Vrste zaveštanja i uslovi punovažnosti

 I Zaveštanje, testament ili poslednja volja

Prema čl. 78. Zakona o nasleđivanju (“Sl. glasnik RS”, br. 46/95, 101/2003-USRS i 6/2015)(u daljem tekstu: Zakon) : „Zaveštanje je jednostrana, lična i uvek opoziva izjava volje za to sposobnog lica kojom ono raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti, u zakonom određenom obliku.“

Jednostranost, kao prvi pojam naveden u zakonskoj definiciji zaveštanja iziskuje posebnu analizu, kao bitna odlika zaveštanja, o tome Vrhovni kasacioni sud u rešenju br. Rev 168/2012 od 20. juna 2013. god: „Jednostranost je bitna osobina zaveštanja i ona znači da za nastanak pravnih dejstava zaveštanja nije potrebna ničija druga volja osim zaveštaočeva. Jednostranost kao bitna odlika zaveštanja izražena je veoma strogo, tako da pri sačinjavanju zaveštanja uticaj volje drugoga uvek vodi njegovoj rušljivosti.“

Zaveštajna odn. testamentarna sposobnost je neophodan uslov za sastavljanje zaveštanja a odnosi se pre svega na uzrast, neophodno je da zaveštalac ima najmanje 15 godina života, a zatim i na sposobnost za rasuđivanje.

Kada je u pitanju uzrast kao neophodan uslov, situacija je jasna, međutim pitanje sposobnosti za rasuđivanje ostavlja prostora za različito tumačenje.

Prema stavu koji je zauzeo Okružni sud u Valjevu u presudi broj Gž 1161/2004 od 12. februara 2004. godine pretpostavlja se da su sposobna za rasuđivanje lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti i da stoga imaju testamentalnu sposobnost. Naime, sud u pomenutoj presudi navodi sledeće: „…prilikom ocenjivanja sposobnosti za pravljenje testamenta primenjuju blaži kriterijumi od onih koji važe za opštu poslovnu sposobnost, i oni su određeni čl.79 ZON-a, kao sposobnost za rasuđivanje, što znači takvo duševno stanje kod zaveštaoca pri kome je on sposoban da shvati stvarni i pravni značaj svojih postupaka, tj. da zna šta radi i kakve su pravne posledice njegovih postupaka, pa je u tom smislu testamentalna sposobnost uža od poslovne sposobnosti, tako da nije bitno da li je zaveštalac imao opštu poslovnu sposobnost, već je bitno da je bio testamentalno sposoban, pa tako za lica koja nisu potpuno lišena poslovne sposobnosti postoji pretpostavka da su ta lica sposobna za rasuđivanje (čl. 156. i 166. ZON-a).“

Sposobnost za rasuđivanje bi se mogla utvrđivati prilikom sastavljanja zaveštanja, pregledom od strane neuropsihijatra testiranjem pamćenja, opažanja, koncentracije i inteligencije, kako bi se utvrdile kognitivne funkcije zaveštaoca, svesnost, orijentisanost prema ličnostima, prostoru i vremenu, što je malo verovatno, ali predstavlja jednu vrstu osiguranja od eventualnog kasnijeg sporenja oko pitanja nepostojanja sposobnosti za rasuđivanje.

Navedeno potvrđuje i stav Apelacionog suda u Kragujevcu zauzet u presudi broj Gž1 1594/2011 od 5. maja 2011. godine u kojoj je jedan takav pregled prilikom sastavljanja zaveštanja smatran dovoljnim pokazateljem da je lice imalo sposobnost za rasuđivanje prilikom sastavljanja testamenta: „…Pravilnost zaključka prvostepenog suda, da je pok. Lj. na dan sačinjavanja zaveštanja bio poslovno sposoban, pa imao i sposobnost sa sačini zaveštanje, se ne dovodi u sumnju ni u žalbenim navodima, da se iz nalaza veštaka – neuropsihijatra dr S. M. zaključuje da se kod starijih ljudi, usled oštećenja mozga, zbog slabije moždane cirkulacije i starosti mogu javiti periodi dezorijentisanosti, neprepoznavanja drugih osoba i besciljnog lutanja, te je važno proceniti njegovu poslovnu sposobnost u vreme sačinjavanja zaveštanja. Ovo upravo sa razloga što je poslovna sposobnost pok. Lj. procenjena u vreme sačinjavanja zaveštanja od strane stručnih lica.”

Međutim, ukoliko dođe do spora najčešće se nalazom veštaka- neuropsihijatra utvrđuje postojanje sposobnosti za rasuđivanje na osnovu postojanja poslovne sposobnosti tj. isključenja odsustva iste, te izjava svedoka.

Ukoliko nakon sačinjenog zaveštanja dođe do gubitka sposobnosti za rasuđivanje to neće uticati na punovažnost ranije sačinjenog zaveštanja o čemu eksplicitno u čl. 80. stav 1 Zakona. Izuzetno, kad se bitno izmene prilike koje su u vreme zaveštanja bile zaveštaočeva odlučujuća pobuda, sud može, na zahtev zainteresovanog lica, staviti van snage pojedine odredbe zaveštanja ili celo zaveštanje ako zaveštalac to nije mogao učiniti zbog gubitka sposobnosti za rasuđivanje. Takav zahtev se može postaviti u roku od tri godine od dana proglašenja zaveštanja.

Volja zaveštaoca za sačinjavanje zaveštanja mora biti ozbiljna, stvarna i slobodna.

O pravnoj volji ostavioca koja bi se odnosila na raspolaganje imovinom odnosno odsustvu iste govori i Okružni sud u Užicu u presudi broj Gž 598/2003 od 10. aprila 2003. god: „Iz spisa proizilazi da je raspravljena zaostavština pokojnog oca stranaka na osnovu zakona i učesnici su izjavili da ostavilac nije ostavio nikakvo pismeno. Kako je tužilja – kćerka pokojnog, pronašla u arhivi ostavioca pismeno nazvano “zabeleška” koju je ostavilac sačinio, to je tužbenim zahtevom tražila da se utvrdi da to pismeno predstavlja svojeručni testamenat ostavioca i da je pravno valjan na osnovu kojeg se ima raspraviti njegova zaostavština i da se poništi njena naslednička izjava koju je dala u ostavinskom postupku. Prvostepeni sud je pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio pravnu volju ostavioca u vezi pomenute zabeleške i našao da ista ne sadrži volju ostavioca koja bi se odnosila na raspolaganje njegovom imovinom – stanom i ko će biti naslednik. Iz pomenute “zabeleške” proizilazi da je ostavilac preporučio tuženoj – drugoj kćerki da se ne prihvati nasleđa na stanu jer joj je pomogao novčano prilikom drugih kupovina, pa je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo nalazeći da pomenuta zabeleška ne predstavlja svojeručni testament ostavioca.“

Zaveštaočeva namera za sačinjavanje zaveštanja mora biti određena i bezuslovna.

O nameri za sačinjavanje testamenta Okružni sud u Užicu u presudi broj Gž 2117/08 od 23. februara 2009. god. navodi sledeće: „Zaveštaočeva namera za sačinjavanje zaveštanja mora biti određena i bezuslovna da na određeni način izvrši raspored svoje zaostavštine i ta namera mora biti iskazana tako da se iz date izjave jasno vidi šta će kome pripasti od zaostavštine.“ A ukoliko dođe do tumačenja sadržaja zaveštanja u istom postupku je sud: „pored reči koje su upotrebljene, uzeo u obzir i druge okolnosti koje su pogodne da objasne pravu nameru zaveštaoca imajući u vidu i to da se u sumnji treba držati onoga što je povoljnije za zakonske naslednike.“

Mogućnost da zaveštalac opozove svoje zaveštanje tako što će drugačije raspolagati svojom imovinom, ne čini uslovnom njegovu nameru za sačinjavanje zaveštanja, naime Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi broj Gž 609/2013 od 21. maja 2013. god. navodi sledeće: „…Žalbom tužilaca se ističe da iz sadržine spornog pismena, koje sud tretira kao zaveštanje, nesumnjivo proizlazi da je namera, odnosno volja S. E. bila uslovljena. Ovo stoga što je njena volja za raspolaganje imovinom učinjena zavisnom od dužine trajanja njenog života, što je u suprotnosti sa imperativnom odredbom člana 82. Zakona o nasleđivanju, kojim je propisano da zaveštaočeva namera za sačinjavanje zaveštanja mora biti određena i bezuslovna. Ističe se da su sporno zaveštanje, odnosno njegova pravna dejstva, vredeli za slučaj da zaveštalac brzo i iznenadno umre, što svakako nije slučaj, jer je S. E. umrla nakon 14 godina od sačinjenja spornog teksta. Dalje se navodi da se sporno pismeno ne može smatrati zaveštanjem i iz razloga što S. E. za četrnaest godina nikome nije rekla da je sačinila zaveštanje, tim pre što je nekoliko godina pred smrt govorila da neće praviti testament, odnosno da svu njenu imovinu naslede njeni zakonski naslednici. … U smislu navedenog, namera pok. S. E. za sačinjenje zaveštanja bila je uslovljena jedino utoliko što je mogla opozvati zaveštanje sve do svoje smrti, odnosno sačiniti drugo zaveštanje sa drugačijim načinom raspodele imovine, što je svakako dozvoljeno i što njenu nameru ne čini uslovnom u smislu člana 82. Zakona o nasleđivanju. Jezičko i ciljno tumačenje pomenutog zaveštanja, po mišljenju ovog suda, idu za zaključkom prema kojem bi zaveštajna volja S. E. mogla eventualno biti izmenjena za slučaj da ista bude bolesna u dužem vremenskom periodu. Ovakva promena zaveštaočeve volje nije nedozvoljena i ista bi bila validna i u slučaju da u zaveštanju nije bilo dodatka „ako bi bila dugo bolesna, onda ćemo videti“, jer zaveštalac u svakom trenutku, sve do svoje smrti, može i na drugačiji način raspolagati svojom imovinom, odnosno opozvati prethodno zaveštanje, bez posebnog obrazlaganja motiva opoziva, tim pre što se zaveštanje može opozvati i konkludentnom radnjom, tj. raspolaganjem predmetima iz zaostavštine za života ostavioca, shodno članu 178. Zakona o nasleđivanju.“

Zaveštanje u pogledu svog oblika mora ispunjavati zakonske uslove za njegovu punovažnost što je eksplicitno predviđeno Zakonom o nasleđivanju. Dakle, zakonom su propisani ponuđeni oblici i uslovi za svaki oblik pojedinačno koji se moraju ispuniti prilikom sastavljanja zaveštanja.

Vrhovni suda Srbije u presudi broj Rev 5340/2002 od 6. februara 2003. god. govori o obliku u kom po zakonu može nastati testament.

U već pomenutom rešenju Vrhovnog Kasacionog suda br. Rev 168/2012 od 20. juna 2013. god navodi se ništavost uzajamnog odnosno zajedničkog zaveštanja koju ne poznaje ni važeći ni prethodni Zakon o nasleđivanju: „Zajednički testament ne predstavlja zakonom propisanu formu za sačinjavanje testamenta prema ranijem zakonu o nasleđivanju, a formu zajedničkog testamenta ne poznaje ni važeći Zakon o nasleđivanju. Budući da su u konkretnom slučaju testatori sačinili pismeni testament o uzjamnom nasleđivanju, što ne predstavlja formu zaveštanja propisanu zakonom, potrebno je da nižestepeni sudovi ocene pravnu prirodu ovog pravnog posla i da li su ispunjeni uslovi za njegovu punovažnost u smislu odredbi čl. 62, 77 i 103 ranije važećeg Zakona o nasleđivanju.“

II Oblici zaveštanja

Kako je zaveštanje, shodno njegovoj definiciji strogo formalan akt, forma odn. oblik zaveštanja mora u potpunosti biti ispoštovan.

Zakonom o nasleđivanju definisane su sledeće Vrste oblika: a) Svojeručno zaveštanje, b) Pismeno zaveštanje pred svedocima, v) Sudsko zaveštanje, g) Konzularno zaveštanje, d) Međunarodno zaveštanje, đ) Brodsko zaveštanje, e) Vojno zaveštanje, ž) Usmeno zaveštanje i z) Javnobeležničko zaveštanje;

II.1. Svojeručno zaveštanje (olografski testament)

Kada je u pitanju svojeručno zaveštanje, na prvom mestu pozabavićemo se značajom tehnike pisanja. Naime brojne odluke sudova tiču se upravo (ne)punovažnosti svojeručnog odnosno olografskog zaveštanja u zavisnosti od tehnike pisanja, pa tako Vrhovni sud Srbije u rešenju broj Rev 3551/2007 od 8. maja 2008. god. navodi da „svojeručno (olografsko) zaveštanje predstavlja oblik redovnog, privatnog i pismenog zaveštanja i da je za ovaj oblik neophodno da u celosti zaveštanje bude napisano i potpisano od strane zaveštaoca. Isključena je mogućnost korišćenja računara, pisaće mašine i dr. Tehnika pisanja zaveštaoca, korišćenje štampanih ili pisanih slova, nije bliže propisana, usled čega se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da se svojeručno zaveštanje mora da sačini pisanim slovima. Ovo ograničenje ne proizilazi iz citiranih odredbi, kojima se propisuju posebni zakonski uslovi za ovu vrstu zaveštanja. Provera autentičnosti teksta zaveštanja može biti izvršena i kada je zaveštanje pisano štampanim slovima, pa se po oceni Vrhovnog suda ne isključuje mogućnost da zaveštalac svoju poslednju volju izrazi svojeručnim zaveštanjem napisanim štampanim slovima. Stoga za punovažnost svojeručnog zaveštanja nije od značaja na kom jeziku, pismu ili kakvim je slovima (pisanim ili štampanim) sadržina zaveštanja napisana, već je bitno da se radi o autentičnom tekstu ostavioca sa jasno izraženom namerom sačinjavanja zaveštanja, napisanog i potpisanog njegovom rukom…“

Vrhovni sud Srbije u rešenju broj Rev. 3551/07 od 8. maja 2008. godine zaključuje da se svojeručnim zaveštanjem mogu smatrati i izjave date u formi pisma ili dnevničkih zapisa, ukoliko ispunjavaju zakonske uslove propisane za taj oblik zaveštanja, navodeći sledeće: Nejasni su i protivurečni razlozi pobijane odluke, kojima se bez otvaranja rasprave ocenjuje da sporni tekst ne predstavlja zaveštanje, već dnevnički zapis umrlog i da tim dnevničkim zapisom nije izražena ozbiljna, stvarna i određena volja i bezuslovna namera za sačinjavanje svojeručnog zaveštanja. Zakonski uslov iz člana 84. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, broj 46/95) za sačinjavanje svojeručnog zaveštanja, ne ograničavaju zaveštaoca da izjavu svoje poslednje volje izrazi u nekom posebnom tekstu s nazivom zaveštanje, već se i izjave date u obliku pisma ili dnevnika mogu smatrati svojeručnim zaveštanjem, ukoliko ispunjavaju zakonske uslove propisane za taj oblik pismenog testamenta.“

Pismeno proglašeno svojeručnim zaveštanjem ne proizvodi pravno dejstvo i po njemu se ne može postupati ukoliko ga zaveštalac nije napisao svojom rukom već je otkucano na komjuteru od strane advokata, što je na samom pismenu i naznačeno, tako da ne ispunjava uslov punovažnosti potreban za taj oblik zaveštanja, o čemu Apelacioni sud u Kragujevcu u presudi broj Gž 3564/2012 od 21. decembra 2012. god:“ Imajući u vidu navedeno i činjenicu da je ostavilac znao da čita i piše, jer je svojeručno potpisao sporno zaveštanje, pravilan je zaključak prvostepenog suda da nije ispunjen uslov za punovažnost svojeručnog zaveštanja, jer tekst zaveštanja nije napisao svojom rukom zaveštalac, već je otkucan na kompjuteru, od strane advokata, što je na samom pismenu i naznačeno.“

II.2. Pismeno zaveštanje pred svedocima (alografski testament)

Za razliku od svojeručnog zaveštanja, za punovažnost zaveštanja pred svedocima nije od značaja ko ga je napisao, o čemu Apelacioni sud u Beogradu u presudi broj Gž 1367/2011 od 19. oktobra 2011. god: „…Kako se radi o jednoj vrsti tehničkog posla, za punovažnost zaveštanja nije od značaja ko je sačinio tekst zaveštanja, pa to može biti i lice koje je zainteresovano za sadržinu zaveštanja, a i lice koje će kasnije biti svedok sačinjavanja zaveštanja.“ i Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi broj Gž 205/2014 od 17. septembra 2014. god: „S obzirom na to da pismeno zaveštanje pred svedocima, shodno odredbi čl. 85 stav 1 Zakona o nasleđivanju, zaveštalac ne mora svojeručno da napiše, već po pravilu ovu vrstu zaveštanja po usmenom kazivanju zaveštaoca sastavlja drugo lice, koje je veoma često upravo advokat jer se radi o jednoj vrsti tehničkog posla, tada za punovažnost ove vrste zaveštanja nije od značaja ko ga je napisao, pa to može biti čak i lice koje će kasnije biti svedok sačinjenja zaveštanja.

U navedenoj odluci Apelacionog suda u Novom Sadu dalje se navodi da se svojstvo svedoka ne mora naznačiti:„…Osim toga, ni činjenica da pored svojeručnog potpisa advokata nije naznačeno njegovo svojstvo svedoka ne može predstavljati razlog za ništavost zaveštanja jer je odredbom čl. 85 stav 2 Zakona o nasleđivanju propisano da je samo poželjno, a ne i obavezno, da se u zaveštanju pored potpisa (svedoka) naznači ovo njihovo svojstvo.“

Tkođe, ne mora biti ni naznačeno mesto sačinjavanja testamenta:„Kako Zakon o nasleđivanju ne propisuje ni da u zaveštanju mora biti označeno i mesto njegovog sačinjenja, to izostanak ovog navoda ili pak njegovo pogrešno označenje ne predstavlja razlog zbog kojeg bi takvo zaveštanje bilo protivno pravnim propisima…“

Za ovu vrstu zaveštanja nije neophodno da je u njemu konstatovano da je zaveštalac isto pročitao, već je neophodno da je zaveštalac pred dva svedoka izjavio da je zaveštanje pročitao, o tome Apelacioni sud u Beogradu u presudi broj Gž 12190/2010 od 15. septembra 2010. god.

Da bi ovaj testament ispunjavao uslove za punovažnost treba obratiti pažnju i na svojeručni potpis zaveštaoca. Naime, Apelacioni sud u Beogradu u presudi broj Gž 6718/2010 od 03. juna 2010. god. navodi da potpis mora biti ispod teksta te da „…Zaveštalac u potpisu treba da napiše puno ime i prezime, ali se smatra pravno valjanim i potpis u kome je stavljeno prvo slovo imena i prezimena ili samo ime, ili samo prezime, ili prvo slovo prezimena i ime, ili skraćeni potpis koji zaveštalac upotrebljava u svojim poslovnim knjigama, ili pseudonim ili nadimak pod kojim je poznat.“

Smatraće se punovažnim pismeni testament pred svedocima i ukoliko se na jednom primerku testamenta umesto potpisa nalazi samo rukoznak što nije puno ime zaveštaoca, ukoliko se na taj način potpisivao u pravnim poslovima i u običnom životu o čemu Apelacioni sud u Beogradu u presudi broj Gž 6718/2010 od 3. juna 2010. god.

Kada je u pitanju prisustvo svedoka mora se istaći da je za punovažnost ove vrste testamenta neophodno da su svedoci istovremeno prisutni, naime Okružni sud u Čačku u presudi broj Gž 1747/06 od 20. decembra 2006. god. ističe da nisu ispunjeni uslovi iz čl. 85. Zakona te da testament ne proizvodi pravno dejstvo kada je u ime zaveštaoca, sačinio pismeni testamenat advokat, a zaveštalac je pomenuto pismeno potpisao, a potom je odneo pismeno kod jednog a nakon kod drugog svedoka koji su ga potpisali.

II.3. Sudsko zaveštanje

Što se tiče sačinjavanja sudkog zaveštanja u skladu sa čl. 86. Zakona: „Sudsko zaveštanje sačinjava se po pravilima koja važe za sastavljanje isprava ako ovim zakonom nije drukčije određeno.“

Ovom prilikom prilažemo stav Okrižnog suda u Valjevu zauzet u rešenju broj Gž 837/2001 od 16. jula 2001. god. a tiče se potpisa testatora: “Po shvatanju Okružnog suda, ako je sudski testament ispunjavao sve uslove za punovažnost u smislu odredbi Zakona o nasleđivanju, odnosno ako su ispunjeni svi zakonski uslovi propisani za punovažnost ovakvog oblika testamenta, onda samo zbog toga što testator nije potpisao oba lista na kojima je testament napisan, već samo drugi, poslednji list,i što listovi testamenta nisu pravilno sastavljeni, posebno kada je Prvostepeni sud utvrdio da nije dovedena u sumnju istinitost sadržine samog testamenta, testament nije ništav. Pitanje postupka pravljenja sudskog testamenta bilo bi od značaja samo onda kada bi sadržina testamenta bila osporavana.“

Kada je u pitanju Sudsko zaveštanje ako je zaveštalac u stanju da ga pročita u čl. 87. Zakona navedeno je:

„Zaveštanje može po kazivanju zaveštaoca sačiniti sudija, pošto prethodno utvrdi zaveštaočev identitet.

Pošto zaveštalac takvo zaveštanje pročita i potpiše, sudija na samom zaveštanju potvrđuje da ga je zaveštalac u njegovom prisustvu pročitao i potpisao.“

O nužnosti čitanja zaveštanja od strane zaveštaoca odnosno o rušljivosti istog u slučaju neispunjavanja navedenog uslova govori se u presudi Vrhovnog suda Srbije Rev 1443/2006 od 6. jula 2006. god.: „Kako, nije sporno da zaveštalac, sada pok. OO, koji je bio u stanju da zaveštanje pročita, nije, sporno zaveštanje koje je po njegovom kazivanju sastavljeno od strane sudije Opštinskog suda u Petrovcu na Mlavi pod R.br.148/2001 od 11.04.2001. godine, pre nego što ga je potpisao, pročitao zapisnik o sudskom zaveštanju, a bio je to u stanju, već je isti pročitao sudija, to je pravilan zaključak Opštinskog suda da je sporno zaveštanje, sada pok. OO, rušljivo jer nije sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom,“

Čl. 88. Zakona o nasleđivanju propisuje Sudsko zaveštanje ako zaveštalac nije u stanju da ga pročita na sledeći način:

„Kad zaveštalac nije u stanju da pročita zaveštanje koje mu je sačinio sudija, ovaj ga zaveštaocu čita u prisustvu dva svedoka, pa onda zaveštalac u prisustvu istih svedoka izjavljuje da je to njegovo zaveštanje i potom zaveštanje potpisuje ili stavlja na njega svoj rukoznak.

Svedoci se istovremeno potpisuju na samom zaveštanju.

Sudija je dužan na samom zaveštanju potvrditi da su sve ove radnje učinjene.“

Ukoliko je zaveštanje sačinjeno u drugom sudu na čijem području zaveštalac nema prebivalište, sud je u skladu sa čl. 89. Zakona dužan o tome odmah izvestiti sud na čijem području zaveštalac ima prebivalište.

Što se tiče Predavanja zaveštanja sudu, u skladu sa čl. 90. Zakona:

„Zaveštalac može svojeručno zaveštanje, pismeno zaveštanje pred svedocima i sudsko zaveštanje poveriti na čuvanje nadležnom sudu u otvorenom ili zatvorenom omotu.

Sud će o prijemu zaveštanja sačiniti zapisnik i zaveštanje staviti u zaseban omot koji će se zapečatiti i čuvati u sudu.“

II.4. Konzularno zaveštanje

U skladu sa čl. 91. Zakona zaveštaocu može u inostranstvu zaveštanje sačiniti konzularni predstavnik ili diplomatski predstavnik naše zemlje koji obavlja konzularne poslove, po pravilima koja važe za sastavljanje sudskog zaveštanja.

II.5. Međunarodno zaveštanje

Što se punovažnosti međunarodnog zaveštanja tiče, u skladu sa čl. 92. Zakona, međunarodno zaveštanje je punovažno bez obzira na mesto gde je sačinjeno i na to gde se nalaze dobra zaveštaočeva, bez obzira na državljanstvo zaveštaoca, na njegovo prebivalište ili boravište, ako je sačinjeno u obliku međunarodnog zaveštanja, u skladu sa odredbama člana 93. do člana 101. Zakona. U stavu 2 navedenog člana navodi se da ništavost međunarodnog zaveštanja ne utiče na njegovu punovažnost kao zaveštanja druge vrste.

U skladu sa čl. 93. Zakona, odredbe ovog zakona o međunarodnom zaveštanju ne primenjuju se na oblike zaveštanja koje su u istom pismenu sačinila dva ili više lica.

Kada je u pitanju oblik međunarodnog zaveštanja isto mora biti sačinjeno u pismenom obliku, ali ga zaveštalac ne mora svojeručno napisati a takođe može biti sačinjeno na bilo kom jeziku, rukom ili na neki drugi način (čl. 94. Zakona).

Član 95. Zakona po pitanju nadležnosti lica za sačinjavanje ovog zaveštanja navodi da su ovlašćena lica za postupanje pri sačinjavanju međunarodnog zaveštanja: sud, konzularni predstavnik ili diplomatski predstavnik naše zemlje, zapovednik broda ili komandir čete i drugi starešina njegovog ili višeg ranga, ili neko drugi u prisustvu nekog od tih starešina, kao i svaki starešina odvojenog odreda ili javni beležnik.

U skladu sa čl. 96. Zakona zaveštalac izjavljuje da je sačinjeno pismeno njegovo zaveštanje i da je upoznat s njegovom sadržinom u prisustvu dva svedoka i lica ovlašćenog za sastavljanje međunarodnog zaveštanja. Zaveštalac nije dužan da sa sadržinom ovog zaveštanja upozna svedoke, niti ovlašćeno lice.

Što se tiče potpisivanja međunarodnog zaveštanja, zaveštalac u prisustvu svedoka i ovlašćenog lica potpisuje zaveštanje, a ukoliko ga je prethodno potpisao priznaje i potvrđuje potpis za svoj. Dalje, ukoliko nije u stanju da se potpiše, saopštava razlog ovlašćenom licu, koje to zabeležava na zaveštanju, a zaveštalac može zatražiti i da ga drugi, u njegovo ime, potpiše na zaveštanju a ovlašćeno lice će to zabeležiti na zaveštanju. Svedoci i ovlašćeno lice u prisustvu zaveštaoca stavljaju istovremeno svoje potpise na zaveštanje.

Članom 98. Zakona se precizira da se potpisi moraju staviti na kraju zaveštanja. Time se potvrđuje sve prethodno napisano. Ukoliko se zaveštanje sastoji od više listova zaveštalac je dužan da potpiše svaki list. Ukoliko zaveštalac nije u stanju da se potpiše, zaveštanje može potpisati drugi u njegovo ime, ili ovlašćeno lice. Svaki list zaveštanja mora pored potpisa mora biti obeležen brojem.

Kao datum sačinjavanja međunarodnog zaveštanja uzima se datum pod kojim je zaveštanje potpisalo ovlašćeno lice, koje taj datum stavlja na kraju zaveštanja.

Ukoliko je za sačinjavanje međunarodnog testamenta potreban tumač, njega će odrediti ovlašćeno lice, a tumač mora ispunjavati uslove propisane za svedoke međunarodnog zaveštanja.

 Kada je u pitanju čuvanje međunarodnog zaveštanja, ukoliko ne postoji obavezan propis o čuvanju istog, ovlašćeno lice pita zaveštaoca da li želi da da izjavu o čuvanju zaveštanja, a u tom slučaju mesto gde zaveštalac ima nameru da čuva zaveštanje zabeležava se u potvrdi koju izdaje ovlašćeno lice.

Ovlašćeno lice prilaže međunarodnom zaveštanju potvrdu, na obrascu propisanom odgovarajućom međunarodnom konvencijom. Ona se sastavlja u dva primerka, od kojih jedan čuva ovlašćeno lice, a drugi predaje zaveštaocu. Potvrda ovlašćenog lica uzima se kao dovoljan dokaz formalne punovažnosti pismena kao međunarodnog zaveštanja, sve dokle se ne dokaže suprotno. A nepostojanje ili nepravilnost potvrde ne utiče na formalnu punovažnost međunarodnog zaveštanja sačinjenog u skladu sa odredbama ovog zakona.

Međunarodno zaveštanje se može opozvati isto kao i ostali oblici zaveštanja.

Pri tumačenju i primeni odredaba ovog zakona o međunarodnom zaveštanju vodiće se računa o njegovom međunarodnom obeležju i potrebi njegovog jednoobraznog tumačenja.

II.6. Brodsko zaveštanje

Zaveštaocu može na brodu naše zemlje zaveštanje sačiniti zapovednik broda, po pravilima koja važe za sastavljanje sudskog zaveštanja. Takvo zaveštanje prestaje da važi po isteku trideset dana od dana povratka zaveštaoca u našu zemlju.

II.7. Vojno zaveštanje

Za vreme mobilizacije ili rata, zaveštanje onom ko je na vojnoj dužnosti može sačiniti komandir čete i drugi starešina njegovog ili višeg ranga, ili neko drugi u prisustvu nekog od tih starešina, kao i svaki starešina odvojenog odreda, a po pravilima koja važe za sačinjavanje sudskog zaveštanja. Takvo zaveštanje prestaje da važi po isteku šezdeset dana od dana završetka rata, a ako je zaveštalac ranije ili docnije demobilisan – po isteku trideset dana od dana demobilisanja.

II.8. Usmeno zaveštanje

Zaveštalac može poslednju volju izreći usmeno pred tri istovremeno prisutna svedoka ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje. Takvo zaveštanje prestaje da važi po isteku trideset dana od dana prestanka prilika u kojima je sačinjeno.

Ukoliko je zaveštalac i objektivno i subjektivno imao mogućnost da sastavi pismeni testament, a to nije učinio, već je više puta iz neznanja i neukosti saopštavao amanete (zaveštanje, poslednju volju) licima sa kojima je bio u kontaktu, ne može se govoriti o postojanju izuzetnih prilika za sastavljanje usmenog testamenta usled bolesti i životnog doba testatora i ispunjenosti zakonskih uslova za isto, jer sud nije ovlašćen da primenom običaja koji važe na datom podneblju menja zakonske uslove (o navedenom u presudi Apelacionog suda u Kragujevcu, br. Gž 2139/2012 od 23. maja 2012. god.)

Prema stavu Apelacionog suda u Beogradu zauzetom u presudi broj Gž 7282/2011 od 2. februara 2012. god. dugotrajna bolest testatora ne spada u izuzetne prilike zbog kojih se ne može sačiniti pismeno zaveštenje.

Kada je u pitanju dužnost svedoka usmenog zaveštanja, u čl. 111. Zakona se navodi da su svedoci dužni da bez odlaganja napismeno sastave zaveštaočevu izjavu i da je što pre predaju sudu, ili da je usmeno ponove pred sudom iznoseći pri tom kada je, gde i u kojim prilikama zaveštalac izrekao svoju poslednju volju. Izvršenje te dužnosti nije uslov punovažnosti usmenog zaveštanja.

II.9. Javnobeležničko zaveštanje

Od 23. januara 2015. god. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o nasleđivanju (“Sl. glasnik RS”, broj 6/2015) uveden je još jedan oblik zaveštanja, te u skladu sa čl. 111a Javnobeležničko zaveštanje sačinjava javni beležnik u obliku javnobeležničkog zapisa.

III Svedoci

Članom 112. i 113. Zakona predviđena su Pravila o zaveštajnim svedocima odnosno uslovi koje svedoci moraju da ispunjavaju za punovažnost testamenta.

Oni pre svega moraju biti pismeni (izuzev kod usmenog zaveštanja) punoletni i poslovno sposobni. Pored toga, svedoci međunarodnog i pismenog zaveštanja pred svedocima moraju znati i jezik na kom zaveštalac izjavljuje da je zaveštanje njegovo, a svedoci usmenog i sudskog zaveštanja moraju znati i jezik na kom je zaveštanje sačinjeno.

Zaveštajni svedok ne može biti lice koje je zaveštaocu krvni srodnik u pravoj liniji, pobočni srodnik zaključno sa četvrtim stepenom srodstva, tazbinski srodnik zaključno s drugim stepenom srodstva, srodnik po usvojenju, supružnik, bivši supružnik, vanbračni partner, bivši vanbračni partner, staralac, bivši staralac, štićenik ili bivši štićenik, s tim da navedeno ne važi za usmeno zaveštanje.

IV Povreda oblika zaveštanja

Nepoštovanje propisanih uslova za predviđene oblike zaveštanja predstavlja jedan od razloga za rušljivost zaveštanja.

Naime, ukoliko zaveštanje nije sačinjeno u obliku i na način odn. pod uslovima predviđenim za propisane oblike zaveštanja, takvo zaveštanje je rušljivo. U tom slučaju lice koje ima pravni interes može tražiti poništaj zaveštanja u roku od jedne godine od dana saznanja za zaveštanje, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja. Rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja.

V Zaključak

Forma zaveštanja ima značaj bitnog uslova za njegovu punovažnost, pa odstupanje od zakonom predviđene forme zaveštanja nije dopušteno, a zaveštanje koje nije sačinjeno u nekom od zakonom predviđenih oblika je rušljivo (već pomenuto rešenje Vrhovnog Kasacionog suda br. Rev 168/2012)

Brojnom sudskom praksom odnosno relevantnim delom obrazloženja sudskih odluka potrudili smo se da Vam približimo tumačenje pojedinih pojmova i spornih situacija od strane sudova u Republici Srbiji.

Objavljeno u časopisu „Advokatska Kancelarija“, br. 21, maj 2016, Profi Sistem