Tok vremena potrebnog za nastupanje zastarelosti potraživanja

U prethodnom tekstu objavljenom u časopisu Advokatska kancelarija, bavili smo se opštim pitanjima koja su od značaja za materiju zastarelosti potraživanja.

Tada smo istakli da, kako se zastarelost vezuje za protek vremena, od presudnog značaja za tok i nastupanje zastarelosti su:

– Početak toka zastareolsti – trenutak u vremenu od koga rokovi potrebni za zastarelost počinju teći. Obično se vezuju za neki događaj (dan dospelosti obaveze, dan nastanka štete, itd.) ili za određeni datum ukoliko su određeni propisom;

– Nastupanje  zastarelosti – zastarelost nastupa kad protekne poslednji dan zakonom određenog vremena;

– Uračunavanje vremena prethodnika – kod zastarelosti potraživanja u vreme koje je zakonom određeno za zastarelost računa se i vreme koje je proteklo u korist dužnikovih prethodnika (i kod univerzalne i kod singularne sukcesije);

– Zastoj zastarelosti – vreme kada zastarelost ne teče iz određenih razloga predviđenih propisima (potraživanja prema i između određenih lica, postojanje nesavladivih prepreka itd). Nakon otklanjanja uzroka zastoja vreme počinje teći ponovo, s tim što se do tada proteklo vreme računa u rok. Pravnim poslom se ne može odrediti da zastarelost neće teći neko vreme;

– Prekid zastarelosti – situacija kada se tok zastarelosti prekida iz određenih razloga (recimo u slučaju priznanja duga, podizanja tužbe, prenova i sl.). Nakon prekida rok zastarelosti počinje teći iznova a vreme do tada proteklo se ne računa u zakonom određeni rok za zastarelost. Samo pozivanje dužnika, pismeno ili usmeno, da obavezu ispuni, nije dovoljno  za prekid zastarevanja (član 391. ZOO);

– Rok zastarelosti – vremenski period potreban za nastupanje zastarelosti, koji je određen zakonom. Pravnim poslom ne može se odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od vremena određenog zakonom.

U ovom tekstu, nastavljamo sa analizom samog toka vremena potrebnog za nastupanje zastarelosti potraživanja.

 1. Početak toka zastarelosti

Kad zastarelost počinje da teče?

Zastarelost potraživanja počinje da teče prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije nešto drugo propisano. Ako se obaveza sastoji u nečinjenju (da nešto ne učini, da se nešto propusti ili trpi), zastarelost počinje da teče prvog dana posle dana kada je dužnik postupio protivno obavezi (član 361. ZOO).

Dakle, početak toka zastarelosti (kada se obaveza sastoji u pozitivnoj činidbi) ZOO vezuje za dospelost potraživanja, i to tako što zastarelost počinje da teče narednog dana od dana u kome je potraživanje dospelo.

Dospelost potraživanja određuje se na različite načine, pri čemu ne postoji neko opšte pravilo. Dan u kome je dužnik u obavezi da ispuni svoju obavezu može biti određen pravnim poslom ili propisom, a ako to nije slučaj, dospelost se određuje na sledeći način: kad je dospelost vezana za opomenu ili otkaz, to je dan u kome je opomena, odnosno otkaz, učinjena, odnosno mogla biti učinjena; kad je potraživanje uslovljeno ili oročeno, to je dan u kme je ispunjen uslov, odnosno nastupio rok.

Zastarelost za novčane obaveze u skladu sa članom 361. ZOO počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano.  Znači, zastarelost počinje teći onda kada obaveza dospe za plaćanje, odnosno narednog dana od dana u kome je potraživanje dospelo. U našem pozitivnom zakonodavstvu (poreski i drugi fiskalni propisi, obligacije itd.), nije jasno definisan ovaj pojam, čak možemo reći da je to urađeno na prilično konfuzan način i da se vrši poistovećenje pojma “dospeća” i “roka za plaćanje”. Recimo,  Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji (“Sl. glasnik RS”, br.  80/2002, 84/2002, 23/2003, 70/2003, 55/2004, 61/2005, 61/2007, 20/2009, 53/2010, 101/2011, 2/2012-ispr., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015-aut.tumačenje, 112/2015 i 15/2016), u članu 65. stav 1., definiše dospelost, pa kaže da utvrđeni porez dospeva za plaćanje u roku propisanom zakonom. Prema  izloženom, kako je to malo nespretno formulisno, dospevanje obaveze je “proces” koji traje do isteka roka za plaćanje. Nesporno je jedino da dospelost neke obaveze podrazumeva da se može zahtevati njeno plaćanje, i preduzeti prinudna naplata po proteku roka za izmirenje iste.

Međutim, kada se obaveza sastoji u pozitivnoj činidbi u članu 361. stav 1. ZOO data je mogućnost da se zakonom odrede izuzetni slučajevi u kojima zastarelost ne teče od narednog dana u kome je potraživanje dospelo kao kod obaveze naknade štete, potraživanja pretplate na publikacije, u slučaju novacije i kod potraživanja ugovarača osiguranja, odnosno trećeg lica iz ugovora o osiguranju života i nekih drugih slučajeva u kojima se odstupa od navednog pravila, o čemu će na odgovarajućem mestu biti reči.

2. Nastupanje zastarelosti

Zastarelost nastupa kad protekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362. ZOO). Ovde se misli na vreme (rok) u kome, prema zakonu, zastarevaju određena potraživanja.

Kod nastupanja zasterelosti osnovno pitanje je način računanja rokova. Pravila o računanju rokova (koja se primenjuju i kod određivanja nastupanja zastarelosti) data su u članu 77. ZOO. Tako, prema stavu 1. pomenutog člana, rok određen u danima počinje teći prvog dana posle događaja od koga se rok računa, a završava se istekom poslednjeg dana roka. Rok određen u nedeljama, mesecima ili godinama završava se onog dana koji se po imenu i broju poklapa sa danom nastanka događaja od koga rok počinje da teče, a ako takvog dana nema u poslednjem mesecu, kraj roka pada na poslednji dan meseca (član 77. stav 2.). Ako poslednji dan roka pada u dan kada je zakonom određeno da se ne radi, kao poslednji dan roka računa se sledeći radni dan (član 77. stav 3.). Početak meseca označava prvi dan u mesecu, sredina – petnaesti, a kraj – poslednji dan u mesecu, ako što drugo ne proizilazi iz namere stranaka ili iz prirode odnosa (član 77. stav 4. ZOO).

ZPP u članu 103. i 104. kaže da se pravila o računanju rokova iz tog zakona primenjuju i  na rok zastarelosti potraživanja.

3. Uračunavanje vremena prethodnika

U vreme koje je zakonom određeno za zastarelost računa se i vreme koje je proteklo u korist dužnikovih prethodnika (član 363. stav 1. ZOO).

U slučaju promene dužnika, koja može nastati kako usled univerzalne (npr. nasleđivanje), tako i singularne sukcesije (npr. preuzimanje duga), obaveza ostaje identična, pa pravni sledbenik ranijeg dužnika može istaći poveriocu sve prigovore koje je mogao istaći i njegov prethodnik, uključujući i prigovor zastarelosti.

4. Zastoj zastarevanja

Postoje određene činjenice, odnosno okolnosti čije nastupanje ima za posledicu da zastarelost ne može da počne da teče, tj. koje sprečavaju početak toka zastarelosti ili koje sprečavaju dalji tok, odnosno navršenje roka zastarelosti.

U tom slučaju reč je o pravnom institutu koji se naziva “zastoj zastarevanja”, koji se ogleda u zaustavljanju toka zastarelosti (zastarevanje ne teče), tako što se proteklo vreme ne poništava, već se uračunava u vreme potrebno za zastarelost, a rok zastarelosti nastavlja da teče po prestanku ovih činjenica, odnosno okolnosti.

Zastoj zastarelosti ima dejstvo samo na potraživanja, odnosno obaveze koje nisu zastarele i vezuje se za postojanje, određenih činjenica, odnosno okolnosti. To su: postojanje određenih pravno relevantnih odnosa između poverioca i dužnika; postojanje određenih subjektivnih okolnosti kod dužnika; postojanje određenih objektivnih okolnosti; postojanje određenih subjektivnih okolnosti kod poverioca. Znači sam uzrok je od presudne važnosti odnosno određuje koliko će trajati zastoj zastarelosti.

Praktična suština instituta zastoja zastarelosti opredeljena je u članu 384. ZOO koji kaže da  ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane (stav 1.) i ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (stav 2.). Zastarelost počinje da teče, odnosno nastavlja da teče narednog dana od dana u kome je prestao uzrok zastoja zastarelosti.

U članu 381. ZOO, zastoj zastarevanja se vezuje za postojanje pravno relevantnog odnosa između određenih lica koja su poverilac i dužnik u obligacionom odnosu, pri čemu nije od značaja koje je lice iz tog odnosa dužnik, a koje poverilac, pa prema tome zastarelost ne teče:

1) između bračnih drugova;

2) između roditelja i dece dok traje roditeljsko pravo;

3) između štićenika i njegovog staraoca, kao i organa starateljstva, za vreme trajanja starateljstva i dok ne budu položeni računi;

4) između dva lica koja žive u vanbračnoj zajednici, dok ta zajednica postoji.

Napominjemo da kod bračne zajednice nije neophodno da zajednica i faktički postoji, dok je kod vanbračne zajednice upravo to relevantno. Pri tome, i kod vanbračne zajednice nije neophodno da ona doslovno egzistira. Na primer, ako postoji fizička odvojenost mimo volje, odnosno namere lica koja žive u vanbračnoj zajednici, zastarevanje između tih lica takođe ne teče. Kod postojanja odnosa između roditelja i dece, za primenu instituta zastoja zastarevanja, bitno je da još traje roditeljsko pravo. Sa postojanjem odnosa između roditelja i dece, u pogledu zastoja zastarelosti, izjednačava se i odnos usvojenika i usvojioca.

Prema članu 382. stav 1. ZOO zastarevanje ne teče za vreme mobilizacije, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti. Ovo se odnosi na sva potraživanja poverioca, nezavisno od odnosa iz koga potraživanje proizilazi i od svojstva lica koje duguje namirenje poveriočevog potraživanja.

Može da se dogodi da pravno lice ima samo jednog zakonskog zastupnika, odnosnog lice ovlašćeno za zastupanje, i ukoliko to lice bude mobilisano, onda to ima uticaja i na zastoj zastrevanja potraživanja pravnog lica, jer zastupnik pravnog lica nije u objektivnoj mogućnosti da preduzima radnje za naplatu potraživanja.

Zastarevanje takođe ne teče u pogledu potraživanja koja imaju lica zaposlena u tuđem domaćinstvu prema poslodavcu ili članovima njegove porodice koji zajedno sa njima žive, dok taj radni odnos traje. Imajući u vidu da je ova zakonska odredba koncipirana, odnosno usvojena u vreme kad pojam “zaposleni” nije imao sadašnje značenje (lice u radnom odnosu), ova odredba se odnosi kako na lica koja su u radnom odnosu, tako i na lica koja su na faktičkom radu, i to kod fizičkog lica (“individualnog poslodavca”).

U gore navedenim slučaja, zastoj zastarevanja vezuje se za postojanje određenih objektivnih okolnosti i sa njima povezanih subjektivnih okolnosti na strani poverioca, odnosno za postojanje pravno relevantnih odnosa između poverioca i dužnika, kao i određenih subjektivnih okolnosti na dužničkoj strani (potraživanja prema članovima porodice poslodavca).

Prema članu 383. ZOO, zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze.

U ovoj zakonskoj odredbi zastoj zastarevanja vezuje se za postojanje određenih objektivnih okolnosti koje se javljaju nezavisno od volje ili svojstava poverioca ili dužnika, usled kojih poverilac nije u mogućnosti da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze dužnika, jer zastarelost ne teče protiv lica koje ne može da vodi spor.

To se pre svega, odnosi na prestanak rada stvarno i mesno nadležnog suda, nezavisno od razloga koji su to uslovili, te sve druge objektivne okolnosti koje deluju kao viša sila (elementarne nepogode, rat i sl.) u odnosu na poverioca.

Međutim, sama činjenica da je poverilac, na primer, na izdržavanju kazne ili boravi u inostranstvu nije relevantna u pogledu zastoja zastarelosti. Ali i u ovim slučajevima zastarelost, svakako, ne teče ako postoji neka od gore navedenih okolnosti.

Ova pravila bi trebalo da važe i u slučajevima kad se poverilac radi ostvarivanja svojih potraživanja obraća i drugom nadležnom organu, a ne samo sudu (čl. 379. i 388. ZOO).

Prema članu 385. stav 1. ZOO, zastarevanje teče i prema maloletniku i drugom poslovno nesposobnom licu, bez obzira na to da li imaju zakonskog zastupnika ili ne. Međutim, prema stavu 2. pomenutog člana, zastarelost potraživanja ovih lica koja nemaju zastupnika ne može nastupiti dok ne protekne dve godine od kad su postala potpuno poslovno sposobna, ili od kad su dobila zastupnika. Ako je za zastarelost nekog potraživanja ovih lica (koja nemaju zastupnika) potrebno vreme kraće od dve godine, zastarevanje tog potraživanja počinje da teče od kad je poverilac postao poslovno sposoban, ili od kad je dobio zastupnika (stav 3.).

Ovde je reč o posebnom vidu zaštite poverioca koji je poslovno nesposoban a nema zastupnika. Pri tome se ne opredeljuje da li je reč o potpunoj ili delimičnoj poslovnoj sposobnosti, iz čega bi moglo da proizađe da se ovaj institut ne primenjuje na potraživanja poslovno nesposobnog poverioca koja su u sferi poslova za koje su takva lica inače poslovno sposobna.

Zastarelost prema licu koje se nalazi na odsluženju vojnog roka ili na vojnoj vežbi ne može nastupiti dok ne proteknu tri meseca od odsluženja vojnog roka ili prestanka vojne vežbe (član 386. ZOO).

I u ovom slučaju se radi o posebnom vidu zaštite lica koja su na odsluženju vojne obaveze ili na vojnoj vežbi, u odnosu kako na potraživanja nastala pre nastupanja navedenih okolnosti, tako i za vreme njihovog trajanja.

Prema članu 422. ZOO, ako zastarevanje ne teče ili je prekinuto prema jednom dužniku ono teče za ostale solidarne dužnike i može se navršiti, ali dužnik prema kome obaveza nije zastarela i koji je morao da je ispuni ima pravo zahtevati od ostalih dužnika prema kojima je obaveza zastarela da mu naknade svaki svoj deo obaveze. Odricanje od navršene zastarelosti nema dejstva prema ostalim dužnicima.

Ako jedan poverilac prekine zastarevanje, ili ako prema njemu ne teče zastarevanje, to ne koristi ostalim poveriocima i prema njima zastarevanje teče i dalje. Odricanje od zastarelosti izvršeno prema jednom poveriocu koristi i ostalim poveriocima (član 433. ZOO).

5. Prekid zastarevanja

Za razliku od zastoja zastarelosti, okolnosti koje utiču na pojavu instituta prekida zastarevanja isključivo su pravne prirode i predstavljaju pravno relevantne aktivnosti učesnika obligacionog odnosa.

Prema članu 392. stav 1. ZOO, posle prekida zastarelost počinje da teče iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost. Dakle, kod zastoja se proteklo vreme uračunava, a kod prekida se to vreme poništava i počinje da teče iznova i ma koliko pekida bilo vreme uvek počinje teći iznova.

Zastarelost se prekida kada dužnik prizna dug, odnosno priznanje duga prekida tok zastarelosti,. Ovo priznanje može se učiniti neposredno (izjavom poveriocu) ili na posredan način, kao što je davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja (član 387. ZOO). Ovde su posredni načini priznanja duga dati samo primera radi. Tu bi se mogli navesti još: zahtev dužnika poveriocu da mu odredi novi rok isplate, pregovori dužnika i poverioca o načinu izvršenja obaveze dužnika, preuzimanje duga (član 446. ZOO), preuzimanje ispunjenja (član 453. ZOO) i dr. Priznanje mora biti jasno, određeno i bezuslovno.

Pri tome treba imati u vidu da je ovde reč o priznaju duga dok zastarelost potraživanja još nije nastupila. Ako dužnik prizna zastarelu obavezu, to će se smatrati kao odricanje od zastarelosti (član 366. ZOO).

Prema članu 388. ZOO zastarevanje se prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. U članu 391. ZOO izričito je propisano da za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika (pismeno ili usmeno) da obavezu ispuni, već je neophodno da dođe do strogo formalne procesne radnje poverioca u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja poverioca čijim preduzimanjem nastupa prekid zastarelosti.

Pored podnošenja tužbe, tu se još može navesti: glavno mešanje, isticanje prebijanja u sporu, predlog za obezbeđenje, predlog za izvršenje, predlog oštećenog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku, prijavljivanje potraživanja u stečajnu masu, prijavljivanje potraživanja u postupku prinudnog poravnanja, te slučajevi iz člana 79. Zakona o menici (“Sl. list FNRJ”, br. 104/1946, “Sl. list SFRJ”, 16/1965, 54/1970, 57/89 i “Sl. list SRJ”, br. 46/1996): prijava meničnog potraživanja u stečaju, ostvarivanje meničnopravnih zahteva u toku parnice, pozivanje u zaštitu i izveštaj kojim tuženi obaveštava svog prethodnika da je protiv njega podneta regresna tužba (isto važi i za ček) i dr.

Prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra se da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo. Isto važi i u slučaju kad poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389. ZOO).

Za primenu prekida zastarelosti nije, dakle, dovoljno učiniti neku procesnu radnju već je bitan i ishod. Najava preduzimanja procesne radnje, podizanja tužbe ili ulaganja prigovora zastarelosti takođe nema uticaja.

Kada je reč o vanrednim pravnim lekovima (ponavljanje postupka, zahtev za zaštitu zakonitosti i zahtev za vanredno preispitivanje pravosnažne odluke), u slučaju njihovog usvajanja i vraćanja na ponovno suđenje smatra se da je prekid zastarelosti nastao podizanjem tužbe, a ako se u postupku po vanrednom pravnom sredstvu pobijana odluka preinači i usvoji ranije odbijeni tužbeni zahtev, zastarelost se računa po članu 379. ZOO.

Izuzetak od opšteg pravila predviđen je u članu 390. ZOO, koji predviđa da ako je tužba protiv dužnika odbačena zbog nenadležnosti suda ili kog drugog uzroka koji se ne tiče suštine stvari, pa poverilac podigne novu tužbu u roku od tri meseca od dana pravosnažnosti odluke o odbacivanju tužbe, smatra se da je zastarevanje prekinuto prvom tužbom. Isto važi i za pozivanje u zaštitu, i za isticanje prebijanja potraživanja u sporu, kao i u slučaju kada je sud ili drugi organ uputio dužnika da svoje prijavljeno potraživanje ostvaruje u parničnom postupku. Rok od tri meseca računa se od dana kad je pravosnažna odluka o odbacivanju tužbe uručena poveriocu.

U slučajevima kad je tužba odbačena iz razloga koji se tiču suštine stvari (kad je stvar već presuđena, kad je o stvari zaključeno sudsko poravnanje i kad se tužilac u ranijoj parnici odrekao tužbenog zahteva), dolazi do primene člana 389. ZOO – smatra se da prekid nije nastupio.

Podneta tužba koja se zbog nedolaska stranaka smatra povučenom, ne prekida zastarelost, jer se smatra da nije ni bila podneta.

Član 392. stav 1. ZOO, kaže da posle prekida zastarelost počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost, a u stavu 6. je precizirano, mada je to logično, da zastarevanje koje počinje teći iznova posle prekida, navršava se kad protekne onoliko vremena koliko je zakonom određeno za zastarevanje koje je prekinuto.

U st. 2. do 5. pomenutog člana utvrđeni su momenti od kojih iznova počinje da teče zastarelost posle prekida iz razloga navedenih u čl. 387. i 388. ZOO.

– Zastarevanje prekinuto priznanjem od strane dužnika počinje teći iznova od priznanja.

– Kad je prekid zastarevanja nastao podizanjem tužbe ili pozivanjem u zaštitu, ili isticanjem prebijanja potraživanja u sporu, odnosno prijavljivanjem potraživanja u nekom drugom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana kad je spor okončan ili svršen na neki drugi način.Ovo se odnosi i na slučajeve u kojima je zahtevu udovoljeno.

– Kad je prekid zastarevanja nastao prijavom potraživanja u stečajnom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana okončanja ovog postupka.

– Isto važi i kad je prekid zastarevanja nastao zahtevom prinudnog izvršenja ili obezbeđenja.

Prema članu 393. ZOO, ako je prekid nastao priznanjem duga od strane dužnika, a poverilac i dužnik su se sporazumeli da izmene osnov ili predmet obaveze, novo potraživanje zastareva za vreme koje je određeno za njegovu zastarelost.

U čl. 348-352. ZOO prenov (novacija) opredeljen je kao jedan od načina prestanaka obligacija na taj način što se poverilac i dužnik saglašavaju da postojeću obavezu ugase i zamene je novom, s tim da nova obaveza ima različit predmet ili različit pravni osnov. Novacija, inače, u sebi konzumira i priznanje duga.

Ako zastarevanje ne teče ili je prekinuto prema jednom dužniku ono teče za ostale solidarne dužnike i može se navršiti, ali dužnik prema kome obaveza nije zastarela i koji je morao da je ispuni ima pravo zahtevati od ostalih dužnika prema kojima je obaveza zastarela da mu naknade svaki svoj deo obaveze. Odricanje od navršene zastarelosti nema dejstva prema ostalim dužnicima (član 422. ZOO).

Prema članu 432. ZOO, priznanje duga učinjeno jednom poveriocu koristi svima poveriocima.

Ako jedan poverilac prekine zastarevanje, ili ako prema njemu ne teče zastarevanje, to ne koristi ostalim poveriocima i prema njima zastarevanje teče i dalje. Odricanje od zastarelosti izvršeno prema jednom poveriocu koristi i ostalim poveriocima (član 433. ZOO).

Važno je još reći da su određena pravila o zastoju i prekidu zastarevanja u odnosu na određene vrste potraživanja pored ZOO predviđena i nekim drugim zakonima.

NAPOMENA: Tekst je prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska kancelarija“, br. 25, septembar 2016.

DETALJNIJE