Zastarelost potraživanja

U mnogim komentarima i temama koje smo obrađivali do sada pominjali smo zastarelost potraživanja, kao jedan od ključnih elemenata koji utiče na prirodu i pravni tretman obaveza. Kako je reč o obimnoj temi, u ovom tekstu ćemo izvršiti podsećanje na sam pojam zastarelosti i osnovna pravila, dok ćemo se u sledećim tekstovima baviiti tokom zastarevanja (zastoj, prekid), i samim rokovima potrebnim za nastupanje zastarelosti.

1. O zastarelosti uopšte – pojam

Šta je zastarelost?

Zastarelost je stari pravni istitut, poznat u svim granama prava. Zastarelost proizlazi iz proteka vremena, kao značajne činjenice, koje, samostalno ili zajedno sa drugim okolnostima, proizvodi vrlo značajna pravna dejstva, koja se ogledaju u nastanku ili prestanaku određenih pravnih odnosa, odnosno prava.

U pravnoj nauci se govori o zastarelosti u širem smislu (praescriptio), i pod ovim pojmom se podrazumeva kako gubitna zastarelost, odnosno zastarelost u užem smislu, ili zastarelost potraživanja (o kojoj će ovde biti reči), tako i dobitna zastarelost, koja se odnosi na održaj, kada se određena prava mogu steći na osnovu proteka vremena, s tim što je u tom slučaju potrebna i savesnost sticaoca.

Sama zastarelost izvodi se iz logičke premise, da ako neko lice u dužem vremenskom periodu ne koristi neko svoje pravo, to znači da mu ono nije ni potrebno, a da bi reaktiviranje tog prava moglo izazvati više štete nego koristi, sa stanovišta trećih lica i šire društvene zajednice.

Pomenućemo da zastarelost postoji i u materiji krivičnog prava, i to zastarelost krivičnog gonjenja (kada se učinioci dela ne mogu goniti za učinjeno delo posle proteka određenih rokova), zatim zastarelost izvršenja izrečene kazne (kada se izrečena kazna ne može sprovesti nakon proteka određenog vremena), itd.

Od zastarelosti potraživanja treba razlikovati prekluziju (prekluzivni rokovi), koja se ogleda u gubitku, odnosno gašenju nekog prava usled proteka vremena.

Materija zastarelosti potraživanja uređena je Zakonom o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989 -OUSJ, 57/1989 i “Sl. list SRJ”, br. 31/1993) – u daljem tekstu: ZOO, a posebni rokovi zastarelosti potraživanja, osim ovim zakonom, utvrđeni su i u drugim zakonima.

U ZOO nije izričito data definicija pojma zastarelosti potraživanja. U pravnoj teoriji postoje različite, više ili manje obuhvatne definicije ovog pojma.

Prema članu 360. stav 1. ZOO, zastarelošću prestaje pravo (misli se na poverioca) zahtevati ispunjenje obaveze od dužnika. Zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, a sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360. st. 2. i 3. ZOO). Polazeći od navedenog, zastarelost potraživanja bi se mogla definisati kao uslovni način gašenja obligacije, ukoliko se ispune zakonski uslovi: neaktivnost poverioca, protek vremena i prigovor dužnika.

Treba posebno istaći da kod primene ovog instituta ne prestaje samo pravo iz određenog obligacionog odnosa, već samo pravo da se zahteva ispunjenje obaveze, odnosno ostvarenje tog prava, što dovodi do toga da se obaveza ne može izvršiti (naplatiti) prinudnim putem. Nastupanjem zastarelosti, to pravo u stvari, prelazi u domen prirodne (naturalne) obligacije. Član 369. ZOO kaže da kad zastari glavno potraživanje zastarela su i sporedna potraživanja, kao što su potraživanja kamata, troškova, ugovorne kazne (pravilo da sporedna potraživanja dele sudbinu glavnog potraživanja – accessiorium sequitur principale). Napominjemo, sporedna potraživanja su ovde nabrojana primera radi, a ne taksativno.

U članu 370. ZOO izričito je propisano da se pravila (odredbe) o zastarelosti ne primenjuju u slučajevima kad su u zakonu određeni rokovi (prekluzivni rokovi) u kojima treba da se podigne tužba ili da se izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava (gore pomenuta prekluzija).

Kod glavnih elemenata zastarelosti isključena je autonomija volje, i oni su strogo određeni zakonom. Dakle, zastarelošću prestaje pravo zahtevanja ispunjenja obaveze a ona nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, i to je mogućnost koju dužnik može iskoristiti, a na koju sud ne pazi po službenoj dužnosti.

2. Prigovor zastarelosti

Videli smo da sam protek vremena nije dovoljan već je neophodna i izjava dužnika (prigovor zastarelosti) da je poveriočevo potraživanje zastarelo usled proteka zakonom određenog vremena. Znači,kod zatarelosti potraživanja nije dovoljno da je protekao rok za zatarelost već i da se dužnik na nju pozove. Sudovi ne paze po službenoj dužnosti na zastarelost potraživanja.

U sudskoj praksi se iskristalisao stav da je prigovor zastarelosti potraživanja materijalnopravne prirode i da od njega zavisi osnovanost tužbenog zahteva, pa se o njemu ne može odlučivati rešenjem, niti se odluka o ovom prigovoru unosi u izreku presude. Kada se u toku postupka istakne prigovor zastarelosti potraživanja, sud mora odmah da razjasni samo one okolnosti od značaja za ocenu osnovanosti prigovora, pa kada oceni da je prigovor osnovan, odbije tužbeni zahtev.

U vezi prigovora zastarelosti bitno je reći i ovo. U slučaju podnošenja tužbe sudu dužnik se mora pozavati na zastarelost pre upuštanja u parnicu, na početku, na pripremnom ročištu ili na prvom ročištu ako pripremnog ročišta nije bilo. Ako bi odgovorio na tužbu, upustio se u spor, pa se naknadno pozvao na zastarelost, takva radnja ne bi proizvela nikakvo dejstvo.

Članom 298. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS i 55/2014) – u daljem tekstu: ZPP,  određena je obaveza tuženog da u odgovoru na tužbu istakne procesne prigovore i da se izjasni da li priznaje ili osporava istaknuti tužbeni zahtev. Kako je u ovom zakonu propisano da ako stranka može da podnese određeni prigovor ili predlog ili preduzme neku drugu parničnu radnju dok se tuženi na glavnoj raspravi ne upusti u raspravljanje o glavnoj stvari, takav prigovor, odnosno predlog tužilac može da podnese, odnosno da preduzme drugu parničnu radnju dok ne završi izlaganje po tužbi, a tuženi dok ne završi izlaganje odgovora na tužbu (član 312. stav 5. ZPP). Član 372. stav 2. ZPP izričito kaže da u žalbi ne mogu da se ističu materijalnopravni prigovori (u prethodnom ZPP izričito je bilo navedeno da se u žalbi ne može iznositi prigovor zastarelosti).

3. Pravila kod zastarelosti

Kada je reč o zastarelosti potraživanja moramo ukazati na još nešto. Koje će se pravilo primeniti u vezi zastarelosti i koji rok, stvar je konkretnog slučaja, tumačenja pravnih normi, kombinacije okolnosti i same odluke suda. U daljem tekstu navešćemo neka opšta pravila. Napomenućemo da prema članu 261. ZOO i za zastarelost potraživanja iz hartije od vrednosti važe pravila o zastarelosti, ako posebnim zakonom nije drukčije određeno.

3.1. Zabrana promene roka

Pravnim poslom ne može se odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od onog vremena koje je zakonom određeno, niti se može odrediti da zastarelost neće teći neko vreme (član 364. ZOO). Ovde znači nema mesta primeni načela autonomije volje jer je uređivanje vremena (roka) potrebnog za zastarelost, kao i prekid zastarelosti, u domenu prinudnih propisa.

3.2. Odricanje od zastarelosti

Dužnik se ne može odreći zastarelosti pre nego što protekne vreme određeno za zastarelost. Odricanjem od zastarelosti smatra se i pismeno priznanje zastarele obaveze, kao i davanje zaloge ili kog drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje (čl. 365. i 366. ZOO). Odricanjem se, međutim, ne smatra priznanje duga u okviru roka zastarelosti, već se u tom slučaju, saglasno članu 387. ZOO, zastarevanje prekida. Ali po isteku roka zastarelosti, dužnik se može odreći zastarelosti, bilo prećutno (propuštanjem da istakne prigovor zastarelosti) ili preduzimanjem određene radnje (pismenim priznanjem zastarele obaveze, davanjem zaloge ili drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje – član 366. ZOO, poravnanjem, novacijom i dr.). Odricanje solidarnog dužnika od navršene zastarelosti nema dejstva prema ostalim dužnicima (član 422. stav 2. ZOO), ali kad postoji solidarnost poverilaca, odricanje od zastarelosti prema jednom poveriocu koristi i ostalim poveriocima (član 433. stav 2. ZOO).

3.3. Ispunjenje zastarele obaveze

Prema članu 367. ZOO, ako dužnik ispuni svoju zastarelu obavezu, nema pravo zahtevati da mu se vrati ono što je dao, čak i ako nije znao da je obaveza zastarela. Posledica nastupanja zastarelosti je, dakle, prestanak prava da se zahteva ispunjenje obaveze, ali samo pravo ostaje tako što se vrši svojevrsna transformacija obligacionog odnosa – obaveza prelazi u domen prirodne (naturalne) obligacije. Prema tome, ispunjenjem zastarele obaveze smatra se da je izvršena punovažna obaveza dužnika.

3.4. Namirenje obezbeđenih potraživanja po proteku roka zastarelosti

Kad protekne vreme zastarelosti, poverilac čije je potraživanje obezbeđeno zalogom ili hipotekom može se namiriti samo iz opterećene stvari, ako je drži u rukama ili ako je njegovo pravo upisano u javnoj knjizi, s tim što se zastarela potraživanja kamata i drugih povremenih davanja ne mogu namiriti ni iz opterećene stvari (član 368. ZOO).

Član 26. Zakona o hipoteci (“Sl. glasnik RS”, br. 115/2005, 60/2015, 63/2015-OUS i 83/2015) izričito daje pravo hipotekarnom poveriocu da se može namiriti iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti i posle zastarelosti obezbeđenog potraživanja, ali se kamata i druga povremena davanja ne mogu namiriti iz predmeta hipoteke.

Kod zaloge se potraživanje obezbeđeno zalogom namiruje prodajom založene stvari, koju zahteva poverilac preko suda (član 980. ZOO), ili koju vrši sam poverilac po isteku osam dana od upozorenja učinjenog dužniku i zalogodavcu (kad to nije isto lice) – kada je reč o potraživanju iz ugovora u privredi (član 981. ZOO).

U prvom slučaju se, dakle, pretpostavlja zahtevanje namirenja zalogom obezbeđenog potraživanja (tako što će se izvršiti prodaja založene stvari), koje je, inače, zastarelo, pa se u tom slučaju čini izuzetak od pravila da se ne može zahtevati ispunjenje obaveze kad nastupi zastarelost.

U drugom slučaju (potraživanje po osnovu ugovora u privredi) poverilac formalno ne zahteva namirenje zalogom obezbeđenog potraživanja prodajom stvari, već sam odlučuje da proda stvar, ali pošto prethodno upozori dužnika, pa bi se u ovom slučaju moglo govoriti o ostvarivanju samog prava po proteku roka zastarelosti, a ne o “zahtevanju ispunjenja obaveze” po isteku tog roka.

Međutim, i u jednom i u drugom slučaju praktična posledica je namirenje potraživanja kod kojih je protekao rok zastarelosti, pa je ovo razlikovanje, u osnovi, samo teorijsko-pravne prirode.

U svakom slučaju, namirenje potraživanja na ovaj način može se izvršiti samo dok se opterećena stvar nalazi u rukama poverioca.

Recimo, kod zaloge i kod hipoteke, na ovaj način obezbeđeno potraživanje može se namiriti samo do visine vrednosti (prodajne cene) stvari opterećene hipotekom, odnosno založene stvari. U preostalom delu potraživanje postaje prirodna obligacija.

3.5. Prebijanje zastarelih potraživanja

Prema članu 339. stav 1. ZOO dug se može prebiti sa zastarelim potraživanjem samo ako ono još nije bilo zastarelo u času kad su se stekli uslovi za prebijanje. Prema stavu 2. pomenutog člana, ako su uslovi za prebijanje nastali pošto je jedno potraživanje zastarelo, prebijanje ne nastaje ako je dužnik zastarelog potraživanja istakao prigovor zastarelosti.

3.6. Isključenje primene pravila o zastarelosti potraživanja

U članu 370. ZOO izričito se propisuje da se pravila (odredbe) o zastarelosti ne primenjuju u slučajevima kad su u zakonu određeni rokovi u kojima treba da se podigne tužba ili da se izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava.

Dakle, zastarelost treba razlikovati od gubitka odnosno gašenja prava usled (zakonom određenog) proteka vremena (prekluzija, tj. prekluzivni rokovi).

U našem zakonodavstvu nije preciznije utvrđen pojam prekluzije, kao ni zajednička pravila koja bi se odnosila na dejstvo prekluzivnih rokova. Reč je o posebnom institutu, čiju suštinu opredeljuje gubitak obligacionog prava usled propuštanja da se u propisanom roku podigne tužba ili da se izvrši druga radnja pod pretnjom gubitka prava, pa u tom slučaju nema mogućnosti njegove transformacije u prirodnu obligaciju, kao što je to slučaj kod zastarelosti potraživanja.

Slučajevi prekluzije, tj. prekluzivni rokovi postoje u ZOO, ali i u odredbama drugih zakona. Treba istaći da, prvo, kod prekluzije može doći do primene povraćaja u pređašnje stanje, dok kod zastarelosti toga ne može biti, i drugo, kod zastarelosti sud reaguje isključivo po prigovoru ovlašćenog lica, dok kod prekluzije u određenim slučajevima sud o tome vodi računa i po službenoj dužnosti.

4. Činjenice od značaja za tok i nastupanje zastarelosti

Već smo istakli da je zastarelost potraživanja komplikovana i obimna tema, te ćemo ovde dati smo pregled nekih osnovnih elemenata, odnosno činjenica od značaja za tok i nastupanje zastarelosti.

Kako se zastarelost vezuje za protek vremena, od presudnog značaja za tok i nastupanje zastarelosti su:

– Početak toka zastarelosti – trenutak u vremenu od koga rokovi potrebni za zastarelost počinju teći. Ovaj trenutak se obično vezuje za neki događaj (dan dospelosti obaveze, dan nastanka štete, itd) ili za određeni datum ukoliko je određen propisom;

– Rok zastarelosti – vremenski period potreban za nastupanje zastarelosti, koji je određen zakonom. Kao što smo gore već rekli, pravnim poslom, odnosno voljom poverioca i dužnika se ne može odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od onog vremena koje je zakonom određeno. ZOO propisuje opšti kao i posebne rokove zastarelosti za pojedine vrste potraživanja.

– Nastupanje zastarelosti – zastarelost nastupa kad protekne poslednji dan zakonom određenog vremena;

– Uračunavanje vremena prethodnika – kod zastarelosti potraživanja u vreme koje je zakonom određeno za zastarelost računa se i vreme koje je proteklo u korist dužnikovih prethodnika (i kod univerzalne i kod singularne sukcesije).

Osim gore navedenih elemenata, od presudnog značaja je i sam tok samog vremena potrebnog za nastupanje zastarelosti, odnosno da li se u toku tog vremena dese određeni događaji koji utiču na odlaganje nastupanja zastarelosti.

U tom smislu govorimo o:

– Zastoj zastarelosti – vreme kada zastarelost ne teče iz određenih razloga predviđenih propisima (potraživanja prema i između određenih lica, postojanje nesavladivih prepreka itd). Nakon otklanjanja uzroka zastoja vreme počinje teći ponovo, s tim što se do tada proteklo vreme računa u rok. Pravnim poslom se ne može odrediti da zastarelost neće teći neko vreme;

– Prekid zastarelosti – situacija kada se tok zastarelosti prekida iz određenih razloga (recimo u slučaju priznanja duga, podizanja tužbe, prenova i sl.). Nakon prekida rok zastarelosti počinje teći iznova a vreme do tada proteklo se ne računa u zakonom određeni rok za zastarelost. Samo pozivanje dužnika, pismeno ili usmeno, da obavezu ispuni, nije dovoljno za prekid zastarevanja (član 391. ZOO).

U ovom tekstu pokušali smo da definišemo pojam zastarelosti, da ukažemo na osnovne elemente i  činjenice od značaja za tok i nastupanje zastarelosti. U narednim tekstovima bavićemo se tokom vremena potrebnog za nastupanje zastarelosti potraživanja te vremenu potrebnom za njeno nastupanje, odnosno rokovima zastarelosti (opštem i posebnim).

Takođe, u planu je da se u nekom budućem periodu bavimo i zastarelošću pojedinih vrsta potraživanja, npr. fiskalnim potraživanjima (porezi i sl.).

NAPOMENA: Tekst je prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska kancelarija“, br. 23-24. , jul-avgust 2016.

DETALJNIJE