Troškovi angažovanja punomoćnika ili branioca van sedišta kancelarije, odnosno van sedišta postupajućeg suda

-Razlika između krivičnog i parničnog postupka u pogledu dosuđivanja ovih troškova-

Kada su u pitanju troškovi za prevoz i odsustvovanje iz kancelarije punomoćnika-advokata u parničnom postupku, naši sudovi strankama ne priznaju iste kao potrebne, odnosno nužne troškove postupka.

Ovaj stav sudova nije nov, ali na aktuelnost pitanja u vezi sa dosuđivanjem ovih troškova ukazuje i to da je u junu 2016. godine na zajedničkom sastanku predstavnika Građanskih odeljenja i Odeljenja za radne sporove apelacionih sudova, usvojen “novi” zaključak.

S druge strane, kada je u pitanju krivični postupak okrivljenom se ovi troškovi priznaju.

I. Relevantne odredbe

Zakon o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS i 55/2014) u članu 154. propisuje:

“Sud će prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti.

Ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi.”

Iste odredbe sadržao je i prethodni Zakon o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, broj 125/2004, 111/2009 i 53/2013-OUS).

Članom 85. stav 1. istog zakona propisano je da stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika.

U članu 2. stav 2. Zakonom o advokaturi („Sl. glasnik RS“, broj 31/2011 i 24/2012-OUS) određeno je da se samostalnost i nezavisnost advokature ostvaruje, između ostalog, pravom stranke na slobodan izbor advokata.

Članom 9. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Sl. glasnik RS“, br. 121/2012) propisano je:

“Za obavljanje poslova izvan sedišta advokatske kancelarije, advokatu pripada naknada za prevoz, naknada za smeštaj, naknada za odsustvovanje iz advokatske kancelarije i dnevnice i to:

– za prevoz u međumesnom saobraćaju – u visini cene prevoza prevoznim sredstvom po izboru advokata;

– za prevoz u mesnom saobraćaju – u visini cene taksi prevoza;

– za prevoz sopstvenim vozilom – u visini od 30% od cene najkvalitetnijeg benzina po pređenom kilometru;

– za smeštaj – u visini cene hotelskog smeštaja, osim hotela sa pet i više zvezdica;

– za odsustvovanje iz kancelarije – u visini od 50 poena za svaki započeti sat, a najviše deset sati dnevno;

– za poštanske, telefonske, bankarske i slične usluge prema plaćenim računima;

– dnevnice – isto kao i zaposlenima u državnim organima i izabranim, odnosno postavljenim licima.

Važeći Pravilnik o naknadi troškova u sudskim postupcima (“Sl. glasnik RS”, br. 9/2016), koji se primenjuje od 13. februara 2016. god. određuje da nadoknadu putnih troškova, troškova za ishranu i prenoćište i drugih troškova učesnika u postupku (čl. 6. do 13.). U glavi VII. Troškovi i nagrada branioca i punomoćnika i troškovi zakonskog zastupnika, članom 23. propisano je da naknada za nužne izdatke koji pripadaju braniocu, punomoćnicima oštećenih kao tužilaca, postavljenim punomoćnicima posebno osetljivih svedoka u krivičnom postupku, punomoćnicima stranaka u parničnom postupku, punomoćnicima oštećenih u krivičnom postupku i punomoćnicima u parničnom postupku, koji nisu advokati, i naknada za nužne izdatke koja pripadaju zakonskom zastupniku u krivičnom i parničnom postupku, obuhvata naknadu putnih troškova, troškova za ishranu i prenoćište i naknadu izgubljene zarade po odredbama ovog pravilnika (čl. 6-13). Braniocu, punomoćniku koji je advokat i pravobraniocu troškovi i nagrada određuju se po tarifi o nagradama i naknadi troškova za rad advokata.

Slične odredbe sadrži i prethodno važeći Pravilnik o naknadi troškova u sudskim postupcima (“Sl. glasnik RS”, br. 57/2003 i 69/2011).

II. Sudska praksa

II.1. Parnični postupak

Iako se radi o stavu zauzetom pre više decenija, pitanje predmetnih troškova se i danas pojavljuje u praksi, te ćemo u ovom delu navesti nekoliko stavova zauzetih u novijoj sudskoj praksi.

U rešenju Višeg suda u Valjevu, Gž 750/2012 od 28. juna 2012. godine navedeno je:

“Protivnicima predlagača ne pripada pravo na troškove koje je imao njihov punomoćnik kao putne troškove, jer nisu bili nužni za vođenje postupka, budući da na teritoriji Sudske jedinice u Lajkovcu ima advokata koji su mogli zastupati protivnike predlagača, pa je, u tom smislu, neosnovano isticanje u žalbama protivnika predlagača da je na ovaj način uskraćeno pravo protivnika predlagača na zastupanje od strane advokata van teritorije Osnovnog suda u Valjevu. Ovo zbog toga što je odredbom člana 150. Zakona o parničnom postupku predviđeno da će sud, prilikom odlučivanja koji se troškovi naknađuju stranci, uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni za vođenje parnice, a tu svakako ne spadaju putni troškovi advokata. Ovim se ne dira u pravo protivnika predlagača da angažuju i advokata van teritorije Osnovnog suda u Valjevu, ali, u tom slučaju, oni sami moraju snositi putne troškove advokata.”

U presudi Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1 1680/2013 od 22. maja 2013. godine, donetoj po žalbama stranaka protiv odluke Osnovnog suda u Kikindi Sudska jedinica u Novoj Crnji, zauzet je sledeći stav:

“…prvostepeni sud dosuđuje na teret tužene putne troškove punomoćniku tužilaca, tačnije troškove prevoza na relaciji Kikinda Nova Crnja, što ovaj sud smatra neosnovanim. Naime, tužioci su mogli angažovati punomoćnika iz svog mesta prebivališta i time ne bi izazvali putne troškove i samim tim bi omogućili veću ekonomičnost postupka. Neznatan uspeh žalbe tužilaca, ne opravdava dosudu žalbenih troškova na teret tužene.”

U presudi Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž 1840/2013 od 26. decembra 2013. godine stoji:

“Naknada troškova za pregled i razmatranje spisa tužiocu ne pripada jer nije bilo potrebno za ovu parnicu, a naknada troškova za odsustvo punomoćnika iz kancelarije jer je tužilac mogao angažovati i punomoćnika iz mesta sedišta nadležnog suda.”

Isti sud zauzima isti stav, ali uz nešto šire obrazloženje, u presudi Gž-3790/2013 od 16. januara 2014. godine:

“U odnosu na troškove prevoza i naknadu za odsustvovanje iz kancelarije punomoćnika tužene 1. reda, ovaj sud nalazi da isti ne pripadaju tuženoj 1. reda. Tačno je da je tužena 1. reda potpuno slobodna u izboru punomoćnika, ali je isto tako tačno da je bilo moguće angažovati stručnu i profesionalnu pomoć u vidu advokatskog zastupanja i na područuju sedišta suda, tačnije sudske jedinice. Svi troškovi koji se prouzrokuju izborom stranke da angažuje punomoćnika sa teritorije van sedišta sudske jedinice, ne mogu pasti na teret protivne stranke, jer se u parničnom postupku nadoknađuju samo nužni i neophodni troškovi, a nije bilo neophodno ni nužno da tužena 1. reda angažuje punomoćnika sa teritorije van sedišta sudske jedinice. Shodno tome, istoj ne pripada tražena naknada za prevoz i odsustvovanje i kancelarije njenog punomoćnika. Ovi troškovi jesu predviđeni advokatskom tarifom, ali ih ovom punomoćniku nadoknađuje sama stranka, a suprotna stranka nema obavezu na ovakvu naknadu.”

Slične stavove zauzima još od ranije i Viši trgovinski sud, npr. u rešenju Pž 5289/2004 od 8. novembra 2004. god.

U Bosni i Hercegovini, Sud Bosne i Hercegovine, Vrhovni sud Federacije BiH, Vrhovni sud Republike Srpske i Apelacioni sud Brčko Distrikta BiH, 30. januara 2014. godine, usvojili su usaglašeno pravno shvatanje:

„Putni troškovi advokata čije je sjedište izvan područja suda pred kojim se vodila parnica priznaju se samo do visine troškova koje bi stranka imala da ju je zastupao advokat čije je sjedište u mjestu suda. Izuzetno, ovi troškovi se mogu dosuditi ukoliko su isti, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, bili opravdani sa stanovišta odredbe člana 387. stav 1. ZPP-a (član 120. stav 1. ZPP-a BD)“.

U susednoj državi pokušano je da se pravo na putne troškove ostvari putem pozivanja na odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i da je nepriznavanje tih troškova stranci u postupku direktno u suprotnosti sa odredbama Tarife o nagradi i naknadi troškova za rad advokata koja istu propisuje, članu 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer se tako onemogućava delotvoran pristup sudu i članu I/4 Ustava Bosne i Hercegovine, s obzirom da se time ograničava i mogućnost prometa usluga na slobodnom tržištu, ali je Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Odluci broj Ap-2757/06 od 14.10.2008. godine zauzeo stav da je pravo na slobodan izbor advokata, determinisano članom 6. stav 3-c) Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, zagarantovano samo osobama u postupku utvrđivanja krivične odgovornosti, a da je izbor advokata u postupcima odlučivanja o građanskim pravima i obavezama pred sudom lični izbor stranke, pa stranka u slučaju kada za zastupanje ovlasti advokata čija je kancelarija van sjedišta suda, u pravilu, ima obavezu sama snositi troškove koji su njenom punomoćniku zbog toga prouzrokovani.

Pri tom, navode se i izuzeci:

“…te troškove u parnici, koji u principu nisu nužni (neophodni), stranka koja parnicu izgubi nije dužna da snosi, uz izuzetak kada na području sjedišta suda u datom momentu stranka nije mogla angažovati kvalifikovanog punomoćnika za zastupanje (advokata), a što se cijeni uzimajući u obzir kako objektivne, tako i subjektivne okolnosti (npr. na području suda nema advokata koji vrše ovu samostalnu profesionalnu djelatnost ili su svi već angažovani u postupku na suprotnoj strani ili su odbili da pružaju pravnu pomoć stranci itd….).”

Ustavni sud BiH dakle, navodi stav 3-c) člana 6 Evropske komisije u kome stoji da svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava da se “…brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć…”. Ali se čini da je zaboravljen stav 1. člana 6. koji se odnosi i na građanske postupke. U tumačenju stava 1. ovog člana Evropski sud za ljudska prava, u presudi u slučaju Airey protiv Irske od 9. oktobra 1979, navodi:

“…uprkos tome što u članu 6.1 ne postoji odredba o pravnoj pomoći u građanskim sporovima, ova odredba može ponekad da obaveže državu da obezbedi pomoć advokata ako se dokaže da je ta pomoć neophodna za delotvoran pristup sudu, ili zbog toga što se pravno zastupanje u različitim vrstama parnica smatra obaveznim prema unutrašnjem pravu nekih zemalja potpisnica, ili zbog složenosti postupka ili parnice.“

Član 6. stav 1. ostavlja mogućnost državama da same izaberu sredstva za obezbeđivanje prava zastupanja u građanskim postupcima, odnosno izbora načina na koji će se stranci omogućiti da nastupi u sporu.

U našem Zakon o advokaturi („Sl. glasnik RS“, broj 31/2011 i 24/2012-OUS) ovo pravo je iskorišćeno tako što je propisano pravo stranke na slobodan izbor advokata, bez pravljenja razlike u vrsti postupka.

U gore navedenoj presudi Gž-3790/2013 se ističe da “ovi troškovi jesu predviđeni advokatskom tarifom, ali ih ovom punomoćniku nadoknađuje sama stranka”.

Ovi troškovi jesu predviđeni advokatskom tarifom koji je donela Advokatska komora, ali Zakon o advokaturi koji daje pravo na slobodan izbor advokata, nije donela AK, već zakonodavno telo, odnosno država.

Svakako da postoje situacije kada putni troškovi advokata ne bi bili potrebni za vođenje postupka, ali da li bi u ovom slučaju trebalo voditi računa o načelu pravičnosti, odnosno u svakom slučaju uzimati u obzir posebne okolnosti.

Prema pravnom zaključku usvojenom na zajedničkom sastanku predstavnika Građanskih odeljenja i Odeljenja za radne sporove Apelacionih sudova, održanom dana 18. marta 2016. godine u Novom Sadu odgovor je negativan. Naime, navedeni zaključak glasi:

“Prilikom odlučivanja o troškovima postupka, osim u sporovima iz oblasti porodičnih odnosa, sud nije ovlašćen da vodi računa o tzv. razlozima pravičnosti, već prema uspehu stranaka u postupku iz člana 153. ZPP.”

Ukoliko je to tako, onda bi valjalo odgovoriti na pitanje da li se uspeh u postupku ceni prema razlozima pravičnosti. S druge strane, onda je ovaj stav kontradiktoran stavu da se ne dosuđuju putni troškovi punomoćnika angažovanog van sedišta suda, jer je stranka koja traži te troškove uspela u sporu.

Konačno, na zajedničkom sastanku predstavnika Građanskih odeljenja i Odeljenja za radne sporove apelacionih sudova od 10. juna 2016. god. usvojen je zaključak koji glasi:

“Putni i ostali troškovi prevoza punomoćnika-advokata iz čl.9. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata, za obavljanje poslova zastupanja pred sudom izvan sedišta advokatske kancelarije ne spadaju u nužne troškove koji pripadaju advokatu angažovanom van sedišta suda u situaciji kada je stranka mogla da angažuje advokata iz sedišta suda.”

II.2. Krivični postupak

Kada je u pitanju krivični postupak Vrhovni kasacioni sud u presudi Kzz 925/2015 od 26. novembra 2015. god, zauzima sledeći stav (isti stav zauzet je i u presudi Kzz 827/2015 od 22. septembra 2015. god.):

“…po nalaženju ovog suda, a kako se to osnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, sudovi u pobijanim rešenjima nisu mogli da okrivljenom ne priznaju pravo na naknadu dnevnica i putnih troškova koje je imao njegov branilac zbog pristupa na glavne pretrese pred Osnovnim sudom u S, sa razlogom da kako je prebivalište okrivljenog u S. to je isti mogao da angažuje branioca sa područja Osnovnog suda u S, a ne branioca iz N. S. Ovo stoga, jer ne postoji propisana obaveza okrivljenog da prilikom izbora i angažovanja branioca, izabere branioca sa teritorije svog prebivališta, pri čemu nije sporno da je branilac u predmetnom postupku pristupao na glavne pretrese koji su održavani pred Osnovnim sudom u S, a da mu je kancelarija na teritoriji grada N. S, te da je u zahtevu za naknadu troškova postupka istaknuto da je branilac na te pretrese dolazio sopstvenim vozilom.

S tim u vezi, a imajući u vidu da okrivljenom u ovom postupku pripadaju nužni izdaci koje je imao njegov branilac, pa i izdaci za obavljanje poslova izvan sedišta advokatske kancelarije, odnosno naknada za prevoz sopstvenim vozilom i naknada za dnevnice, čije visine se tačno mogu odrediti na osnovu napred citirane odredbe člana 9. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, to nižestepeni sudovi nisu mogli da odbiju zahtev za njihovu naknadu iz razloga što je okrivljeni mogao da angažuje branioca sa teritorije Osnovnog suda u S, a ne branioca iz N. S.”

VKS u ovoj presudi ističe dve stvari:

1. da ne postoji propisana obaveza okrivljenog da prilikom izbora i angažovanja branioca, izabere branioca sa teritorije svog prebivališta, i

2. da se visina troškova za obavljanje poslova izvan sedišta advokatske kancelarije tačno može odrediti na osnovu odredbe člana 9. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Ne postoji ni propisana obaveza stranke u parničnom postupku da prilikom izbora i angažovanja punomoćnika, izabere istog sa teritorije svog prebivališta ili teritorije suda, odnosno kancelarije punomoćnika.

II.3. Dokazivanje troškova

U rešenju Višeg suda u Beogradu, Gž 1797/2014 od 7. maja 2014. god. navodi se:

“…Odredba tarifnog broja 6 stav 2. tačka 3. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, važeće u vreme donošenja odluke, predviđa da advokatu pripadaju troškovi pristupa na ročište van sedišta advokatske kancelarije sopstvenim automobilom u iznosu od 30% cene najkvalitetnijeg benzina po pređenom kilometru, ali samo u situaciji kada je takav trošak zaista i učinjen, što u konkretnoj pravnoj stvari nije slučaj obzirom da punomoćnik tužioca nije dostavio dokaze za učinjeni trošak pristupa na ročište van sedišta advokatske kancelarije, zbog čega je pogrešio prvostepeni sud kada je tužiocu priznao pravo na naknadu tako učinjenih troškova.”

U presudi Vrhovnog kasacionog suda, Kzz 333/2016 od 14. aprila 2016. god. stoji:

“…imajući u vidu da okrivljenom u ovom postupku pripadaju nužni izdaci koje je imao njegov branilac, pa i izdaci za obavljanje poslova izvan sedišta advokatske kancelarije, odnosno naknada za prevoz sopstvenim vozilom čija visina se tačno može odrediti na osnovu napred citirane odredbe člana 9. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, te kako nije propisana obaveza da se prilikom zahteva za naknadu ovih troškova dostavi i dokaz o ceni goriva i računi na ime podnosioca zahteva, to nižestepeni sudovi nisu mogli da odbiju zahtev za njihovu naknadu iz razloga što isti nisu posebno dokazani.”

Umesto zaključka

U parničnom postupku prema stavu sudske prakse troškove izabranog punomoćnika snosiće stranka, a u krivičnom padaju na teret budžeta suda (u slučajevima iz čl. 265. ZKP).

Bez obzira na ispravnost ili neispravnost zauzetog stava, ono što najviše smeta, bar autoru ovog teksta, je nedostatak kvalitenog obrazloženja za nepriznavanje predmetnih troškova u parničnom postupku, odnosno svođenje istog na jednu jedinu mogućnost (bar iz obrazloženja dostupnih odluka), a to je da stranka nije mogla angažovati advokata iz mesta suda.

Dakle, ako uzmemo u obzir da je jedino Ustavni sud Bosne i Hercegovine dao objašnjenje na čemu se zasniva razlika između slobodnog izbora advokata u krivičnom i parničnom postupku, zaključak bi bio da ta razlika postoji zbog odredaba Evropske konvencije:

“…pravo na slobodan izbor advokata, determinisano članom 6. stav 3-c) Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, zagarantovano samo osobama u postupku utvrđivanja krivične odgovornosti, a da je izbor advokata u postupcima odlučivanja o građanskim pravima i obavezama pred sudom lični izbor stranke…”

Stranka koja je uspela u sporu, a pri tom je angažovala advokata van sedišta suda, snosiće predmetne troškove.

Stranka ima pravo da brani svoje interese i da u tom smislu pronađe najbolji način za to. To je pravo koje niko ne može ograničavati, a tu izbor stručnjaka koji ima iskustvo na određenom pravnom polju može biti presudan. To što na teritoriji suda ima veliki broj advokata, stranci ne mora ništa da ne znači, ako nijedan nije specijalizovan za određenu konkretnu materiju, jer i sami advokati, npr. na sajtovima advokatskih kancelarija ističu one oblasti za koje su specijalizovani. Ili ako je tužilac iz mesta X, a tuženi iz mesta Y (gde će najčešće biti i nadležni sud – čl. 39. ZPP), tužilac će najverovatnije uzeti advokata iz mesta X, a ne iz Y, jer ne želi da putuje u Y, svaki put kad želi da se konsultuje sa advokatom.

Dakle, ukoliko stranka ne želi da snosi troškove puta punomoćnika-advokata, trebalo bi da angažuje advokata iz mesta suda koji vodi postupak, odnosno stranka je slobodna u izboru advokata van sedišta suda ukoliko ima novca da plati troškove puta.

Izvor: Izvodi iz zakona i sudse prakse preuzeti su iz programa “Propis Soft“.

NAPOMENA: Tekst je prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska kancelarija“, br. 26. , oktobar 2016.

DETALJNIJE