Rok za izmirenje troškova postupka i novčanih obaveza prema licima angažovanim po službenoj dužnosti

 

1. Rok za izmirenje novčanih obaveza prema licima angažovanim po službenoj dužnosti

Više je povoda za pisanje ovog komentara. Prvi je Mišljenje Ministarstva finansija, br. 011-00-00876/2013-16 od 5. novembra 2013. god. u vezi primene Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama („Sl. glasniku RS“, br. 119/2012 i 68/2015) – u daljem tekstu: Zakon. Iako je ovo mišljenje dato još 2013. god. ono je aktuelno i posle poslednjih izmena zakona.

 1.1. Pitanje i odgovor ministarstva

 Navedeno mišljenje, br. 011-00-00876/2013-16 ćemo prvo preneti u celosti a zatim analizirati.

 Pitanje koje je Ministarstvu postavljeno je: „Da li se odredbe člana 4. stav 1, člana 5. stav 1. i člana 12. stav 4. zakona primenjuju na troškovnike/fakture advokata, branilaca angažovanih po službenoj dužnosti u pretkrivičnom postupku od strane organa unutrašnjih poslova, kao i troškovnike/fakture prevodilaca ili tumača angažovanih u pretkrivičnom postupku?“.

Odgovor Ministarstva je glasio:

„U dopisu je postavljeno pitanje da li se odredbe Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama („Sl. glasnik RS“, br. 119/12, u dajem tekstu: Zakon) sadržane u članu 4. stav 1, članu 5. stav 1. i članu 12. stav 4. primenjuju na troškovnike/fakture advokata, branilaca angažovanih po službenoj dužnosti u pretkrivičnom postupku od strane organa unutrašnjih poslova, sa spiska koji ovom ministarstvu dostavlja Advokatska komora Srbije, pri čemu se ne radi o dobrovoljnom ili ugovornom angažovanju, već o „obaveznoj odbrani“ i troškovnike/fakture prevodilaca ili tumača angažovanih u pretkrivičnom postupku, u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11,101/11, 121/12, 32/13 i 45/13).

Zakonom o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama uređeni su rokovi izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama između javnog sektora i privrednih subjekata, odnosno između privrednih subjekata, u ciju sprečavanja neizmirenja novčanih obaveza u roku.

Članom 2. stav 1. tačka 2) Zakona definisano je da je javni sektor deo nacionalne ekonomije koji obuhvata opšti nivo države, u smislu zakona koji uređuje budžetski sistem, kao i javna preduzeća. Privredni subjekt je, u smislu tačke 3) istog člana, privredno društvo i preduzetnik osnovan u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva, kao i zadruga i registrovano poljoprivredno gazdinstvo i ostala pravna lica osnovana u skladu sa posebnim zakonom.

Članom 4. stav 1. Zakona propisano je da se ugovorom između javnog sektora i privrednih subjekata ne može predvideti rok za izmirenje novčanih obaveza duži od 45 dana.

Saglasno navedenom, a imajući u vidu da su Zakonom uređeni rokovi izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama između javnog sektora i privrednih subjekata, odnosno između privrednih subjekata, mišjenje Ministarstva finansija je da je Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao subjekt javnog sektora, u obavezi da ugovornim odnosima predvidi izmirivanje svojih obaveza prema privrednim subjektima u Zakonom propisanim rokovima, odnosno u rokovima koji ne mogu biti duži od 45 dana.

Članom 8. stav 1. Zakona propisano je da nadzor nad sprovođenjem ovog zakona između korisnika sredstava budžeta Republike Srbije, čiji se računi vode u konsolidovanom računu trezora, i privrednih subjekata, u komercijalnim transakcijama u kojima su ti korisnici dužnici, vrši Uprava za trezor.

Stavom 2. istog člana Zakona propisano je da nadzor nad sprovođenjem ovog zakona između korisnika sredstava budžeta autonomne pokrajine, čiji se računi vode u konsolidovanom računu trezora autonomne pokrajine i privrednih subjekata, u komercijalnim transakcijama u kojima su ti korisnici dužnici, vrši trezor autonomne pokrajine.

Stavom 3. istog člana propisano je da nadzor nad sprovođenjem ovog zakona između korisnika sredstava budžeta jedinice lokalne samouprave, čiji se računi vode u konsolidovanom računu trezora jedinice lokalne samouprave i privrednih subjekata, u komercijalnim transakcijama u kojima su ti korisnici dužnici, vrše trezori jedinice lokalne samouprave.

S obzirom na navedeno, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona između korisnika sredstava budžeta Republike Srbije, čiji se računi vode u konsolidovanom računu trezora, i privrednih subjekata vrše nadležni trezori, a način i postupak vršenja nadzora uređen je Pravilnikom o načinu i postupku vršenja nadzora nad sprovođenjem Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama između korisnika javnih sredstava i privrednih subjekata kada su korisnici javnih sredstava dužnici („Sl. glasnik RS“, br. 21/13).

Saglasno iznetom, mišjenje Ministarstva finansija je da je neophodno, za sva dopunska tumačenja u vezi sa načinom i postupkom sprovođenja nadzora i eventualnim sankcionisanjem za učinjeni prekršaj po ovom Zakonu, obratiti se Upravi za trezor kao nadležnom organu za sprovođenje nadzora nad ovim zakonom kada je korisnik budžetskih sredstava dužnik u konkretnoj komercijalnoj transakciji.

Ministarstvo finansija dalo je mišjenje u vezi sa primenom propisa prema podacima koji su izneti u zahtevu. Shodno članu 8. stav 1. Zakona o Narodnoj skupštini („Sl. glasnik RS“, br. 9/10), Narodna skupština donosi autentično tumačenje zakona, a u skladu sa članom 80. stav 2. Zakona o državnoj upravi, mišjenja organa državne uprave nisu obavezujuća.“

Zašto nam je ovo mišljenje posebno zanimljivo? Osim toga što je u njemu mnogo napisano a konkretan odgovor nije dat, možda zato što dokazuje tezu koja se neprestano ponavlja.

Idemo redom. Pitanje je bilo vrlo konkretno i jasno, da li se rokovi izmirenja novčanih obaveza primenjuju na fakture lica angažovanih po službenoj dužnosti od strane organa unutrašnjih poslova u pretkrivičnom postupku?

Šta je Ministarstvo odgovorilo?

Redom:

– da su Zakonom uređeni rokovi izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama između javnog sektora i privrednih subjekata, odnosno između privrednih subjekata, u ciju sprečavanja neizmirenja novčanih obaveza u roku.

– da je Zakonom definisano šta je javni sektor a šta privredni subjekt;

– da je propisano da se ugovorom između javnog sektora i privrednih subjekata ne može predvideti rok za izmirenje novčanih obaveza duži od 45 dana.

Ministarstvo potom daje mišljenje da je Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP), kao subjekt javnog sektora, u obavezi da ugovornim odnosima predvidi izmirivanje svojih obaveza prema privrednim subjektima u Zakonom propisanim rokovima, odnosno u rokovima koji ne mogu biti duži od 45 dana.

Dalje, Ministarstvo zakjučuje da s obzirom na navedeno, nadzor nad sprovođenjem ovog Zakona između korisnika sredstava budžeta Republike Srbije, čiji se računi vode u konsolidovanom računu trezora, i privrednih subjekata vrše nadležni trezori, te da je neophodno, za sva dopunska tumačenja u vezi sa načinom i postupkom sprovođenja nadzora i eventualnim sankcionisanjem za učinjeni prekršaj po ovom Zakonu, obratiti se Upravi za trezor kao nadležnom organu za sprovođenje nadzora nad ovim zakonom kada je korisnik budžetskih sredstava dužnik u konkretnoj komercijalnoj transakciji.

Na kraju, Ministarstvo finansija zaključuje da je dalo mišljenje u vezi sa primenom propisa prema podacima koji su izneti u zahtevu i upozorava da Narodna skupština donosi autentično tumačenje zakona, a da mišljenja organa državne uprave nisu obavezujuća.

Da malo analiziramo odgovore Ministarstva.

Pre analize, iako ne utiče na suštinu teme, podsetićemo da sada, posle izmena propisanim Zakonom o izmenama i dopuni Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama („Sl. glasnik RS“, broj 68/2015), nadzor nad sprovođenjem Zakona između javnog sektora i privrednih subjekata, u komercijalnim transakcijama u kojima su subjekti javnog sektora dužnici, kao i između subjekata javnog sektora, vrši Ministarstvo finansija – Odeljenje za budžetsku inspekciju. Ranije je bilo predviđeno da taj nadzor vrši Uprava za trezor odnosno nadležni trezori (pokrajinski i lokalni) u zavisnosti od toga u kom konsolidovanom računu trezora se vode računi tih korisnika. Znači nadzor vrši isto ministarstvo samo druga organizaciona jedinica.

Ministarstvo je konstatovalo šta je predmet i cilj zakona, što uopšte nije sporno, i nije postavljeno kao pitanje.

Konstatovali su da postoji maksimalni zakonski rok za izmirenje novčanih obaveza. Pa postoji naravno, to je bila ideja za donošenje ovakvog zakona.

Dalje, vispreno zaključuju da je MUP subjekt javnog sektora. Pa nije valjda kao državni organ deo privatnog sektora ili privrede? Iako senzacionalistička pisanja medija o brojnim aferama i ponašanjima pojedinaca iz MUP predstavljaju to tako, MUP se ipak ne bavi pružanjem usluga radi sticanja profita.

Kažu i da MUP mora da ugovorima predvidi rokove za izmirivanje svojih obaveza prema privrednim subjektima. To kaže i Zakon, ali i dalje ne kažu šta su, tj. u šta spadaju konkretno subjekti u vezi kojih je pitanje postavljeno. Ovime se prebacuje odgovornost na onoga ko sastavlja ugovor (MUP u ovom slučaju) i njegovo tumačenje.

Potom se odgovornost dalje elegantno svaljuje na Upravu za trezor, kao organ nadležan za, kako su iskonstruisali „nadzor nad ovim zakonom“. Uprava za trezor ili Odeljenje za budžetsku inspekciju (po novom) može biti organ nadležan za sprovođenje nadzora nad primenom zakona tj. izvršavanje obaveza po njemu, a nikako za sprovođenje nadzora nad zakonom. Zakon se primenjuje, ne nadzire se. Nadzire se njegova primena.

I na kraju Ministarstvo finansija skida sa sebe svu odgovornost, konstatujući da mišljenja organa državne uprave nisu obavezujuća, a da bi ako već neko treba da donese autentično tumačenje zakona, onda neka to uradi Narodna skupština. Tačno je, mišljenja organa državne uprave nisu obavezujuća, a Narodna skupština donosi autentično tumačenje zakona, ali postavićemo par pitanja u vezi toga.

Ko je bio idejni tvorac i predlagač ovog zakona (i njegovih izmena) i ko ga je obrazlagao pred skupštinom? Koje ministarstvo? I koje je ministarstvo nadležno za nadzor nad sprovođenjem ovog zakona? Doduše, Zakon kaže da je to Uprava za trezor ili Odeljenje za budžetsku inspekciju (po novom) u transakcijama između korisnika sredstava budžeta i privrednih subjekata, ali to je valjda deo nekog ministarstva, te je onda to ministarstvo nadležno. Pitamo se o kom ministarstvu se radi?

Logika stvari je valjda da predlagač, idejni tvorac propisa zna šta je mislio, odnosno hteo da postigne kada ga je pisao. Ili možda autor ovog teksta greši?

Možda mišljenja organa državne uprave nisu obavezujuća ali će konkretni izvršioci postupati prema njima. Malo koja stranka će po ovim pitanjima doći do suda, koji presudom u suštini daje jedino izvršno tumačenje odredbi propisa (koje će se sprovesti u konkretnom slučaju).

I gde se izgubio odgovor na postavljeno pitanje, kada advokati, tj. branioci, prevodioci i tumači angažovani u pretkrivičnom postupku po službenoj dužnosti, mogu očekivati isplatu za svoje usluge?

1.2. Koliki je zaista rok za izmirenje ovih novčanih obaveza?

Pošto Ministarstvo nije odgovorilo, autor ovog teksta će da pokuša. Prvo i osnovno što je važno u takvom procesu je razumeti pitanje, pa onda definisati problem postavljen u njemu i tražiti odgovor u okviru propisa (tumačenjem i povezivanjem).

Pitanje je jasno, a da bi se na njega odgovorilo treba samo definisati status tih lica i prirodu tih transakcija, odnosno da li potpadaju pod odredbe zakona.

Na šta treba konkretno dati odgovor u odnosu na odredbe zakona? Jednostavno, na pitanje da li su to komercijalne transakcije između subjekta koji spada u javni sektor i privrednog subjekta, u kojim postoji novčana obaveza izražena fakturom.

Zakon u članu 2. daje definicije pa kaže da su:

1) komercijalne transakcije – ugovorene transakcije između subjekata javnog sektora i privrednih subjekata, između privrednih subjekata, odnosno između subjekata javnog sektora, koje se odnose na isporuku dobara, odnosno pružanje usluga uz naknadu, u koje se ubrajaju i građevinski i investicioni radovi, kao i komunalne usluge;

2) javni sektor – deo nacionalne ekonomije koji obuhvata opšti nivo države, u smislu zakona kojim se uređuje budžetski sistem, kao i javna preduzeća;

3) privredni subjekt – privredno društvo, preduzetnik, zadruga, registrovano poljoprivredno gazdinstvo i ostala pravna lica osnovana u skladu sa posebnim zakonom;

4) novčana obaveza – iznos ugovorene naknade naveden u ugovoru, fakturi ili drugom odgovarajućem zahtevu za isplatu, uključujući direktne troškove nabavke;

5) faktura – dokument kojim se obračunava naknada za isporuku dobara, odnosno pružanje usluga u komercijalnim transakcijama.

Sada idemo redom.

Da li su ove transakcije komercijalne? Jesu, jer se odnose na pružanje usluga uz naknadu.

Ministarstvo unutrašnjih poslova nesporno jeste subjekt javnog sektora, jer su ministarstva organi državne uprave koji obavljaju poslove državne uprave koji su im povereni i finansiraju se iz Budžeta.

Da ovde postoji fakturisana novčana obaveza za pružene usluge (advokatske, prevodilačke, tumačke), takođe je nesporno.

Jedino što donekle pravi problem je status tih lica koja te usluge pružaju. Da li ona spadaju u privredne subjekte u smislu Zakona. Problem je u stvari to što ih je Zakon definisao u odnosu na njihov status a ne u odnosu na privrednu aktivnost. Da je rečeno da su privredni subjekti, sva lica odnosno oblici organizovanja koja vrše isporuku dobara ili pružaju neku uslugu uz naknadu, ne bi bilo nikakvih problema. Ovako je malo komplikovanije, pa se odgovor mora tražiti tumačenjem i povezivanjem više propisa.

Ali i tu su neke stvari nesporne. Recimo, da bi ta lica mogla da pružaju takve usluge zvanično pred državnim organima i iste naplaćuju, njihov status mora biti priznat nekim aktom, odnosno da moraju biti upisani i voditi se u nekoj zvaničnoj evidenciji.

Zakon o advokaturi („Sl. glasnik RS“, broj 31/2011 i 24/2012-OUS) definiše advokaturu kao nezavisnu i samostalnu službu pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima, a advokata kao lice koje je upisano u imenik advokata i položilo advokatsku zakletvu i bavi se advokaturom. Imenik advokata vode Advokatska komora Srbije i advokatske komore u njenom sastavu i donose odluke o upisu u isti. Prema članu 23. navedenog zakona advokat ima pravo na nagradu i naknadu troškova za svoj rad, u skladu sa tarifom, koju donosi Advokatska komora Srbije. Visina nagrade za rad advokata utvrđuje se u zavisnosti od vrste postupka, preduzete radnje, vrednosti spora ili visine zaprećene kazne.Visina nagrade za odbrane po službenoj dužnosti, utvrđuje se aktom koji donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa. Advokat je dužan da klijentu izda obračun nagrade i naknade troškova za izvršene radnje i izdatke za troškove. Član 38. istog zakona kaže da je advokat dužan da na prihod ostvaren po osnovu obavljanja advokatske službe, plaća porez u skladu sa poreskim propisima. Nesporno je da se advokati pružanjem usluga bave uz naknadu, znači da obavljaju privrednu delatnost u smislu Zakona. Oblik, odnosno da li to rade samostalno, u zajedničkoj advokatskoj kancelariji ili kao član advokatskog ortačkog društva, nije bitan.

Pravilnik o stalnim sudskim tumačima („Sl. glasnik RS“, br. 35/2010) propisuje postupak za postavljenje i razrešenje stalnih sudskih tumača – stalnih sudskih prevodilaca i stalnih sudskih tumača znakova slepih, gluvih ili nemih lica i određuje visinu nagrade za njihov rad. Isti pravilnik kaže da ministarstvo nadležno za pravosuđe vodi evidenciju o prevodiocima u elektronskom obliku, a da se odredbe ovog pravilnika primenjuju i na tumače znakova slepih, gluvih ili nemih lica. Rešenje o postavljenju i razrešenju prevodioca donosi ministar. Prevodilac ima pravo na nagradu za svoj rad prema propisanoj tarifi. Nije bitno da li su kod Agencije za privredne registre registrovani samostalno kao preduzetnicu, ili nastupaju zajednički, ili možda usluge pružaju preko pravnog lica za koje rade ili su u njemu zaposleni.

Zakon o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011, i 99/2011, 83/2014-dr.zakon i 5/2015) definiše u članu 83. da je preduzetnik poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda i koje je kao takvo registrovano u skladu sa zakonom o registraciji a da se fizičko lice upisano u poseban registar, koje obavlja delatnost slobodne profesije, uređenu posebnim propisom, smatra preduzetnikom u smislu ovog zakona ako je tim propisom to određeno. Znači, sva pobrojana lica u pitanju, ukoliko nisu radno angažovana u nekom pravnom licu (obliku organizovanja), koje ispostavlja fakturu u njihovo ime, jesu preduzetnici u smislu propisa.

Zakon o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RS“, br. 84/2004, 86/2004-ispr., 61/2005, 61/2007, 93/2012, 108/2013, 68/2014-dr.zakon, 142/2014 i 83/2015) propisuje da je obveznik dužan da izda račun za svaki promet dobara i usluga, dok su Pravilnikom o određivanju slučajeva u kojima nema obaveze izdavanja računa i o računima kod kojih se mogu izostaviti pojedini podaci („Sl. glasnik RS”, br. 123/2012 i 86/2015) uređeni slučajevi u kojima nema obaveze izdavanja računa i računi kod kojih mogu da se izostave pojedini podaci, odnosno da se predvide dodatna pojednostavljenja u vezi sa izdavanjem računa. U slučajevima o kojima raspravljamo račun – faktura se izdaje, jedino se u slučajevima kada lice nije obveznik PDV, to navodi u računu i PDV ne obračunava. Znači sve je jasno.

Dakle, odgovor na pitanje postavljeno na početku je, da, odredbe zakona se primenjuju u navedenim slučajevima, odnosno rok za izmirenje obaveze u tim slučajevima je 45 dana, jer je u ovom konkretnom slučaju javni sektor dužnik, a lica u odnosu na koje je pitanje postavljeno spadaju u privredne subjekte u smislu Zakona.

Na konketno postavljeno pitanje smo odgovorili. Jedino nemamo odgovor, kako nastaju ovakva mišljenja ministarstva koja su obimna a ništa ne kažu, tako da ne znamo čemu uopšte služe?

2. Rok za izmirenje troškova krivičnog postupka koji padaju na teret budžetskih sredstava

Ono što je zanimljivo je i da se Visoki savet sudstva (VSS) uključio u tumačenje odredbi Zakona. Naime, VSS je na sednici 22. septembra 2015. godine, doneo zaključak o troškovima krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tačka 7. i člana 265. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014) – ZKP, koji glasi:

„1. Prilikom odlučivanja o troškovima krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tačka 7. i člana 265. Zakonika o krivičnom postupku, potrebno je da sudovi u posebnom stavu naznače da se usvojeni iznos troškova krivičnog postupka, koji padaju na teret budžetskih sredstava suda, isplate u roku do 60 dana, od dana pravnosnažnosti odluke.

2. Ovaj zaključak, radi realizacije, dostaviti svim sudovima.“

VSS je u obrazloženju naveo da je članom 70. stav 3. Zakona o uređenju sudova („Sl. glasnik RS“, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 78/2011-dr. zakon, 101/2011, 101/2013 i 40-2015-dr.zakon), između ostalog, propisano da je VSS nadležan za predlaganje dela budžeta za rad sudova za tekuće rashode, raspodelu ovih sredstava, kao i vršenje nadzora nad namenskim korišćenjem budžetskih sredstava a da je članom 74. Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“, broj 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013-isp, 108/2013, 142/2014 i 68/2015-dr.zakon), između ostalog, propisano da je VSS u okviru svojih ovlašćenja, odgovoran za računovodstvo transakcija pravosudnih organa koji spadaju u njegovu nadležnost. VSS kaže da je je prilikom donošenja ovog zaključka imao u vidu svakodnevne blokade računa sudova, koje nastaju usled prinudnih izvršenja rešenja koja se odnose na troškove krivičnog postupka koji padaju na teret budžetskih sredstava suda, kao i da u ZKP nije propisan rok za isplatu troškova postupka.

Podsetimo, članom 261. stav 2. tačka 7. ZKP propisano je da toškovi krivičnog postupka obuhvataju nagradu veštaku, nagradu stručnom savetniku, nagradu prevodiocu, nagradu tumaču, nagradu i nužne izdatke branioca, nužne izdatke privatnog tužioca i oštećenog kao tužioca i njihovih zakonskih zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njihovih punomoćnika.

U članu 265. ZKP, kaže se:

„Kad se obustavi krivični postupak ili se optužba odbije ili se okrivljeni oslobodi od optužbe, izreći će se u rešenju, odnosno presudi da troškovi krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tač. 1) do 6) ovog zakonika, nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca i punomoćnika (član 103. stav 3.), kao i nagrada veštaka i stručnog savetnika, padaju na teret budžetskih sredstava suda.

[…]

Kad sud odbaci optužnicu zbog nenadležnosti, odluku o troškovima doneće nadležni sud.

Ako zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrade iz stava 1. ovog člana ne bude usvojen ili sud o njemu ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, okrivljeni i branilac imaju pravo da potraživanja ostvaruju u parničnom postupku protiv Republike Srbije.“.

Pohvalno je što je VSS ovim zaključkom hteo da razreši situaciju (da bi sprečio blokade računa sudova), ali je (po mišljenju autora), izveo pogrešan zaključak u vezi roka izmirenja troškova postupka u vezi sa braniocima, veštacima, stručnim savetnicima, prevodiocima i tumačima, pogotovo onih koji su angažovani po službenoj dužnosti. Ako prihvatimo da se usluge koje su oni pružili mogu podvesti pod komercijalne transakcije (jer jesu angažovani uz naknadu), a da u slučaju obustave postupka, odbijanja optužbe ili oslobađanja okrivljenog, čak i ako su angažovani od strane optuženih, zakonskim sledom postaju obaveze subjekata javnog sektora prema nekim „privrednim subjektima“ (a VSS ih sam ovim zaključkom podvodi pod to), onda sve što je gore rečeno, važi i u slučaju sudova i rok bi trebalo da bude 45 dana. Možda ta razlika od 15 dana i nije toliko značajna, ali ovo napominjemo jer je u pitanju princip.

Dodaćemo da objašnjenje dato u delu 2.1. ovog teksta važi i za veštake (koji se u pitanju ministarstvu ne pominju), ukoliko su u pitanju fizička i pravna lica koja obavljaju ove poslove u vidu pružanja usluge, jer Zakon o sudskim veštacima („Sl. glasnik RS“, broj 44/2010) kaže da poslovi veštačenja, predstavljaju stručne aktivnosti čijim se obavljanjem, uz korišćenje naučnih, tehničkih i drugih dostignuća, pružaju sudu ili drugom organu koji vodi postupak potrebna stručna znanja koja se koriste prilikom utvrđivanja, ocene ili razjašnjenja pravno relevantnih činjenica, a da veštak ima pravo na naknadu troškova i pravo na nagradu za rad. Ukoliko veštačenje obavljaju državni organi u okviru kojih se može obaviti veštačenje ili naučne i stručne ustanove, onda rok izmirenja obaveza prema njima zavisi od njihovog statusa (pripadnost javnom sektoru).

3. Umesto zaključka

Šta reći na kraju a ne ponoviti se? Da je i ovde osnovni problem u neukosti (nedostatku formalnog pravnog obrazovanja) pisaca propisa ali i onih koji treba iste da primenjuju, te nepoznavanju funkcionisanja pravnog sistema uopšte, a pogotovo domaćeg zakonodavstva.

Što se tiče mišljenja ministarstva, zaključak bi se mogao dati u jednoj rečenici. Od onih koji smisle i napišu nakaradan propis (ovde se misli uopšteno a ne na konkretne osobe) ne može se naknadno izvući ni precizno i upotrebljivo tumačenje istog.

Ali šta reći za stav VSS? Prema Zakonu o Visokom savetu sudstva („Sl. glasnik RS“, broj 116/2008, 101/2010 i 88/2011), VSS je nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija. Članovi Saveta su predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar nadležan za pravosuđe i predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine, kao članovi po položaju i osam izbornih članova koje bira Narodna skupština, a koje čine šest sudija sa stalnom sudijskom funkcijom, i dva ugledna i istaknuta pravnika sa najmanje 15 godina iskustva u struci, od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta. Znači, u pitanju su veoma stručne osobe, elita pravnika u Srbiji (bar je tako zamišljeno).

Zato je najbolje ne davati komentar.

Da ne bi bilo zabune, sva izneta razmišljanja i stavovi koja se tiču stavova i mišljenja drugih lica, su lični i profesionalni sud autora. Takođe, nikako se ne nipodaštava nečije znanje i umeće, niti postoji namera da se neko vređa ili izvrgava ruglu. Ovde je reč samo o konstatacijama i citiranju te postavljanju uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore.