Ustavni sud odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba koje se odnose obaveznu imunizaciju

Ustavni sud je u predmetu IUz-48/2016 odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima pojedinih odredaba Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.

Naime, na sajtu Ustavnog suda R. Srbije objavljeno je Rešenje br. Iuz-48/2017. Navedenim rešenjim:

1. Odbacuju se inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 32. st. 2. 3. i 4. i člana 85. stav 1. tačka 6) Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti („Službeni glasnik RS“, broj 15/16).
2. Odbacuju se zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnih akata ili radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona iz tačke 1.

Članom 32. stav 2., 3. I 4. Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (“Sl. glasnik RS”, br. 15/2016) je propisano:

„Obavezna imunizacija je imunizacija lica određenog uzrasta, kao i drugih lica određenih zakonom, koju lice koje treba da se imunizuje, kao ni roditelj, odnosno staratelj ne može da odbije, osim u slučaju postojanja medicinske privremene ili trajne kontraindikacije koju utvrđuje doktor medicine odgovarajuće specijalnosti ili stručni tim za kontraindikacije.

Imunizacija je obavezna za:

1) lica određenog uzrasta protiv tuberkuloze, difterije, tetanusa, velikog kašlja, dečije paralize, malih boginja, rubele, zaušaka, virusnog hepatitisa B, oboljenja izazvanih hemofilusom influence tipa B; i oboljenja izazvanih streptokokom pneumonije;

2) lica izložena određenim zaraznim bolestima: hepatitisu B, hepatitisu A, trbušnom tifusu, besnilu i tetanusu;

3) lica u posebnom riziku od bolesti: hepatitisa B, gripa, meningokokne bolesti, oboljenja izazvanih streptokokom pneumonije i hemofilusom influence B, varičele, infekcije izazvane respiratornim sincicijalnim virusom;

4) lica zaposlena u zdravstvenim ustanovama protiv određenih zaraznih bolesti;

5) putnike u međunarodnom saobraćaju protiv žute groznice i drugih zaraznih bolesti po zahtevu zemlje u koju se putuje.

Za boravak dece u predškolskim i školskim ustanova, kao i u ustanovama za smeštaj dece bez roditeljskog staranja, neophodno je da su ispunjeni uslovi iz stava 3. tačke 1) ovog člana, osim u slučaju postojanja medicinske kontraindikacije koju utvrđuje doktor medicine odgovarajuće specijalnosti ili stručni tim za kontraindikacije.“

Članom 85. stav 1 tač 6) je propisano:

„Novčanom kaznom u iznosu od 30.000 do 150.000 dinara kazniće se za prekršaj fizičko lice ako:

…

6) odbije obaveznu imunizaciju lica određenog uzrasta (član 32. stav 2);“

Ustavni sud je pošao od toga da Ustav Republike Srbije u Drugom delu koji je posvećen ljudskim i manjinskim pravima i slobodama, u članu 68. stav 1. utvrđuje da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, a da se zdravstvena zaštita uređuje zakonom (član 68. stav 3.). Dakle, iz navedenih odredaba člana 68. Ustava proizlazi, sa jedne strane obaveza, a sa druge strane ovlašćenje zakonodavca da zakonom uspostavi i uredi sistem u oblasti zdravstvene zaštite. Nadležnost za uređivanje sistema u oblasti zdravstva izričito je sadržana u odredbi člana 97. tačka 10. Ustava, prema kojoj Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, sistem u oblasti zdravstva. To znači da Ustav građanima garantuje pravo na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja, ali da se sadržina i način ostvarivanja tog prava uređuju zakonom, pri čemu je zakonodavac ograničen opštim ustavnim načelima i principima, kao i načelima Ustava u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode.

Ustavni sud konstatuje da Ustavom nije definisan pojam zdravstvene zaštite. To je učinjeno članom 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, prema kome je zdravstvena zaštita organizovana i sveobuhvatna delatnost društva čiji je osnovni cilj da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana i porodice, a ona obuhvata, između ostalog, sprovođenje mera za očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti. Društvena briga za zdravlje stanovništva u celini ostaruje se na više nivoa, uključujući i nivo svakog pojedinca, koji je dužan da čuva i unapređuje kako svoje tako i zdravlje drugih ljudi, dok Republika, kao opšti interes u zdravstvenoj zaštiti, obezbeđuje, između ostalog, organizovanje i sprovođenje posebnih mera za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, kao i sprovođenje programa za sprečavanje, suzbijanje, odstranjivanje i iskorenjivanje zaraznih bolesti, u skladu sa zakonom, kao i sprečavanje, suzbijanje i gašenje epidemija zaraznih bolesti (čl. 8, 15. i 18. Zakona o zdravstvenoj zaštiti).

Ostvarivanje opšteg interesa stvaranjem uslova za očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva putem sveobuhvatnih aktivnosti društva uređeno je Zakonom o javnom zdravlju. Odredbama tog zakona javno zdravlje definisano je kao skup znanja, veština i aktivnosti koje su usmerene, između ostalog, na unapređenje zdravlja, sprečavanje i suzbijanje bolesti, putem organizovanih mera društva. Kao oblast delovanja javnog zdravlja, između ostalog, utvrđena je i prevencija bolesti (član 5. tačka 2.), što obuhvata i nacionalni program imunizacije (član 7. tačka 5.). Istim zakonom imunizacija je definisana kao veštačko izazivanje aktivnog imuniteta kod osetljivog domaćina, unošenjem specifičnog antigena patogenog organizma obično parenteralnom injekcijom, ponekad oralno ili nazalno. Iz navedenog sledi da je imunizacija preventivna mera zdravstvene zaštite koja se, prema utvrđenom programu, preduzima u cilju zaštite stanovništva u celini od određenih zaraznih bolesti, a kao jedna od oblasti delovanja javnog zdravlja. Imajući u vidu da Ustavom zajemčeno pravo građana na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja istovremeno predstavlja dužnost države na preduzimanje određenih mera u cilju ostvarivanja tog prava, Ustavni sud zaključuje da je i preduzimanje preventivih mera radi zaštite stanovništva od zaraznih bolesti, jedna od obaveza države.

Sa druge strane, Zakonom o zdravstvenoj zaštiti propisano je i da svaki građanin ima pravo da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz poštovanje najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti, odnosno da ima pravo na fizički i psihički integritet i na bezbednost njegove ličnosti, kao i na uvažavanje njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja. Prava građana u ostvarivanju zdravstvene zaštite uređena su Zakonom o pravima pacijenata, prema kome je pacijent bolesno ili zdravo lice koje zatraži ili kome se pruža zdravstvena usluga, između ostalog, radi očuvanja i unapređenja zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti. Pacijent ima pravo na odgovarajuće zdravstvene usluge radi očuvanja i unapređenja zdravlja, sprečavanja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti, a zdravstvena ustanova ima obavezu sprovođenja preventivnih mera podizanjem svesti ljudi i obezbeđivanjem zdravstvenih usluga u odgovarajućim intervalima, za grupacije stanovništva koje su izložene povećanom riziku obolevanja. Pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja i bez pristanka pacijenta ne sme se, po pravilu, nad njim preduzeti nikakva medicinska mera. Izuzetak od ovog pravila jesu slučajevi kada lična odluka pojedinca direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica. Medicinska mera može se preduzeti protivno volji pacijenta, odnosno zakonskog zastupnika deteta, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti, samo u izuzetnim slučajevima, koji su utvrđeni zakonom i koji su u skladu sa lekarskom etikom. Ako je pacijent dete ili je lišen poslovne sposobnosti, medicinska mera može se preduzeti, uz pristanak njegovog zakonskog zastupnika, koji je prethodno obavešten u smislu člana 11. ovog zakona, a nadležni zdravstveni radnik, koji smatra da zakonski zastupnik pacijenta ne postupa u najboljem interesu deteta ili lica lišenog poslovne sposobnosti, dužan da o tome odmah obavesti nadležni organ starateljstva.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je nesporno ovlašćenje zakonodavca da zakonom propiše mere zdravstvene zaštite, za koje je prema pravilima struke utvrđeno da postižu najpovoljnije rezultate u sprečavanju širenja zaraznih bolesti. Kako je imunizacija preventivna mera zdravstvene zaštite koja predstavlja oblast delovanja javnog zdravlja i preduzima se radi zaštite stanovništva u celini od određenih zaraznih bolesti, Ustavni sud nalazi da se zakonodavac kretao u okviru svog ustavnog ovlašćenja propisujući obaveznost imunizacije protiv zakonom određenih zaraznih bolesti. Naime, navedena mera usmerena je na eliminisanje određenih bolesti iz cele populacije, što je po shvatanju ovog suda legitiman cilj, a ujedno i obaveza države koja proizlazi iz odredbe člana 68. stav 1. Ustava i njome zajemčenog prava svima na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja, kao i iz odredbe člana 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kojom je definisan cilj delatnosti zdravstvene zaštite. Stoga Ustavni sud smatra da je opredeljenje zakonodavca da navedeni cilj ostvari tako što će propisati obaveznost imunizacije u domenu zakonodavne politike i slobodne procene zakonodavca, te da je u okviru ovlašćenja iz člana 68. Ustava. Kako se radi o stručnom, medicinskom pitanju, Ustavni sud se ne može upuštati u ispitivanje njegove opravdanosti sa medicinskog stanovišta.

Dalje, kako je prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti svaki pojedinac dužan da čuva i unapređuje kako svoje tako i zdravlje drugih ljudi, Ustavni sud nalazi da nemogućnost odbijanja vakcinacije logično proističe i iz navedene obaveze. Dakle, u konkretnom slučaju, po shvatanju Suda, ustavno pravo na zaštitu zdravlja pojedinca u korelaciji je, sa jedne strane, sa obavezom države na preduzimanje odgovarajućih mera zaštite, uključujući i preventivne mere zaštite usmerene na celokupno stanovništvo, a sa druge strane, sa obavezom svakog pojedinca da se podvrgne određenoj meri koja za svrhu ima i ostvarivanje prava drugih na zaštitu zdravlja.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na odredbu člana 26. Konvencije o ljudskim pravima i biomedicini, prema kojoj se zakonom mogu ograničiti pojedina prava sadržana u toj konvenciji, uključujući pravo da se odbije medicinski zahvat, ako su ograničenja neophodna u demokratskom društvu radi, između ostalog, zaštite javnog zdravlja ili prava i sloboda drugih. Kako je ta konvencija ratifikacijom postala sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije, saglasno članu 16. stav 2. Ustava, to je i Zakonom o pravima pacijenata propisano da pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, osim kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica, te da se medicinska mera može preduzeti i protivno volji pacijenta, odnosno zakonskog zastupnika deteta samo u izuzetnim slučajevima koji su utvrđeni zakonom. Zbog svega navedenog, a budući da je, prema navodima donosioca akta, mera obavezne imunizacije odredbama osporenog Zakona propisana kao neophodna mera očuvanja kolektivnog imuniteta radi iskorenjivanja zaraznih bolesti i očuvanja zdravlja svih, po nalaženju Ustavnog suda, propisivanje obaveznosti imunizacije protiv određenih bolesti utvrđenih zakonom nije u suprotnosti sa ustavnim jemstvom prava na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja iz člana 68. stav 1. Ustava, kaka to navode inicijatori. Naprotiv, navedena mera preduzima se upravo sa ciljem da se ostvari najveći mogući nivo očuvanja zdravlja građana i da se iskorene određene zarazne bolesti, a saglasno navedenoj ustavnoj odredbi.

Povodom navoda inicijatora da se osporenim odredbama zadire u suštinu zajemčenih prava i smanjuje dostignuti nivo prava na zdravstvenu zaštitu, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i na obrazovanje, suprotno odredbama člana 18. i člana 20. st. 1. i 2. Ustava,Ustavni sud najpre podseća da je u svojoj Odluci IUz-479/2014 od 9. aprila 2015. godine („Službeni glasnik RS“, broj 61/15) posebno razmatrao pitanje šta je suština i cilj ustavne garancije zaštite dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. stav 2. Ustava. Ustavni sud je tada stao na stanovište da se pojam tzv. „stečenih ljudskih i manjinskih prava“ odnosi na prava i slobode koje su zajemčene samim Ustavom, a njihov „dostignuti nivo“ na vrstu prava i sloboda koje su zajemčene. Iz navedenog dalje sledi ocena Ustavnog suda da je suština i cilj ustavne garancije o zabrani smanjenja dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava u svojevrsnom samoograničenju ustavotvorca da ni promenama najvišeg pravnog akta ne može biti ukinuto neko pravo ili sloboda koji su prethodno bili zajemčeni. Prema stavu Suda, to, a contrario, znači da se zakonom propisani način ostvarivanja jednog Ustavom zajemčenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode ne može smatrati stečenim pravom, te se zato ni promene u zakonskom uređivanju načina na koji se konkretno ljudsko ili manjinsko pravo (sloboda) ostvaruje ne bi mogle dovesti u ustavnopravnu vezu sa odredbom člana 20. stav 2. Ustava. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju ustavotvorac u potpunosti prepustio zakonu uređivanje sadržine i načina ostvarivanja zajemčenog prava na zdravstvenu zaštitu, to se, po oceni Ustavnog suda, suprotno shvatanjima izraženim u podnetim inicijativama, zakonsko uređivanje pitanja iz oblasti zdravstvene zaštite, ne može smatrati stečenim pravom čiji se dostignuti nivo ne može umanjiti u smislu načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava, niti se može dovesti u ustavnopravnu vezu sa odredbama člana 18. Ustava.

Sa druge strane, Ustavni sud nalazi da obaveznost vakcinacije predstavlja određeno mešanje u fizički integritet pojedinca, zajemčen članom 25. stav 1. Ustava. Otuda se za Ustavni sud najpre postavlja pitanje da li je takvo mešanje dozvoljeno sa stanovišta odredaba člana 18. stav 2. i člana 20. st. 1. i 3. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud ponovo ističe da je pravo na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja univerzalno pravo svih građana Republike Srbije koje istovremeno podrazumeva i obavezu države na preduzimanje određenih mera zaštite prema celokupnom stanovništvu radi ostvarivanja tog prava. Po shvatanju Suda, to istovremeno znači da se idividualno pravo ne može ostvarivati na način kojim će se ugroziti to isto pravo drugih. Stoga Ustavni sud ponovo ukazuje na Konvenciju o ljudskim pravima i biomedicini, koja je ratifikacijom postala sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije, a prava zajemčena tom konvencijom zajemčena su i Ustavom, saglasno odredbi člana 18. stav 2. Ustava. Navedenom konvencijom, članom 26, utvrđeno je da se pojedina prava sadržana u toj konvenciji, uključujući i pravo na pristanak na medicinski zahvat, zakonom mogu ograničiti, ako su u pitanju ograničenja koja su neophodna u demokratskom društvu radi zaštite javnog zdravlja ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Kako po mišljenju Suda svaka medicinska intervencija u suštini predstavlja zadiranje u fizički integritet pojedinca, to sledi da se, prema navedenoj odredbi, pravo na fizički integritet pojedinca može ograničiti, pod uslovima propisanim tom konvencijom. Budući da je iz odredaba Zakona o javnom zdravlju i Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti nesporno da je imunizacija preventivna mera zaštite koja se sprovodi u oblasti javnog zdravlja, radi zaštite celokupnog stanovništva od zaraznih bolesti i njihovog suzbijanja i sprečavanja u opštem interesu, to Ustavni sud nalazi da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi iz Konvencije da je mera ograničenja preduzeta zakonom i da je preduzeta radi zaštite javnog zdravlja.

Ispitujući ispunjenost trećeg konvencijskog uslova, koji se odnosi na neophodnost preduzete mere u demokratskom društvu, Ustavni sud je imao u vidu da, prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović – Batut“, vakcinacija prema kalendaru imunizacije beleži u 2015. godini najniži obuhvat u poslednjih deset godina, čime se povećava rizik ponovnih epidemija zaraznih bolesti koje su decenijama unazad bile sprečene imunizacijom, budući da je za sprečavanje pojave epidemije potrebno dostići visok stepen kolektivnog imuniteta, koji podrazumeva da je više od 95% određene populacije vakcinisano protiv tih bolesti. Imajući u vidu navedeno, kao i to da je obaveza svakog pojedinca da poštuje opšti interes i ne dovede u opasnost zdravlje drugih, Ustavni sud smatra da je ispunjen i treći uslov iz Konvencije, koji se odnosi na neophodnost propisane mere.

Polazeći od toga da je cilj delatnosti zdravstvene zaštite da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana, te da je cilj imunizacije prevencija bolesti, Ustavni sud nalazi da je mešanje zakonodavca u ostvarivanje prava na fizički i psihički integritet zasnovano na potrebi da se zaštiti zdravlje celokupnog stanovništva i osoba u pitanju, da je kao takvo opravdano i srazmerno cilju koji se želi postići. Saglasno tome, po oceni Suda, tvrdnje inicijatora da osporene odredbe čl. 32. st. 2. i 3. Zakona nisu u saglasnosti sa odredbama člana 18. člana 20. st. 1. i 2. i člana 25. stav 1. Ustava i izneti razlozi osporavanja nisu ustavnopravno utemeljeni.

S tim u vezi, a povodom navoda inicijatora koji se odnose na odsustvo obaveznosti vakcinacije u većem broju zemalja zapadne Evrope, Ustavni sud ukazuje na Preporuku Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope 1317 (1997), u kojoj je istaknuto da „Skupština smatra da se napori za poboljšanje nivoa imunizacije ne smeju usredsrediti isključivo na stanje zemalja u tranziciji, da se nivo imunizacije stanovništva u zapadnoj Evropi stalno smanjuje i da mali procenat potpuno vakcinisanih ljudi, zajedno sa epidemijama zaraznih bolesti u istom geografskom području, povećava strahove od velikih epidemija i u zapadnoj Evropi. Skupština stoga preporučuje da Komitet ministara pozove države članice da osmisle ili reaktiviraju sveobuhvatne programe javne vakcinacije kao najefikasnija i najekonomičnija sredstva za sprečavanje zaraznih bolesti i da organizuju efikasan epidemiološki nadzor“.

Ustavni sud dodatno ukazuje da je argumente iznete u inicijativama razmatrao i u odnosu na stavove Evropskog suda za ljudska prava…

Prema mišljenju ESLJP, može se reći da je mešanje u fizički integritet podnosioca predstavke bilo opravdano razlozima javnog zdravlja i nužnošću kontrole širenja zaraznih bolesti u regionu.

Iz navedenog proizlazi da i prema stavovima Evropskog suda za ljudska prava postoji polje slobodne procene države o preduzimanju mera zdravstvene zaštite stanovništva od zaraznih bolesti, te da se i prava zajemčena Evropskom konvencijom u čiji okvir spada i pravo na fizički integritet zakonom mogu ograničiti radi zaštite zdravlja celokupnog stanovništva i sprečavanja širenja zaraznih bolesti..

Ispitujući navode inicijatora i razloge osporavanja odredaba čl. 32. st. 2. i 3. Zakona u odnosu na odredbu člana 25. stav 2. Ustava, a polazeći od toga da je u slučaju imunizacije reč o obavezi davanja i prihvatanja standardne zdravstvene usluge istog sadržaja svim osobama koje joj se moraju podvrgnuti na osnovu odredaba Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije reč o medicinskim ili naučnim ogledima koji imaju za svrhu da lice bude objekt naučnog istraživanja, a koji se mogu sprovoditi samo uz slobodno dati pristanak, niti pak o izloženosti mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju, kako se to navodi u pojedinim inicijativama. Saglasno tome, po oceni Suda navodi inicijatora da je osporenim odredbama povređena odredba člana 25. stav 2. Ustava nisu ustavnopravno utemeljeni.

Kada su u pitanju navodi inicijatora da su deca koja nisu vakcinisana diskriminisana u odnosu na vakcinisanu decu jer im se uskraćuje Ustavom zajemčeno pravo na obrazovanje iz člana 71. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da nejednako postupanje (diskriminacija), u najširem smislu reči, predstavlja drugačije tretiranje lica u istim ili sličnim situacijama bez objektivnog i razumnog opravdanja, pri čemu nepostojanje objektivnog i razumnog opravdanja znači da razlikovanje u pitanju ne teži legitimnom cilju ili da ne postoji razuman odnos proporcionalnosti između upotrebljenih sredstava i cilja čijoj se realizaciji teži. Imajući u vidu da je imunizacija dece određenog uzrasta obavezna preventivna mera koja se sprovodi u javnom interesu, Ustavni sud nalazi da se uslovljavanje boravka dece u ustanovama obrazovanja sprovedenom imunizacijom (osporeni stav 4. člana 32. Zakona), ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa diskriminacijom u pogledu prava na obrazovanje. Ovo stoga što obaveznoj imunizaciji podležu sva deca određenog uzrasta, osim onih kod kojih je ona iz zdravstvenih razloga kontraindikovana, pa kako se ova obaveza, saglasno načelu o jednakosti svih pred zakonom iz člana 21. stav 1. Ustava, jednako odnosi na sve koji su njome obuhvaćeni, to se onaj ko odbije imunizaciju, dakle ne ispuni propisanu obavezu, ne može smatrati diskriminisanim u odnosu na onoga ko se podvrgao toj obavezi, jer oni nisu u istoj ili sličnoj situaciji. Otuda, po naženju Suda, razlozi osporavanja odredbe člana 32. stav 4. Zakona u odnosu na zabranu diskriminacije iz člana 21. stav 3. Ustava nisu ustavnopravno utemljeni.

Povodom navoda inicijatora da su osporene odredbe diskriminatorne po osnovu uverenja, Ustavni sud takođe nalazi da tvrdnje inicijatora da su diskriminisana lica koja veruju u tradicionalnu medicinu, koja je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti priznata grana medicine ali se protivi imunizaciji, ne mogu da se dovedu u ustavnopravnu vezu sa zabranom diskriminacije, s obzirom na to da zahtev da se podvrgne vakcinaciji ne predstavlja mešanje u slobodu misli, savesti i veroispovesti zaštićenu članom 43. Ustava, jer se odnosi na sve, bez obzira na njihova lična ubeđenja. S tim u vezi, Ustavni sud dodatno ukazuje i da je odredbom stava 4. člana 43. Ustava utvrđeno da se sloboda ispoljavanja uverenja može ograničiti zakonom ako je to neophodno u demokratskom društvu, između ostalog, radi zaštite života i zdravlja ljudi i sloboda i prava građana zajemčenih Ustavom, te da je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti propisano da su dozvoljene samo one metode i postupci tradicionalne medicine koji ne štete zdravlju i koji pacijenta ne odvraćaju od upotrebe za njega korisnih zdravstvenih usluga.

U odnosu na navode jednog od inicijatora da osporene odredbe nisu u saglasnosti sa odredbom člana 24. stav 1. Ustava kojom se jemči pravo na život, Ustavni sud nalazi da inicijativa ne sadrži ustavnopravno utemeljene razloge osporavanja u ovom delu, već se u njoj poziva na neka neželjena dejstva naznačena na uputstvu jedne od vakcina, pri čemu je inicijator prevideo da uputstvo za svaki lek sadrži navode mogućih neželjenih dejstava, koja nisu pravilo, već se mogu pojaviti u ograničenom broju slučajeva, najčešće neznatnom.

Što se tiče navoda da se imunizacijski status deteta ne može ispitivati i da se njime ne može uslovljavati upis deteta u školu jer je odredbama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisano da se uz dokumentaciju za upis dece u prvi razred osnovne škole dostavlja dokaz o zdravstvenom pregledu deteta, te da je stoga osporena odredba u suprotnosti sa odredbom člana 71. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se osporenom odredbom ne zabranjuje upis dece u osnovnu školu, već se boravak dece u predškolskim ustanovama, školama i ustanovama za smeštaj dece bez roditeljskog staranja uslovljava imunizacijom protiv određenih bolesti. Otuda se razlozi osporavanja ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa sadržinom osporene odredbe.

S obzirom na to da, postupajući u okviru razloga osporavanja iznetih u inicijativama, Ustavni sud nije utvrdio neustavnost odredaba člana 32. st. 2. i 3. Zakona, to po nalaženju Suda nisu ustavnopravno utemeljeni ni razlozi osporavanja odredbe člana 85. stav 1. tačka 6) Zakona. Ovo stoga što je, propisujući kao prekršaj odbijanje obavezne vakcinacije i utvrđujući novčanu kaznu za taj prekršaj, zakonodavac postupao u okviru svog ovlašćenja iz člana 97. tačka 2. Ustava, da uređuje odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata.

Razmatrajući navode inicijatora koji se odnose na povredu odredaba pojedinih potvrđenih međunarodnih ugovora, Ustavni sud najpre konstatuje da, kao što je napred već utvrdio, odredba člana 26 Konvencije o ljudskim pravima i biomedicini dozvoljava ograničenje pojedinih prava utvrđenih Konvencijom, te da su ograničenja prava na slobodan pristanak na medicinsku intervenciju u skladu sa uslovima iz navedene odredbe. U pogledu pozivanja inicijatora na povredu odredaba čl. 2. i 28. Konvencije o pravu deteta, Ustavni sud konstatuje da inicijative ne sadrže ustavnopravne razloge osporevanja, što je osnovna pretpostavka za postupanje Suda, već se samo citiraju navedene odredbe uz konstataciju o nesaglasnosti osporenih odredaba Zakona i sa tom konvencijom. Što se tiče navoda inicijatora o povredi odredaba člana 14. Evropske konvencije i člana 2. Protokola prvog uz tu konvenciju, kao i člana 7. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Ustavni sud ih nije posebno razmatrao, budući da navedene odredbe imaju u suštini isti sadržaj kao odredbe člana 21. stav 3, člana 25. stav 2. i člana 71. stav 1. Ustava, u odnosu na koje je Sud cenio navode inicijatora.

U rešenje možete ostvariti uvid na sajtu Ustavnog suda R. Srbije.

Izvor: Sajt Ustavnog suda R. Srbije (www.ustavni.sud.rs)