Pravo na suđenje u razumnom roku

Pravo na sudsku zaštitu samo po sebi nije dovoljno ako nije zaštićeno dodatnim pravima koja pospešuju njegovu delotvornost. Teško je, zapravo nemoguće, govoriti o poštovanju prava na sudsku zaštitu ako se sudi dugo, sporo, sa odugovlačenjem, tolerisanjem neažurnost stranaka i drugih učesnika u postupku itd. Pravo na suđenje u razumnom roku jeste element, derivat prava na sudsku zaštitu.
S druge strane, samo pravo na suđenje u razumnom roku ostaje bez dejstva ako se ne garantuje, ne oživotvori. Pre svega to se čini procesnim zakonima, koji treba da stimulišu delotvoran i brz postupak. Potom, to se postiže i rasterećenjem nadležnosti sudova, koje treba da omogući da se sudovi više posvete sudećim stvarima (zakoni kojima se uređuje javno beležništvo, posredovanje u rešavanju sporova itd.) ili povećanjem broja sudija i sudijskih pomoćnika. Konačno, pravo na razumno suđenje kazuizira se i zakonskim odredbama koje se nalaze mimo procesnih zakona, u zakonima kojima se uređuje položaj sudova i sudija (Hrvatska i Srbija), ali sve češće i u posebnim zakonima (Poljska, Češka, Slovačka, Italija, Slovenija, Crna Gora itd).
Izuzev ustavne žalbe, pravo na suđenje u razumnom roku nikako nije bilo štićeno u Srbiji do 2013. godine. Njegova zaštita skromno se pomaljala u Zakonu o uređenju sudova i Zakonu o sudijama, u normama koje uređuju nadzorna prava predsednika suda i predsednika neposredno višeg suda (dakle, u normama o sudskoj upravi) ili nadzorna prava ministarstva nadležnog za pravosuđe (u normama o pravosudnoj upravi), delom u odredbama koje uređuju disciplinsku odgovornost sudija itd. Kao što se vidi, pored ustavne žalbe, stranka nije imala gotovo nikakva prava da sama zahteva zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već se to prepuštalo sudskoj i pravosudnoj upravi i njihovoj diskrecionoj oceni. Jedini instrument koji je, pored ustavne žalbe, stranci stojao na raspolaganju jeste podnošenje pritužbe, ali je taj postupak gotovo neuređen.
Srbija je izgubila pred Evropskim sudom za ljudska prava brojne sporove koji su protiv nje vođeni zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Osvrnućemo se na praksu tog suda.
Evolucija prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu i Sud) u slučajevima protiv Srbije pokazuje kako je od nepostojanja bilo kakvih pravnih sredstava kojima se štiti pravo na pravično suđenje, Sud postepeno zauzeo stav da je ustavna žalba delotvorno pravno sredstvo i širio ocenu o njenoj delotvornosti shodno izmenama u praksi Ustavnog suda.

Presuda V.A.M. protiv Srbije od 13. marta 2007. godine, predstavka podneta 28. oktobra 2005. godine. Jedna od prvih presuda u kojoj je utvrđeno dugo trajanje postupka je presuda VAM protiv Srbije doneta 13.marta 2007, koja je pokazala da podnositeljka u parničnom postupku, tj . porodičnom sporu, nije imala delotvoran pravni lek za ubrzanje postupka. Presudom je utvrđena povreda člana 6. st. 1, člana 8. i člana 13. Konvencije. U presudi V.A.M. protiv Srbije Evropski sud za ljudska prava zaključio je da u pravnom sistemu Srbije građani nemaju na raspolaganju „delotvorni pravni lek“ radi zaštite „prava na suđenje u razumnom roku“ koje je garantovano čl. 13. Konvencije („pravo na delotvorni pravni lek pred domaćim vlastima“) u vezi sa čl. 6. st. 1. Konvencije („pravo na suđenje u razumnom roku“). Nije postojao mehanizam koji bi omogućio koordiniranu aktivnost sudskih organa i to postupajućih sudija u više različitih postupaka, nadležnog Centra za socijalni rad, kao i organa Ministarstva unutrašnjih poslova. Iz te „paralize državnog aparata“ proistekle su nesagledive štetne posledice. Jedna od posledica koja se ne može nadoknaditi jeste onemogućavanje međusobnog kontakta deteta i majke, iako su dete i majka prema Ustavu Republike Srbije dve posebno zaštićene kategorije. Dete nije videlo majku punih osam godina. Ovo protivpravno stanje bilo je inicirano odvođenjem deteta od majke ( koja je HIV pozitivna) bez njenog pristanka (dete je odveo otac). Državni organi bili su dužni da, po saznanju te činjenice, otklone protivpravno stanje. Sa svoje strane, majka je prema oceni Suda preduzela sve na šta je, po međunarodnim i unutrašnjim pravnim propisima, bila ovlašćena da čini, kako bi svoje dete videla. Postupak je započet 11. februara 1999. godine pred Četvrtim Opštinskim sudom u Beogradu i do podnošenja predstavke Evropskom sudu za ljudska prava nije okončan. Evropski sud za ljudska prava obrazložio je svoj stav povodom kršenja čl. 13. Konvencije. Navedeni član jemči delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima protiv kršenja svih prava i sloboda zajemčenih Konvencijom, uključujući tu i pravo na raspravu u razumnom roku na osnovu čl. 6. st. 1. Konvencije. Sud je, pored toga, konstatovao da je pravni lek u pogledu dužine postupka „delotvoran“ ako se može primeniti ili za ubrzanje postupka pred sudovima pred kojima se o tom predmetu odlučuje ili ako stranci može da pruži adekvatno pravno zadovoljenje za kašnjenja koja su se već dogodila. U presudi u slučaju V.A.M. protiv Srbije, Evropski sud za ljudska prava, između ostalog, konstatuje: „Konačno, sud naglašava da je savršeno nesporno da je, u apsolutnom smislu, najbolje rešenje prevencija, kao i u mnogim drugim oblastima. Ako je pravosudni sistem manjkav u pogledu zahteva za razumni rok iz čl. 6. st. 1. Konvencije, najdelotvornije rešenje je pravni lek čiji je cilj ubrzanje postupka, kako bi se sprečilo da postupak postane prekomerno dug. Takav pravni lek ima nespornu prednost nad pravnim lekom koji pruža samo kompenzaciju, budući da on istovremeno sprečava i zaključak o sukcesivnim povredama u vezi sa istim postupkom i ne popravlja samo štetu nanetu kršenjem prava a aposteriori, kako to čini kompenzatorni pravni lek.

Presuda Cvetković, doneta 10. juna 2008 godine, predstavka podneta 2004. godine.
U presudi Cvetković, Evropski sud za ljudska prava je takođe utvrdio da podnosilac nije imao delotvoran pravni lek u vezi sa preterano dugim trajanjem parničnog postupka – radnog spora. Sud je utvrdio da je podnosilac iscrpeo sva delotvorna pravna sredstva u skladu sa članom 35 (1) Konvencije. Naime, u vreme kada je predstavka podneta (taj trenutak je bitan za procenu ispunjenosti uslova da li su isrpena domaća pravna sredstava), podnosilac nije imao mogućnost obraćanja Ustavnom sudu, pa se od njega nije moglo očekivati da to učini posle tri godine i sedam meseci od kada je podneo predstavku Evropskom sudu za ljudska prava (stav 42 presude).

Presuda EVT protiv Srbije, 21. jun 2007. godine, predstavka podneta 2004. godine
Jedna od presuda u kojoj je utvrđen propust države da izvrši presudu koja je doneta još 1996. godine. Evropski sud za ljudska prava je utvrdio da podnosilac predstavke nije imao delotvoran pravni lek (st. 34-38) kako bi ubrzao izvršni postupak. Sud je u vezi sa iscrpenošću domaćih pravnih lekova u smislu čl. 35. st. 1. Konvencije podsetio da je svrha tog pravila da pruži državama ugovornicama mogućnost da spreče ili isprave navodne povrede Konvencije… Međutim, moraju se istrpeti samo pravni lekovi koji su delotvorni. Obaveza je Vlade koja tvrdi da domaći pravni lekovi nisu crpeni da dokaže da je pravni lek bio delotvoran, dostupan i u teoriji i praksi u relevantno vreme… Na podnosiocu predstavke je da utvrdi da je pravni lek koji je država ponudila bio iscrpen ili je iz nekog razloga bio neodgovarajući i nedelotvoran u posebnim okolnostima predmeta ili su postojale posebne okolnosti koje ga oslobađaju ispunjavanja tog uslova….(stav 36. presude). Dalje u stavu 38. iste presude, Evropski sud za ljudska prava primećuje da je odlučujuće pitanje da li postoji ili ne mogućnost da podnosilac predstavke dobije neposrednu i brzu naknadu, a ne posrednu zaštitu prava zagarantovanih članom 6. Konvencije . Sud zaključuje da će pravni lek biti delotvoran ako se može upotrebiti za ubrzanje predmetnog postupka ili da se strani u sporu obezbedi odgovarajuća naknada za kašnjenja koja su se već desila (Dudla protiv Poljske, stavovi 157-159). Evropski sud za ljudska prava je, ocenjujući delotvornost pravnih lekova koje je Vlada navela primetio da pritužba Nadzornom odboru Vrhovnog suda s ciljem da se ubrza izvršni postupak, iako direktno dostupna podnosiocu predstavke, ne bi bila ništa više nego samo informacija koja je podneta višoj instanci sa diskrecionim pravom da viša instanca iskoristi svoja ovlašćenja po svom nahođenju. Čak i da je Nadzorni odbor pokrenuo postupak kao odgovor na žalbu podnosioca, podnosilac ne bi bio stranka u tom postupku, već bi u najboljem slučaju o njemu bio samo obavešten….(stav 39).

Presuda Vinčić i dr. protiv Srbije, 1. decembra 2009. godine, predstavka podneta u periodu oktobar 2006-oktobar 2007. godine.
Evropski sud za ljudska prava ocenjivao je delotvornost ustavne žalbe. Predmet se odnosio na različitu praksu Okružnog suda u Beogradu i s tim u vezi povredu prava na pravično suđenje. Evropski sud za ljudska prava u ovom slučaju primetio je da, dok bi određena odstupanja u tumačenju, mogla da budu prihvaćena kao prirodno svojstvena svakom sudskom sistemu, kakav je i srpski, koji je zasnovan na mreži prvostepenih i drugostepenih sudova nadležnih na određenoj teritoriji, u ovom konkretnom slučaju, protivrečna tumačenja su potekla od suda iste teritorijalne nadležnosti, kakav je Okružni sud u Beogradu koji je krajnja instanca u konkretnom slučaju. Ta protivrečna tumačenja izazvala su neusaglašeno odlučivanje o tužbenim zahtevima koje je podnelo više lica u identičnoj pravnoj situaciji, čak i nakon usvajanja pravnog shvatanja Okružnog suda od 27. septembra 2006. godine. Pošto protivrečnosti nisu bile institucionalno otklonjene, sve to je stvorilo stanje stalne nesigurnosti, što je zauzvrat moralo umanjiti poverenje javnosti u sud, koje je jedno od suštinskih komponenti države zasnovane na vladavini prava. Zbog toga je Evropski sud za ljudska prava, ne smatrajući prikladnim da se izjašnjava u pogledu toga kakav je trebalo da bude ishod parnica podnosilaca, smatrao da je u konkretnom slučaju, sudska nesigurnost njih lišila pravičnog suđenja pred Okružnim sudom u Beogradu. Zbog toga je u došlo do povrede člana 6. stava 1. Konvencije (stav 56. presude). Sud je u ovom predmetu uzeo, između ostalog, u obzir odgovarajuće odredbe Ustava Republike Srbije – član 32. stav1 –„Svako ima pravo na… (pravično suđenje pred) … sudom… sudom… (prilikom odlučivanja) … o njegovim (ili njenim) pravima i obavezama…“ kao i odredbe člana 170. – „Ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.“ U vezi sa iscrpenošću domaćih pravnih sredstava u stavu 48. presude Evropski sud za ljudska prava podseća da pravilo o iscrpljivanju domaćih pravnih sredstava iz člana 35. stav 1. Konvencije zahteva da podnosioci predstavki prvo iskoriste pravna sredstva predviđena domaćim pravnim sistemom……, da je pravno sredstvo bilo dostupno, da je moglo da obezbedi naknadu u odnosu na pritužbe podnosioca predstavke i ponudi realne izglede za uspeh… Sud dalje primećuje da primena „pravila iscrpenosti“ mora, takođe, da uzme u obzir i kontekst. Prema tome, on priznaje da se član 35. stav 1. Konvencije mora primenjivati sa određenim stepenom fleksibilnosti i bez preteranog formalizma…. delotvorno pravno sredstvo mora činiti deo normalnog procesa naknade i ne može biti diskrecionog karaktera. Prema tome, podnosilac predstavke mora biti u mogućnosti da postupak pokrene neposredno, a ne da se oslanja na dobru volju državnog organa. Ako postoji više dostupnih delotvornih sredstava, na podnosiocu predstavke je da izabere koje će sredstvo slediti kako bi se pridržavao zahteva iz člana 35. stava 1. Konvencije. U stavu 51. presude, Evropski sud za ljudska prava razmatra pravne sisteme koji predviđaju ustavnu zaštitu osnovnih ljudskih prava i sloboda, kao što je pravni sistem u Srbiji. S tim u vezi on podseća da je oštećeni pojedinac obavezan da proveri obim te zaštite (Mirazović protiv Bosne i Hercegovine (odluka), broj 13628/03, 16. maj 2006. godine). S tim na umu, s obzirom na ovlašćenje Ustavnog suda i praksu Ustavnog suda, kao i nadležnost Komisije za naknadu štete (videti čl. 89. stav 3. i 90. Zakona o Ustavnom sudu), Evropski sud za ljudska prava je mišljenja da ustavnu žalbu treba, u načelu, smatrati delotvornim domaćim sredstvom u smislu značenja člana 35. stav 1. Konvencije u vezi sa svim predstavkama podnetim počev od 7. avgusta 2008. godine, kao datuma kada su prve meritorne odluke Ustavnog suda o osnovanosti navedenih žalbi objavljene u„Službenom glasniku“ tužene države (Srbije). U slučaju Vinčić i dr, podnosioci predstavki podneli su svoje predstavke Evropskom sudu za ljudska prava pre tog datuma i pošto se pitanje iscrpenosti domaćih pravnih sredstava uobičajeno određuje pozivanjem na datum kada je predstavka podneta, Evropski sud za ljudska prava smatra da podnosioci predstavki zaista nisu imali obavezu da iscrpe ovaj poseban put naknade pre obraćanja Strazburu.
Dakle, presudom Vinčić i dr. Evropski sud za ljudska prava ustanovio je da se ustavna žalba u principu smatra delotvornom za sve predstavke koje su podnete posle 7. avgusta 2008. godine.
Odlukom Vidaković protiv Srbije, broj 16231/07 od 24. maja 2011. godine Evropski sud za ljudska prava potvrdio je stav o delotvornosti ustavne žalbe. U predstavci koju je podneo Evropskom sudu za ljudska prava podnosilac je istakao da je postupak pred domaćim sudovima trajao prekomerno dugo, zbog čega se pozvao na povredu člana 6. stav 1. Konvencije. Odluka Evropskog suda za ljudska prava da predstavku odbaci kao nedopuštenu potvrđuje još jednom delotvornost ustavne žalbe u vezi da dužinom trajanja sudskih postupaka. Naime, podnosilac se povodom dužine trajanja spora za naknadu štete pred sudovima opšte nadležnosti 8. januara 2008. godine obratio ustavnom žalbom Ustavnom sudu. Odlukom od 22. decembra 2009. godine Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je naložio nadležnom domaćem sudu da što je moguće pre okonča predmetni postupak. Pored toga, Ustavni sud je, shodno ovlašćenju iz člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da podnosilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dužine postupka, a u skladu sa članom 90. istog zakona. Početkom marta 2010. godine podnosilac je podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete Komisiji za naknadu štete, tražeći 350.000 dinara na ime štete, da bi ubrzo ovaj zahtev precizirao na 3.500.000 dinara. U junu 2010. godine je još jednom povisio zahtev, da bi u septembru 2010. godine shodno članu 90. Zakona o ustavnom sudu pokrenuo posebnu parnicu, jer nije dobio nikakav odgovor od Komisije za naknadu štete. Ubrzo nakon toga, 14. oktobra 2010. godine Komisija je podnosiocu na ime nematerijalne štete ponudila iznos od 50.000 dinara, koji je on odbio da prihvati. Povodom ovakvog postupanja Ustavnog suda, Evropski sud za ljudska prava najpre je utvrdio da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, čime je zadovoljio prvi uslov iz prakse Suda. Drugi uslov iz prakse Suda odnosi se na adekvatnost i dovoljnost dosuđene naknade za utvrđenu povredu. U vezi sa tim Sud je primetio da je ponuđeni iznos naknade od 50.000 dinara niži u poređenju sa iznosima koje Sud dosuđuje (videti početak stava 31. odluke), ali njegova adekvatnost se procenjuje u zavisnosti od okolnosti svakog slučaja. U konkretnom slučaju, Evropski sud za ljudska prava imao je u vidu da je podnosiocu naknada ponuđena za manje od četiri meseca od podnošenja njegovog konačnog zahteva Komisiji (Evropski sud za ljudska prava je ovde u obzir uzeo jun mesec 2010. godine, kada je podnosilac poslednji put precizirao svoj zahtev, a ne mart 2010. godine, kada je zahtev prvobitno istaknut pred Komisijom). Takođe, ponuđeni iznos procenjen je u kontekstu životnog standarda u Srbiji, kao i činjenice da se naknada pred domaćim sudom znatno brže dosuđuje, nego u postupcima pred Sudom po članu 41. Konvencije (Evropski sud za ljudska prava bio je samokritičan). Pored toga, Sud je imao u vidu da je Ustavni sud naložio sudu opšte nadležnosti da što je moguće pre okonča postupak, a ovaj je to učinio za manje od dva meseca od donošenja odluke Ustavnog suda (stavovi 30. i 32. u vezi sa stavovima 11. i 13. odluke). Dakle, u konkretnom slučaju Evropski sud za ljudska prava je cenio aktivnost većeg broja domaćih organa. U prvom redu, Ustavnog suda (u pogledu utvrđivanja povrede i naloga za plaćanje naknade nematerijalne štete i naloga za ubrzanje postupka), zatim Komisije za naknadu štete (u pogledu brzine dosuđivanja naknade i adekvatnosti visine naknade), kao i suda opšte nadležnosti(u vezi sa sprovođenjem naloga Ustavnog suda za ubrzanje postupka). Pri tome, postupak pred Ustavnim sudom trajao je skoro dve godine.
Međutim, takav stav Evropskog suda za ljudska prava nije se odnosio na predstavke podnete zbog neizvršenja pravnosnažnih presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom.

Odluka Čekrlić i Milunović od 17. maja 2011. godine, predstavke podnete 15. decembra 2008. godine.
Evropski sud za ljudska prava je razmatrao delotvornost ustavne žalbe i ustanovio: „61. … Sud podseća na svoju ustaljenu sudsku praksu u smislu da se Tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, tim pre, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital. Dalje, u okviru gore citirane prakse Suda, kad god se utvrde povrede Konvencije i/ili Protokola broj1, podnosiocima predstavki se dosuđuje naknada materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od Tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravosnažnim domaćim presudama.

Odluka Marinković od 29. januara 2013. godine, predstavka podneta 30. decembra 2010. godine.
Posle promene prakse Ustavnog suda koji je u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava podnosiocima ustavne žalbe dosuđivao ne samo naknadu nematerijalne štete, već i iznos dosuđen pravnosnažnom presudom donetom protiv društvenih preduzeća, Evropski sud za ljudska prava je konstatovao delotvornost ustavne žalbe i za tu grupu predmeta – u pogledu preduzeća u stečaju. Takav stav je iznet u Odluci Marinković. Naime, u ovoj Odluci Evropski sud za ljudska prava je analizirao stavove i praksu Ustavnog suda koja se razlikovala u zavisnosti od toga da li je preduzeće dužnik bilo u stečaju, ili u postupku restrukturiranja. U svim odlukama Ustavnog suda koje su se odnosile na dugove društvenih preduzeća u restrukturiranju, Ustavni sud je odbacio zahteve tužilaca za naknadu materijalne štete na ime opredeljenih iznosa dosuđenih predmetnim domaćim presudama, dok je u pogledu preduzeća u stečaju, državu obavezivao da isplati iz sopstvenih sredstva iznose dosuđene domaćim presudama. U pogledu iscrpenosti domaćih pravnih lekova država je isticala da s obzirom na praksu Ustavnog suda predstavku treba odbaciti zbog neiscrpenosti ustavne žalbe. Uzimajući u obzir svoj stav izražen u Odluci Čekrlić i Milunović, Evropski sud za ljudska prava smatrao je da bi u predmetu kao što je predmet podnosioca predstavke, sveobuhvatna ustavna naknada, pored utvrđivanja povrede gde je to zajemčeno, morala da obuhvati naknadu i materijalne i nematerijalne štete. Evropski sud za ljudska prava naglasio je (stav 65.) da je jasno da bez obzira na to što je ustavna žalba načelno delotvorno domaće pravno sredstvo u okviru značenja člana 35. stav 1. Konvencije u vezi sa svim podnetim predstavkama [protiv Srbije] počev od 7. Avgusta 2008. godine“ (Vinčić i dr. protiv Srbije, stav 51), ovaj konkretan put naknade se ne može smatrati delotvornim u vezi sa predmetima koji podrazumevaju pritužbe kao što su pritužbe koje su iznele podnositeljke predstavke. Evropski sud za ljudska prava je zaključio da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost Tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja. S druge strane, u vezi sa neizvršenjem pravosnažnih presuda donetih protiv društvenih preduzeća u postupku stečaja i/ili onih koja su prestala da postoje, Sud zaključuje da je Ustavni sud uskladio svoj pristup sa relevantnom praksom Suda. Prema tome, u predmetima ove vrste, ustavnu žalbu bi, u principu, trebalo smatrati delotvornim domaćim pravnim sredstvom u okviru značenja člana 35. stav 1. Konvencije u vezi sa svim predstavkama podnetim od 22. juna 2012. godine nadalje, kao datuma kada je prva odluka Ustavnog suda u kojoj je Tuženoj državi naloženo da isplati, iz sopstvenih sredstava, iznose dosuđene pravosnažnom domaćom presudom donetom protiv društvenog preduzeća objavljena u „Službenom glasniku“ Tužene države.

Odluka Ferizović protiv Srbije od 26. novembra 2013. godine.
Tom odlukom Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da se od 4. oktobra 2013. godine ustavna žalba može smatrati delotvornim pravnim sredstvom, u okviru značenja člana 35. stav 1. Konvencije, i u vezi sa neizvršavanjem presuda protiv društvenih/državnih preduzeća u postupku restrukturiranja. Dakle, svi koji žele da se obrate Evropskom sudu za ljudska prava u vezi sa neizvršenjem presuda protiv društvenih preduzeća u restrukturiranju, nakon tog datuma, moraju prethodno iscrpsti ustavnu žalbu. Evropski sud za ljudska prava je u ovoj Odluci utvrdio da je Ustavni sud potpuno usaglasio svoj pristup u vezi sa neizvršenjem presuda protiv društvenih preduzeća. Kao relevantan trenutak uzet je datum objavljivanja u “Službenom glasniku” prve takve odluke Ustavnog suda (Už. 1712/2010). Ustavni sud utvrdio je da je podnositeljka ustavne žalbe zaista pretrpela povredu „prava na suđenje u razumnom roku“ i povredu „prava na mirno uživanje imovine“ i naložio državi da joj isplati naknadu nematerijalne štete, kao i iznose navedene u domaćoj presudi. Pored navedene odluke od 21. marta 2013. godine, Ustavni sud je, u predmetima u vezi sa neizvršenjem pravosnažnih domaćih presuda donetih protiv društvenih/državnih preduzeća u restrukturiranje, doneo još dve odluke sa istim dejstvom, 7. marta 2013. godine (Už. 1645/2010) i 9. maja 2012. godine (Už. 1705/2010), međutim Evropski sud za ljudska prava je kao relevantan uzeo čas objavljivanja prve odluke – 4. oktobar 2013. godine.

ZAKLjUČCI
1. Evropski sud za ljudska prava je protiv Srbije utvrđivao povredu prava na suđenje u razumnom roku i nepostojanje delotvornog pravnog leka sve do objavljivanja prve odluke Ustavnog suda o ustavnoj žalbi – 7. avgusta 2008. godine (presuda Vinčić i dr. protiv Srbije). Dakle, u pogledu svih predstavki podnetih pre tog datuma nije bilo delotvornog pravnog leka zbog prekomerne dužine sudskog postupka.
2. Ustavna žalba nije bila delotvorna u pogledu neizvršenja presuda donetih protiv društvenih preduzeća sve do 22. juna 2013. u pogledu preduzeća u stečaju, odnosno do 4. oktobra 2013. godine u pogledu preduzeća u restrukturiranju, u skladu sa izmenama prakse Ustavnog suda. Stoga je u brojnim predmetima utvrđena povreda prava iz čl. 6. Konvencije, zbog dužine i neefikasnosti izvršnog postupka.
3. Pitanje delotvornosti ustavne žalbe postavljeno je u nekim novijim predmetima o kojima nije odlučeno, zbog neizvršenja odluka Ustavnog suda, kao i u nekim porodičnim predmetima.
4. S obzirom na broj ustavnih žalbi pred Ustavnim sudom i dužinu trajanja postupka pred Ustavnim sudom, postavlja se pitanje da li ustavna žalba ispunjava kriterijume ustanovljene u praksi Evropskog suda za ljudska prava u pogledu hitnosti i ubrzanja postupka.
Nepostojanje delotvornog pravnog leka sa sličnom argumentacijom kao u pomenutim predmetima utvrđeno je i u presudama Ilić protiv Srbije od 9. oktobra 2007. godine, Mačić i drugi protiv Srbije od 30. oktobra 2007. godine, ZIT protiv Srbije od 27.11.2007. godine, Namet, od 8. decembra 2009. godine.
Dakle, u nizu predmeta različite prirode, utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu je u nekim slučajevima utvrđeno da je sam parnični postupak dugo trajao (npr. V.A.M.) dok je, recimo, u predmetu EVT do povrede došlo zbog dugog i neefikasnog postupka izvršenja i nepostojanja delotvornog pravnog leka s tim u vezi.

Novelama Zakona o uređenju sudova iz 2013. uvedena je u naš sistem zaštita prava na suđenje u razumnom roku. Posredi je nekoliko odredaba, koje strankama u sudskom postupku garantuju dva kombinovana prava: a) zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, praćen žalbom i b) naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku. Premda je reč o važnom koraku, on nije dovoljan.
Potrebno je da se donese zakon koji bi u celini uređivao pravna sredstva kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku.

III. OBJAŠNjENjE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA

Ciljevi predloga zakona – Predlog zakona ima više ciljeva. Osnovni je da se predvide delotvorna pravna sredstva koja bi strankama omogućila zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, svojevrsnu reparaciju. „Reparacija“ se sastoji od kombinacije dve vrste pravnih sredstava: najpre prigovora i žalbe i, potom, pravičnog zadovoljenja (član 3. stav 1). Prigovorom i žalbom predlaže se ubrzanje sudskog postupka i, načelno, pokušava da se spreči povreda prava na suđenje u razumnom roku, a pravičnim zadovoljenjem stranci se pruža satisfakcija kada je do povrede već došlo.
Drugi cilj zakona jeste da sudovima omogući potrebnu fleksibilnost u odlučivanju o pravnim sredstvima. Uvek sve zavisi od okolnosti pravne stvari. Upravo one jesu ono što sudovima omogućava da problem rešavaju od slučaja do slučaja, bez zakonom predviđenog šablona (čime se ne negira potreba da i u primeni zakona nastane relevantna sudska praksa koja ujednačava postupanje sudova). Zakon sadrži pre svega usmerenja za sudove, merila koja sudovi moraju da uzmu u obzir pri odlučivanju o pravnim sredstvima, nazvana „Merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku“ (član 4), ali se njima lista merila ne iscrpljuje.
Treći cilj zakona jeste da se stranke stimulišu da aktivno učestvuju u sprečavanju povreda prava na suđenje u razumnom roku. Da bi stranka stekla pravo na pravično zadovoljenje (u obliku naknade neimovinske štete koja se kod nas najčešće praktikuje) usmerava se, obavezuje, da najpre iskoristi ona pravna sredstva koja služe tome da se ubrzaju sudski postupci (prigovor i žalba). Tek posle toga, stranci se omogućava da koristi pravno sredstvo kojim se teži pravičnom zadovoljenju (pre svega tužbu za naknadu neimovinske štete) – član 25. stav 1. Korišćenje prigovora i žalbe je procesna pretpostavka za primenu sredstava za pravično zadovoljenje. Osnovni motiv stranke jeste, i treba da bude, ubrzanje sudskog postupka, a naknada nematerijalne štete dolazi u drugi plan. Prednost se time daje preventivnom delovanju, na uštrb postventivnog. Pa i određivanje rokova u kojima zastareva pravo na obraćanje Državnom pravobranilaštvu (dalje Pravobranilaštvo) za postizanje poravnanja, jeste još jedan način na koji se stranke stimulišu da aktivno učestvuju u zaštiti svog prava (član 24. stav 1). Isto važi i za rokove zastarelosti u kojima može da se podnese tužba za obeštećenje (naknadu neimovinske štete), ali i za naknadu imovinske štete (član 27. stav 2. i član 32. stav 1).
Četvrti cilj zakona jeste da se sudovi rasterete. Nesumnjivo je da će donošenje novog zakona, kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, dodatno opteretiti sudove. Ali, to je neminovnost širenja liste prava koja se štite pred sudovima. Da bi se sprečilo preterano opterećenje sudova, pre svega u pružanju pravičnog zadovoljenja strankama, predviđena je nadležnost Pravobranilaštva da rešava o zahtevima stranaka za pravično zadovoljenje, da pokuša da sa njima postigne poravnanje (član 24). I tek ako se Pravobranilaštvo i stranka ne poravnaju, otvaraju se vrata tužbe za pravično zadovoljenje. Pokušaj poravnanja pred Pravobranilaštvom je procesna pretpostavka za tužbu kojom se od suda zahteva pravično zadovoljenje (naknada neimovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku). Odsustvo takvog pokušaja vodi odbacivanju tužbe.
Peti cilj zakona jeste da se ujednači praksa za određivanje visine obeštećenja, tj. naknade za neimovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku. Novčano obeštećenje priznaje se u rasponu od 300 evra do 3.000 evra po jednoj pravnoj stvari, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije (član 31. stav 1). To važi kako za Pravobranilaštvo (član 24. stav 4), tako i za sudove pred kojima se postavi pitanje novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku (član 28. stav 2).
Šesti cilj zakona jeste da se strankama pruži zaštita od sporog i dugog vođenja istrage u krivičnom postupku. Sistem krivičnog procesnog prava u Srbiji promenjen je utoliko što istragu vode javni tužioci. Praksa Evropskog suda za ljudska prava izjednačava trajanje postupka koji vodi tužilaštvo sa sudskim postupkom, pa smatra da se i u istrazi koju vode javni tužioci može povrediti pravo na suđenje u razumnom roku. Kao što se vidi, pojam „suđenje“ , načelno, uzima se u širem kontekstu od sudskog postupka. Takav stav prihvata i zakon i uređuje zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i u istražnom postupku koji vode javni tužioci (član 1. stav 2). Pri tome, moguće su dve situacije. Prva, da se pravno sredstvo izjavljuje dok još traje tzv. tužilačka istraga, i drugo, da se pravno sredstvo izjavi pošto je postupanje u krivičnom postupku prešlo s javnih tužilaštava u nadležnost sudova (kada se trajanje tzv. tužilačke istrage računa u ukupno trajanje postupka).
Sedmi cilj zakona jeste da se smanji broj pritužbi Evropskom sudu za ljudska prava za povredu prava na suđenje u razumnom roku, koji se podnosi protiv Republike Srbije. Evropska konvencija predviđa da se pritužba Sudu može podneti tek kada se iscrpe sva pravna sredstva za zaštitu prava u nacionalnom pravu (član 35. stav 1. Konvencije). U praksi Evropskog suda za ljudska prava uslov za podnošenje predstavke jeste da su prethodno iscrpljena samo delotvorna pravna sredstva. Ako u nacionalnom sistemu ne postoje delotvorna pravna sredstva, u zakonodavstvu i praksi (što ceni Sud), stranka nije dužna da iscrpe postojeća „nacionalna“ pravna sredstva i može direktno da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava.

Zasnovanost predloga zakona na praksi Evropskog suda za ljudska prava – Predlog zakona zasnovan je na praksi Evropskog suda za ljudska prava i iskustvima jednog broja država Evropske unije ( Slovenije i delimično Poljske). Pored toga, korišćeno je i Saopštenje REC (2010) 3 Odbora ministara država članica Saveta Evrope o delotvornim pravnim sredstvima za predugo trajanje postupaka (sa primerima dobre prakse) koje je usvojeno 24. februara 2010 (u daljem tekstu Saopštenje). Saopštenje nije pravno obavezujuće, ali u sebi sadrži sintetizovanu ustaljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava kojima se državama olakšava primena Konvencije.
Biće ukratko prikazana sadržina Saopštenja. Povreda prava na suđenje u razumnom roku, koju izaziva previše dugo trajanje postupka, jeste razlog za više hiljada tužbi pred Evropskim sudom za ljudska prava, koje su često posledica istog osnovnog problema sa kojima se susreću države članice. Države ne omogućavaju delotvorno pravno sredstvo, pa se stranke obraćaju Evropskom sudu za ljudska prava. Saopštenjem se postavljaju merila za bolje ostvarivanje prava na suđenje u razumnom roku. S druge strane, postoje i primeri dobre prakse država članica koje sadrže različite delotvorne mere zasnovane na ekonomskim prilikama, unutrašnjem pravnom sistemu i nacionalnoj tradiciji. Najznačajnije pitanje je kako da se odredi rok čijim istekom počinje povreda prava na suđenje u razumnom roku. To je od presudnog značaja za uvođenje mehanizama kojima se ubrzavaju postupci, ali i za određivanje visine novčanog obeštećenja za povredu prava na suđenje u razumnom roku. Kada je reč o građanskim sudskim postupcima, rok počinje da teče od kada počne odgovarajući sudski postupak, a okončava se kada se izrekne pravnosnažna odluka suda poslednjeg stepena, odnosno kada se ona preda stranci. Pri tome, uvažava se i trajanje izvršnog postupka. Krivični postupak počinje u času kada je licu predata formalna optužba ili kada je preduzeta prva značajna mera kojom organi krivičnog progona primenjuju kao posledicu sumnje prema nekom licu. Tu ulazi i situacija kada policija saslušava osumnjičenog ili ispituje njegovu imovinu. Postupak obuhvata i predkrivični postupak, nezavisno od toga ko ga vodi. Prilikom ocene dužine postupka razmatraju se sve okolnosti, a naročito činjenični i pravni osnov, brojnost sudskih stepena u kojima je postupak vođen, ponašanje stranke i odgovarajućih organa i značaj pravne stvari po stranku. Pravno sredstvo kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku je delotvorno ako je dostupno stranci i pogodno da reši njen problem. Jednom rečju, delotvorno pravno sredstvo za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku je ono koje može da „spreči povredu prava koja može da nastupi ili da obezbedi odgovarajuće obeštećenje za povredu koja je već nastupila“.
Pravno sredstvo mora da bude delotvorno ne samo na normativom planu, već i u praksi. Delotvornost ne zavisi od toga da li ono omogućava povoljan rasplet po stranku. Samo po sebi, postojanje samo jednog pravnog sredstva nije dovoljno. Bolje je da postoji skup pravnih sredstava koja se međusobno kombinuju. Mere koje država treba da preduzme nekad obuhvataju i donošenje posebnih zakona. Usvajanje posebnih zakona o pravnim sredstvima kojima se teži ubrzavanju postupka nije nužno u državama koje raspolažu delotvornim pravnim sredstvima koji su poznati sudovima i javnosti. Pa ipak, posebni zakoni koji uređuju pravna sredstva, naročito obeštećenje na opšti i apstraktan način – imaju prednost u pogledu jasnog i preglednog uređenja i lakše dostupnosti javnosti i sudovima. Država mora da proceni da li su povrede prava na suđenje u razumnom roku izolovani slučajevi ili sistemski problem koji proizlazi iz slabe zakonske regulative i nedelotvornosti sudova i da osmisli poseban režim kojim se pruža odgovor na sistemske probleme. Pravna sredstva kojima se sprečava povreda prava na suđenje u razumnom roku moraju biti takva da mogu da se podnesu u svakoj fazi sudskog postupka, čime se, pri određivanju dužine postupka, uzima u obzir ukupno trajanje postupka. Pravno sredstvo mora da omogući korekciju postupka i izričito ili prećutno priznanje države da je došlo do povrede prava stranke. Najdelotvornije je ono sredstvo koje je namenjeno ubrzavanju postupka, koje ne uklanja posledice povrede prava a aposteriori. Ono uživa prednost nad obeštećenjem. Preporučuje se da država uvede u pravni sistem dve vrste pravnih sredstava: jedno, kojim se ubrzava postupak i drugo, kojim se garantuje pravo na obeštećenje. Obeštećenje može da se zahteva od organa koji rešava o ubrzanju postupka, ali i u posebnom postupku (najčešće vanparničnom ili parničnom). Ono ima različite oblike: novčano obeštećenje (za imovinsku ili neimovinsku štetu ili za obe), donošenje posebne odluke u korist stranke i praštanje sudskih troškova. Iznos obeštećenja mora da bude razuman i usklađen sa praksom Evropskog suda za ljudska prava. Važi pretpostavka da suviše dug postupak izaziva neimovinsku štetu. Stranci može da se dodeli i niže obeštećenje od onog koje dodeljuje Evropski sud za ljudska prava ako je država uvela i pravna sredstva za ubrzavanje postupka. Pravno sredstvo kojima se zahteva ubrzavanje postupka ili obeštećenje mora hitno da se razmatra. I o njemu mora da se odluči u razumnom roku. Kad je dosuđeno obeštećenje, vreme u kome ono treba da pripadne stranci ne sme biti duže od šest meseci od časa kad je presuda postala izvršna.

Da li će ovaj zakon postići svoje ciljeve zavisi od procene Evropskog suda u slučajevima koji će se tek voditi protiv Republike Srbije. Kao što je navedeno, pravno sredstvo kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku smatra se delotvornim ako ispuni dva uslova: prvi, da delotvornost postoji u sferi normativiteta i drugi, da se delotvorno primenjuje u praksi. Obe činjenice država mora da dokaže pred Evropskim sudom za ljudska prava. Prva reč je na zakonodavcu, a poslednja na sudovima i javnim tužilaštvima.

Merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku – Merila su sadržana u članu 4. Preuzeta su iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, pre svega iz slučaja Fridlender protiv Francuske (stav 43. presude). Nisu taksativno nabrojana, njihova lista nije zatvorena. Sud, zavisno od neponovljivih okolnosti konkretne pravne stvari, rešava o tome da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Primera radi, sama povreda nekog zakonskog roka u kome treba da se preduzme procesna radnja, ne predstavlja nužno povredu prava na suđenje u razumnom roku. Uvek se uvažavaju posebne (konkretne) okolnosti predmeta suđenja (pravne stvari) o kome je reč (npr. česti zahtevi stranke za izuzeće sudije, odsutnost stranke sa ročišta, suprotna mišljenja veštaka, zakašnjenje sa nalazom veštaka itd). Prema tome, merila koja su navedena u zakonu moraju da se primene; primena drugih mogućih merila, koja nisu sadržana u zakonu, zavisi od prilika konkretne pravne stvari. U tome je fleksibilnost zakona.
Merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku dužni da primene predsednici sudova kada odlučuju o prigovorima i žalbama (kao i javni tužioci kada određuju konkretne procesne radnje kojima moraju da ih preduzmu javni tužioci koji vode istragu i rokove za to), ali i Pravobranilaštvo kada primi predlog stranke za poravnanje (član 24. stav 3) i sud kada primi tužbu kojom stranka zahteva novčano obeštećenje (naknada neimovinske štete) – član 31. stav 2. Jer, Pravobranilaštvo i sud vezani su odlukama predsednika sudova kojima se rešava o postojanju povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tom, Pravobranilaštvo i sud sami određuju način pravičnog zadovoljenja i visinu obeštećenja, i tada primenjuju merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku. Tu su nezavisni od predsednika sudova.
Jasno je izraženo i pravilo da se pri odlučivanju o tome da li je prekršeno pravo na suđenje u razumnom roku nikako ne sme vrednovati samo trajanje postupka pred sudom kome su izjavljeni prigovor ili žalba (član 6. tačka 5). Time se sprečava tzv. fragmentacija postupka, metod suprotan praksi Evropskog suda za ljudska prava. O fragmentaciji postupka je reč kad se pri utvrđivanju dužine sudskog postupka uzima u obzir samo postupak pred sudom kome je podnet prigovor (odnosno žalba). Pri određivanju dužine postupka vodi se računa i o trajanju postupka pred nižim i višem sudom, ali i pred javnim tužilaštvom ako je ono prethodno sprovodilo istragu.
Merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku suđenja važe i za odlučivanje suda o naknadi imovinske štete (član 32. stav 2), iako zahtev za njenu naknadu nije pravno sredstvo po ovom zakonu.

Sudska zaštita prava na suđenje u razumnom roku. Sredstva koja teže ubrzanju sudskog postupka. – Prigovor i žalba jesu pravna sredstva čija je svrha da omoguće ubrzanje postupka, da preduprede dugo trajanje postupka. Ona treba da spreče povredu prava na suđenje u razumnom roku ili barem da je umanje. O njihovoj osnovanosti odlučuju predsednici sudova (član 7. stav 2. i član 16. stav 2. in fine). Na postupak koji predsednik suda vodi o prigovoru stranke kojim ona zahteva ubrzavanje sudskog postupka shodno se primenjuje Zakon o vanparničnom postupku (član 7. stav 2). Pri tome, razume se, rešenja koja donosi predsednik suda (kao i predsednik neposredno višeg suda) ne smeju da zadiru u nezavisnost i samostalnost sudija u pogledu činjeničnih i pravnih pitanja predmeta suđenja (član 5. stav 2), jer bi to bila protivno Ustavu i nezavisnosti sudske vlasti. Drukčije je kod tzv. tužilačke istrage. Postupak koji vodi predsednik suda jeste oživotvorenje ustavne odredbe o sudskoj zaštiti prava, pa i na suđenje u razumnom roku. Predsednici sudova odlučuju kao pojedinci, kao samostalne i nezavisne sudije, koje uživaju ista jemstva sudijske samostalnosti i nezavisnosti kao i ostale sudije (koje ne odlučuju o prigovorima i žalbama). Time je ispunjen ustavni zahtev da pravo na suđenje u razumnom roku uživa sudsku zaštitu. Predsednik suda koji usvoji prigovor utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, navodi nepravilnosti koje su učinjene u razvoju postupka u vremenu i s tim u vezi nalaže sudiji da preduzme mere kojima se delotvorno ubrzava postupak (član 11. stav 1); pri tome, on određuje rok u kome sudija mora da ih preduzme (između 15 dana i četiri meseca) – član 11. stav 2. Kao što se vidi, predsednik suda ne sme sudiji da naloži preduzimanje bilo koje procesne radnje, pogotovo ne da mu odredi činjenice koje će utvrđivati ili dokazna sredstva koja će izvoditi, niti pravnu normu koje će primenjivati. Takav postupak predstavljao bi povredu interne nezavisnosti sudija (nezavisnosti od uticaja koji dolaze iz korpusa sudske vlasti). Predsednik suda sme samo da vrednuje kretanje sudske stvari u vremenu, nikako njen funkcionalni razvoj. Kontrolisanje kretanja postupka u vremenu i jeste srž prava na suđenje u razumnom roku.
Stranka ima pravo na žalbu protiv rešenja predsednika suda načelno, u tri slučaja: ako je njen prigovor odbijen, ako predsednik suda nije rešio o prigovoru u roku od dva meseca od prijema prigovora, ali i ako je zahtev stranke usvojen, ali to nije dovelo do delotvornog ubrzavanja postupka (član 14. st. 1 i 2.). Poslednji slučaj treba da spreči manjkave prvostepene odluke koje samo formalno izlaze u susret strankama, dok suštinski ne omogućavaju ubrzavanje postupka, čime pravo stranke pretvaraju u nudim ius, a sam prigovor čine nedelotvornim. Predsednik neposredno višeg suda takođe primenjuje merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. Protiv rešenja predsednika neposredno višeg suda nije dozvoljena žalba (član 21), pa ni protiv rešenja o odbacivanju žalbe.
Sistem krivičnog procesnog prava u Srbiji promenjen je utoliko što istragu sada vode javni tužioci. Zaštita prava stranke zasniva se na kombinovanom odlučivanju. Budući da Ustav predviđa sudsku zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, samu odluku o tome da li postoji povreda prava donosi predsednik suda pred kojim se vodi istraga. Isto važi i za rešavanje o žalbi (o postojanju povrede prava na suđenje u razumnom roku učinjenom od suda ili javnog tužioca odlučuje predsednik neposredno višeg suda od suda koji je rešavao o prigovoru). S druge strane, konkretne mere koje treba preduzeti određuje neposredno viši javni tužilac od predsednika suda koji utvrđuje povredu prava (taj javni tužilac određuje procesne radnje koje neposredno niži javni tužilac treba da preduzme u istrazi, rok u kome to čini itd – član 12. st. 2.). Tako, ako u prigovoru odlučuje predsednik osnovnog suda, mere koje tužilac treba da preduzme određuje viši javni tužilac u obliku obaveznog uputstva, a kada o žalbi rešava predsednik višeg suda, mere određuje apelacioni javni tužilac. Tako je spojeno ustavno načelo o sudskoj zaštiti prava na suđenje u razumnom roku sa funkcionalnom nezavisnošću javnog tužilaštva. U slučaju da predsednik suda, po prigovoru ili žalbi, utvrdi da postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku u istrazi koju vodi javno tužilaštvo, on svoje rešenje dostavlja neposredno višem javnom tužiocu (ili od njega neposredno višem javnom tužiocu, kad je reč o žalbi). Taj javni tužilac (a ne predsednik suda) nalaže neposredno nižem javnom tužiocu sasvim konkretne mere koje on treba da preduzme (član 12. stav 5. i član 19. stav 3). Ovlašćenja javnog tužioca snažnija su od ovlašćenja predsednika suda. Razlog je u različitom statusu sudija i javnih tužilaca i dominaciji načela hijerarhije u međusobnim odnosima javnih tužilaca (koja u sistemu sudstva ne postoji).
Pravično zadovoljenje stranke – Pored dva pravna sredstva koja služe za ubrzavanje postupka, predlog zakona određuje i pravično zadovoljenje stranke. Stranci se priznaje pravo na novčano obeštećenje kojim se naknađuje neimovinska šteta izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku. U praksi Evropskog suda za ljudska prava postoji snažna, mada oboriva pretpostavka, da preterano dug postupak izaziva nematerijalnu štetu stranci, zbog stanja uznemirenosti, neprijatnosti i života u produženoj neizvesnosti o ishodu suđenja. Naknadu neimovinske štete isplaćuje država (zapravo Pravobranilaštvo u ime države). Ovaj poseban oblik naknade neimovinske štete može da bude zamenjen objavljivanjem pismene izjave Pravobranilaštva ili objavljivanjem sudske presude kojom se utvrđuje da je stranci povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (član 26. stav 1. i član 30. stav 1). Posredi su posebni oblici satisfakcije za povredu prava na suđenje u razumnom roku. Pre nego što Pravobranilaštvo stranci ponudi takvu satisfakciju, ili sud o tome donese presudu, primenjuju se merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4), pre svega ponašanje stranke u postupku, kao i to da li je pravično zadovoljenje za neimovinsku štetu moguće i samo utvrđivanjem i objavljivanjem povrede prava. Pismena izjava (koju daje Pravobranilaštvo) i sudska presuda objavljuju se u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Praktično, to znači da i Pravobranilaštvo i sud nisu obavezni da prihvate zahtev stranke da joj se odredi novčano obeštećenje, već umesto toga mogu da objave utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ako je reč o težoj povredi prava, Pravobranilaštvo i sud mogu da stranci, na njen zahtev, odredi i novčano obeštećenje i da izdaju i objave pismenu izjavu (ili presudu) da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (član 26. stav 2. i član 30. stav 2). Time se, za teške povrede prava stranke, dozvoljava kumuliranje dva vida pravičnog zadovoljenja (objavljivanje povrede prava i novčanog obeštećenja). Kao što se vidi, teže kršenje prava na suđenje u razumnom roku sankcionisano je mogućnošću oduzimanja predmeta sudiji (kod prigovora i žalbe), odnosno mogućnošću dosuđivanja (određivanja) novčane odštete kumulirane sa objavljivanjem utvrđenja da je stranci povređeno pravo (pismenom izjavom Pravobranilaštva, odnosno sudskom presudom). Isto, mutatis mutandis, važi i kad javni tužilac povredi pravo na suđenje u razumnom roku tokom vođenja tzv. tužilačke istrage.

Određivanje visine novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu – Visina novčanog obeštećenja je ograničena i kreće se u rasponu od 300 do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema kursu Narodne banke Srbije (član 31. stav 1). Evropski sud za ljudska prava, rešavajući u slučaju Skordino protiv Italije, izrekao je 29. marta 2003. godine da visina naknade neimovinske štete koju je dosuđuju nacionalni sudovi može biti niža od visine obeštećenja koju dosuđuje Evropski sud za ljudska prava. Povreda prava na suđenje u razumnom roku može da izazove malu ili gotovo nikakvu neimovinsku štetu. Visina naknade direktno zavisi od svojstva i delotvornosti domaćeg pravnog sredstva kojim se zahteva ubrzavanje postupka (stav 204. i 205. presude). Evropski sud za ljudska prava smatra da postojanje i kombinacija dva pravna sredstva – jednog kojim se traži ubrzavanje sudskog postupka i drugog, kojim može da se dosudi novčana odšteta – omogućava nacionalnim sudu da dosudi novčanu odštetu koja je niža od one koju bi dosudio Evropski sud za ljudska prava, razume se, pod uslovom da visina obeštećenja nije nerazumno niska. Visina naknade neimovinske štete mora da bude saglasna pravnoj tradiciji i životnom standardu, postupak odlučivanja mora da bude hitan, a presude da se hitno izvršavaju.
Rasponom od 300 do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema kursu Narodne banke Srbije vezani su i Pravobranilaštvo i sud. Očekuje se da sudovi, shodno tome, izgrade sudsku praksu.
Kao što se vidi, za odlučivanje o zahtevima za pravično zadovoljenje nadležni su i Pravobranilaštvo i sudovi (osnovni u prvom, a viši u drugom stepenu). Ali ne istovremeno. Najpre odlučuje Pravobranilaštvo, pa tek ako ono ne postigne poravnanje sa strankom, stranka može da podnese tužbu za novčano obeštećenje. Pokušaj poravnanja stranke i Pravobranilaštva jeste pozitivna procesna pretpostavka za dozvoljenost tužbe ili, drukčije rečeno, sud odbacuje tužbu ako stranka prethodno nije pokušala da se poravna sa Pravobranilaštvom i uspela da se poravna u roku od dva meseca od kada Pravobranilaštvo primilo njen predlog za poravnanje (član 24. stav 3. rečenica prva).

Moguća naknada imovinske štete – Predlog zakona posebno ne uređuje obeštećenje za imovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, već pre svega upućuje na primenu Zakona o obligacionim odnosima. Posebnost se ogleda u tome da je sud, pri odlučivanju o naknadi imovinske štete, dužan da vodi računa i o merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4), i na uvođenje posebnog roka zastarelosti zahteva za naknadu imovinske štete (jedna godina od sticanja prava na pravično zadovoljenje) – član 32. stav 1. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna. Budući da se, kod naknade imovinske štete, zahteva uzročna veza između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nastanka imovinske štete, pri čemu je nastanak same imovinske štete teško dokaziva, očekuje se da broj uspešnih zahteva za naknadu imovinske štete bude ograničen.