Zabrana reklamiranja javnih beležnika putem interneta

Konkretan povod za pisanje ovog komentara je Odgovor Stručnog saveta Javnobeležničke komore Srbije od 18. maja 2016. god. na konkretno pitanje koje je glasilo: “Da li javni beležnik sme da ima svoju internet-prezentaciju?”.

Navedeni odgovor i obrazloženje istog, najpre ćemo preneti u celosti a zatim analizirati i dati mišljenje.

Na gore postavljeno pitanje Stručni savet Javnobeležničke komore Srbije (u daljem tekstu: Savet) dao je sledeći odgovor: “Javni beležnik ne sme da ima svoju internet-prezentaciju.”, uz sledeće obrazloženje:

“Zakonom o javnom beležništvu predviđeno je da reklamiranje javnog beležnika predstavlja disciplinski prestup. Zakon o oglašavanju uređuje šta predstavlja oglašavanje (reklamiranje), kao i koji su načini oglašavanja, šta su oglasna sredstva, ko su prenosioci oglasnih poruka i slično.

U skladu s navedenim zakonom, oglašivač je pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice, čije se poslovono ime, ličnost, aktivnost ili usluga preporučuje, a oglašavanje je obaveštavanje preko oglasnog sredstva kojim se preporučuje oglašivač, njegova aktivnost ili usluga ili šalje druga preporuka s ciljem da je primalac kome je upućena prihvati ili koristi.

Oglasna poruka je svaka poruka kojom se preporučuju oglašivač, njegova aktivnost ili usluga.

Prenosilac oglasne poruke je bilo koje javno glasilo, s posebnom naznakom da to mogu biti novine, radio i TV program, internet i druga sredstva informisanja namenjena neodređenom broju korisnika.

Iz svega napred navedenog nesumnjivo proizlazi da internet-prezentacija javnog beležnika predstavlja reklamiranje jer predstavlja poruku kojom se neodređen broj lica obaveštava preko interneta kao oglasnog sredstva o ličnosti, poslovnoj aktivnosti i uslugama određenog javnog beležnika. Posebno treba napomenuti da postoji bitna razlika u odnosu na druge slične profesije kojima je načelno zabranjeno reklamiranje, ali ta zabrana ne podrazumeva i internet-prezentaciju, koja je dopuštena. Razlika se ogleda u elementu javne službe javnog beležnika. Javni beležnik, na koga su preneta javna ovlašćenja, ima pojačanu odgovornost u obavljanju delatnosti i svom predstavljanju u javnosti, te upravo iz tog razloga nema pravo na reklamiranje, koje u njegovom slučaju uključuje i internet-prezentaciju.”.

Savet je dao ovakav odgovor pozivajući se na Zakon o javnom beležništvu (“Sl. glasnik RS”, broj 31/2011, 85/2012, 19/2013, 55/2014-dr. zakon, 93/2014-dr. zakon, 121/2014, 6/2015 i 106/2015) – u daljem tekstu: Zakon.

Zašto nam je ovo mišljenje posebno zanimljivo? Možda zato što dokazuje tezu koja se neprestano ponavlja? Osim toga što je dat konkretan odgovor za koji nismo sigurni da je tačan, ovo je primer (po mišljenju autora teksta) kako stručno mišljenje ne treba da izgleda.

Idemo redom. Pitanje je bilo vrlo konkretno i jasno: Da li javni beležnik sme da ima svoju internet-prezentaciju?

I odgovor je jasan, ne. Da li je tačan? Po mišljenju autora ovog teksta nije, jer obrazloženje nije ispunilo osnovne pretpostavke i standarde koji se primenjuju u tumačenju napisanih odredbi.

Najgeneralnije rečeno, izloženo obrazloženje je samo skup neprecizno prepričanih odredbi propisa, kao i paušalno iznetih zaključaka bez navođenja konkretnih odredbi propisa na koje se poziva i bez pravilnog tumačenja tih odredbi i sa izvođenjem pogrešne analogije.

Koliko smo razumeli, Savet je dao ovakav odgovor pozivajući se na član 150. Zakona. To naravno pretpostavljamo, jer nigde nije navedeno u obrazloženju. Kako se Savet u obrazloženju poziva na reklamiranje javnog beležnika kao disciplinski prestup, pretpostavka je da su krenuli od odredbi ovog člana gde se propisuje disciplinska odgovornost javnih beležnika.

Navedeni član glasi:

“Javni beležnik disciplinski odgovara zbog lakše povrede javnobeležničke dužnosti ili za disciplinski prestup.

Lakša povreda javnobeležničke dužnosti je takva povreda dužnosti koja nije disciplinski prestup, a koja je kao takva određena Statutom.

Javni beležnik čini disciplinski prestup ako:

1) prilikom sačinjavanja javnobeležničkih isprava i preduzimanja drugih javnobeležničkih radnji krši zakon;

2) potvrdi da je nastupila činjenica za koju zna ili mora znati da nije nastupila;

3) preduzme radnju protivno odredbama ovog zakona kojima se obezbeđuje nepristrasnost u sačinjavanju i verodostojnost sačinjene javnobeležničke isprave, a naročito ako preduzme radnju u stvari u kojoj po zakonu mora biti izuzet, ili ako povredi dužnost čuvanja službene tajne;

4) naplati naknadu za rad ili naknadu troškova suprotno javnobeležničkoj tarifi;

5) ako kao sudski poverenik prekoračuje granice poverenih ovlašćenja ili ne preduzima radnje u rokovima koji su propisani pravilima postupka čije sprovođenje je povereno javnom beležniku;

6) uz obećanje da će sniziti nagradu, preko posrednika, reklamiranjem ili na drugi nedostojan način pribavlja stranke;

7) zastupa stranku ili sastavlja isprave u slučajevima u kojima mu je to zakonom zabranjeno;

8) tri meseca uzastopno ili šest meseci sa prekidima u toku kalendarske godine ne uplaćuje članarinu Komori;

9) ne postupa u skladu sa pravnosnažnim odlukama sudova i nadzornih organa;

10) neuredno vodi knjige, tako što u njima netačno prikazuje ili propušta da prikaže podatke koje po zakonu ili drugom propisu mora prikazati;

11)protivno zakonu, sačinjava javnobeležničke isprave na jeziku koji nije službeni;

12) bez posebnog ovlašćenja stranke, novac koji mu je poveren na čuvanje, kao i druge stvari uloži, prenese ili preda u korist trećeg lica, protivno odredbama zakona;

13) preuzme obavezu jemstva ili odgovornosti u poslovima koji se zaključuju uz njegovo učešće u svojstvu javnog beležnika;

14) ako za vreme za koje mu je privremeno oduzeto pravo na obavljanje delatnosti obavlja javnobeležničke poslove;

15) ako ne učestvuje u stručnom usavršavanju u skladu sa utvrđenim programom obuke;

16) neuredno vodi knjige i evidencije;

17) ako učini povredu Etičkog kodeksa javnih beležnika koja je dovela do teškog ugrožavanja ugleda javnih beležnika;

18) povredi dužnost čuvanja javnobeležničke tajne.”.

Reklamiranje se više ne pominje u Zakonu, ni šta se podrazumeva pod tim niti ima objašnjenja kako se to: “reklamiranjem ili na drugi nedostojan način” pribavljaju stranke. Ni u Javnobeležničkom poslovniku (“Sl. glasnik RS”, br. 62/2016) nema odredbi o tome, osim kratkog pominjanja u članu 22. gde se kaže: “Na javnobeležničkoj ispravi ne sme stajati memorandum, logotip ni slična oznaka namenjena reklamiranju.”. O tome nema reči ni u Statutu Javnobeležničke komore Srbije.

Dakle, kako se Zakon, Poslovnik i Statut time ne bave, Savet je u svom odgovoru išao na povezivanje sa drugim propisima i svojevrsnu analogiju kod donošenja zaključka.

Savet kaže: “Zakon o oglašavanju uređuje šta predstavlja oglašavanje (reklamiranje), kao i koji su načini oglašavanja, šta su oglasna sredstva, ko su prenosioci oglasnih poruka i slično.”. Tačno je, iako nisu naveli o kom propisu je tačno reč, Zakon o oglašavanju (“”Sl. glasnik RS”, br. 6/2016), u članu 1. kaže da se ovim zakonom uređuju sadržina oglasne poruke, opšta pravila oglašavanja, posebna pravila i ograničenja, direktno oglašavanje, sponzorstvo, pravna zaštita i nadzor.

Isti zakon u članu 2., definiše određene pojmove, pa tako:

– oglašavanje je predstavljanje u bilo kom obliku u vezi sa poslovanjem odnosno profesionalnom ili poslovnom delatnošću, radi podsticanja prodaje robe i usluga, prodaje nepokretnosti, kao i prenosa prava i obaveza;

– oglasna poruka je obaveštenje koje čini sadržaj oglašavanja, bez obzira na oblik, način ili sredstvo putem kojeg se prenosi;

– oglašivač je lice koje se oglašava, a koje ima svojstvo trgovca u skladu sa propisima koji uređuju trgovinu ili radi u ime i za račun trgovca, odnosno koje obavlja profesionalnu ili poslovnu delatnost prodaje robe i usluga, nepokretnosti, kao i prenos prava i obaveza, u skladu sa posebnim propisima;

– prenosilac oglasne poruke je lice koje prenosi oglasnu poruku, preko sredstava čiji je vlasnik, medija čiji je izdavač ili domena čiji je registrant, ili koji ima pravo korišćenja ili neko drugo pravo na tim sredstvima i domenima na osnovu koga je ovlašćen da prenosi oglasne poruke, kao i organizator javnih manifestacija i događaja na kojima se prenose oglasne poruke.

 Primena navedenog zakona određena je članom 3. gde se kaže:

“Odredbe ovog zakona primenjuju se na oglašavanje bez obzira na način i sredstvo kojim se vrši.

Odredbe ovog zakona primenjuju se i na aktivnosti koje nemaju svojstvo oglašavanja u smislu člana 2. stav 1. tačka 1) ovog zakona, kao što su:

1) objavljivanje poruka lične prirode, odnosno drugi oglasi fizičkih lica koji nisu vezani za njihovu poslovnu niti profesionalnu delatnost;

2) javno obaveštavanje koje vrše državni organi, odnosno drugi nosioci javnih vlasti, u sklopu ostvarivanja poslova iz svog delokruga (npr. javni pozivi, javno oglašavanje za prodaju rashodovanog naoružanja i vojne opreme, obaveštenja, javne kampanje i sl.), u skladu sa zakonom koji uređuje oblast javnog obaveštavanja i drugih vidova aktivnosti koje, u cilju promovisanja i predstavljanja svojih programa, projekata, akcija, radova i sl. vrše Republika Srbija, Autonomna pokrajina, jedinice lokalne samouprave, kao i ustanove i druga pravna lica koja su u pretežnom delu u državnoj svojini ili koja se u celini ili pretežnim delom finansiraju iz javnih prihoda;

3) izborne kampanje i druge promotivne aktivnosti političkih organizacija, koje se vrše u skladu sa propisima koji uređuju izbore, kao i propisima koji uređuju elektronske medije;

4) javno obaveštavanje koje vrše udruženja, sindikati, i druga pravna lica, u sklopu delatnosti koja se ne odnosi na prodaju robe i usluga uključujući aktivnosti, prodaju nepokretnosti, kao i prenos prava i obaveza;

5) informisanje javnosti o aktivnostima društveno odgovornog ponašanja, osim ako se u toj aktivnosti stiču elementi sponzorstva u smislu ovog zakona.”.

Zabrana oglašavanja određenih lica, roba, usluga i aktivnosti predviđena je članom 7. navedenog zakona koji kaže:

“Zabranjeno je oglašavanje kojim se preporučuje oglašivač, aktivnost ili proizvodnja i promet robe i pružanje usluga koji su zabranjeni zakonom ili pojedinačnim aktom nadležnog organa.

Ako je za delatnost u okviru koje je predmet oglašavanja zakonom propisano da se može obavljati samo na osnovu saglasnosti, dozvole ili drugog akta državnog organa, zabranjeno je oglašavanje ako nije izdata saglasnost, dozvola ili drugi akt nadležnog organa.

Zabranjeno je oglašavanje kojim se poziva na nedopuštene radnje prema drugome ili na bojkotovanje drugog, odnosno prekidanje ili neuspostavljanje odnosa sa njim.”.

Da analiziramo malo obrazloženje Saveta.

Savet kaže: “oglašavanje je obaveštavanje preko oglasnog sredstva kojim se preporučuje oglašivač, njegova aktivnost ili usluga ili šalje druga preporuka s ciljem da je primalac kome je upuđena prihvati ili koristi”, dok navedeni Zakon o oglašavanju kaže da je oglašavanje predstavljanje u bilo kom obliku u vezi sa poslovanjem odnosno profesionalnom ili poslovnom delatnošću, radi podsticanja prodaje robe i usluga, prodaje nepokretnosti, kao i prenosa prava i obaveza. Kako je ovo moguće? Prosto, Savet se poziva na nevažeći Zakon o oglašavanju (“Sl. glasnik RS”, broj 79/2005 i 83/2014-dr.zakon), koji je prestao da važi 6. maja 2016. god. sa početkom primene novog Zakona o oglašavanju („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016). Definicija koju Savet upotrebljava data je u članu 2. starog (nevažećeg) zakona. Podsetićemo, odgovor Saveta dat je 18. maja 2016. god., dakle u vreme kada je novi zakon već počeo da se primenjuje.

Da li je uopšte potrebno da podsetimo na osnovno pravilo, da se na pravne odnose primenjuju propisi koji važe u trenutku dešavanja? Da li treba objašnjavati kolika je greška u pitanju ako se mišljenje (koje je uputstvo za postupanje) daje tumačeći odredbe nevažećeg propisa?

Ali čak i da zanemarimo ovu neverovatnu grešku, to ne menja suštinu odgovora koji je pogrešan. Bez obzira da li koristimo staru ili novu formulaciju, da bi se videlo da li je nešto oglašavanje, odnosno reklamiranje mora se analizirati suština te aktivnosti. Oglašavanje, bez obzira da li ga posmatramo kao predstavljanje radi podsticanja prodaje robe i usluga ili obaveštavanje kojim se preporučuje oglašivač ili šalje druga preporuka s ciljem da je primalac kome je upućena prihvati ili koristi, da bi to bilo, mora biti činjeno u cilju podsticanja prodaje robe ili usluge. Dakle, ako nema podsticanja na kupovinu, nema ni raklame. Samo isticanje poslovnog imena, nije automatski i reklamiranje. I sam Savet to zaključuje kad kaže: “oglašivač je pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice, čije se poslovno ime, ličnost, aktivnost ili usluga preporučuje”. I naglašavamo, ovde je reč o zaključku Saveta, a ne doslovnom citiranju zakonske odredbe. Znači, bez obzira koju definiciju koristili, potrebna je preporuka za kupovinu robe ili korišćenje usluge u oglasnoj poruci.

I tako Savet na kraju mudro zaključuje, da iz svega napred navedenog nesumnjivo proizlazi da internet-prezentacija javnog beležnika predstavlja reklamiranje jer predstavlja poruku kojom se neodređen broj lica obaveštava preko interneta kao oglasnog sredstva o ličnosti, poslovnoj aktivnosti i uslugama određenog javnog beležnika.

Kako je izveden takav zaključak pitamo se? Pa šta s tim što se neodređen broj lica obaveštava o ličnosti, poslovnoj aktivnosti i uslugama određenog javnog beležnika? Gde je tu preporuka za korišćenje usluga određenog javnog beležnika u oglasnoj poruci po starom zakonu? Ili po novom zakonu, gde je tu podsticaj za korišćenje usluga određenog javnog beležnika u oglasnoj poruci?

Još besmisleniji su dalji navodi Saveta, dati da bi se valjda dodatno neutemeljeno obrazložio odgovor. Po Savetu, postoji bitna razlika u odnosu na druge slične profesije kojima je načelno zabranjeno reklamiranje, ali ta zabrana ne podrazumeva i internet-prezentaciju, koja je dopuštena, jer se razlika ogleda u elementu javne službe javnog beležnika. Po Savetu, javni beležnik, na koga su preneta javna ovlašćenja, ima pojačanu odgovornost u obavljanju delatnosti i svom predstavljanju u javnosti, te upravo iz tog razloga nema pravo na reklamiranje, koje u njegovom slučaju uključuje i internet-prezentaciju?!?!

A na osnovu čega se to zaključuje?

Javni beležnici su vrsta javne službe, ili kako Zakon kaže “služba od javnog poverenja”, odnosno vrše neka javna ovlašćenja. Da bi javne službe ili “službe od javnog poverenja”, mogle da obavljaju svoju delatnost korisnicima njihovih usluga, tj. strankama mora se pružiti obaveštenje o tome gde se te službe nalaze. Pa na sajtu Komore Javnih beležnika, u registru APR i sl. javno su dostupni adrese i podaci o javnim beležnicima. Da li je onda po gore navedenoj nakaradnoj analogiji i to reklamiranje?

Pa internet prezentacije imaju i sudovi koji su, podsetimo, do nedavno radili većinu poslova koje sada rade javni beležnici (i rade još uvek neke poslove). Internet-prezentacije imaju i tužilaštva, ministarstva i drugi državni organi. Internet-prezentacije inače služe da se daju osnovni podaci o imenu, adresi, vrstama usluga koje neki subjekt obavlja i sl.

Šta je Savet zaboravio? Ono osnovno, da je u smislu Zakona, oglašivač lice koje se oglašava (reklamira), a koje ima svojstvo trgovca odnosno koje obavlja profesionalnu ili poslovnu delatnost prodaje robe i usluga, a javni beležnik je pre svega (tako bi bar trebalo da bude) javna služba a ne neko kome je profit u prvom planu, te da je ovde valjda javni interes bitniji od privatnog – komercijalnog interesa.

A Zakon o oglašavanju nije predvideo zabranu oglašavanja javnih beležnika niti to čini sam Zakon, osim što kaže da javni beležnik čini disciplinski prestup ako reklamiranjem ili na drugi nedostojan način pribavlja stranke. Znači, da bi bio disciplinski kažnjen, potrebno je da reklamiranjem pribavlja stranke, a nije mu zabranjeno da ima internet prezentaciju. U smislu Zakona o oglašavanju, oglašavanje javnih beležnika nije zabranjeno jer nije reč o preporučivanju oglašivača, aktivnosti ili pružanja usluga koji su zabranjeni zakonom ili pojedinačnim aktom nadležnog organa. Javni beležnici moraju biti upisani u registar i imati saglasnosti tj. dozvolu nadležnog organa za obavljanje delatnosti, tako da ni ta stavka nije sporna u smislu zabrane. A interenet –prezentacijom javnog beležnika svakako se ne poziva na nedopuštene radnje prema drugome ili na bojkotovanje drugog, odnosno prekidanje ili neuspostavljanje odnosa sa njim. Dakle, prema mišljenju autora ovog teksta (ako mi dozvolite sarkazam), iz svega napred navedenog nesumnjivo proizlazi da internet-prezentacija javnog beležnika ne predstavlja automatski i reklamiranje istog, te da javni beležnik sme da ima svoju internet-prezentaciju. Jedino ne sme da na toj prezentaciji upućuje reklamne poruke kojim se podstiče tražnja za njegovom uslugom ili da preporučuje svoje usluge. Jedino to.

Ali, da ne bude da se sve svodi na mišljenje autora ovog teksta. Sam Zakon o oglašavanju u članu 45. st. 1. kaže da je iInternet oglašavanje je oglašavanje na internet prezentaciji, društvenoj mreži, aplikaciji, odnosno putem drugog vida internet komunikacije, kada iz sadržaja oglasne poruke nesumnjivo proizlazi da je usmerena na primaoce oglasne poruke iz Republike Srbije i da se roba ili usluga koja se oglašava može kupiti, odnosno isporučiti na teritoriji Republike Srbije. A stav 4. istog člana decidno kaže: “Ne smatra se oglašavanjem u smislu stava 1. ovog člana prezentacija na sopstvenom internet domenu (internet stranici)”. Što će reći, čak nije potrebno ni tumačiti, piše u zakonu, samo treba pročitati.

Šta reći na kraju a ne ponoviti se? Da pravni sistem ne čini jedan propis i da se ne može se usko gledati? Da se pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šira slika, prvo, da li se radi o sistemskom i lex specialis propisu, da li se radi o prinudnom propisu, šta o tome kažu odredbe Ustava, da li postoji kolizija sa drugim propisima itd., a da se kao najvažnije mora uzeti u obzir šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi (inače materija koja se nekada izučavala na proj godini Pravnog fakulteta, predmet Uvod u pravo). Da se prvo tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Da je zabranjeno tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe. Da je i ovde osnovni problem u neukosti (nedostatku formalnog pravnog obrazovanja), te nepoznavanju funkcionisanja pravnog sistema uopšte, a pogotovo domaćeg zakonodavstva.

Zato je najbolje ne davati komentar.

Da ne bi bilo zabune, sva izneta razmišljanja i stavovi koja se tiču stavova i mišljenja drugih lica, su lični i profesionalni sud autora. Takođe, nikako se ne nipodaštava nečije znanje i umeće, niti postoji namera da se neko vređa ili izvrgava ruglu. Ovde je reč isključivo o stručnoj analizi, o konstatacijama i citiranju te postavljanju uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore.

 

NAPOMENA: Tekst je prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska kancelarija“, br. 28, decembar 2016. god.

DETALJNIJE