Zakonski osnov za obaveznu vakcinaciju dece i kaznene odredbe

U odredbi čl.32.  Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, koji je objavljen u “Sl. glasniku RS”, br. 15/2016 od 25. februara 2016. godine, a primenjuje se od od 4. marta 2016. godine, definsana je Imunizacija.

Prema navedenoj odredbi , Imunizacija se vrši imunološkim lekovima.

Obavezna imunizacija je imunizacija lica određenog uzrasta, kao i drugih lica određenih zakonom, koju lice koje treba da se imunizuje, kao ni roditelj, odnosno staratelj ne može da odbije, osim u slučaju postojanja medicinske privremene ili trajne kontraindikacije koju utvrđuje doktor medicine odgovarajuće specijalnosti ili stručni tim za kontraindikacije.

Imunizacija je obavezna za:

1) lica određenog uzrasta protiv tuberkuloze, difterije, tetanusa, velikog kašlja, dečije paralize, malih boginja, rubele, zaušaka, virusnog hepatitisa B, oboljenja izazvanih hemofilusom influence tipa B; i oboljenja izazvanih streptokokom pneumonije;

2) lica izložena određenim zaraznim bolestima: hepatitisu B, hepatitisu A, trbušnom tifusu, besnilu i tetanusu;

3) lica u posebnom riziku od bolesti: hepatitisa B, gripa, meningokokne bolesti, oboljenja izazvanih streptokokom pneumonije i hemofilusom influence B, varičele, infekcije izazvane respiratornim sincicijalnim virusom;

4) lica zaposlena u zdravstvenim ustanovama protiv određenih zaraznih bolesti;

5) putnike u međunarodnom saobraćaju protiv žute groznice i drugih zaraznih bolesti po zahtevu zemlje u koju se putuje.

Za boravak dece u predškolskim i školskim ustanova, kao i u ustanovama za smeštaj dece bez roditeljskog staranja, neophodno je da su ispunjeni uslovi iz stava 3. tačke 1) ovog člana, osim u slučaju postojanja medicinske kontraindikacije koju utvrđuje doktor medicine odgovarajuće specijalnosti ili stručni tim za kontraindikacije.

Preporučena imunizacija je imunizacija koju doktor medicine ili specijalista odgovarajuće grane medicine preporučuje, u skladu sa programom imunizacije stanovništva protiv određenih zaraznih bolesti:

1) za lica određenog uzrasta protiv varičele, HPV infekcija, hepatitisa A i B, gripa i oboljenja izazvanih streptokokom pneumonije i drugih u skladu sa zakonom;

2) po kliničkim indikacijama protiv hepatitisa A i B, gripa, oboljenja izazvanih streptokokom pneumonije i drugih u skladu sa zakonom;

3) putnika u međunarodnom saobraćaju protiv trbušnog tifusa, hepatitisa A i B, gripa, dečije paralize i drugih u skladu sa zakonom.

Imunizacija se može sprovoditi i za druge zarazne bolesti koju doktor medicine ili specijalista odgovarajuće grane medicine nije dužan da preporuči ili koja se traži na lični zahtev pacijenta.

U delu kaznenih odredbi istog zakona, u čl.85. određeno je prekršajno kažnjavanje. Tako je propisano da:

Novčanom kaznom u iznosu od 30.000 do 150.000 dinara kazniće se za prekršaj fizičko lice ako

1) u postupku epidemiološkog ispitivanja ne govori istinu i ne daje tačne i potpune podatke od značaja za otkrivanje izvora i načina prenošenja zarazne bolesti, odnosno za otkrivanje, sprečavanje i suzbijanje epidemije te zarazne bolesti, kao i ako se po potrebi ne podvrgne određenim medicinskim ispitivanjima (član 19. stav 6);

2) se ne pridržava naloga doktora medicine u slučaju kada mu je određena obaveza prevoza sanitetskim vozilom ili mera izolacije i lečenja, odnosno izolacije, u skladu sa ovim zakonom (član 28. );

3) pre putovanja u zemlju u kojoj ima kolere, kuge, velikih boginja, žute groznice, virusnih hemoragijskih groznica (izuzev hemoragijske groznice sa bubrežnim sindromom) i malarije, kao i po povratku iz tih zemalja, ne pridržava obaveza propisanih ovim zakonom, kao i mera koje priroda te bolesti nalaže (član 30. stav 1);

4) se u skladu sa izdatim rešenjem sanitarnog inspektora, ne javlja zavodu odnosno institutu za javno zdravlje prema mestu boravka radi praćenja svog zdravstvenog stanja, odnosno, ako se ne pridržava naloga izabranog doktora medicine (član 30. stav 3);

5) se ne pridržava mere karantina (član 31. stav 5);

6) odbije obaveznu imunizaciju lica određenog uzrasta (član 32. stav 2);

7) obavlja proizvodnju i promet hrane a nije obavio obavezni zdravstveni pregled i ne poseduje propisno overenu sanitarnu knjižicu (član 45. stav 5); 

8) ne sprovodi mere propisane ovim zakonom i ne postupi po rešenju sanitarnog inspektora radi zaštite stanovništva od zaraznih bolesti, u rokovima, pod uslovima i na način određen tim rešenjem (član 68. stav 1);

9) lice obolelo od zarazne bolesti, odnosno ako je nosilac uzročnika zarazne bolesti, ne daje istinite podatke i ne pridržava se određenih mera i uputstava zdravstvene ustanove, odnosno naloga doktora medicine, naročito u pogledu sprečavanja prenošenja zarazne bolesti (član 69).

U odredbi st.1.tač.6. propisano je prekršajno kažnjavanje roditelja ukoliko odbiju obaveznu imunizaciju dece.

Inače, u praksi, pedijatri u školskim dispanzerima: uvidom u zdravstveni karton utvrđuju da li je dete primilo sve obavezne vakcine.

Roditeljima dece za koje se ustanovi da nisu primili sve vakcine, pedijatri će poslati dopis da dovedu decu na vakcinaciju. Ukoliko se ogluše, dobijaju – opomenu. Ako ni ova mera ne pomogne, nadležni u domu zdravlja obaveštenje o nevakcinisanju deteta šalju sanitarnoj inspekciji.

Sanitarni inspektor prvo roditelje dopisom podseća na zakonsku obavezu o vakcinaciji deteta, a ako ni to ne da efekat, inspektor podnosi zahtev prekršajnom sudu.

 

Dakle, prva kazna u praksi je minimalna, 30.000 dinara. Ako roditelj ipak plati kaznu, a ne vakciniše dete, sleduje mu novi prekršajni postupak, kada sudija za taj teži oblik prekršaja može da ga kazni sa 150.000 dinara.

Plaćanje prekršajne kazne ne oslobađa roditelja obaveze da vakciniše svoje dete, već ukoliko to ne uradi, sledi mu novi prekršajni postupak.

Nasuprot zakonskoj obavezi, postoje shvatanja, čak i peticije, da vakcinacija nije obavezna, te se u tom prilogu navodi da:

Zakon o pravima pacijenata Srbije, članovi 11, 15 i 17 u potpunosti podržavaju pravo svakog građana na samostalno odlučivanje o svom zdravlju što podrazumeva I pravo na nevakcinisanje. 

Član 11. Pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje, koje mu je potrebno kako bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru. Obaveštenje iz stava 1. ovog člana obuhvata: 1) dijagnozu i prognozu bolesti; 2) kratak opis, cilj i korist od predložene medicinske mere, vreme trajanja i moguće posledice preduzimanja, odnosno nepreduzimanja predložene medicinske mere; 3) vrstu i verovatnoću mogućih rizika, bolne i druge sporedne ili trajne pos ledice; 4) alternativne metode lečenja; 5) moguće promene pacijentovog stanja posle preduzimanja predložene medicinske mere, kao i moguće nužne promene u načinu života pacijenata; 6) dejstvo lekova i moguće sporedne posledice tog dejstva. Obaveštenje i z st. 1. i 2. ovog člana nadležni zdravstveni radnik dužan je dati pacijentu i bez traženja.

Član 15. Pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, osim u slučajevima kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica. BEZ PRISTANKA, NE SME SE, po pravilu, nad njim preduzeti NIKAKVA medicinska mera. Medicinska mera protivno volji pacijenta, odnosno zakonskog zastupnika deteta, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti, može se preduzeti samo u izuzetnim slučajevima, koji su utvrđeni zakonom i koji su u skladu sa lekarskom etikom.

Član 17. Pacijent, koji je sposoban za rasuđivanje, ima pravo da predloženu medicinsku meru odbije, čak i u slučaju kada se njome spasava ili održava njegov život. Nadležni zdravstveni radnik dužan je da pacijentu ukaže na posledice njegove odluke o odbijanju predložene medicinske mere, i da o tome od pacijenta zatraži pismenu izjavu koja se mora čuvati u medicinskoj dokumentaciji, a ako pacijent odbije davanje pismene izjave, o tome će sačiniti službenu belešku. U medicinsku dokumentaciju nadležni zdravstveni radnik upisuje podatak o pristanku pacijenta, odnosno njegovog zakonskog zastupnika na predloženu medicinsku meru, kao i o odbijanju te mere.

Član 44. Novčanom kaznom od 300.000 do 1.000.000 dinara kazniće se za prekršaj zdravstvena ustanova, odnosno drugo pravno lice koje obavlja zdravstvenu delatnost ako: 1) pacijentu ne omogući ostvarivanje prava na slobodan izbor doktora medicine, odnosno dokto ra stomatologije (član 12); 2) bez pristanka pacijenta, odnosno protivno njegovoj volji ili bez pristanka zakonskog zastupnika deteta, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti, budu preduzete medicinske mere (član 15. st. 2. i 3); 3) pacijentu ne o mogući uvid u svoju medicinsku dokumentaciju (član 20. stav 1); 4) zakonskom zastupniku ne omogući uvid u medicinsku dokumentaciju kada je pacijent dete, odnosno lice lišeno poslovne sposobnosti (član 20. stav 2); 5) detetu, koje je navršilo 15. godinu ž ivota i koje je sposobno za rasuđivanje, ne omogući uvid u njegovu medicinsku dokumentaciju (član 20. stav 3); 6) prekrši obavezu čuvanja naročito osetljivih podataka o ličnosti pacijenta, odnosno raspolaže ili rukuje podacima iz medicinske dokumentacije pacijenta suprotno odredbama čl. 21. i 22; 7) pacijentu, zakonskom zastupniku, odnosno punoletnom članu uže porodice ne omogući ostvarivanje prava iz člana 23; 8) prekrši pravo deteta, koje je navršilo 15 godina života, na poverljivost podataka, koji se nalaze u njegovoj medicinskoj dokumentaciji i ako prekrši obavezu da u slučaju ozbiljne opasnosti po život i zdravlje deteta, tu informaciju saopšti njegovom zakonskom zastupniku (član 24); 9) pre početka medicinskog istraživanja ne osigura pacijenta, koj i učestvuje u medicinskom istraživanju, kod nadležne organizacije za osiguranje ili ako vrši medicinsko istraživanje koje uključuje pacijente, bez prethodne odluke etičkog odbora zdravstvene ustanove (član 25. st. 9. i 11); 10) savetniku pacijenata ne omo gući uvid u medicinsku dokumentaciju koja je u vezi sa navodima iznetim u prigovoru ili ako, u postupku po prigovoru, u roku od pet radnih dana ne dostavi savetniku pacijenata sve tražene informacije, podatke i mišljenja (član 40. st. 4. i 5); 11) direkto r zdravstvene ustanove, odnosno osnivač privatne prakse ne dostavi u određenom roku obaveštenje savetniku pacijenata o preduzetim merama po prigovoru (član 41. stav 4). Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se i odgovorno lice u zdravstvenoj ustanovi , odnosno drugom pravnom licu koje obavlja zdravstvenu delatnost novčanom kaznom od 30.000 do 50.000 dinara

Ustav Republike Srbije, Član 25: Svako ima pravo na nevakcinaciju jer ne postoji nijedna klinicka studija koja potvrdjuje efikasnost i bezbednost vakcina pa se stoga vakcinacija svrstava u medicinski eksperiment.

“Fizički i psihički integritet je nepovrediv.Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.”

Trece, prema navedenim shvatanjima, treba se pozvati na Medjunarodnu klasifikaciju bolesti i povezanih zdravstvenih problema revizija 10, knjiga 1, clan Z 28, objavljene od strane Svetske Zdravstvene Organizacije ciji je Srbija clan.

Cetvrti je GARANCIJA LEKARA da je vakcina koju ubrizgava direktno u krv nasem detetu, bezbedna i da nece izazvati smrt ili neku od navedenih bolesti. Potrebno je i prisusvo advokata kako bi preduzeo dalje mere ukoliko lekar odbije da potpise garanciju.

Ovakva shvatanja pozivaju se takodje na Medjunarodnu klasifikaciju bolesti i povezanih zdravstvenih problema revizija 10, knjiga 1, clan Z 28, gde u tackama 0 i 1 stoji da se vakcinacija moze odbiti ne samo radi zdravstvenih razloga vec i zarad licnog i/ili verskog ubedjenja. Ova knjiga objavljena je od strane Svetske Zdravstvene Organizacije (SZO) a R. Srbija je clan SZO-a i prihvatila je obaveze koje proizilaze iz tog clanstva.

Izvor: Izvod iz zakona preuzet je iz programskog paketa “Propis Soft”–Redakcija Profi Sistema Com-a.