Račun za utrošenu električnu energiju kao verodostojna isprava podobna za izvršenje

Više tekstova o ovoj temi objavljeno je u raznim izdanjima, jer se ovom temom autor ovog komentara bavi već skoro čitavu deceniju. Usvajaju se novi propisi, prestaju da važe stari, neki novi postaju stari i ukidaju se, ali osnov problema ostaje i niko ga ne rešava, niti pokazuje takvu nameru.

Situaciju trenutno aktuelizuje novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju (“Sl. glasnik RS”, br. 106/2015) – u daljem tekstu: ZIO, koji počinje da se primenjuje od 1. jula 2016. god., iako je i po trenutno (još uvek) važećem zakonu problem identičan. Problem je postao posebno zanimljiv uvođenjem u priču tzv. “privatnih” izvršitelja, odnosno javnih izvršitelja kako se zaista zovu, koji, ispostavilo se, dosta efikasno sprovode izvršenja (ili prinudne naplate kako ih još zovu) potraživanja naknade za utrošenu električnu energiju.

1. O izvršnom postupku

Na početku ćemo prezentovati šta je predvideo novi zakon a bitno je za ovu temu.

Prema članu 3. ZIO, izvršni postupak pokreće se tako što izvršni poverilac podnosi predlog za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave, a po službenoj dužnosti samo ako je zakonom određeno. O predlogu za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave i predlogu za obezbeđenje odlučuje sud a o predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi namirenja novčanog potraživanja nastalog iz komunalnih usluga i srodnih delatnosti odlučuje javni izvršitelj. Kada se donese rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, sprovodi se izvršenje.

Što se tiče nadležnosti za sprovođenje izvršenja, prema članu 4. ZIO, sud je isključivo nadležan za izvršenje zajedničke prodaje nepokretnosti i pokretnih stvari, činjenja, nečinjenja ili trpljenja i izvršenje izvršnih isprava u vezi s porodičnim odnosima i vraćanjem zaposlenog na rad, a javni izvršitelji jesu isključivo nadležni za izvršenje ostalih izvršnih isprava, rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, rešenja o usvajanju predloga za protivizvršenje i rešenja o izvršenju rešenja o izrečenim sudskim penalima.

U skladu sa načelom formalnog legaliteta (član 5. ZIO), pri odlučivanju o predlogu za izvršenje sud i javni izvršitelj vezani su izvršnom i verodostojnom ispravom. Sud nije ovlašćen da ispituje zakonitost i pravilnost izvršne isprave.

U skladu sa članom 40. ZIO koji govori o osnovima za donošenje rešenja o izvršenju, rešenje o izvršenju donosi se na osnovu izvršne ili verodostojne isprave.

Član 52. ZIO kaže da se rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave donosi radi namirenja novčanog potraživanja, a da su verodostojne isprave:

1) menica i ček domaćeg ili stranog lica, sa protestom ako je potreban za zasnivanje potraživanja;

2) izvod iz Centralnog registra hartija od vrednosti o stanju na računu zakonitog imaoca obveznica ili instrumenta tržišta novca (trezorski, blagajnički i komercijalni zapisi) i odluka o njihovom izdavanju;

3) račun domaćeg ili stranog lica, sa otpremnicom ili drugim pismenim dokazom o tome da je izvršni dužnik obavešten o njegovoj obavezi;

4) izvod iz poslovnih knjiga o izvršenim komunalnim ili srodnim uslugama;

5) obračun ili izvod iz poslovnih knjiga za potraživanje takse za javni medijski servis;

6) javna isprava koja stvara izvršivu novčanu obavezu;

7) bankarska garancija;

8) akreditiv;

9) overena izjava izvršnog dužnika kojom ovlašćuje banku da s njegovog računa prenese novčana sredstava na račun izvršnog poverioca;

10) obračun kamate sa dokazom o osnovu dospelosti i visini potraživanja;

11) privremena ili okončana situacija o izvršenim građevinskim radovima;

12) obračun o nagradi i naknadi troškova advokata.

O podobnosti verodostojne isprave za donošenje rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave govori član 53. ZIO i kaže, verodostojna isprava podobna je da se na osnovu nje donese rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave ako sadrži podatke o izvršnom poveriocu i izvršnom dužniku i predmet, vrstu, obim i dospelost obaveze izvršnog dužnika. Ako dospelost obaveze ne može da se utvrdi iz verodostojne isprave, izvršni poverilac dužan je da uz verodostojnu ispravu priloži pismeni dokaz da je izvršnom dužniku ostavio naknadni rok da ispuni obavezu.

Prema članu 62. ZIO, u predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave naznačavaju se identifikacioni podaci o izvršnom poveriocu i izvršnom dužniku, verodostojna isprava, potraživanje izvršnog poverioca, jedno sredstvo ili jedan predmet, ili više sredstava i predmeta izvršenja, i drugi podaci i isprave koji su potrebni za sprovođenje izvršenja. Predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave sadrži i zahtev da sud obaveže izvršnog dužnika da namiri novčano potraživanje izvršnog poverioca s odmerenim troškovima postupka u roku od osam dana, a u meničnim sporovima u roku od pet dana od dana dostavljanja rešenja, i zahtev da se odredi izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca i troškova postupka. Izvršni poverilac dužan je da uz predlog priloži verodostojnu ispravu u originalu, overenoj kopiji ili prepisu. Stranu verodostojnu ispravu sudski prevodilac prethodno prevodi na jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu.

Član 89. ZIO govori o pobijanju rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave samo u delu u kome je izvršni dužnik obavezan da namiri novčano potraživanje, te tako deo rešenja u kome je izvršni dužnik obavezan da namiri novčano potraživanje može da se pobija samo ako potraživanje iz verodostojne isprave nije nastalo ili nije dospelo, ako je u verodostojnu ispravu unet neistinit sadržaj, ako je obaveza iz verodostojne isprave ispunjena ili na drugi način prestala da postoji ili ako je potraživanje zastarelo. Izvršni dužnik dužan je da u prigovoru navede razloge zbog kojih rešenje pobija i činjenice i priloži dokaze na kojima zasniva prigovor, inače se prigovor odbacuje kao nepotpun, bez prethodnog vraćanja na dopunu. Izvršni dužnik može da priloži isključivo pismene dokaze i nije dužan da priloži dokaz da obaveza iz verodostojne isprave nije nastala.

Namirenje novčanih potraživanja nastalih iz komunalnih i srodnih delatnosti posebno je obrađeno u ZIO, pa se u članu 392. ZIO definiše da se pod komunalnom delatnošću smatra se delatnost koja je kao takva određena posebnim zakonom. Srodna delatnost, u smislu zakona, jeste delatnost od opšteg interesa kojom se kontinuirano pružaju usluge većem broju lica na određenom području i periodično naplaćuju.

Član 394. ZIO koji govori o posebnim odredbama u ovom postupku, kaže da se rešenje izvršava posle njegove pravnosnažnosti. Verodostojnu ispravu predstavlja račun i izvod iz poslovnih knjiga o izvršenim komunalnim ili srodnim uslugama a verodostojna isprava mora da bude podobna za donošenje rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, a što je već propisano članom 53.

Izvršni dužnik u ovom postupku u skladu članom 398. ZIO može prigovorom da pobija rešenje, ili samo deo rešenja kojim su odmereni troškovi postupka. Prigovor se podnosi sudu koji bi odlučivao o predlogu za izvršenje da je za to nadležan sud. Prema članu 399. ZIO, na obim ispitivanja rešenja primenjuju se odredbe o obimu ispitivanja rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave iz člana 88.

2. Kakva isprava je račun za električnu energiju?

Imajući u vidu sve gore navedeno nameću se dva pitanja:

– da li je račun za utrošenu električnu energiju verodostojna isprava, i

– da li je račun za utrošenu električnu energiju isprava podobna za izvršenje?

Po mišljenju autora ovog teksta, u smislu ZIO, račun za utrošenu električnu energiju načelno jeste verodostojna isprava, jer predstavlja račun za isporučena dobra, odnosno račun domaćeg lica iz tačke 3) stava 2. člana 52. ZIO. Ovde se jedino, s obzirom na način dostave ovih računa (preko javnog poštanskog operatera ostavljanjem u poštansko sanduče a bez potpisivanja povratnice), može diskutovati da li postoji pismeni dokaz o tome da je izvršni dužnik obavešten o njegovoj obavezi, ali uzećemo da postoji, da ne bi temu širili u drugom smeru.

Znači, fokusiramo se na mesečni račun koji se ispostavlja, i nećemo da analiziramo slučajeve iz tač. 4), tj. izvod iz poslovnih knjiga o izvršenim komunalnim ili srodnim uslugama, i 5) obračun ili izvod iz poslovnih knjiga za potraživanje takse za javni medijski servis, jer ovde govorimo o naplati utroška električne energije obavlja po računu a ne po tim izvodima.

S druge strane stav 2. člana 392. ZIO decidno kaže da srodna delatnost, u smislu zakona, jeste delatnost od opšteg interesa kojom se kontinuirano pružaju usluge većem broju lica na određenom području i periodično naplaćuju. Takođe, i član 392. ZIO ponavlja već rečeno i kaže da verodostojnu ispravu predstavlja račun i izvod iz poslovnih knjiga o izvršenim komunalnim ili srodnim uslugama. Dakle, kad sumiramo, jeste reč o namirenju novčanih potraživanja nastalih iz komunalnih i srodnih delatnosti po verodostojnim ispravama u kojima isključivu nadležnost ima javni izvršitelj.

Odgovor na pitanje da li je račun za utrošenu električnu energiju isprava podobna za izvršenje je malo kompleksniji.

Da li je račun za utrošenu električnu energiju sadrži sve potrebne podatke, a pogotovo predmet, vrstu, obim i dospelost obaveze izvršnog dužnika?

Ono što je još važnije, niko ne postavlja pitanje da li je račun za utrošenu električnu energiju zakonit, što je po mišljenju autora ovog teksta osnovni preduslov za naplatu. Ovo je presudno pogotovo ako se uzme u obzir ono što je već rečeno u vezi načela formalnog legaliteta (članu 5. ZIO), što je razumljivo, imajući u vidi koje su vrste izvršnih isprava i kakav je prethodni postupak u kome one postaju izvršne. Ali o zakonitosti verodostojne isprave ne kaže se ništa. Da li je u pitanju tehnička omaška, te se ovde mislilo na sve isprave koje se izvršavaju, te da se i za verodostojne isprave podrazumeva da se njihova zakonitost i pravilnost ne mogu ispitivati? Ili se možda mislilo da se zakonitost verodostojne isprave može ispitivati, ili pak o tome niko nije ni razmišljao?

Da li se imajući u vidu šta su verodostojne isprave, ko ih sastavlja i izdaje i u kakvom postupku, može prihvatiti da je svaka verodostojna isprava automatski i zakonita (da je njena sadržina u skladu sa zakonom)? Kad se da odgovor na prethodno pitanje, nameće se i pitanje da li se može izvršiti nešto što nije u skladu sa zakonom? Da bi nešto bilo zakonito mora biti u skladu sa propisima, i to ne jednim zakonom već svim važećim koji dotiču konkretnu materiju, kao i sa podzakonskim aktima.

Da bi dali odgovor na postavljeno pitanje moramo analizirati ove račune. Fokusiraćemo se na račune za domaćinstva, iako je princip i kod računa za privredu isti. Da bi bilo preglednije i jasnije na šta ciljamo, prvo ćemo dati osnovne naznake u kom pravcu ide ovo razmatranje. Račun za utrošenu električnu energiju koji izdaje EPS snabdevanje d.o.o. kao deo sistema Elektroprivrede Srbije, ako izuzmemo njegov dizajn (što je stvar ukusa i poimanja lepog), osim što baš i nije pregledan i jasan, a ima i nekakve grafičke prikaze koji ne znamo čemu služe, sadrži sporne stavke koje su ostale iste kao i u prethodnim varijantama. Problem sa ovim računima je sistemski.

Ovde se nećemo baviti time da li naplata takse za javne medijske servise sme i može da ide preko računa za električnu energiju, niti zašto se podrazumeva da kupac električne energije ima radio i TV prijemnik. Tako je propisano Zakonom o javnim medijskim servisima („Sl. glasnik RS“, br. 83/2014 i 103/2015), koji u članu 38. kaže da je obveznik plaćanja takse svako fizičko i pravno lice koje je korisnik merila električne energije po stambenoj jedinici, odnosno poslovnom prostoru. Ovo je samo jedna od stavki u računu i nećemo se posebno baviti njom.

Nije od velikog značaja za ovu temu ni da li je stanje utrošene električne energije tačno očitano, niti da li su brojila ispravna, to su sve pojedinačni slučajevi (ma koliko ih bilo), koji se isto tako rešavaju. Nije bitno ni kakav je softver za obračun, jer svaki softver radi samo ono što mu se zada. Čak ni period očitavanja ako se malo produži (preko mesec dana), nije sporan, postoji metodologija koja bi trebalo da spreči da krajnji kupac bude oštećen.

Nećemo komentarisati čak ni tzv. “troškove koji ne zavise od potrošnje električne energije”, konkretno stavku u računu “troškovi javnog snabdevača”, pretpostavićemo da ih ima. Tu je jedino sporna činjenica, da niko nije predvideo, da je posle nabavke novih uređaja koji su trebali da smanje trošak štampanja računa (tako je objavljeno u medijima), ova stavka koja podrazumeva troškove očitavanja stanja, štampe i slanja računa, trebala biti umanjena zbog toga (koliko god). Takođe ni stavka “obračunska snaga” (šta god to bilo) nije sporna, postoji i mora se plaćati. Jedino, što nikome, nikada, neće biti potpuno jasno zbog čega. Ograničeni smo u jednovremenom uključenju uređaja (opterećenju mreže) automatskim osiguračima, znači nije to neka kazna ili naknada za prekomerno opterećenje mreže. Plaćamo zato što imamo potencijal iako, realno, jer je tehnički nemoguće, mrežu nikada nećemo opteretiti maksimalno?!? Čak se nećemo baviti ni “naknadom za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije”, koja se plaća po osnovu Uredbe o naknadi za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije (“Sl. glasnik RS”, br. 12/2016),  donetoj na osnovu člana 79. Zakona o energetici („Sl. glasnik RS”, br. 145/2014), koji kaže da su svi krajnji kupci električne energije dužni da plaćaju naknadu za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije. Tu je jedino sporno što sredstva za podsticaj (kao i uvek) obezbeđuju krajnji kupci kao da oni jedini imaju interes da se podstiče proizvodnja energije iz obnovljivih izvora. Kupcu je svejedno odakle energija dolazi, kupcu je bitna cena. Jedino ako se mislilo da su kupci kao fizička lica posebno zainteresovani za zaštitu životne sredine. I tako, mesečni račun za “utrošenu” električnu energiju čak i kada se ne potroši nijedan kW, iznosi par stotina dinara. U redu, neka vrsta fiksnih troškova i pretplate za pristup sistemu mora da postoji, ali koliko je realno?

Nećemo se čak obazirati ni na komičnu situaciju, kod uspostavljanja sistema EPS snabdevanja, kada su dugovi potrošača preneti u novi sistem a pretplate nisu, jer se to navodno nije moglo bez posebnog zahteva i saglasnosti potrošača (a što za dug ne važi) . Da li se ovde možda svesno računalo na odustanak većine potrošača za manje (u zbiru velike) iznose zbog gužvi na šalterima? Ali ni to nije tema.

Ovde se ne bavimo ničim od gore navedenog. Kod računa za utrošenu električnu energiju već dugo postoji nezakonitost na koju niko ne obraća pažnju. Govorimo o načinu na koji se iskazuje dug u ovim računima i tome šta on prouzrokuje.

U razmatranje po ovoj temi uključivala su se i eminentna imena domaće pravne nauke, i zaključivala da se problem rešava prigovorom zastarelosti potraživanja starijih od određenog vremenskog perioda. To je samo delimično rešenje, gde se razlaganjem ukupne obaveze na mesečne iznose može izbeći plaćanje dela iznosa koji je već zastareo. Ali, ovde nije reč samo o tome da je u verodostojnu ispravu unet neistinit sadržaj (nepravilno utvrđen iznos obaveze), niti da je potraživanje u određenom delu zastarelo. Ovde je problem mnogo kompleksniji, jer zbog načina na koji se obaveza iskazuje ako se držimo pravnog formalizma, do zastarelosti ne može ni doći.

3. O zastarelosti potraživanja

Zakon o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989 -OUSJ, 57/1989 i “Sl. list SRJ”, br. 31/1993) – u daljem tekstu: ZOO, poznaje jedan institut koji se naziva “zastarelost”, o čemu ovde nećemo pisati detaljno. Pomenućemo samo ono važno za ovu temu. Od zastarelosti potraživanja treba razlikovati prekluziju (prekluzivni rokovi), koja se ogleda u gubitku, odnosno gašenju nekog prava usled proteka vremena.

Osim u ZOO, a neki posebni rokovi zastarelosti potraživanja, utvrđeni su i drugim zakonima. Prema članu 360. stav 1. ZOO, zastarelošću prestaje pravo (misli se na poverioca) zahtevati ispunjenje obaveze od dužnika. Zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, a sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360. st. 2. i 3. ZOO). Polazeći od navedenog, zastarelost potraživanja bi se negde mogla definisati kao uslovni način gašenja obligacije, ukoliko se ispune zakonski uslovi: neaktivnost poverioca, protek vremena i prigovor dužnika. Dakle, ne prestaje samo pravo iz određenog obligacionog odnosa, već samo pravo da se zahteva ispunjenje obaveze, odnosno ostvarenje tog prava, što dovodi do toga da se obaveza ne može izvršiti (naplatiti) prinudnim putem. Član 369. ZOO kaže da Kad zastari glavno potraživanje zastarela su i sporedna potraživanja, kao što su potraživanja kamata, troškova, ugovorne kazne (pravilo da sporedna potraživanja dele sudbinu glavnog potraživanja – accessiorium sequitur principale). Napominjemo, sporedna potraživanja su ovde nabrojana primera radi, a ne taksativno.

Kod glavnih elemenata zastarelosti isključena autonomija volje, i da su oni su strogo određeni zakonom. Kako se zastarelost vezuje za protek vremena, od presudnog značaja su:  početak toka  (trenutak od koga rokovi potrebni za zastarelost počinju teći),  zastoj zastarelosti (vreme kada zastarelost ne teče iz određenih razloga),  prekid (kada se tok zastarelosti prekida iz određenih razloga i počinje teći iznova), rok ( period potreban za nastupanje zastarelosti), nastupanje zastarelosti – (kad protekne poslednji dan roka), prigovor zastarelosti,  uračunavanje vremena prethodnika.

Član 374. ZOO kaže da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora u prometu robe i usluga kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine, te da zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu.

ZOO u članu 378. st. 1. tač. 1 predviđa i poseban jednogodišnji rok zastarelosti za potraživanje naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu, za dimničarske usluge i za održavanje čistoće, kad je isporuka odnosno usluga izvršena za potrebe domaćinstva. U stavu 2. navedenog člana decidno je navedeno da zastarevanje teče iako su isporuke ili usluge produžene.

Zakon o porezu na dodatu vrednost (“Sl. glasnik RS”, br. 84/2004, 86/2004-ispr., 61/2005, 61/2007, 93/2012,108/2013, 68/2014-dr.zakon, 142/2014 i 83/2015) kaže u članu 14., da promet dobara nastaje danom očitavanja stanja primljene vode, električne energije, gasa i toplotne energije koje vrši isporučilac, u cilju obračuna potrošnje.

Zastarelost za novčane obaveze (koja nas ovde interesuje) prema članu 361. ZOO počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano. Znači, zastarelost počinje teći onda kada obaveza dospe za plaćanje, odnosno narednog dana od dana u kome je potraživanje dospelo.

U starim računima EPS nekada je stajala rečenica, citiramo: “Iznos računa dospeva za plaćanje do datuma navedenog na računu”. U novim računima ne piše tako, već je naveden rok za plaćanje (određeni datum) i dato pojašnjenje: “Ukoliko dug ne izmirite do […], do dana uplate biće obračunata kamata u skladu sa zakonom.”. Malo drugačije rečeno, ali suština je ista. Dakle, da zaključimo, pošto je naveden rok plaćanje do određenog datuma, zastarelost kod računa za utrošenu električnu energiju počinje teći prvog narednog dana nakon isteka roka za plaćanje obaveze.

4. Struktura računa EPS snabdevanja

Kakvi su novi i stari računi EPS snabdevanja i prethodnih firmi isporučilaca električne energije (EDB i ostale u sistemu EPS)? Po ovim računima zastarelost nikada ne može nastupiti, jer isporučilac stalno u dug po računu za prethodni mesec sabira i ukupan prethodni dug (sa kamatama), i izdaje račun na objedinjeni iznos. I tako, nikada nemamo obavezu stariju od mesec dana. To jednostavno nije zakonito. Kod kontinuiranih isporuka dobara, račun se izdaje za određeni period, i svaka obaveza po svakom izdatom računu je samostalna. Računi za utrošenu električnu energiju moraju se izdavati za protekli obračunski period (mesečno a najviše za 3 meseca), pa bi tako trebalo računati i rokove zastarelosti, te primenjivati rok od godinu dana ili tri godine, u zavisnosti od kategorije potrošača. Ali, kako se dugovanja u njhovom sistemu računa prenose u naredni period, rok zastarelosti se stalno obnavlja, odnosno prekida i počinje teći iznova svakog meseca. Jedino u slučaju trajnog isključenja sa elektromreže, konačnog obračuna i tužbe sudu, može eventualno doći do zastarelosti, ukoliko se utuži celokupan iznos. Tu bi onda teklo zastarevanje za potraživanja utvrđena sudskom odlukom.

Kako izgledaju novi računi EPS snabdevanja za kategoriju domaćinstva? Daćemo prikaz po stavkama.

Na prvoj strani posle generalija isporučioca imamo navedene podatke o kupcu, ED broj, broj računa, obračunski period za koji je račun, datum i mesto izdavanja računa, datum prometa i akcize, adresu mernog mesta. Potom sledi obračun potrošnje.

Prvo je navedeno kolika je potrošnja u kWh u obračunskom periodu. Zatim po stavkama imamo (u dinarima): A – Ukupno zaduženje za obračunski period, B – Dug iz prethodnog obračunskog perioda, V – Za uplatu za električnu energiju (A+B). Dalje su navedeni datum koji označava rok za plaćanje, broj telefona na koji se mogu dobiti informacije i adresa za upućivanje prigovora.

Ispod je dato uputstvo sa objašnjenjima u nekoliko tačaka koje kaže:

1. Uplatom od […] din do […] god. ostvarujete popust od 5% za utrošenu električnu energiju u iznosu od … din;
2. Ukoliko dug ne izmirite do […], do dana uplate biće obračunata kamata u skladu sa zakonom. Trenutna kamatna stopa je […] godišnje;
3. U obračunu zaduženja za obračunski period (A) sadržani su troškovi prenosa i distribucije energije do kupaca koji u ovom mesecu iznose […] din;
4. Rok za prigovor je 8 dana od dana prijema računa;
5. Račun je punovažan bez potpisa i pečata.

Na prvoj strani je i podatak potrošnje kupca u proteklih godinu dana sa grafičkim prikazom iste, kao i podatak o potrošnji u odnosu na isti mesec prošle godine, i podatak o potrošnji u odnosu na prosečnu potrošnju u domaćinstvima u Srbiji u istom mesecu prošle godine, koji uz svu dobru volju, ipak ne shvatamo čemu služe.

Na drugoj strani računa su detalji obračuna iskazanog na prvoj strani. Navedene su informacije o kategoriji potrošnje, kolika je odobrena snaga, stanje brojila (novo – staro) i datum očitavanja, te iskazan utrošak u kWh (ukupan i po tarifama).

Sa strane, uz navođenje nekih tehničkih objašnjenja, kada se kupcu kome je obustavljena isporuka obračun vrši prema tarifama “obračunska snaga” i “trošak javnog snabdevača”, kao i granicama zona potrošnje, dat je pregled uplata i finansijskih promena po obračunu u odnosu ne prethodni račun. Postoji i grafički prikaz udela svakog izvora energije (termoelektrane, hidroelektrane, obnovljivi izvori) u ukupno prodatoj energiji, koji izgleda kupce veoma zanima jer presudno utiče na iznos obaveze (ne zamerite autoru teksta na sarkazmu).

Ono što nas zanima sledi, a to su detalji obračuna za električnu energiju (utrošak, cena po jedinici i ukupni iznosi po stavkama).

Prvo su navedeni troškovi koji ne zavise od potrošnje električne energije (ono što se plaća i kad nema potrošnje), i to: 1. Obračunska snaga u kW i 2. Trošak javnog snabdevača. Dalje, u stavki 3. Energija, dat je utrošak energije u kWh ukupno i po zonama (zelena, plava, crvena). Na kraju tog dela naveden je potpuno nevažan i neupotrebljiv podatak jer se po njemu ništa ne obračunava -“Ostvarenena prosečna cena električne energije din/kWh”.

U stavki 4. dato je Zaduženje za električnu energiju u obračunskom period (1+2+3).

Dalje imamo stavke: 5. Popust 5% za plaćanje prethodnog računa u roku dospeća, 6. Naknada za povlašćene proizvođače električne energije, 7. Osnovica za obračun akcize (4+5+6), 8. Osnovica za PDV (4+5+6+8), 9. Iznos PDV od 20%, 10. Umanjenje za energetski zaštićene kupce. Stavka 12. je ZADUŽENJE ZA OBRAČUNSKI PERIOD (9+10+11), a 13. je Taksa za javni medijski servis.

Onda je iskazano (u dinarima): A – UKUPNO ZADUŽENJE ZA OBRAČUNSKI PERIOD (12+13).

Dalje slede stavke: 14. Zaduženje za prethodni obračunski period, 15. Uplate i finansijske promene u roku obračunskog perioda, i 16. Kamata.

Zatim su iskazani (u dinarima): B – DUG IZ PRETHODNOG OBRAČUNSKOG PERIODA (14+15+16), V – ZA UPLATU ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU, NAKNADE I POREZE (A+B).

Na kraju je data zahvalnica za redovno izmirivanje obaveza i pojašnjenje čemu kupac time doprinosi i šta sve od toga zavisi.

Ono što autoru ovog teksta recimo uopšte nije jasno, je, šta znači rečenica: “U obračunu zaduženja za obračunski period (A) sadržani su troškovi prenosa i distribucije energije do kupca koji u ovom mesecu iznose […] din.”, odnosno kako taj iznos dobijen, zašto se iskazuje, čemu služi uopšte?

Bez obzira na grafike, irelevantne podatke, iznose za koje niko ne zna šta su, i iako se sada stavke malo drugačije zovu i iskazuju, suština je ista. Sporan je i dalje, deo, koji predstavlja dug, odnosno iznos za uplatu, koji sabira novi dug, stari dug, kamatu i oduzima evidentirane uplate. A iznos u uplatici je i dalje ostavljen prazan, odnosno ostavljeno je kupcu da odluči da li će, i koliko da plati. A ako ne plati, svi dugovi sa kamtama do tada ponovo će se sabrati i ispostaviće se novi uvećani račun.

Napisano je da treba platiti iznos naveden u V – ZA UPLATU ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU, NAKNADE I POREZE (A+B), a ne kako bi trebalo iznos naveden u A – ZADUŽENJE ZA OBRAČUNSKI PERIOD, što predstavlja račun za konkretan mesec. Na taj način se potpuno nezakonito vrši neka vrsta kvazi prenova (novacije), a bez jasno ispoljene volje i saglasnosti druge strane. Prenov je institut previđen članom 348. ZOO, koji kaže da obaveza prestaje ako se poverilac i dužnik saglase da postojeću obavezu zamene novom i ako nova obaveza ima različit predmet ili različit pravni osnov. Sporazum poverioca i dužnika kojim se menja ili dodaje odredba o roku, o mestu, ili o načinu ispunjenja, zatim naknadni sporazum o kamati, ugovornoj kazni, obezbeđenju ispunjenja ili o kojoj drugoj sporednoj odredbi, kao i sporazum o izdavanju nove isprave o dugu, ne smatraju se prenovom. U skladu sa članom 349. ZOO, potrebna je volja da se izvrši prenov, jer prenov se ne pretpostavlja, te ako strane nisu izrazile nameru da ugase postojeću obavezu kad su stvarale novu, ranija obaveza ne prestaje, već postoji i dalje pored nove. Dejstva prenova su prema članu 350. ZOO, to što ranija ranija obaveza prestaje, i nova nastaje, i sa ranijom obavezom prestaju i sporedna prava koja su bila vezana za raniju obavezu.

Kako je to predviđeno u računu EPS, potrošač, ukoliko ne podnese reklamaciju u roku od 8 dana od dana prijema, pristaje na takav obračun, odnosno nečinjenjem faktički priznaje dug onako kako je iskazan a stari dug prestaje da postoji. To automatski povlači druge posledice, jer kako član 387. ZOO predviđa, zastarevanje se prekida kada dužnik prizna dug, a priznanje duga može se učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način (davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja). Znači, i ako plati ceo ili samo deo duga, potrošač priznaje taj dug. Dalje, član 393. ZOO, kaže da kada je prekid nastao priznanjem duga od strane dužnika, a poverilac i dužnik su se sporazumeli da izmene osnov ili predmet obaveze, novo potraživanje zastareva za vreme koje je određeno za njegovu zastarelost.

Kamata inače može teći samo na obaveze koje nisu plaćene u roku, znači stari dug, za prethodne obračunske periode, ali za svaki račun posebno. A, kao što smo već rekli kad zastari glavni dug za obračunski period automatski zastareva i kamata na njega.

Ovde, kod kamate, postoji još jedna ozbiljna nezakonitost. ZOO u članu 277. predviđa da se zatezna kamata duguje kada dužnik zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze. Ta kamata se plaća po stopi utvrđenoj zakonom, što je trenutno Zakon o zateznoj kamati („Sl. glasnik RS”, br. 119/2012). Upravo ova kamata iskazana je u računima za električnu energiju. Međutim, član 279. ZOO izričito zabranjuje anatocizam, tj. kamatu na kamatu (podsećamo da je to nakon odluke Ustavnog suda bio jedan od uzroka donošenja novog Zakona o zateznoj kamati), jer predviđa da na dospelu, a neisplaćenu zateznu kamatu ne teče zatezna kamata, izuzev u posebnim slučajevima kada je to zakonom određeno. Na iznos neisplaćene kamate može se zahtevati zatezna kamata samo od dana kad je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu (znači kada se utuži ceo iznos duga zajedno sa kamatom). I ako logički posmatramo, šta je drugo ako ne kamata na kamatu, slučaj kada se na stari dug obračuna kamata, pa iskaže novi kumulativni iznos, pa na to sve ponovo obračuna kamata i tako u nedogled. Inače, kamata se računa samo na dug (u korist EPS), a ne i na iznos eventulane pretplate (u korist potrošača). Takvo što nije ni predviđeno u računu.

Dakle, nakon prikaza strukture, postavićemo ponovo pitanje da li račun za utrošenu električnu energiju verodostojna isprava podobna za donošenje rešenja o izvršenju? Da li se iz ovako iskazanih stavki zaista može utvrditi obim i dospelost obaveze izvršnog dužnika? Po mišljenju autora ovog teksta ne, jer obaveza nije iskazana pravilno (za obračunski period) a datum dospeća odnosi se na zbirnu obavezu, a ne na obavezu za obračunski period kako propisi nalažu.

Čak i ako se izvršenja potraživanja naknade za utrošenu električnu energiju vrše na osnovu izvoda iz poslovnih knjiga, u te izvode ulaze iznosi dugovanja čiji su osnov nezakoniti računi.

5. Da li je moguće drugačije?

Opravdanje za ovakvo ponašanje EPS svakako ne može biti praksa koja se sprovodi decenijama, a koja je bila uslovljena fizičkim očitavanjem koje je vršeno jednom ili dva puta godišnje. Potrošači su tada plaćali pretplatu, a po izvršenom očitavanju dobijali konačan obračun za određeni period. Sada se očitavanja vrše mesečno. Znači i račun mora biti mesečni. U njemu pored objašnjenja stavki, mora jasno da bude iskazan tačan iznos za obračunski period koji treba da bude plaćen, bez mogućnosti izbora iznosa koji će biti uplaćen od strane potrošača. Šta znači ostavljenje mogućnosti da korisnik izabere iznos koji će da plati? Ako se uplati manji iznos, šta je onda plaćeno i u kom procentu, da li iznos obaveze za utrošak, troškovi, naknade, PDV, šta? Da li u bilo kojoj prodavnici možete da platite koliko hoćete ili tačno onoliko koliko piše na računu? Opravdanje nije ni taksa za javni medijski servis (koja takođe potpada pod jednogodišnji rok zastarelosti) jer se ona, recimo, može ispostaviti na posebnom računu koji bi bio dostavljan uz račun za električnu energiju.

Takođe, ni predviđeni popusti za uplatu u roku nisu problem. Problem ne predstavlja ni slučaj kada EPS sa dužnikom sklopi ugovor o otplati duga na rate, reprogramu duga i sl. Taj dug sa kamatom mora biti jasno iskazan i odvojen od novih mesečnih računa. Nebitno je čak, da li po takvim ugovorima, deo tog duga ulazi u mesečnu obavezu ili je to posebna obaveza, to je stvar metodologije. Problem je samo što se i takav ukupan dug do tog trenutka obračunava na navedeni sporan način. Naravno, niko ne tvrdi da je ovo rezultat smišljne akcije, već naprosto, dugogodišnjeg nemara i inertnosti, kao i nespremnosti i nedostatka znanja da se problem sagleda sa svih aspekata i uvede ispravan sistem. Zato nećemo ići u pravcu razmišljanja o nečijoj krivičnoj odgovornosti i da li ima elemenata kaznenih dela, iako ovde neka lica, koja bi trebalo da su stručna (to je uslov zaposlenja navodno), ne obavljaju svoj posao savesno i zakonito, i pri tom (svesno ili svojim nemarom, odnosno nepažnjom) nanose štetu drugim licima.

JKP “INFOSTAN” iz Beograda, npr., izdaje potpuno ispravan račun, iako objedinjuje naplatu po više osnova i od više isporučilaca usluga, sve uz obračun popusta i iskazivanje duga po prethodnim računima. U tim računima je jasno označeno za koji mesec je račun, i jasno su iskazane stavke. Postoji stavka T1 – Dug po rešenjima o izvršenju za obaveze (neplaćene) sa kamatom (iznosi koji su u postupku prinudne naplate, a nisu pokrenute parnice ili uloženi prigovori), dalje stavka T2 – Obaveze (neplaćene) za koje nije pokrenut postupak prinudne naplate, stavka T3 – Stanje tekućih obaveza sa uplatama evidentiranim do označenog datuma. Dalje je stavka T4 – Za uplatu, u okviru koje je obračun po svakoj pojedinačnoj usluzi (neto zaduženje plus PDV sa ostvarenim popustima). U računu je jasno naveden broj računa, sa mestom i datumom izdavanja i tačan datum dospeća. Postoje i stavke koje pokazuju zbir obaveza, T5, T6, ali su nebitne, jer su samo kumulativni prikazi stanja a ne obaveza koju treba platiti po računu. Račun se plaća priloženom uplatnicom koja glasi na tačan iznos za određeni mesec. Praksa ovog preduzeća je (upravo zbog roka zastarevanja) da sprovode prinudnu naplatu kada korisnik ne plati 6 računa uzastopno. Kamata kao i rok zastarelosti potraživanja teče za svaki račun pojedinačno, od dana dospeća.

Takođe, kompanije koje vrše usluge telefonije (Telekom Srbija, Telenor, VIP), takođe izdaju ispravne i jasne mesečne račune, koji su još jednostavniji. Stavke su (sa varijacijama naziva) naknada, saobraćaj, ostale usluge i sl. sa jasno iskazanom osnovicom, PDV kao i ostvarenim popustima. Tu takođe postoji odštampana uplatnica sa tačnim iznosom za određeni mesec.

Račun za utrošenu električnu energiju mora biti isti takav. Zbog čega bi EPS bio izuzetak? Ovakvom praksom se osim nezakonite zamena stare obaveze (duga) novom, te dalje nezakonitog obračuna i naplate iznosa kamate koji iako nominalno mali, u zbiru (u odnosu na svakog potrošača i na ceo sistem) prave enormne cifre, podstiče i neažurnost službi koje vrše naplatu. Kada bi imali rok, više bi se trudli da naplate potraživanje. S druge strane, uredne platiše nisu motivisane da plaćaju u roku, jer benefiti za uredno plaćanje nisu veliki. A upravo od tih urednih platiša zavisi opstanak sistema.

U praksi se pre više godina, desio slučaj da je opštinski sud u unutrašnjosti u velikom broju okončanih sudskih postupaka po tužbama EPS-a protiv građana zbog neplaćenih računa za struju, uvažio prigovor o zastarelosti dugovanja starijih od godinu dana i priznao samo ona za poslednju godinu. Nažalost, to nikoga nije podstaklo da preispita sistem i izmeni nešto, već je nastavljeno po starom.

Moramo reći još nešto, da ne bi bilo zabune oko pogrešnog tumačenja namere, kao pre par godina kada je objavljen tekst o istoj temi nakon formirananja EPS snabdevanja i izdavanja njihovog prvog računa. Tada je zamereno da se (citat): “proklamuje preporuka neplaćanja računa koju nijedno uređeno demokratsko društvo ne priznaje i ne poznaje”, kako reče osoba koja je primedbovala na tekst. Zato moramo istaći ono što tada, da li namerno ili iz neznanja, nije shvaćeno. Ovde je reč o stručnom komentaru, gde se daje analiza u skladu sa važećim zakonskim rešenjima, a ne nekakvoj “preporuci”. Stručni komentar mora biti nepristrasan, odnosno pristrasan jedino zakonu i poštovanju istog, tako što se u njemu konstantno insistira na poštovanju propisa i ispunjvanju obaveza. A svaka obaveza mora biti u skladu sa propisima. Onaj ko daje stručni komentar nije advokat dužnika pa da brani njihova prava, niti portparol poverilaca, pa da preporučuje plaćanje računa. Lični stav autora ovog komentara ogleda se u urednom plaćanju računa i izmirivanju obaveza, ali i onaj ko ispostavlja račun mora to da radi u skladu sa zakonom i da dug bude pravilno utvrđen i iskazan.

Osoba koja je tada prigovorila na tekst ustvrdila je još da (citat): “Preporuku o strukturi računa EPS može dati Udruženje potrošača Srbije.”. Niko inače, pa ni pomenuto udruženje, nije ovlašćen niti može dati preporuku o strukturi računa. Struktura računa (bilo kog) određena je zakonima i podzakonskim aktima a ne preporukama. Preporuka (bilo čija) nema formu propisa i nema obavezujuću snagu. Problem je što državni službenici mešaju te pojmove i što smatraju da je njihova preporuka obavezujuća, da je to nekakav propis.

Uređeno demokratsko društvo, na koje se pozvala dotična osoba, ako već pričamo o tome, priznaje i poznaje isključivo sistem i procedure koje moraju biti u skladu sa zakonom. Demokratija nije nikakav filozofski pojam, kao sloboda, pravda ili šta slično. Demokratija podrazumeva samo uređen sistem, odnosno pravnu izvesnost i odsustvo samovolje. Jedna od definicija demokratije (autoru omiljena) glasi: “Demokratija je procedura”. Dakle, na zakonu zasnovana procedura koja se sprovodi uvek na isti način. Ništa više, ništa manje. A opet, to što se nešto “obično i oduvek tako radi” ne znači da je pravilno i zakonito. “Što se grbo rodi vreme ne ispravi”, reče jedan velikan pravne misli.

Dakle, još jednom, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja i ispravnog funkcionisanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.