Sporna pitanja kod postupka lišenja poslovne sposobnosti

– Pravo na pravnu ličnost –

Poslovna sposobnost označava sposobnost samostalnog odlučivanja o pravima i obavezama, odnosno, sposobnost da sopstvenim izjavama volje preuzimamo određena prava, prihvatamo određene obaveze, ulazimo u različite pravne odnose. Ukratko poslovna sposobnost je mogućnost da se izjavom volje stiču prava i obaveze. Ova sposobnost se, po pravilu, stiče punoletstvom.

Pitanje poslovne sposobnosti se mora posmatrati u svojoj celovitosti, dakle, nikako mimo pravne sposobnosti koja predstavlja pretpostavku, ali ne i uslov  za postojanje poslovne sposobnosti. Jasno je međutim da pravna bez poslovne sposobnosti ne znači mnogo. Pa tako iako svaki pravni sistem priznaje pravo čoveku da poseduje imovinu, bez mogućnosti da njom i raspolaže, jednako je kao i da je i ne poseduje.

Pravna sposobnost je sposobnost da se bude nosilac prava i obaveza. Ona je zajemčena međunarodnim konvencijama koje je ratifikovala naša zemlja i predstavlja apsolutno pravo, koje nije moguće ograničiti.

Svi imaju opštu i potpunu pravnu sposobnost, bez obzira na pol, uzrast, nacionalnu, rasnu ili versku pripadnost, duševno stanje ili invaliditet. Navedeno predstavlja samo rezultat stepena razvoja društva, jer u ranijim periodima razvoja društva pravna sposobnost je bila privilegija određenih grupa ljudi.

Garantovane kao Ustavom zajemčena prava, pravna sposobnost se stiče rođenjem (u nekim slučajevima se ličnošću smatra i fetus-nerođeno dete) i prestaje smrću, dok se poslovna sposobnost stiče punoletstvom i prestaje smrću ili sudskom odlukom.

Naime, čl. 37. u stavu 1 i 2 Ustava Republike Srbije (“Službeni glasnik RS”, broj 98/2006 od 10. novembra 2006. godine ) pitanje prava na pravnu ličnost raščlanjava na pravnu i poslovnu sposobnost:

„Svako lice ima pravnu sposobnost.

Lice punoletstvom stiče sposobnost da samostalno odlučuje o svojim pravima i obavezama. Punoletstvo nastupa sa navršenih 18 godina.“

Pravo na poslovnu sposobnost je jedno od osnovnih ljudskih prava, a u postupku lišenja poslovne sposobnosti se vrši ograničenje tog ustavnog prava, tako što se izriče mera za potpuno ili delimično lišenje poslovne sposobnosti.

S obzirom da Ustavom nije predviđeno odn. dopušteno bilo kakvo ograničenje poslovne sposobnosti, odnosno, sposobnosti samostalnog odlučivanja o pravima i obavezama, sledi logično pitanje – koji je osnov lišavanja poslovne sposobnosti punoletnih osoba u Srbiji?

Navedeno ukazuje na to da se ova sudska mera mora izricati samo kao krajnja, restriktivna mera.

Lišenje poslovne sposobnosti povlači za sobom ozbiljne posledice. Lice potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti ne može preduzimati pravne radnje, takva osoba je lišena samostalnosti u svim pravnim područjima. Npr. U određenim situacijama takva osoba ne može ni da volontira (čl. 12. stav 2 tač. 3 Zakona o volontiranju (“Sl. glasnik RS”, broj 36/2010 od 28.05.2010. godine))

Osoba lišena poslovne sposobnosti je stavljena u situaciju da zavisi o drugih lica, da druga lica u njeno ime donose odluke koje se tiču različitih vidova privatnog života.

Pitanje lišenja poslovne sposobnosti otvara mnoge probleme po pitanju starateljstva, institucionalizacije, resocijalizacije i sl. Ali na ovom mestu nećemo se dalje baviti teorijskim razmatranjem i svrsishodnošću lišavanja poslovne sposobnosti već praktičnim problemima u smislu procedure lišavanja poslovne sposobnosti.

Ako ostavimo po strani, gore pomenuto pitanje osnova lišavanja poslovne sposobnosti u situaciji kad Ustav isto ne predviđa, pitanja koja se nameću a koja su sporna u praksi su: pitanje ovlašćenog predlagača predmetnog postupka, pitanje obaveze prisustva lica protiv koga se postupak vodi, da li lice koje se lišava poslovne sposobnosti ima pravo podnošenja ustavne žalbe i na kraju, ali ne manje važno, pitanje specijalnosti veštaka koje se nekritički posmatra kao neoboriva istina.

Porodični zakon (“Sl. glasnik RS”, broj 18/2005, 72/2011-dr. zakon i 6/2015) u čl. 146. i 147. propisuje potpuno i delimično lišenje poslovne sposobnosti, pa tako:

„Potpuno lišenje poslovne sposobnosti 

Član 146.

(1) Punoletno lice koje zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju nije sposobno za normalno rasuđivanje te zbog toga nije u stanju da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava i interesa može biti potpuno lišeno poslovne sposobnosti.

(2) Poslovna sposobnost lica iz stava 1. ovog člana jednaka je poslovnoj sposobnosti mlađeg maloletnika.

Delimično lišenje poslovne sposobnosti

Član 147.

(1) Punoletno lice koje zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih lica može biti delimično lišeno poslovne sposobnosti.

(2) Poslovna sposobnost lica iz stava 1. ovog člana jednaka je poslovnoj sposobnosti starijeg maloletnika.

(3) Sudskom odlukom o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti odrediće se pravni poslovi koje lice delimično lišeno poslovne sposobnosti može odnosno ne može samostalno preduzimati.“ 

Zakono o vanparničnom postupku (“Sl. glasnik SRS”, br. 25/82, 48/88 i “Sl. glasnik RS”, br. 46/95-dr.zakon, 18/2005-dr.zakon, 85/2012, 45/2013-dr.zakon, 55/2014 i 6/2015) (U daljem tekstu: ZVP) u delu Posebni postupci u okviru Uređivanja ličnih stanja čl. 31.- 44. propisuje postupak lišavanja i vraćanja poslovne sposobnosti.

-Ovlašćeni predlagač-

 

Na prvom mestu postavlja se pitanje ovlašćenog predlagača navedenog postupka. Član 32. ZVP propisuje da postupak za lišenje poslovne sposobnosti sud pokreće po službenoj dužnosti, kao i na predlog organa starateljstva, supružnika, vanbračnog partnera, deteta ili roditelja lica koje treba lišiti poslovne sposobnosti.

Takođe, predlog mogu podneti i deda, baba, brat, sestra, kao i unuci, pod uslovom da sa licem, koje je predmet razmatranja u postupku, žive u porodičnoj zajednici. Ukoliko nije ispunjen taj dodatni uslov sud će predlog odbaciti kao nedozvoljen, o čemu je stav zauzeo Okružni sud u Valjevu u rešenju br Gž 739/2004.

Navedeno je i dodatno potvrđeno čl. 33. ZVP koji propisuje obaveznu sadržinu predloga, gde u stavu 2 navodi, da ukoliko postupak nije pokrenuo organ starateljstva, predlog, pored činjenica na kojima se zasniva, kao i dokaza kojima se te činjenice utvrđuju ili čine verovatnim predviđenih kao obavezan sadržaj predloga u situaciji pokretanja postupka po službenoj dužnosti (stav 1), mora da sadrži i podatke iz kojih proizlazi ovlašćenje za pokretanje postupka.

Viši sud u Užicu je u rešenju Gž 1549/2011 zauzeo stav da se pod porodičnom zajednicom ne smatra samo ekonomska zajednica, već i zajednica stanovanja.

Postupak može pokrenuti i samo lice koje treba lišiti poslovne sposobnosti, ukoliko može da shvati značaj i pravne posledice svog predloga. Što je inače pitanje za teorijsko razmatranje, s obzirom da je nelogično da neko ko je sposoban da shvati značaj i pravne posledice svog predloga treba biti lišen poslovne sposobnosti i to ni manje ni više nego na sopstvenu inicijativu.

Dodatno pitanje koje se postavlja je pitanje sudbine postupka u slučaju gubitka aktivne legitimacije podnosioca predloga.

Viši sud u Novom Sadu je u rešenju broj GŽ-3168/2013. od 05.09.2013. god. ukinuo rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu broj R2-174/2012 od 23.05.2013. god. kojim je obustavljen vanparnični postupak usled gubitka aktivne legitimacije podnosioca predloga.

Viši sud je zauzeo stav da činjenica da je u toku trajanja vanparničnog postupka, predlagač izgubio aktivnu legitimaciju u vanparničnom postupku, ne predstavlja osnov za obustavu postupka. Naime, u slučaju nedostatka aktivne ili pasivne legitimacije, sud o zahtevu meritorno odlučuje, tako što zahtev odbija. Te je sud dužan da u slučaju gubitka aktivne legitimacije na strani predlagača, za vreme trajanja postupka, donese meritornu odluku o predlogu za lišenje poslovne sposobnosti, a ne da isti odbaci.

– Prisustvo lica koje je predmet razmatranja u postupku –

 

U skladu sa čl. 35. stav 1 ZVP sud o lišavanju poslovne sposobnosti odlučuje na osnovu rasprave na ročištu.

Primarno pitanje koje se postavlja i koje je čest problem u praksi je pitanje obaveze prisustva lica prema kome se postupak vodi.

Član 35. ZVP propisuje da se na ročište pozivaju  pored organa starateljstva, lice prema kome se postupak vodi, njegov staralac, odnosno privremeni zastupnik i predlagač.

Član 36. ZVP razrađuje pitanje saslušanja lica protiv koga se postupak vodi u situaciji kada je navedeno lice hospitalizovano, uzimajući u obzir prilikom saslušanja i uvažavanja mišljenja tog lica njegovo stanje mentalnog zdravlja kao i fizičko stanje tog lica.

„Član 36.

(1) Sud će lično saslušati lice prema kome se postupak vodi, a ako se isto nalazi u zdravstvenoj ustanovi, saslušaće se obavezno u toj ustanovi, gde će se održati i ročište.

(2) Sud uvažava mišljenje i stavove lica prema kome se postupak vodi, u meri u kojoj je to moguće s obzirom na stanje njegovog mentalnog zdravlja.

(3) Sud može odustati od saslušanja lica prema kome se postupak vodi, samo ako bi to moglo da bude štetno po njegovo zdravlje ili ako saslušanje uopšte nije moguće s obzirom na duševno ili fizičko stanje tog lica.“

Okružni sud u Čačku u rešenju broj Gž 1108/06 od 27. septembra 2006. je zauzeo stav da postoji bitna povreda postupka ukoliko licu protiv koga se postupak vodi nije data mogućnost da raspravlja pred sudom a sud pri tom nije vodio računa da li postoje okolnosti za primenu čl. 36. stav 2. U kom slučaju bi njegove interese morao zastupati ili staralac ili privremeni zastupnik što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Ustavni sud u Odluci broj Už 5793/2011 (“Sl. glasnik RS”, broj 15/2015 od 6. februara 2015. god.) odlučivajući o ustavnoj žalbi protivnika predlagača zauzeo stav da je prisustvo i aktivno učešće lica koje se lišava poslovne sposobnosti nužno, ne samo kako bi se odbranila od predloga predlagača već i kako bi postupajući sudija mogao da stvori lično mišljenje o mentalnom zdravlju lica o čijem se lišenju poslovne sposobnosti radi, pozivajući se pri tom na presudu Evropskog suda za ljudska prava, Kovalev protiv Rusije, broj 78145/01, od 10. maja 2007. godine, st. 35–37. Polazeći od pravičnosti postupka, Ustavni sud smatra da je postupajući sudija trebalo da ima vizuelni i lični kontakt sa licem o čijem se lišenju poslovne sposobnosti radi, bar jedanput.

Bez obzira što osnov za odluku suda o nepozivanju na ročište i nesaslušanju protivnika predlagača predstavlja čl. 36. stav 3 ZVP, te se takva odluka smatra zakonitom, Ustavni sud napominje da kada je u pitanju postupak lišenja poslovne sposobnosti, on „predstavlja najznačajniji postupak za određeno lice, jer se u tom postupku odlučuje da li će to lice i dalje vršiti svoja lična prava ili će biti ograničeno u njihovom vršenju, tako da u ovom postupku akcenat nije samo na zakonitom sprovođenju postupka, već i na suštinskoj pravičnosti sa aspekta člana 32. stav 1. Ustava (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Shtukaturov protiv Rusije, broj 44009/05, 27. mart 2008. godine, stav 70. i X i Y protiv Republike Hrvatske, broj 5193/09, od 3. novembra 2011. godine, stav 82.).“

Iz sadržine odredaba člana 36. stav 1. ZVP proizlazi da lično saslušanje predmetnog lica od strane suda predstavlja opšte pravilo, a razlozi izuzetnog odstupanja od ovog opšteg principa propisani članom 36. stav 3. istog zakona predstavljaju predmet restriktivnog tumačenja i u svakom konkretnom slučaju moraju biti konkretizovani, jasni i detaljni.

Kada je u pitanju prisustvo lica protiv koga se vodi postupak za lišenje poslovne sposobnosti, Ustavni sud posebno ističe važnost prisustva takvog lica na poslednjom ročištu na kome se donosi odluka o lišavanju poslovne sposobnosti pozivajući se pri tom na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Salontaji – Drobnjak protiv Republike Srbije, u kome je Evropski sud za ljudska prava konstatovao da je aplikant prisustvovao na nekoliko ročišta u postupku lišenja poslovne sposobnosti, ali da nije pozvan na poslednje ročište na kome je doneta odluka o lišenju poslovne sposobnosti i ovakvo postupanje redovnih sudova tretirano je kao najbitniji razlog za povredu prava aplikanta na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (stav 127.).

Suština je da se licu prema kome se vodi postupak omogući da izrazi svoj stav, mišljenje i interese u meri u kojoj to stanje zdravlja dopušta. To ne znači da će odluka o lišenju poslovne sposobnosti neminovno i uvek biti u skladu s mišljenjem osobe o kojoj je reč, ali je od ključne važnosti da ta osoba bude uključena u postupak donošenja odluke, te da dobije objašnjenje zbog čega je morala biti doneta drugačija odluka od one koju je ona želela. Ovakav opšti princip dobio je svoj zakonski okvir donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik RS”, broj 55, od 23. maja 2014. godine) tako što je izmenjen i dopunjen član 36. osnovnog zakonskog teksta, time što je dodat novi stav navedenog člana koji glasi: „Sud uvažava mišljenje i stavove lica prema kome se postupak vodi, u meri u kojoj je to moguće s obzirom na stanje njegovog mentalnog zdravlja”.

Inače, izjašnjenje lica prema kome se postupak vodi istovremeno predstavlja jedini put da sud lično utvrdi da zaključci sudskih veštaka nisu proizvoljni i da faktičko stanje stvari odgovara onome što je konstatovano u medicinskoj dokumentaciji o čemu će nešto kasnije biti reči.

– Pravo podnošenja Ustavne žalbe –

 

Postavlja se pitanje da li je licu protiv koga se vodi postupak za lišenje poslovne sposobnosti dozvoljeno podnošenje ustavne žalbe, pogotovu kada se ima u vidu da je izostala saglasnost Centra za socijalni rad kao nadležnog organa starateljstva kao i da nije izjavljena revizija protiv rešenja o lišavanju poslovne sposobnosti.

Dakle postavlja se pitanje podnošenja ustavne žalbe kod uskraćivanja saglasnosti nadležnog organa za njeno podnošenje.

O navedenom, Ustavni sud u odluci broj Už 5793/2011 navodi sledeće:

„U predmetima Evropskog suda za ljudska prava Salontaji – Drobnjak protiv Republike Srbije, broj 36500/05 i X i Y protiv Hrvatske, broj 5193/09, aplikanti koji su delimično odnosno potpuno lišeni poslovne sposobnosti su se neposredno obratili tome sudu radi utvrđivanja povrede konvencijskih prava aktima kojima su delimično, odnosno potpuno lišeni poslovne sposobnosti i u kojima nije tražena saglasnost nadležnog organa starateljstva za odlučivanje Evropskog suda po takvim aplikacijama. Štaviše, u predmetu X i Y protiv Republike Hrvatske, broj 5193/09, prva po redu aplikantkinja pre obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava nije podnela ni ustavnu tužbu Ustavnom sudu Republike Hrvatske, koja je inače delotvorno pravno sredstvo koje se mora podneti u smislu člana 35. stav 1. Evropske konvencije za ljudska prava. Evropski sud je u tom predmetu ukazao da Ustavni sud Republike Hrvatske ne bi ni odlučio o ustavnoj tužbi te aplikantkinje pre nego što dobije pristanak staratelja, te da je ustavna tužba za prvoaplikantkinju bila nedostupno, odnosno nedelotvorno pravno sredstvo (stav 67.). Imajući u vidu navedeno, kao i to da Ustavni sud poštuje praksu i pravna shvatanja Evropskog suda za ljudska prava i drugih relevantnih međunarodnih organizacija, Ustavni sud je ocenio da uskraćivanje saglasnosti nadležnog organa starateljstva podnositeljki za podnošenje ustavne žalbe ne predstavlja neotklonjivu procesnu smetnju za izjavljivanje ustavne žalbe.“

Da bi jedna ustavna žalba bila dopuštena, tj. da bi se Ustavni sud mogao upustiti u raspravljanje i odlučivanje o predmetu spora, potrebno je da se ispune određeni uslovi (procesne pretpostavke). Uslove (pretpostavke) dopuštenosti ustavne žalbe utvrđuje jednim delom Ustav Republike Srbije, a drugim delom Zakon o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS“, broj 109/2007, 99/2011 i 18/2013-OUS).

Ustav Republike Srbije u čl. 170. navodi sledeće:

„Ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.“

Dakle, prema Ustavu  neki od  uslova za dopuštenost ustavne žalbe su:

1. predmet ustavne žalbe (može biti samo pojedinačni akt ili radnja državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje);
2. predmet spora (predmet spora povodom ustavne žalbe može biti samo povreda ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom);
3. neophodno je da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava i sloboda.

Zakon o Ustavnom sudu utvrđuje pored navedenih Ustavom i druge uslove za dopuštenost ustavne žalbe:

1. da se ustavna žalba može izjaviti iako je zakonom isključeno pravo na zaštitu povređenih ili uskraćenih prava i sloboda; (čl. 82. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu)
2. da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kad je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; (čl. 82. stav 2 Zakona o Ustavnom sudu)
3. da ustavnu žalbu može izjaviti svako lice (pravno ili fizičko) koje smatra da mu je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom; (čl. 83. stav 1 Zakona o ustavnom sudu)
4. rok u kome se može izjaviti ustavna žalba; (čl. 84. Zakona o Ustavnom sudu)
5. sadržina ustavne žalbe; (čl. 85. Zakona o Ustavnom sudu)
6. formalna urednost ustavne žalbe (razumljivost, potpunost i sl.).

Postoje i drugi uslovi dopuštenosti ustavne žalbe koji nisu izričito propisani, već se mogu podvesti pod “druge procesne pretpostavke”:

1. a) da o istoj pravnoj stvari između istih strana u sporu ne teče ustavnosudski postupak i
2. b) ustavnosudska stvar ne sme biti presuđena stvar.

Članom 27. stav 1. ZVP je propisano da u postupku u kome se odlučuje o statusnim stvarima i o vanparničnim stvarima koje se odnose na stanarsko pravo protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda revizija je dozvoljena ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno. Odredbama navedenog zakona kojima je regulisan postupak lišenja poslovne sposobnosti nije isključeno izjavljivanje revizije u ovoj vrsti statusne stvari.

Iz odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Kada je u pitanju izjavljivanje revizije kao procesne pretpostavke za izjavljivanje ustavne žalbe lica koje je lišeno poslovne sposobnosti, Ustavni sud u navedenoj odluci navodi sledeće:

„Dakle, nekorišćenje pravnih sredstava pre podnošenja ustavne žalbe predstavlja načelno neotklonjivu procesnu smetnju za podnošenje ustavne žalbe. Naravno, navedeno pravilo se ne odnosi na iscrpljivanje pravnih sredstava koja su nedolotvorna ili neodgovarajuća (videti, između ostalog, odluku Akdivari i ostali protiv Turske, od 16. septembra 1996. godine, stav 65–67, Reports of Judgments and Decisions, 1996-IV i presudu Evropskog suda za ljudska prava Demopoulos i ostali protiv Turske, br. 46113/99, 3843/02, 13751/02, 13466/03, 10200/04, 14163/04, 19993/04 i 21819/04, od 1. marta 2010. godine, stav 70.). Prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, revizija predstavlja delotvorno pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, kako u parničnom tako i u vanparničnom postupku, kada je to vanredno pravno sredstvo zakonom dozvoljeno. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe potpuno lišena poslovne sposobnosti, tako da ona ne može više da preduzima bilo koju pravnu radnju, uključujući i to da neposredno izjavi reviziju protiv pravnosnažnog rešenja o potpunom lišenju poslovne sposobnosti. Pravo na izjavljivanje revizije protiv navedenog akta pripada samo njenom privremenom staratelju. U navedenom dopisu Centra za socijalni rad P. je navedeno da privremeni staratelj nije izjavio reviziju protiv pravnosnažnog rešenja o lišenju poslovne sposobnosti. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje na pravno shvatanje Evropskog suda za ljudska prava prema kome se pravna sredstva čije izjavljivanje zavisi od diskrecionih ovlašćenja državnih službenika i koja zbog toga nisu direktno dostupna aplikantu, ne mogu smatrati delotvornim pravnim sredstvima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Gurepka protiv Ukrajine, broj 61406/00, od 6. septembra 2005. godine, stav 60 i Tănase protiv Moldavije, broj 7/08, od 27. aprila 2010. godine, stav 122.). Ovakvo pravno shvatanje prihvata i Ustavni sud. S obzirom na to da revizija nije direktno dostupna podnositeljki ustavne žalbe i da njeno izjavljivanje zavisi isključivo od nahođenja privremenog staratelja, to činjenica da nije izjavljeno ovo vanredno pravno sredstvo pre podnošenja ustavne žalbe ne predstavlja neotklonjivu procesnu smetnju za izjavljivanje ovog pravnog sredstva. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da privremeni staratelj nije izjavio ni žalbu protiv nepravnosnažnog rešenja o potpunom lišenju poslovne sposobnosti, odnosno on je bio potpuno pasivan u toku celog postupka, tako da se na osnovu takvog (ne)postupanja privremenog staratelja može zaključiti da on ne bi ni izjavio reviziju u slučaju odbacivanja ove ustavne žalbe zbog neizjavljivanja ovog vanrednog pravnog leka.“

– Nalaz i mišljenje veštaka o stanju mentalnog zdravlja lica koje se lišava poslovne sposobnosti –

 

U skladu sa čl. 38. stav 1 ZVP lice prema kome se vodi postupak za lišenje poslovne sposobnosti mora biti pregledano od najmanje dva lekara odgovarajuće specijalnosti, koji će dati nalaz i mišljenje o stanju mentalnog zdravlja i sposobnosti tog lica za rasuđivanje.

Dakle cilj zakonodavca je bio da se stanje zdravlja protivpredlagača utvrdi pregledom i da se o tome sačini medicinska ekspertiza a ne da se vrlo olako o tome odluči na osnovu medicinske dokumentacije (Iz rešenja Višeg suda u Pančevu, 2 Gž. 312/2012 od 24. aprila 2012. god.)

Ovom procesnom zakonskom odredbom se obezbeđuje učešće usko stručnih i profesionalnih lica u ovoj vrsti vanparničnog postupka te ona predstavlja garant zaštite najboljeg interesa lica koje je predmet razmatranja u postupku.

Ustavni sud je u već pomenutoj odluci Už 5793/2011 zauzeo stav da „diplomirani psiholog nije lekar, jer je opštepoznata stvar da su lekari diplomirani studenti Medicinskog fakulteta koji dobijaju akademski naziv doktor medicine, dok je psiholog diplomirani student Filozofskog fakulteta. Kako je u konkretnom slučaju propušteno da se ispuni procesni uslov iz člana 38. stav 1. ZVP (pregled od strane dva lekara određene specijalnosti), to je, po oceni Ustavnog suda, dovedena u sumnju pravičnost predmetnog vanparničnog postupka u celini.“

Bez obzira na ovakve propuste oko određivanja lekara odgovarajuće specijalnosti te njihovog nalaza i mišljenja, poslednju reč i svoj sud u postupku daje sudija o čemu je i Ustavni sud zauzeo stav u pomenutoj odluci:

„Ustavni sud zatim ukazuje da je svestan važnosti medicinske dokumentacije i nalaza i mišljenja sudskih veštaka i saglasan je sa tim da procena o mentalnom zdravlju lica prema kome se postupak vodi mora biti potkrepljena relevantnom medicinskom dokumentacijom i nalazom i mišljenjem sudskih veštaka. Međutim, postupajući sud je taj koji je jedini vlastan i dužan, a ne lekar specijalista, da oceni sve relevantne okolnosti koje se odnose na lice koje se lišava poslovne sposobnosti, da oceni da li je takva krajnja mera zaista potrebna ili bi blaža mera bila dovoljna, da pažljivo razmotriti sve relevantne okolnosti kako bi odlučio o razmernosti mere kojom se određuje lišenje poslovne sposobnosti i da na osnovu svega donese odluku o lišenju poslovne sposobnosti ili da odbije predlog za lišenje poslovne sposobnosti (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava X i Y protiv Republike Hrvatske, broj 5193/09, od 3. novembra 2011. godine, stav 85.).“

 

– Umesto zaključka –

 

U postupku u kome se odlučuje o lišenju poslovne sposobnosti nekog lica, s obzirom na važnost onoga o čemu odlučuje i domašaj svoje odluke, sud treba da nastoji da se izoluje od predrasuda o licima koja su predmet razmatranja u postupku, i da strogo procenjuje činjenice i relevantne okolnosti pre donošenja svoje odluke a ne da je zasniva na mišljenju tj. stručnom nalazu veštaka, gde se pri tom ne smeju zanemariti osnovne procesne pretpostavke pravičnog suđenja među kojima je na prvom mestu omogućavanje prisustva licima o čijim se pravima odlučuje.