sud­ske od­lu­ke mo­ra bi­ti pod­vrg­nut pro­ve­ri su­da po od­go­va­ra­ju­ćem le­ku da bi za slu­čaj da bu­de pri­hva­ćen oba­ve­zi­vao taj sud.

Na taj na­čin prav­ni stav iz od­go­va­tra­ju­će sud­ske od­lu­ke po­sta­je ob­lik pra­va, jer se nje­go­vim sa­dr­ža­jem is­ka­zu­je pra­vo zna­če­nje op­šte prav­ne nor­me. U te­o­ri­ji se to ozna­ča­va “kao ob­lik u ko­me se prav­ne nor­me na­la­ze u svom auto­ri­ta­tiv­nom ili me­ro­dav­nom iz­ra­zu” To se pri­mar­no či­ni u od­no­su na od­re­đe­nu in con­cre­to si­tu­a­ci­ju i iz­me­đu od­re­đe­nih su­bje­ka­ta-stra­na­ka u par­nič­nom po­stup­ku, na taj na­čin se ne is­cr­plju­je dej­stvo sud­ske od­lu­ke ali taj stav po­sta­je oba­ve­zan za bu­du­će iste prav­ne si­tu­a­ci­je.

Prav­no shva­ta­nje is­ka­za­no u toj od­lu­ci obra­zo­va­no u po­vo­du tu­ma­če­nja me­ro­dav­nih prav­nih nor­mi de­lu­je i u od­no­su na sve pro fu­tu­ro iste si­tu­a­ci­je.

Na taj na­čin se po­sti­že prav­na si­gur­nost i ot­kla­nja ne­iz­ve­snost u pri­me­ni pra­va po­što li­ce zna sa ra­zum­nom ve­ro­vat­no­ćom da će se nje­gov spor re­ši­ti na isti na­čin kao i pret­hod­ni spo­ro­vi iz iste prav­ne si­tu­a­ci­je. Ta­ko se po­sti­že ono što se u te­o­ri­ji de­fi­ni­še kao pre­tva­ra­nje po­je­di­nač­ne prav­ne nor­me u op­štu prav­nu nor­mu.[3] To je ono što se is­ka­zu­je u po­čet­nom frag­men­tu čla­na 6. EKLJP is­ka­zom da sva­ko, to­kom od­lu­či­va­nja o nje­go­vim gra­đan­skim pra­vi­ma i oba­ve­za­ma ili o kri­vič­noj op­tu­žbi pro­tiv nje­ga, ima pra­vo na pra­vič­nu i jav­nu ras­pra­vu u ra­zum­nom ro­ku pred ne­za­vi­snim i ne­pri­stra­snim su­dom, obra­zo­va­nim na osno­vu za­ko­na.[4]

Pra­vo na pra­vič­no su­đe­nje ne­će bi­ti ostva­re­no u pri­su­stvu raz­li­či­te sud­ske prak­se u is­toj si­tu­a­ci­ji. Is­kaz: stav iz me­ro­dav­ne od­lu­ke zna­či stav ko­ji je pri­mar­no is­ka­zan u od­lu­ka­ma Evrop­skog su­da za ljud­ska pra­va, Ustav­nog su­da, Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da i u od­lu­ka­ma Pri­vred­nog ape­la­ci­o­nog su­da i prav­nim shva­ta­nji­ma ape­la­ci­o­nih su­do­va. Pod­ra­zu­me­va se i da ape­la­ci­o­ni su­do­vi u am­bi­jen­tu gde se pro­sti­re nji­ho­va me­sna nad­le­žnost mo­ra­ju jed­na­ko po­stu­pa­ti u is­toj si­tu­a­ci­ji. Re­do­sled u na­vo­đe­nju prav­nih sta­vo­va i su­do­va ko­ji su nji­ho­vi auto­ri uka­zu­je i na rang nji­ho­vog prav­no vred­nog zna­ča­ja.

Ista si­tu­a­ci­ja se od­no­si i na isto tu­ma­če­nje od­go­va­ra­ju­će prav­ne nor­me ko­ja se od­no­si na od­re­đe­ni ma­te­ri­jal­no prav­ni i pro­ce­sni in­sti­tut. Ta­ko, na pri­mer bit­no je da za na­kna­du šte­te pro­u­zro­ko­va­ne kri­vič­nim de­lom, va­ži rok za­sta­re­lo­sti pro­pi­san od­red­bom čla­na 376. Za­ko­na o obli­ga­ci­o­nim od­no­si­ma ne­za­vi­sno od to­ga ko je od­go­vor­no li­ce, a ne sa­mo da je to uči­ni­lac kri­vič­nog de­la. To tu­ma­če­nje od­red­be čla­na 376. ZOO da­to u vi­še od­lu­ka Ustav­nog su­da oba­ve­zu­je za sve iste si­tu­a­ci­je, pa i ne­za­vi­sno od su­prot­nog si­zi­fov­skog po­stu­pa­nja u prav­noj prak­si i prav­nim shva­ta­nji­ma Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da.[5]

Uvo­de­ći dej­stvo ovih od­lu­ka ko­je sa­dr­že tu­ma­če­nje pra­va na sva li­ca ko­ja su se na­šla u is­toj prav­noj si­tu­a­ci­ji, pa i ka­da to ni­su pod­no­si­o­ci ustav­ne žal­be, slo­vo za­ko­na je ta­ko­đe po­ka­za­lo da nji­ho­vo prav­no dej­stvo ni­je re­du­ko­va­no sa­mo na stran­ku ko­ja je pod­no­si­lac ustav­ne žal­be od­no­sno na in con­cre­to par­nič­ni po­stu­pak. Ta od­lu­ka Ustav­nog su­da, ako se po­štu­je pra­vo na pra­vič­no su­đe­nje i s tim u ve­zi du­žnost jed­na­kog po­stu­pa­nja u istim si­tu­a­ci­ja­ma, ne mo­že osta­ti ome­đe­na sa­mo na in con­cre­to po­stu­pak, gde je pod­ne­ta ustav­na žal­ba, po­što ona svo­jim do­ma­ša­jem ni­je iden­ti­fi­ka­ci­ja po­vre­de ljud­skih pra­va ko­je se pre­po­zna­ju sa­mo u tom po­stup­ku. Su­prot­no, ovo de­lo­va­nje od­lu­ke Ustav­nog su­da se od­no­si i na dru­ga li­ca ko­ja su se na­šla u is­toj si­tu­a­ci­ji. Ov­de od­lu­ka po ustav­noj žal­bi pred­sta­vlja tu­ma­če­nje za­ko­na sa sta­no­vi­šta usta­vom za­jem­če­nih ljud­skih pra­va i za­to ima op­šte dej­stvo kao što ta­kav uči­nak pro­iz­vo­di i na­zna­če­na nor­ma za­ko­na. Na taj na­čin se ostva­ru­je cilj po­stup­ka po ustav­noj žal­bi. To je eli­mi­ni­sa­nje po­vre­da ustav­nog pra­va u od­no­su na sva li­ca ko­ja su se na­šla u is­toj si­tu­a­ci­ji, pa i ka­da je reč o mno­ži­ni po­stu­pa­ka.

Tvr­di­ti su­prot­no, zna­či us­kra­ti­ti tim li­ci­ma i pra­vo na de­lo­tvo­ran prav­ni lek – pred­log za po­na­vlja­nje po­stup­ka. Na­gla­sak je na ši­ri­ni pra­va na sud (Gol­der pro­tiv Uje­di­nje­nog kra­ljev­stva 21. ja­nu­ar 1975. stra­ne 17,18, 25. sta­vo­vi 25, 35. i 36).
Ista si­tu­a­ci­ja:

Po­jam ista prav­na si­tu­a­ci­ja ozna­ča­va skup istih či­nje­nič­no prav­nih ele­me­na­ta ko­ji či­ne sa­dr­žaj od­re­đe­nog prav­nog od­no­sa. Pri to­me ni­je od­luč­no da li se li­ca iz tog prav­nog od­no­sa na­la­ze, ili ne na­la­ze u istom ili vi­še par­nič­nih po­stu­pa­ka gde ostva­ru­ju svoj prav­no­za­štit­ni zah­tev. Bit­no je da je reč o iden­tič­nom či­nje­nič­nom sta­nju i spor­nom prav­nom pi­ta­nju. Na to uka­zu­je i Od­lu­ka Ustav­nog su­da ko­jom je utvr­đe­na po­vre­da pra­va na pra­vič­no su­đe­nje za­jem­če­no od­red­bom čla­na 32. stav 1. Usta­va Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, is­klju­či­vo sa raz­lo­ga što i ako se ra­di o is­toj či­nje­nič­no prav­noj si­tu­a­ci­ji mno­ži­ne li­ca ko­ji su pod­ne­li po­seb­ne tu­žbe, isti sud je do­no­sio raz­li­či­te pre­su­de.[6] U tom smi­slu i prak­sa Evrop­skog su­da za ljud­ska pra­va: Ta­ko u pre­su­di to­ga su­da Ra­kić i dru­gi pro­tiv Sr­bi­je od 05.10.2010. go­di­ne, u obra­zlo­že­nju ove pre­su­de se na­vo­di i ovo: “Sud pod­se­ća da iako se od­re­đe­na od­stu­pa­nja u tu­ma­če­nju mo­gu pri­hva­ti­ti kao sa­stav­ni deo sva­kog pra­vo­sud­nog si­ste­ma, ko­ji je baš kao i srp­ski, za­sno­van na mre­ži su­de­ćih i ape­la­ci­o­nih su­do­va, ko­ji ima­ju nad­le­žnost nad od­re­đe­nom te­ri­to­ri­jom, u slu­ča­je­vi­ma pod­no­si­o­ca pred­stav­ki su­prot­na tu­ma­če­nja pro­is­te­kla su iz iste sud­ske nad­le­žno­sti tj. Okru­žnog su­da u Be­o­gra­du i pod­ra­zu­me­va­la su do­sled­no pre­su­đi­va­nje zah­te­va od stra­ne mno­gih li­ca u istim si­tu­a­ci­ja­ma (Vi­di Vin­čić i dru­gi pro­tiv Sr­bi­je na­ve­den go­re stav 56.; vi­di ta­ko­đe, mu­ta­tis mu­tan­dis, Tu­dor pro­tiv Ru­mu­ni­je broj 2191/03 stav 29, 24.mart 2009.go­di­ne)”.[7]

Muta­tis mu­tan­dis to va­ži i u od­no­su na pri­me­nu od­re­đe­ne op­še prav­ne nor­me i u od­no­su na nje­no pra­vo zna­če­nje s tim u ve­zi.
Ulo­ga Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da u ujed­na­ča­va­nju prak­se

U ujed­na­ča­va­nju sud­ske prak­se po­seb­nu ulo­gu ima Vr­hov­ni ka­sa­ci­o­ni sud. Na to pod­se­ća od­red­ba čla­na 24. stav 1. Za­ko­na o ure­đe­nju su­do­va ko­ja gla­si: Ape­la­ci­o­ni su­do­vi odr­ža­va­ju za­jed­nič­ke sed­ni­ce i oba­ve­šta­va­ju Vr­hov­ni ka­sa­ci­o­ni sud o spor­nim pi­ta­nji­ma od zna­ča­ja za funk­ci­o­ni­sa­nje su­do­va u Re­pu­bli­ci Sr­bi­ji i ujed­na­ča­va­nje sud­ske prak­se.[8]

Ključ­ni is­ka­zi iz ove nor­me su: ape­la­ci­o­ni su­do­vi, za­jed­nič­ke sed­ni­ce, spor­na pi­ta­nja, ujed­na­ča­va­nje sud­ske prak­se, no­vo tu­ma­če­nje pra­va i oba­ve­šta­va­ju Vr­hov­ni ka­sa­ci­o­ni sud. Pr­va če­ti­ri da­ju od­go­vor na pi­ta­nja gde i šta, dok po­sled­nja dva is­ka­za po­ka­zu­ju šta tre­ba uči­ni­ti u toj si­tu­a­ci­ji. Ka­da se po­ja­vi spor­no pi­ta­nje od zna­ča­ja za ujed­na­ča­va­nje prak­se, ape­la­ci­o­ni su­do­vi oba­ve­šta­va­ju Vr­hov­ni ka­sa­ci­o­ni sud. Pod­ra­zu­me­va se da to ne či­ne uvek, već sa­mo on­da ka­da je stvo­re­na ne­u­jed­nač­na prak­sa ko­ja ni­je ot­klo­nje­na na nji­ho­voj za­jed­nič­koj sed­ni­ci. To je slu­čaj ka­da je spor­no pi­ta­nje na na­zna­če­ne te­me osta­lo sa tim atri­bu­tom i po­sle odr­ža­ne za­jed­nič­ke sed­ni­ce ape­la­ci­o­nih su­do­va ko­ja ni­je re­ši­la u su­šti­ni prav­ni spor.

Me­đu­tim, sve dok slo­vo za­ko­na ne us­po­sta­vi in­stru­men­te za dru­ga no­mo re­še­nja sa te­mom na­či­na ujed­na­ča­va­nja nje­go­vih, sa sta­vo­vi­ma Ustav­nog su­da po spor­nim prav­nim pi­ta­nji­ma mo­ra­ju se po­što­va­ti prav­ni sta­vo­vi is­ka­za­ni u od­lu­ka­ma Ustav­nog su­da. Mo­ra­ju u in­te­re­su pra­va na pra­vič­no su­đe­nje u ra­zum­nom ro­ku. Ne­bit­no je ko­je je shva­ta­nje vre­men­ski pre usvo­je­no. Bit­no je da se ra­di o su­prot­nim sta­vo­vi­ma i da se iz od­lu­ke Ustav­nog su­da pre­po­zna­je nje­go­va kon­tro­la prav­nog shva­ta­nja is­ka­za­nog u od­lu­ci su­da op­šte nad­le­žno­sti.
Slo­bo­de i ogra­ni­če­nja u ujed­na­ča­va­nju sud­ske prak­se

U na­zna­če­nom de­lo­va­nju Vr­hov­ni ka­sa­ci­o­ni sud ne­ma neo­gra­ni­če­nu slo­bo­du. Ne­ma, jer je pri­mar­no iz­lo­žen pri­ti­sku od­go­va­ra­ju­ćih nor­mi Usta­va, za­ko­na i po­tvr­đe­nih me­đu­na­rod­nih kon­ven­ci­ja. To još ni­je sve. NJe­go­vo de­lo­va­nje na te­mu ujed­na­če­ne sud­ske prak­se, ogra­ni­če­no je i oba­ve­zu­ju­ćim sta­vo­vi­ma iz od­lu­ka Evrop­skog su­da za ljud­ska pra­va i Ustav­nog su­da. Pri to­me i Ustav­ni sud sa sta­no­vi­šta pri­me­ne pra­va mo­ra po­što­va­ti pre­su­de Evrop­skog su­da, jer su one “cen­tral­no sred­stvo tu­ma­če­nja Kon­ven­ci­je ko­je se kao ta­kve od­no­se na sve čla­ni­ce Kon­ven­ci­je”.[9] Muta­tis mu­tan­dis va­ži i za du­žnost po­što­va­nja dej­sta od­lu­ka Ustav­nog su­da sa sta­no­vi­šta sta­vo­va is­ka­za­nih u nji­ho­vom sa­dr­ža­ju.

To­me u pri­log to što ka­sa­tor­no ovla­šće­nje ima Ustav­ni sud u od­no­su na sud­ske od­lu­ke ne­za­vi­sno od vr­ste su­da što mu u re­a­li­te­tu da­je atri­but vi­šeg su­da. Taj atri­but sle­di iz na­zna­če­nih za­kon­skih re­še­nja či­ji je raz­log spre­ča­va­nje otu­đe­nja sud­ske vla­sti ka­da se nje­go­vim od­lu­ka­ma ostva­ru­je po­vre­da ljud­skih i ma­njin­skih pra­va. Ta­ko se ostva­ru­je nje­na svo­je­vr­sna kon­tro­la.

U sva­kom slu­ča­ju, pro­pi­su­ju­ći nje­go­vo ovla­šće­nje, da u po­stup­ku kon­tro­le sud­skih od­lu­ka, sa sta­no­vi­šta ljud­skih i ma­njin­skih pra­va, do­ne­se i ka­sa­tor­nu od­lu­ku Ustav­ni sud je do­bio in­stru­ment nad­zo­ra i u od­no­su na sta­vo­ve is­ka­za­ne u od­lu­ka­ma Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da, a to zna­či i u nji­ho­vom sa­dr­ža­ju iz­lo­že­nom tu­ma­če­nju pra­va. Dru­go je pi­ta­nje da li Ustav­ni sud u do­no­še­nju ko­rek­tiv­nih od­lu­ka, u od­re­đe­nim slu­ča­je­vi­ma, iz­la­zi iz­van gra­ni­ca svo­je nad­le­žno­sti, li­mi­ti­ra­ne nji­ho­vim vred­no­va­njem sa sta­no­vi­šta ljud­skih i ma­njin­skih pra­va ili se kre­će pra­e­ter le­gem, na­me­ću­ći isto­vre­me­no i svo­ja prav­na shva­ta­nja u tu­ma­če­nju od­go­va­ra­ju­ćih prav­nih nor­mi. Me­đu­tim, to je pri­go­vor le­ge fe­ren­da, a ne le­ge la­ta. Taj pri­go­vor mo­že bi­ti prav­no te­o­rij­ski i is­pra­van, ali ne ko­ri­sti, jer ne­ma ka­pa­ci­tet da iz­me­ni oba­ve­zu­ju­će dej­stvo od­lu­ka Ustav­nog su­da i nje­go­vih, u nji­ho­vom sa­dr­ža­ju is­ka­za­nih prav­nih sta­vo­va.

O tom nji­ho­vom dej­stvu go­vo­ri i pri­nu­da slo­va za­ko­na i to ne sa­mo on­da ka­da je ne­kom od na­zna­če­nih od­lu­ka utvr­đe­na po­vre­da ljud­skih od­no­sno ma­njin­skih pra­va. Vr­hov­ni ka­sa­ci­o­ni sud oba­ve­zu­ju i sta­vo­vi iz­ra­že­ni u od­lu­ci Ustav­nog su­da u od­no­su na iste si­tu­a­ci­je. Na to pod­se­ća nad­le­žnost Ustav­nog su­da pro­pi­sa­na od­red­bom čla­na 89 stav 2. Za­ko­na o Ustav­nom su­du. Ta nor­ma gla­si: Ka­da Ustav­ni sud utvr­di da je ospo­re­nim po­je­di­nač­nim ak­tom ili rad­njom po­vre­đe­no ili us­kra­će­no ljud­sko ili ma­njin­sko pra­vo i slo­bo­da za­jem­če­na Usta­vom, mo­že po­ni­šti­ti po­je­di­nač­ni akt, za­bra­ni­ti da­lje vr­še­nje rad­nje ili od­re­di­ti pred­u­zi­ma­nje dru­ge me­re ili rad­nje ko­jom se ot­kla­nja­ju štet­ne po­sle­di­ce utvr­đe­ne po­vre­de ili us­kra­ći­va­nja za­jem­če­nih pra­va i slo­bo­da i od­re­di­ti na­čin pra­vič­nog za­do­vo­lje­nja pod­no­si­o­ca. Is­kaz: mo­že po­ni­šti­ti po­je­di­nač­ni akt iz ove prav­ne nor­me, zna­či sva­ki prav­ni akt ko­ji sa­dr­ži po­je­di­nač­nu nor­mu. To­me u pri­log i to što je taj po­jam upo­tre­bljen u rod­nom zna­če­nju, a to zna­či da nje­gov sa­dr­žaj ob­u­hva­ta i sud­ski akt. Po­jam akt mo­že da zna­či i te­le­sni akt, op­šti prav­ni akt, ali i po­je­di­nač­ni prav­ni akt.

To zna­či da on svo­jim poj­mov­nim sa­dr­ža­jem ob­u­hva­ta i prav­ni akt, ko­ji sa­dr­ži ili stva­ra po­je­di­nač­nu prav­nu nor­mu ko­jom je od­lu­če­no u od­re­đe­noj prav­noj stva­ri u kom zna­če­nju se po­jam prav­ni akt upo­tre­blja­va i u te­o­ri­ji.[10]

Od­red­ba sta­va 2 čla­na 89. Za­ko­na o Ustav­nom su­du ka­da ko­ri­sti po­jam po­ni­šti­će akt, ne pra­vi raz­li­ku ka­da se ra­di o po­je­di­nač­nom prav­nom ak­tu za­vi­sno od vr­ste su­da ko­ji je nje­gov autor. To zna­či da to mo­že bi­ti i od­lu­ka Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da. Ova od­lu­ka Ustav­nog su­da je tip in­ter­pre­ta­tiv­nih od­lu­ka, jer ne sa­mo što po­ni­šta­va sud­sku od­lu­ku, već u obra­zlo­že­nju da­je pra­vo zna­če­nje op­šte prav­ne nor­me, sa ci­ljem da ono bu­de pri­hva­će­no pro fu­tu­ro, kao op­šte oba­ve­zu­ju­će.[11] To va­ži i on­da ka­da je Ustav­ni sud iz­lo­žio svo­je prav­no shva­ta­nje u obra­zlo­že­nju svo­je od­lu­ke, što po pra­vi­lu i či­ni za­u­zi­ma­ju­ći svoj stav pre­ma shva­ta­nju iz sud­ske od­lu­ke. Na to tvr­do­gla­vo pod­se­ća stav 2. dis­po­zi­ti­va Od­lu­ke Ustav­nog su­da Už. 224/2013 od 06.06.2013. go­di­ne ko­ji gla­si: “i na­la­že se da u skla­du sa oce­na­ma Ustav­nog su­da iz­ne­tim u ovoj od­lu­ci (Vr­hov­ni ka­sa­ci­o­ni sud-pri­me­tio BŽ) po­no­vo od­lu­či o re­vi­zi­ji tu­ži­la­ca”.[12] Mu­ta­tis mu­tan­dis isto va­ži i ka­da je od­lu­kom Ustav­nog su­da utvr­đe­no da ne­ma po­vre­de pra­va na imo­vi­nu ili dru­gog ljud­skog od­no­sno ma­njin­skog pra­va. Va­ži, jer je i ta­da is­ka­za­na in­ter­pre­ta­ci­ja pra­va, ali vred­no­va­na i sa sta­no­vi­šta ljud­skih od­no­sno ma­njin­skih pra­va.

Pri to­me je ne­bit­no što je taj stav, ka­ko je već obra­zlo­že­no, is­ka­zan u obra­zlo­že­nju nje­go­vih od­lu­ka. Po­što Ustav­ni sud ima ka­sa­tor­no ovla­šće­nje i u od­no­su na od­lu­ke Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da, što je po­tvr­di­la i prav­na prak­sa, to je do­volj­no za za­klju­čak da u ujed­na­ča­va­nju prav­ne prak­se mo­ra se po­što­va­ti tu­ma­če­nje prav­ne nor­me ko­je je u po­stup­ku kon­tro­le sud­skih od­lu­ka sa sta­no­vi­šta od­go­vo­ra na pi­ta­nje: da li je ostva­re­na po­vre­da ljud­skih od­no­sno ma­njin­skih pra­va, iz­re­kao Ustav­ni sud u obra­zlo­že­nju nje­go­vih od­lu­ka, jer i on ta­ko­đe ima oba­ve­zu­ju­će dej­stvo. Ima, jer je to sa sta­no­vi­šta Ustav­nog su­da pri­hva­će­no kao ustav­no prav­no pri­hva­tlji­vo tu­ma­če­nje od­re­đe­ne prav­ne nor­me, što isto­vre­me­no zna­či, da je to pra­vo zna­če­nje i u skla­du sa po­tvr­đe­nim me­đu­na­rod­nim kon­ven­ci­ja­ma (jer je to sve nje­go­vo ovla­šće­nje, pod uslo­vom da je nji­hov sa­dr­žaj prav­no va­žan za tu na­me­nu). Pret­po­sta­vlja se da od­lu­ka Ustav­nog su­da sa­dr­ži in­ter­pre­ta­ci­ju pra­va ko­ja ob­u­hva­ta i tu­ma­če­nje prav­nih nor­mi sa sta­no­vi­šta ljud­skih i ma­njin­skih pra­va.

Ov­de, to­me u pri­log na­ve­di­mo i raz­log što će uvek u toj si­tu­a­ci­ji po­sto­ja­ti ne­u­jed­na­če­na prak­sa Ustav­nog su­da i Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da, što će bi­ti do­vo­ljan do­kaz o “bo­le­sti” prav­nog si­ste­ma Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Po­uz­da­nje u pra­vo, ne do­pu­šta pri­su­stvo su­prot­nih re­še­nja o istom spor­nom prav­nom pi­ta­nju ko­je se od­no­si na istu si­tu­a­ci­ju. Ov­de to­me u pri­log na­ve­di­mo i ovaj raz­log: li­ce u spo­ru kao stran­ka ne mo­že osta­ti u ne­iz­ve­sno­sti da je bi­la u pra­vu, jer je ta­ko od­lu­čio je­dan od na­zna­če­nih su­do­va sa sta­no­vi­šta pra­va i ovla­šće­nja za tu­ma­če­nje pra­va, sa sta­no­vi­šta ljud­skih i ma­njin­skih pra­va to je Ustav­ni sud.[13]

Sve to je po­tvr­da da i Vr­hov­ni ka­sa­ci­o­ni sud mo­ra po­što­va­ti od­lu­ke Ustav­nog su­da i u nje­go­vom sa­dr­ža­ju is­ka­za­ne prav­ne sta­vo­ve na te­mu tu­ma­če­nja prav­nih nor­mi i utvr­đi­va­nju nji­ho­vog pra­vog zna­če­nja. Reč je o prav­noj oba­ve­zno­sti od­lu­ka Ustav­nog su­da i to ne sa­mo on­da ka­da su one sa­dr­ža­ne u nje­go­vom dis­po­zi­ti­vu, već i on­da ka­da stav o tu­ma­če­nju, za ovu te­mu, istu si­tu­a­ci­ju, je pri­su­tan u nje­nom obra­zlo­že­nju.[14]

Da oba­ve­zu­je i stav su­da iz­lo­žen u obra­zlo­že­nju od­lu­ke ovog su­da, ali i o ka­sa­tor­nom dej­stvu nje­go­vih od­lu­ka go­vo­ri i prav­na prak­sa.[15]

Reč je o spo­ru o prav­noj oba­ve­zno­sti od­no­sno prav­noj sna­zi od­lu­ka, ko­ji je sa sta­no­vi­šta pri­me­ne po­zi­tiv­nog pra­va re­šen u ko­rist Ustav­nog su­da, jer mu je po­ve­re­na sank­ci­ja u vi­du po­ni­šta­ja sud­skih od­lu­ka. Vred­no­va­no pri­me­nom ovog pra­vi­la, od­lu­ka Ustav­nog sud ima ka­sa­tor­no dej­stvo u od­no­su na sve sud­ske od­lu­ke što zna­či i u od­no­su na od­lu­ke Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da. Su­prot­no, Vr­hov­ni ka­sa­ci­o­ni sud po slo­vu za­ko­na, ne­ma prav­ni ka­pa­ci­tet da kon­tro­li­še od­lu­ke Ustav­nog su­da – te od­lu­ke su iz­van nje­go­ve nad­le­žno­sti. Po­što se prav­na ne­moć ne mo­že za­me­ni­ti in­si­sti­ra­njem na “svo­jim raz­lo­zi­ma” u prav­nom si­ste­mu Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, u ci­lju ostva­ri­va­nja za­šti­te pra­va stran­ke na ostva­ri­va­nje pra­va na pra­vič­no su­đe­nje, u ra­zum­no pri­hva­tlji­vom ro­ku, mo­ra se vo­di­ti ra­ču­na i o oba­ve­zno­sti od­lu­ka Ustav­nog su­da u od­no­su na iste si­tu­a­ci­je i s tim u ve­zi, ne­pod­no­šlji­vom, sa sta­no­vi­šta pri­me­ne pra­va, in­si­sti­ra­nju na svo­jim sta­vo­vi­ma.

(Konačno prav­no shva­ta­nje usvo­je­no na sed­ni­ci Gra­đan­skog ode­lje­nja za rad­ne spo­ro­ve Ape­la­ci­o­nog su­da u Be­o­gra­du odr­ža­noj 21. ja­nu­a­ra 2015. go­di­ne)

[1] Vi­det­i odre­dbu člana 43. Zakona o uređenju sudova (“Službeni glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011, 101/2011, 101/2013);

[2] U tom smi­slu i Ro­sko Pa­und Ju­ri­spru­den­ci­ja, knji­ga dru­ga JP “Slu­žbe­ni list Be­o­grad”, 2000. go­di­na str.224;

[3] Vid­e­ti dr Radomir ­Lu­kić: Uvod u pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1972. godine, str.251;

[4] Vide­ti od­red­bu čla­na 6. Evrop­ske kon­ven­ci­je za za­šti­tu ljud­skih pra­va i osnov­nih slo­bo­da iz­me­nje­nu Pro­to­ko­lom 11 (“Slu­žbe­ni list SCG” – Me­đu­na­rod­ni ugo­vo­ri, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005, “Slu­žbe­ni gla­snik RS” – Me­đu­na­rod­ni ugo­vo­ri, br. 12/2010). U tek­stu: EKLJP;

[5] Vi­de­ti ove od­lu­ke kao pri­mer “ping pong” od­lu­či­va­nja: Pre­su­du Vr­hov­nog su­da Sr­bi­je Rev. 2002/07 od 29.08.2007. go­di­ne, Od­lu­ku Ustav­nog su­da Už.482/2008 od 13.10.2011. go­di­ne, Pre­su­du Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da Rev.17/11 od 03.10.2012. go­di­ne i Od­lu­ku Ustav­nog su­da Už.224/2013 od 06.06.2013. go­di­ne. Po­sle ove od­lu­ke ko­jom je po­ni­šte­na na­zna­če­na pre­su­da Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da ko­jom je i utvr­đe­no pra­vo pod­nsi­o­cu ustav­ne žal­be na na­kna­du ne­ma­te­ri­jal­ne šte­te sva­kom, u iz­no­su od po 1000 evra u di­nar­skoj pro­ti­vred­no­sti po sred­njem kur­su NBS, po­stu­plje­no je u s­kla­du sa oce­na­ma Ustav­nog su­da;

[6] Odlu­ka Ustav­nog su­da, Už broj 703/2009 od 17. mar­ta 2011. go­di­ne, ob­ja­vlje­na u “Sl. gla­sni­ku RS”, br. 36/2011 od 27. ma­ja 2011. go­di­ne. Isti stav se za­stu­pa i u Od­lu­ci Ustav­nog su­da, Už broj 2416/2009 od 12.5.2011. go­di­ne, ko­ja je ob­ja­vlje­na u “Sl. gla­sni­ku RS”, br. 51/2011 od 13. ju­la 2011. go­di­ne. U nje­nom sa­dr­ža­ju se na­vo­di i ovo: “S ob­zi­rom na ova­ko utvr­đe­ne či­nje­ni­ce i okol­no­sti, Ustav­ni sud je oce­nio da su do­no­se­ći raz­li­či­te od­lu­ke, Okru­žni sud u Be­o­gra­du, sa jed­ne stra­ne i u ovom slu­ča­ju, Vr­hov­ni sud Sr­bi­je, sa dru­ge stra­ne, kao su­do­vi po­sled­nje in­stan­ce, po­vo­dom iste či­nje­nič­ne i prav­ne si­tu­a­ci­je, stvo­ri­li prav­nu ne­si­gur­nost kod pod­no­si­o­ca ustav­ne žal­be, te da ova okol­nost sa­ma po se­bi pred­sta­vlja do­vo­ljan raz­log da se utvr­di po­sto­ja­nje po­vre­de pra­va na pra­vič­no su­đe­nje iz čla­na 32. stav 1. Usta­va. Sto­ga je Ustav­ni sud, sa­gla­sno od­red­bi čla­na 89. stav 1. Za­ko­na o Ustav­nom su­du (“Slu­žbe­ni gla­snik RS”, broj 109/07), u ovom de­lu, u tač­ki 1. iz­re­ke, ustav­nu žal­bu usvo­jio, dok je u pre­o­sta­lom de­lu ustav­na žal­ba od­ba­če­na. (U ve­zi sa raz­lo­zi­ma za ova­kvo od­lu­či­va­nje vi­de­ti, me­đu mno­gim dru­gim, i od­lu­ke Ustav­nog su­da: Už – 60/2009 od 10. mar­ta 2011. go­di­ne i Už – 61/2009 od 3. mar­ta 2011. go­di­ne);

[7] Pre­su­da Evro­skog su­da u Stra­zbu­ru pred­met Ra­kić i dru­gi pro­tiv Sr­bi­je (pred­stav­ke br.47460/07, 49257/07, 49265/07, 1028/08, 11746/08, 14387/08, 15094/08, 16159/08, 18997/08, 22997/08, 23007/08, 23110/08, 23102/08, 26892/08, 26908/08, 29305/08, 29306/08, 29323/08 29389/08, 30792/08, 30795/08, 31202/08, 31968/08, 32120/08, 32537/08, 32661/08, 32666/08 i 36079/08) od 05.10.2010.go­di­ne. Na isti na­čin se o ovom poj­mu go­vo­ri i u Pre­su­di Evrop­skog su­da za ljud­ska pra­va: “Sud pri­me­ću­je da iako se mo­gu pri­hva­ti­ti od­re­đe­na od­stu­pa­nja u tu­ma­če­nju kao pri­rod­no svoj­stve­na sva­kom pra­vo­sud­nom si­ste­mu ko­ji je, kao i si­stem u Sr­bi­ji, za­sno­van na mre­ži pr­vo­ste­pe­nih i dru­go­ste­pe­nih su­do­va ko­ji ima­ju nad­le­žnost na od­re­đe­noj te­ri­to­ri­ji, u pred­met­nim slu­ča­je­vi­ma u ko­ji­ma pro­tiv­reč­na tu­ma­če­nja pro­is­ti­ču iz iste sud­ske nad­le­žno­sti, tj. sud­ske prak­se Okru­žnog su­da u Be­o­gra­du ko­ji je sud po­sled­nje in­stan­ce u ovom pi­ta­nju (vi­de­ti, mu­ta­tis mu­tan­dis, Tu­dor pro­tiv Ru­mu­ni­je, broj 21911/03, stav 29, 24. mart 2009. go­di­ne) i uklju­ču­je ne­do­sled­no pre­su­đi­va­nje o zah­te­vi­ma mno­gih li­ca u iden­tič­nim si­tu­a­ci­ja­ma, čak i po­sle usva­ja­nja “mi­šlje­nja” Okru­žnog su­da od 27. sep­tem­bra 2006. go­di­ne (vi­de­ti stav 16. u gor­njem tek­stu). Po­što ove pro­tiv­reč­no­sti ni­su in­sti­tu­ci­o­nal­no re­še­ne, sve je to stvo­ri­lo sta­nje stal­ne ne­si­gur­no­sti, što je za­uz­vrat mo­ra­lo sma­nji­ti po­ve­re­nje jav­no­sti u pra­vo­su­đe, pri če­mu je to po­ve­re­nje, ja­sno, jed­no od osnov­nih kom­po­nen­ti dr­ža­ve za­sno­va­ne na vla­da­vi­ni pra­va. Sud, pre­ma to­me, na­la­zi, a da ne sma­tra da je pri­klad­no da pro­gla­ša­va ko­ji su stvar­ni is­hod tre­ba­lo da ima­ju par­ni­ce pod­no­si­la­ca pred­stav­ki (vi­de­ti, mu­ta­tis mu­tan­dis, Gar­cia Ru­iz pro­tiv Španije [VV], broj 30544/96, stav 28, EC­HR 1999-I) da ih je pred­met­na sud­ska ne­si­gur­nost sa­ma po se­bi li­ši­la pra­vič­nog su­đe­nja pred Okru­žnim su­dom u Be­o­gra­du. Zbog to­ga je do­šlo do po­vre­de čla­na 6. stav 1 po ovom osno­vu (vi­de­ti, mu­ta­tis mu­tan­dis, Tu­dor pro­tiv Ru­mu­ni­je, ci­ti­ran u gor­njem tek­stu, stav 32, 24. mart 2009. go­di­ne). Pre­su­da Evrop­skog su­da za ljud­ska pra­va u pred­me­tu Vin­čić i dru­gi pod­no­si­o­ci pred­stav­ke pro­tiv Sr­bi­je, pred­stav­ka br. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06, 50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07, 9986/07, 11197/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, 20380/07, 20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, 4022/08, 4021/08, 29758/07 i 45249/07 od 1.12.2009. go­di­ne, ob­ja­vlje­na u “Sl. gla­sni­ku RS”, br. 109/2009 od 25.12.2009. go­di­ne;

[8] Vi­de­ti od­red­bu čla­na 24.. stav 1. Za­ko­na o ure­đe­nju su­do­va (“Slu­žbe­ni gla­snik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011, 101/2011, 101/2013);

[9] D­r LJubica Đ­orđević,­ Utica­j presu­da Evrops­ko­g suda za lj­udska ­pr­ava n­a ­pr­aksu Ustav­nog s­u­da­. Članak ­je obja­vlje­n u “Pravnom životu” časopisu za p­ravnu ­te­oriju i p­ra­ksu – ­Tematski ­broj 14 ­TOM V­I ­str.39;

[10] Tako profesor dr R­adomir ­Lu­ki­ć u­ Uvodu ­u pravo navodi i ov­o: “Kao š­to sm­o ­već rekli, ­pojed­in­ač­ni ­pravni­ akt ­je onaj­ p­ravni akt­ k­oji­ sadrži ili stvara pojedinačnu normu bilo u celini ili delimično”, str. 258;

[11] Vi­de­ti pot­pu­ni­je u član­ku Ta­na­si­ja Ma­rin­ko­vi­ća: In­ter­pre­ta­tiv­ne od­lu­ke ustav­nih su­do­va. Čla­nak je ob­ja­vljen u Zbor­ni­ku ra­do­va Ustav­ni sud Sr­bi­je u su­sret no­vom Usta­vu, Sa­ve­to­va­nje Be­o­grad, 2004., str.243;

[12] Ova Od­lu­ka je ob­ja­vlje­na u “Slu­žbe­nom gla­sni­ku RS” broj 55 od 25.06.2013. go­di­ne;

[13] U ovom Na­cr­tu prav­nog shva­ta­nja ni­je ras­pra­vlja­no na te­mu ko­je je prav­no shva­ta­nje sa sta­no­vi­šta pra­va i ljud­skih pra­va prav­no pri­hva­tlji­vo, jer to ni­je bit­no za te­mu ujed­na­ča­va­nja sud­ske prak­se sa sta­no­vi­šta pra­va na pra­vič­no su­đe­nje;

[14] Vi­de­ti od­red­bu čla­na 7. Za­ko­na o Ustav­nom su­du (“Slu­žbe­ni gla­snik RS”, br. 109/2007, 99/2011, 18/2013), Od­lu­ka Ustav­nog su­da;

[15] U dis­po­zi­ti­vu od­lu­ke Ustav­nog su­da Už.224/2013 od 06.06.2013. go­di­ne sa­dr­žan je i ovaj is­kaz: “Po­ni­šta­va se pre­su­da Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da Rev.17/11 od 03.10.2012. go­di­ne i na­la­že se da se u skla­du sa oce­na­ma Ustav­nog su­da iz­ne­tim u ovoj od­lu­ci po­no­vo od­lu­či o re­vi­zi­ji tu­ži­o­ca iz­ja­vlje­noj pro­tiv pre­su­de Okru­žnog su­da u Be­o­gra­du Gž. 2854/07 od 14. mar­ta 2007. go­di­ne”, (“Sl.gla­snik RS” broj 55/2013 od 25.06.2013. go­di­ne);

Pravno shvatanja, stavovi i zaključci Apelacionog suda u Beogradu.

Izvor: Redakcija “Profi Sistema”.