Pravni Portal meni

profi sistem com

ZOSOV

Sporazum o priznanju prekršaja

Sporazum o priznanju prekršaja

Važeći Zakon o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016 i 98/2016-OUS) u daljem tekstu: ZoP, predviđa mogućnost sklapanja sporazuma o priznanju prekršaja u Glavi XXVI, čl. 233-238. O pomenutoj mogućnosti mediji su naveliko počeli da govore tek nakon izmena i dopuna zakona objavljenih u „Sl. glasniku RS“, br. 13/2016, iako je navedena mogućnost postojala i ranije. Po tumačenju medija, navodno su tek navedenim izmenama i dopunama zakona otklonjene manjkavosti koje su onemogućavale punu primenu ove mogućnosti. Kako je donešen ovakav zaključak nije jasno. Navedene izmene su slobodno možemo reći kozmetičke prirode, mala dorada procesnih pravila. A u vezi odredbi ZoP o mogućnosti sklapanja sporazuma o priznanju prekršaja zaista postoji par problema kojima ćemo se pozabaviti u ovom tekstu.

Inače, istine radi, navedena mogućnost postojala je čak i pre donošenja aktuelnog ZoP. U prethodnom Zakonu o prekršajima („Sl. glasnik RS“, broj 101/2005, 116/2008 i 111/2009), tome je bila posvećena Glava XXVIIa čl. 206a-206d, koja glava je govorila o sporаzumu o priznаnju krivice, a što je dodato izmenama i dopunama zakona objavljenim u „Sl. glasniku RS“, br. 111/2009 a u primeni bilo od 6. januara 2010. god.

Da pomenemo (a što će nam biti od važnosti pri upoređivanju odredbi i pravljenju analogije) da je u Zakoniku o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014), u daljem tekstu: ZKP, čl. 313-319., predviđena mogućnost sporazuma o priznanju krivičnog dela, koji javni tužilac i okrivljeni mogu zaključiti od donošenja naredbe o sprovođenju istrage pa do završetka glavnog pretresa. Inače, ZoP članom 99. predviđa da se na prekršajni postupak shodno se primenjuju odredbe ZKP, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Kako god, navedenu mogućnost recimo, naširoko koristi Ministarstvo unutrašnjih poslova – Uprava saobraćajne policije i područne policijske uprave (u daljem tekstu: saobraćajna policija) kod prekršaja u vezi bezbednosti saobraćaja na putevima. Svakako, to donosi skraćenje postupka i izvesnost naplate budžetskih prihoda (novčane kazne to jesu). Da li se to čini pravilno, da li je postupak dobar, pitanje je za diskusiju.

Zato, da krenemo redom.

 1.Zaključivanje sporazuma

Član 233. aktuelnog ZoP predviđa da kada se prekršajni postupak vodi za jedan prekršaj ili za više prekršaja u sticaju, ovlašćeni podnosilac zahteva, usmeno ili pisano, može predložiti okrivljenom ili njegovom braniocu zaključenje sporazuma o priznanju prekršaja, odnosno okrivljeni ili njegov branilac može ovlašćenom podnosiocu zahteva predložiti zaključenje takvog sporazuma.

Kada se uputi navedeni predlog, stranke ili branilac mogu pregovarati o uslovima priznanja prekršaja koji se okrivljenom stavljaju na teret.

Ovde moramo malo digersirati i dati par defincija radi razumevanja teksta.

Direktna definicija termina „stranka“ nije data u ZoP, ali imamo posrednu u stavu 1. člana 114. koji glasi:

„Izuzeće sudije zbog postojanja nekog od razloga za izuzeće iz člana 112. ovog zakona mogu tražiti okrivljeni i ovlašćeni podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka (u daljem tekstu: stranke).“.

Znači pod pojmom „stranka“ podrazumevaju se okrivljeni i ovlašćeni podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. Ovu činjenicu inače, redovno zaboravljaju svi, za sud, i okrivljeni i ovlašćeni podnosilac zahteva su stranke (ravnopravne), a zašto je ovo bitno biće jasno kasnije.

Član 118. ZoP kaže, okrivljeni je lice protiv koga se vodi prekršajni postupak. Član 17. ZoP predviđa da za prekršaj mogu da odgovaraju fizičko lice, preduzetnik, pravno lice i odgovorno lice u pravnom licu, što znači da sva ova lica mogu biti okrivljeni.

Definiciju (takođe posrednu) ovlašćenog organa imamo u članu 179. ZoP, koji kaže da zahtev za pokretanje prekršajnog postupka podnosi ovlašćeni organ ili oštećeni a da su ovlašćeni organi: organi uprave, ovlašćeni inspektori, javni tužilac i drugi organi i organizacije, koje vrše javna ovlašćenja u čiju nadležnost spada neposredno izvršenje ili nadzor nad izvršenjem propisa u kojima su prekršaji predviđeni.

Da vidimo šta još propisuje član 233. ZoP.

Sporazum o priznanju može se zaključiti i dostaviti sudu do donošenja prvostepene odluke.

Sporazum o priznanju ne može se zaključiti u vezi sa prekršajem za koji se izdaje prekršajni nalog.

Dakle, iako nije direktno rečeno, vidimo da je mogućnost sklapanja sporazuma o priznanju prekršaja predviđena samo u slučajevima prekršaja gde se prekršajni postupak pokreće na osnovu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka koji podnosi ovlašćeni organ kao i da sporazum o priznanju prekršaja nije predviđen u prekršajnom postupku koji pokreće oštećeni kao podnosilac zahteva, i za prekršaje koji se vode pred organima uprave.

Iako zakon decidno kaže da se sporazum o priznanju ne može zaključiti u vezi sa prekršajem za koji se izdaje prekršajni nalog, i ovde postoji mogućnost da okrivljeni prizna krivicu prihvatanjem odgovornosti po članu 173. ZoP, koji kaže da lice protiv koga je izdat prekršajni nalog prihvata odgovornost za prekršaj plaćanjem polovine izrečene kazne u roku od osam dana od dana prijema prekršajnog naloga, čime se oslobađa plaćanja druge polovine izrečene kazne a da ako lice protiv koga je izdat prekršajni nalog u roku od osam dana od dana prijema prekršajnog naloga ne plati izrečenu kaznu ili ne podnese zahtev za sudsko odlučivanje o izdatom prekršajnom nalogu, smatraće se da je prihvatilo odgovornost propuštanjem. Ovo je u stvari varijanta sporazuma koji se ne zaključuje direktno i nema pregovaranja, ali su posledice iste, prihvatanjem odgovornosti okrivljeni dobija manju kaznu.

Sadržina sporazuma o priznanju prekršaja propisana je članom 234. ZoP, koji kaže da sporazum sadrži:

1) opis prekršaja koji se okrivljenom stavlja na teret;

2) priznanje okrivljenog da je učinio prekršaj za koji se tereti;

3) sporazum o vrsti i visini kazne, odnosno o drugim prekršajnim sankcijama;

4) izjavu ovlašćenog podnosioca o odustajanju od prekršajnog gonjenja za prekršaje koji nisu obuhvaćeni sporazumom o priznanju;

5) sporazum o troškovima prekršajnog postupka, o oduzimanju imovinske koristi pribavljene prekršajem, o povraćaju predmeta prekršaja i o imovinskopravnom zahtevu, ukoliko je podnet;

6) izjavu o odricanju stranaka i branioca od prava na žalbu protiv odluke suda donesene na osnovu prihvatanja sporazuma o priznanju;

7) potpis stranaka i branioca.

Stav 2. člana 234. ZoP izričito propisuje da, u sporazumu o priznanju ovlašćeni podnosilac zahteva i okrivljeni mogu se saglasiti o izricanju okrivljenom kazne koja ne može biti ispod zakonskog minimuma propisanog članom 39. stav 1. ZoP. Takođe, mogu se sporazumeti da se zaštitna mera propisana za prekršaj za koji se okrivljeni tereti, izrekne u manjem obimu ili da se ne izrekne.

Ovde dolazimo do prve nejasnoće. Pomenuti stav 1. člana 39. ZoP glasi:

„Zakonom ili uredbom novčana kazna može se propisati u rasponu:

1) od 5.000 do 150.000 dinara za fizičko lice ili odgovorno lice;

2) od 50.000 do 2.000.000 dinara za pravno lice;

3) od 10.000 do 500.000 dinara za preduzetnika.“.

ZoP inače kao prekršajne sankcije članom 32. predviđa: kazne, kaznene poene, opomenu, zaštitne mere i vaspitne mere. Član 33. ZoP, koji govori o vrstama kazni, kaže da se za prekršaj se mogu propisati kazna zatvora, novčana kazna i rad u javnom interesu.

A stav 1. člana člana 39. ZoP govori samo o novčanim kaznama. Dalje, sporazum o priznanju se ne može zaključiti u vezi sa prekršajem za koji se izdaje prekršajni nalog, a član 168. ZoP propisuje da se prekršajni nalog izdaje kada je za prekršaj zakonom ili drugim propisom od prekršajnih sankcija predviđena samo novčana kazna u fiksnom iznosu. Tako, tumačeći navedeno, posredno dolazimo do toga da se sporazum o priznanju ne može zaključiti u vezi sa prekršajem za koji je predviđena kazna zatvora ili rad u javnom interesu, već samo u vezi sa prekršajem za koji je predviđena novčana kazna koja nije određena u fiksnom iznosu.

I još jedna tehnička manjkavost. Stav 1. člana 39. kaže: „zakonom ili uredbom novčana kazna može se propisati u rasponu“, a već smo rekli da se sporazum o priznanju ne može se zaključiti u vezi sa prekršajem za koji se izdaje prekršajni nalog. A u stavu 3. člana 39. se kaže: „Odlukama skupštine autonomne pokrajine, skupštine opštine, skupštine grada ili skupštine grada Beograda, mogu se propisati novčane kazne samo u fiksnom iznosu, …“. Sve rečeno opet posredno znači da se sporazum o priznanju ne može zaključiti u vezi sa prekršajem propisanim odlukama skupštine autonomne pokrajine, skupštine opštine ili skupštine grada, već samo za prekršaje propisane na nivou države, zakonom ili uredbom.

Sve gore navedeno je trebalo biti rečeno tamo gde se govori kada nije moguće zaključiti sporazum o priznanju, da bude potpuno jasno u kojim slučajevima se sporazum može zaključiti a u kojim ne, a ne da bude ostavljeno tumačenju.

Takođe, u nabrajanju su izostavljeni i drugi opšti pravni akti, npr. pravilnici koje donose ministarstva, što je razumljivo, jer član 4. ZoP u stavu 1. kaže da se prekršaji mogu propisivati zakonom ili uredbom, odnosno odlukom skupštine autonomne pokrajine, skupštine opštine, skupštine grada i skupštine grada Beograda. Ali ono što je zaboravljeno pri propisivanju je reći, u prelaznim i završnim odredbama, da se odredbe drugih propisa moraju uskladiti sa ovim zakonom u određenom roku (iako se to podrazumeva ali o tome niko ne vodi računa). Tako imamo situaciju da još uvek postoje prekršaji propisani nekim starim pravilnicima koji nisu formalno ukinuti niti izmenjeni. Sve to opet znači da se sporazum o priznanju ne može zaključiti ni u vezi sa prekršajem propisanim nekim pravilnikom, niti bilo kojom drugom vrstom opšteg pravnog akta, osim zakona i uredbe.

Ono što dodatno zbunjuje je činjenica da su gore navedene odredbe u suprotnosti sa pravilima o odmeravanju kazne iz član 42. ZoP, prema kome se kazna za prekršaje odmerava u granicama koje su za taj prekršaj propisane, a pri tome se uzimaju u obzir sve okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja. Rečeno znači da se kazna odmerava se u granicama propisanim posebnim propisima kojima su prekršaji predviđeni. Stavom 1. člana 39. ZoP propisan je raspon u kome se mogu kretati novčane kazne koje se propisuju zakonom ili uredbom. A kako je rečeno u članu 234. ispada da se u sporazumu o priznanju ovlašćeni podnosilac zahteva i okrivljeni mogu saglasiti o izricanju kazne okrivljenom koja može biti ispod minimuma propisanog posebnim propisom za određeni prekršaj. Npr. Zakonom o javnom redu i miru („Sl. glasniku RS“, br. 6/2016), kao posebnim propisom, članom 20. propisana je novčana kazna od 20.000 do 100.000 din. za narušavanje javnog reda i mira, izvođenjem muzičkih i drugih sadržaja, korišćenjem muzičkih instrumenata, radio i televizijskih prijemnika i drugih zvučnih uređaja, kao i mehaničkih izvora buke i zvučnih signala, preko dozvoljene jačine koja je uređena propisima o zaštiti životne sredine od buke pri obavljanju umetničke, ugostiteljske ili druge delatnosti. I sada ispada da se ovlašćeni podnosilac zahteva i okrivljeni mogu saglasiti da kazna bude 5.000,00 din. jer je raspon kazni za fizičko lice iz stava 1. člana 39. ZoP od 5.000 do 150.000 din.

Ovo niti je logično, niti je dobro napisano, pogotovo što je u članu 43. ZoP, već predviđeno ublažavanje kazne, pa tako ako se prilikom odmeravanja kazne utvrdi da prekršajem nisu prouzrokovane teže posledice, a postoje olakšavajuće okolnosti koje ukazuju da se i blažom kaznom može postići svrha kažnjavanja, propisana kazna se može ublažiti tako što se može izreći kazna ispod najmanje mere kazne koja je propisana za taj prekršaj ali ne ispod najmanje zakonske mere te vrste kazne. Kada se govori o najmanjoj mere kazne koja je propisana za taj prekršaj misli se na konkretne kazne koje se propisuju posebnim propisom a kada se govori o zakonskoj meri te vrste kazne, misli se na raspon u kome se mogu kretati novčane kazne. Prvo je rečeno: „ispod najmanje mere kazne koja je propisana za taj prekršaj“, što bi bila donja granica kazne po posebnom propisu, a tek onda: „ali ne ispod najmanje zakonske mere te vrste kazne“ što bi bila granica najmanjeg iznosa novčane kazne određenog rasponom kazni iz člana 39, i to je jasno. Ispod te granice nije ni logično ići.

Inače stav 2. člana 234. je do izmena bio savršeno jasan i glasio je:

„U sporazumu o priznanju ovlašćeni podnosilac zahteva i okrivljeni se mogu saglasiti o izricanju okrivljenom kazne koja, po pravilu, ne može biti ispod zakonskog minimuma za prekršaj koji se okrivljenom stavlja na teret.“.

Zakonski minimum za prekršaj koji se okrivljenom stavlja na teret je donja granica za konkretne kazne propisane posebnim propisom, to je savršeno jasno, jer rečeno je: „ispod zakonskog minimuma za prekršaj koji se okrivljenom stavlja na teret“, znači za konkretan prekršaj, dok član 39. govori uopšteno o rasponu kazni a ne propisuje konkretne prekršaje kojima se okrivljenima stavljaju na teret. Zašto je član menjan i šta se time htelo postići, nije jasno. U stvari, reč je o veoma lošoj redakciji teksta, jer da je rečeno npr: „ovlašćeni podnosilac zahteva i okrivljeni mogu se saglasiti o izricanju okrivljenom kazne koja ne može biti ispod minimuma koji važi kod ublažavanja kazne“, opet bi sve bilo mnogo jasnije. Ovako, ko može da se snađe?

Inače, kada smo govorili o tehničkim manjkavostima u propisivanju, nigde nije decidno rečeno ni da svi okrivljeni mogu da zaključuju sporazum o priznanju. Rekli smo da za prekršaj mogu da odgovaraju fizičko lice, preduzetnik, pravno lice i odgovorno lice u pravnom licu, a kako nema isključenja i stav 1. člana 39. ZoP pominje sva ova lica, znači da sva ova lica mogu da priznaju prekršaj i sklope sporazum o priznanju.

Gore navedenim se samo se htelo pokazati šta se sve može zaključiti kada se tumači napisano, a da uopšte ne znamo šta je tačno nije bila namera zakonodavca. Kako god, nejasno je a kako sve to izgleda u praksi, govori praksa saobraćajne policije da zaključuje sporazume o priznanju prekršaja u kojima vrlo slobodno tumače navedene odredbe. Evo primera.

Za prekršaj prekoračenja brzine iz člana 332. stav 1. tačka 8) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Sl. glasnik RS“, br. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon i 9/2016-OUS), koji čini vozač koji se u naselju vozilo kreće brzinom koja je od 21 km/h do 50 km/h veća od dozvoljene, predviđena je novčana kazna u iznosu od 6.000,00 do 20.000,00 din., te kumulativno, članom 335. tačka 9) i 4 kaznena poena, , kao i zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom u trajanju od najmanje 30 dana po članu 338. tačka 5).

Jedna područna policijska uprava (konkretni slučajevi poznati autoru) za navedeni prekršaj „nudi“ okrivljenima da priznaju krivicu u zamenu za kaznu od 6.000,00 din. i 2 kaznena poena bez izricanja zaštitne mere?!?! Kako je ovo moguće?!?! Na osnovu čega? Rekli smo da se kazna odmerava u granicama koje su za taj prekršaj propisane, a da se okrivljeni i podnosilac zahteva mogu sporazumeti da se zaštitna mera izrekne u manjem obimu ili da se ne izrekne.

Kazneni poeni nisu zaštitna mera. ZoP u čanu 48. govori o kaznenim poenima, i kaže da se za prekršaje protiv bezbednosti saobraćaja na putevima zakonom se mogu propisati kazneni poeni u rasponu od 1 do 25 te da se kao sankcija izriču uz kaznu ili opomenu pod uslovima predviđenim ovim zakonom ako drugim zakonom nije drugačije propisano. Takođe, uz kaznene poene mogu biti izrečene dopunske obaveze u cilju edukacije vozača ili praćenja njegovog ponašanja u saobraćaju. Vrste dopunskih obaveza i uslovi za njihovo izricanje propisuju se posebnim zakonom, što bi bio Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima.

Da rezimiramo, za navedeni prekršaj najmanje što se može izreći je novčana kazna od 6.000,00 din. i 4 kaznena poena. Ništa ispod toga. Ne može se ovde praviti paralela i ponašati se kao kada se kazna izriče i plaća po prekršajnom nalogu. Zakonom nije predviđeno „prepolovljavanje“ prekršajne sankcije niti opraštanje nekog njenog dela po slobodnom nahođenju.

2.Odlučivanje o sporazumu

Član 235. ZoP, predviđa da o sporazumu o priznanju prekršaja odlučuje sud, koji sporazum može odbaciti, usvojiti ili odbiti. Dalje kaže da će sud odbaciti sporazum o priznanju ako je podnet nakon donošenja prvostepene odluke te da protiv rešenja o odbacivanju sporazuma o priznanju žalba nije dozvoljena.

Prema članu 236. ZoP, sud će presudom usvojiti sporazum o priznanju ako na osnovu sporazuma utvrdi:

1) da je okrivljeni svesno i dobrovoljno priznao prekršaj, odnosno prekršaje koji su predmet zahteva i da je isključena mogućnost priznanja okrivljenog u zabludi;

2) da je sporazum zaključen u skladu sa odredbama člana 234. zakona (da ima propisanu sadržinu);

3) da je okrivljeni potpuno svestan svih posledica zaključenog sporazuma, a posebno da u potpunosti razume da se sporazumom odriče prava na suđenje i ulaganje žalbe protiv presude suda donete na osnovu rešenja o usvajanju sporazuma;

4) da sporazumom o priznanju nisu povređena prava oštećenog.

Kada nije ispunjen jedan ili više gore navedenih uslova, sud će doneti rešenje kojim se odbija sporazum o priznanju. Kada ovo rešenje postane pravnosnažno, sporazum i svi spisi koji su sa njim povezani izdvajaju se u posebne spise i uništavaju se pred sudom, o čemu se sastavlja službena beleška u tom posebnom predmetu.

Decidno je propisano da priznanje okrivljenog dato u sporazumu koji od suda nije prihvaćen, ne može biti dokaz u prekršajnom postupku.

Odluka suda o sporazumu o priznanju dostavlja se ovlašćenom podnosiocu zahteva i okrivljenom, odnosno braniocu ako ga ima.

Pre izmena bilo je predviđeno da o sporazumu o priznanju sud odlučuje rešenjem o odbacivanju, usvajanju ili odbijanju istog. Razlika je bila i u tome što je sud o sporazumu o priznanju odlučivao na ročištu koje se održavalo bez prisustva javnosti a na koje su se pozivali ovlašćeni podnosilac zahteva, okrivljeni i branilac, a o ročištu se obaveštavali oštećeni i njegov punomoćnik. Sud bi rešenjem odbacio sporazum o priznanju ako na ročište ne dođe uredno pozvani okrivljeni i ne opravda svoje odsustvo. Protiv rešenja o odbacivanju sporazuma o priznanju žalba nije bila dozvoljena. Ročište se moglo održati i bez prisustva uredno pozvanog ovlašćenog podnosioca zahteva. Isto je bilo predviđeno i u prethodnom Zakonu o prekršajima.

Sada nema odredbi o tome, što bi valjda trebalo da znači da sud ovu odluku donosi van ročišta.

Kada bi rešenje o usvajanju sporazuma postalo pravnosnažno, sud je donosio presudu kojom okrivljenog oglašava odgovornim i izriče mu kaznu, odnosno drugu prekršajnu sankciju i odlučuje o ostalim pitanjima predviđenim u sporazumu o priznanju. Sada se odmah donosi presuda, bez dodatnog koraka u postupku.

Članom 237. ZoP, predviđeno je da protiv rešenja suda o odbijanju sporazuma o priznanju, žalbu mogu izjaviti ovlašćeni podnosilac zahteva, okrivljeni i njegov branilac u roku od osam dana od dana kada im je rešenje dostavljeno. Predviđeno je i da protiv presude suda o usvajanju sporazuma o priznanju nije dozvoljena žalba, što je logično jer se okrivljeni već odrekao prava na tu žalbu samim potpisivanjem sporazuma, tako da je nejasno zašto se ovo ponovo potcrtava (a toliko toga što smo naveli nije rečeno)?!?!

Prema 238. ZoP, presudom kojom usvaja sporazum o priznanju sud okrivljenog oglašava odgovornim i izriče mu kaznu, odnosno drugu prekršajnu sankciju i odlučuje o ostalim pitanjima predviđenim u sporazumu o priznanju.

Presuda kojom se usvaja sporazum o priznanju dostavlja se licima iz člana 256. ovog zakona, odnosno podnosiocu zahteva i okrivljenom, te oštećenom koji nije podnosilac zahteva ako je odlučeno o imovinskopravnom zahtevu, licu čiji je predmet oduzet tom presudom, kao i licu protiv koga je izrečena mera oduzimanja imovinske koristi.

Ako je sporazumom o priznanju predviđeno odustajanje ovlašćenog podnosioca zahteva od prekršajnog gonjenja za prekršaje koji nisu obuhvaćeni sporazumom o priznanju, sud u odnosu na te prekršaje donosi presudu iz člana 253. ovog zakona, odnosno kada se prekršajni postupak vodi zbog više prekršaja, u presudi će se navesti za koje se prekršaje okrivljeni oglašava odgovornim, a za koje se oslobađa odgovornosti ili se postupak obustavlja.

Presuda mora odgovarati sadržaju sporazuma o priznanju i mora da sadrži i podatke iz člana 251. zakona, a koji se odnose na sadržaj izreke presude kojom se okrivljeni oglašava odgovornim za prekršaj. Prema navedenom članu 251. ako se okrivljeni oglasi odgovornim za prekršaj, izreka presude sadrži:

1) prekršaj za koji se okrivljeni oglašava odgovornim uz naznačenje činjenica i okolnosti koje čine obeležja prekršaja i od kojih zavisi primena određenog propisa o prekršaju;

2) propise koji su primenjeni;

3) odluku o izrečenim sankcijama;

4) odluku o oduzimanju imovinske koristi;

5) odluku o uračunavanju zadržavanja u izrečenu kaznu;

6) odluku o imovinskopravnom zahtevu;

7) odluku o troškovima prekršajnog postupka.

Ako je okrivljeni osuđen na novčanu kaznu, u presudi će se naznačiti rok plaćanja kazne. Ako je izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta, u izreci presude će se odrediti i kako će se postupiti sa oduzetim predmetima. Kad izrečenom merom oduzimanja predmeta nisu obuhvaćeni privremeno oduzeti predmeti, u izreci presude će se odrediti da se ti predmeti vrate vlasniku.                                                                                 

Ono što je zanimljivo, ZKP u članu 317. kao jedan od uslova za prihvatanje sporazuma o priznanju krivičnog dela zahteva da postoje i drugi dokazi koji nisu u suprotnosti sa priznanjem okrivljenog da je učinio krivično delo. Ovo bi takođe bilo dobro da je propisano u ZoP, pogotovo što je u pominjanom prethodnom Zakonu o prekršajima to bilo propisano u članu 206v, stav 6, tačka 4.

Kad pominjemo prethodni zakon, moramo reći da su stvari bile uređene na sličan način, jedino se tamo govorilo o priznanju krivice a ne priznanju prekršaja, što je redakcijska – tehnička razlika (posledice priznanja su iste). Suštinska razlika je bila u tome da je članom 206a prethodnog zakona bilo jasno predviđeno da sporazum o priznanju krivice mora biti u pisanom obliku (a što se sada pretpostavlja kao takvo a nigde nije rečeno decidno) i da se može podneti sudu najkasnije do završetka prvog ročišta za održavanje pretresa, dok je sada to moguće sve do donošenja prvostepene odluke.

Zanimljivo, članom 206b prethodnog zakona jasno je bilo rečeno da sporazumom o priznanju krivice okrivljeni u potpunosti priznaje prekršaj za koji se tereti, odnosno priznaje jedan ili više prekršaja učinjenih u sticaju, koji su predmet zahteva.

A objašnjenje gore navedenog postupanja saobraćajne policije, možda može biti u tumačenju odredbe stava 3. člana 206b prethodnog zakona kojom je bilo predviđeno da, izuzetno, kada je to očigledno opravdano značajem priznanja okrivljenog za razjašnjenje prekršaja za koji se tereti, čije bi dokazivanje bez takvog priznanja bilo nemoguće ili znatno otežano, odnosno od značaja za sprečavanje, otkrivanje ili dokazivanje drugih prekršaja, ovlašćeni podnosilac zahteva i okrivljeni se mogu saglasiti da se okrivljenom izrekne blaža kazna, na način propisan u članu 40. tog zakona, koji je govorio o ublažavanju kazne i predviđao da ako se prilikom odmeravanja kazne utvrdi da prekršajem nisu prouzrokovane teže posledice, a postoje olakšavajuće okolnosti koje ukazuju da se i blažom kaznom može postići svrha kažnjavanja, propisana kazna se izuzetno može ublažiti tako što se može izreći kazna ispod najmanje mere kazne koja je propisana za taj prekršaj, ali ne ispod najmanje zakonske mere te vrste kazne. Inače, već smo rekli da odredbe o ublažavanju kazne postoje i u aktuelnom ZoP. Možda saobraćajna policja u opisanom slučaju misli da primenjuje odredbe starog zakona? Nisu obavešteni o promenama? Čak i da je to u pitanju, ovde se govori o ublažavanju kazne, što je u konkretnom slučaju novčana kazna, pa bi moglo da se razmisli o smanjenju kazne na ispod zakonskog minimuma, koji je 6.000,00 din. kako smo rekli, ali svakako nema govora o smanjenju broja kaznenih poena, koji nisu kazna ni zaštitna mera već posebna vrsta prekršajne sankcije.

 3.Garancije za ispunjenje sporazuma

A sada ono važnije za ovo razmatranje. Postavlja se pitanje čime se okrivljenom garantuje ispunjenje sporazuma? On, ne samo praktično, već i formalno priznaje krivicu (prihvata odgovornost za prekršaj) da bi izvukao neki benefit (smanjenje kazne). Drugi motivi su diskutabilni. Realno, ko zbog osećaja kajanja priznaje krivicu i pravi ovakav sporazum? Ako je u pitanju neko ko se zaista kaje priznaće delo u potpunosti i prepustiti se milosti suda. Ovde dakle nije reč o takvom okrivljenom, već okrivljenom koji kalkuliše. Tu sledi zaplet.

Već smo naveli da o sporazumu o priznanju prekršaja odlučuje sud, koji sporazum može odbaciti, usvojiti ili odbiti. Nigde nije rečeno da sud mora obavezno da prihvati sporazum o priznanju prekršaja. To je slobodna interpretacija, zasnovana na veoma lošem tumačenju. A ako se tako prezentuje okrivljenom to je manipulacija odnosno dovođenje okrivljenog u zabludu.

Propisano je samo da sud mora obavezno da odbaci sporazum o priznanju ako je podnet nakon donošenja prvostepene odluke, te da sud odbija sporazum o priznanju kada utvdi (bez kumulacije uslova): da okrivljeni nije svesno i dobrovoljno priznao prekršaj, da nije isključena mogućnost priznanja okrivljenog u zabludi, ako sporazum nema propisanu sadržinu, da okrivljeni nije potpuno svestan svih posledica zaključenog sporazuma, da su sporazumom o priznanju povređena prava oštećenog. Ali ovde je reč o diskrecionoj, slobodnoj oceni suda, ne postoje precizno utvrđena merila za ovu ocenu.

Da je u pitanju diskreciona ocena suda, pre izmena bilo je savršeno jasno, jer je u stavu 4. člana 236. stajalo da će sud odbiti sporazum o priznanju kada nije ispunjen jedan ili više uslova, ili kada kazna, odnosno druga prekršajna sankcija utvrđena u sporazumu o priznanju očigledno ne odgovara težini prekršaja koji je okrivljeni priznao. Takođe, kao uslov postojalo je i da sporazum nije protivan razlozima pravičnosti.

Ovde se zato opet moramo podsetiti na neka pravila, ono što se pri tumačenju normi stalno zaboravlja (ili se ne zna, svejedno). Pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šta pravna nauka (i struka) kaže o tumačenju napisanih odredbi (inače materija koja se nekada izučavala na prvoj godini Pravnog fakulteta, predmet Uvod u pravo). A ta pravila kažu, da se prvo se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Kažu i da je zabranjeno tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe. A pre svega kod tumačenja se mora veoma voditi računa, o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova.

Dakle, nikakve garancije okrivljenom nema, ne postoji uopšte. A već smo rekli, za sud su i okrivljeni i ovlašćeni podnosilac zahteva ravnopravne stranke, sud nije servis podnosioca zahteva, ne postupa po njegovim nalozima i predlozima.

4.Značaj datog priznanja

Dakle, u slučaju da sud odbaci ili odbije sporazum o priznanju dalje se nastavlja redovan prekršajni postupak. I tu dolazimo do glavnog problema.

Ovde imamo okrivljenog koji se već izjasnio da je kriv. Obavezna sadržina sporazuma je priznanje okrivljenog da je učinio prekršaj za koji se tereti. A jedan od uslova za prihvatanje sporazuma je da je okrivljeni svesno i dobrovoljno priznao prekršaj, odnosno prekršaje koji su predmet zahteva i da je isključena mogućnost priznanja okrivljenog u zabludi. Znači, reč je o okrivljenom koji nije u zabludi i koji je svesno i dobrovoljno, priznao krivicu za prekršaj.

Već smo naveli da prema st. 2. članu 236. ZoP, priznanje okrivljenog dato u sporazumu koji od suda nije prihvaćen, ne može biti dokaz u prekršajnom postupku, te da prema stavu 3. istog člana, kada rešenje o odbijanju sporazumu postane pravnosnažno, sporazum i svi spisi koji su sa njim povezani izdvajaju se u posebne spise i uništavaju se pred sudom, o čemu se sastavlja službena beleška u tom posebnom predmetu.

Ali, priznanje je dato i postoji kao činjenica, za priznanje se zna, sadržina sporazuma je poznata. To je glavni problem u vezi svega ovoga. Ovde nedostaje odredba koja bi isključila lica koja su do tada odlučivala u postupku iz daljeg toka postupka.

Osnovi za izuzeće propisani su član 112. ZoP, koji kaže da će biti izuzet sudija koji učestvuje u prekršajnom postupku:

1) ako je oštećen prekršajem;

2) ako mu je okrivljeni, branilac okrivljenog, predstavnik okrivljenog pravnog lica, podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, oštećeni ili njegov zakonski zastupnik odnosno punomoćnik, bračni drug ili srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena srodstva, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, a po tazbinskom srodstvu do drugog stepena;

3) ako je sa okrivljenim, predstavnikom okrivljenog pravnog lica, braniocem okrivljenog, službenim licem koje je u ime ovlašćenog organa podnelo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka ili oštećenim u odnosu staratelja, staranika, usvojitelja, usvojenika, hranitelja ili hranjenika;

4) ako je u istom predmetu kao službeno lice u ime ovlašćenog organa podneo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka ili je učestvovao kao predstavnik okrivljenog pravnog lica, branilac okrivljenog, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, ili je saslušan kao svedok ili kao veštak;

5) ako je u istom predmetu učestvovao u donošenju prvostepene presude;

6) ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost.

Ovde nije reč o tome da je taj sudija u istom predmetu učestvovao u donošenju prvostepene presude, jer presude nije bilo do tada, samo rešenja o odbacivanju ili odbijanju sporazuma, znači, u suštini, samo preduzimanja radnji upravljanja postupkom a ne odlučivanja o krivici.

Da je reč o loše napisanim odredbama dokazaćemo praveći analogiju sa ZKP. Već smo pomenuli da je čl. 313-319. ZKP, predviđena mogućnost sporazuma o priznanju krivičnog dela, koji javni tužilac i okrivljeni mogu zaključiti od donošenja naredbe o sprovođenju istrage pa do završetka glavnog pretresa. Odrebe ZKP o sporazumu o priznanju, manje više su slične odrebama ZoP, s tim što su razlike uslovljene oblikom kaznenog dela (u pitanju su krivična dela, teži oblik odgovornosti) i specifičnostima krivčnog postupka te učesnicima u njemu. Ali i o sporazumu o priznanju krivičnog dela odlučuje sud, odnosno sudija za prethodni postupak, odnosno predsednik veća ako je sporazum podnet sudu nakon potvrđivanja optužnice.

Za našu temu najznačajnije su odredbe člana 318. ZKP. koje govore o odbijanju sporazuma o priznanju krivičnog dela, prvenstvreno stav 2. navedenog člana koji predviđa da kada rešenje o odbijanju sporazuma postane pravnosnažno, sporazum o priznanju krivičnog dela i svi spisi u vezi sa njim uništavaju se u prisustvu sudije koji je doneo rešenje i o tome se sastavlja zapisnik, a postupak se vraća u fazu koja je prethodila zaključenju sporazuma. Još bitnija je odredba stava 3. istog člana koja kaže da sudija koji je doneo rešenje o odbijanju sporazuma o priznanju krivičnog dela ne može učestvovati u daljem toku postupka.

E to je ono što nedostaje odredbama ZoP, da bude izričito predviđeno da sudija koji je doneo rešenje o odbijanju sporazuma o priznanju prekršaja ne može učestvovati u daljem toku postupka. Ovako, besmisleno je. Taj sudija zna da je okrivljeni priznao izvršenje prekršaja, znači presuda je svakako prejudicirana. O kakvim on dokazima krivice da sudi kada se okrivljeni već izjasnio da je kriv? Čime okrivljeni da se brani ako je već priznao da jeste učinio prekršaj? Čak i da izjavi da je kalkulisao, da je prihvatio krivicu da bi dobio manju kaznu, on time zapravo potvrđuje da je kriv. Ovaj okrivljeni nije dao priznanje pod prisilom. Dalji postupak je obesmišljen. Šta dalje dokazivati ako je okrivljeni već svesno i dobrovoljno, bez prisile, u odsustvu zablude priznao da je kriv a sudija je s tim upoznat?

5.Umesto zaključka

Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne biti grub ili pogrešno protumačen? Šta uopšte zaključiti nakon ovakve analize? Osim onog toliko puta rečenog: „da se izraz „zakon“ ne odnosi na puko postojanje zakona, već i na kvalitet zakona“, moramo ukazati na nešto zabrinjavjuće. Kod nas se nekako uspostavila praksa da mediji i udruženja građana (nevladine organizacije) iniciraju promene propisa, što i nije toliko sporno, ali i da daju tumačenja i predlažu zakonska rešenja, što jeste veoma problematično. Odredbe kojima smo se bavili u više navrata su tumačene u jednoj popularnoj TV emisiji i časopisu povezanom sa emisijom, i zahtevana je njihova izmena. Nažalost, pričano je o nečemu i davano tumačenje bez adekvatnog znanja i evo rezultata.

Čak i kada je zakon loše napisan, kada zaista postoje nepreciznosti i nejasnoće, to je jedno, njegova interpretacija i tumačenje je nešto drugo. A to drugo je mnogo široko polje i ako se radi bez dovoljno znanja, rezultati mogu biti katastrofalni. Kod davanja tumačenja propisa ne raspravljamo o teorijskim i načelnim pitanjima (da li nešto treba da postoji i kako nešto rešiti). Razmatramo samo ono što je napisano i što se jedino može tumačiti. Nikad ne možemo znamo šta je neko mislio, šta je bila ideja, vidimo samo šta je napisao. Opet ponavljam, nije reč o filozofskim gledanjima, već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke).

Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje teksta propisa i onoga što su neka lica sama iznela, te postavljanje uopštenih (načelnih) pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri i u cilju unapređenja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.

Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 37, septembar 2017. god.

DETALJNIJE

 

Shares

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Upišite broj * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

ZOUP

Profi Sistem baner