Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku

Građanima Srbije kojima je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku uskoro će zakonom biti obezbeđeno pravo da traže ubrzanje postupka, ali i pravo na novčanu naknadu u rasponu od 300 do 3.000 evra, pošto sud utvrdi povredu prava.

Ova prava predviđena su Nacrtom zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji se nalazi u finalnoj fazi izrade, a u celosti je predstavljen na sajtu Ministarstva pravde radi javne rasprave.

Kako su pisci Nacrta obrazložili, pravična naknada ili reparacija, se sastoji od kombinacije dve vrste pravnih sredstava.

Najpre je nužno da se sudu podnese prigovor, odnosno žalba, kojima se traži ubrzanje postupka bilo u fazi tužilačke istrage, bilo u fazi sudskog postupka.

Potom, ako se utvrdi da je do povrede došlo, stranka sa pravobranilaštvom pregovara o visini i vrsti pravičnog zadovoljenja – kojim se, kako se navodi u Nacrtu zakona, stranci pruža satisfakcija.
Ukoliko do dogovora između njih ne dođe, stranka može da podnose tužbu sudu.

Pravo na suđenje u razumnom roku, prema Nacrtu zakona, ima stranka u sudskom postupku, učesnik u vanparničkom postupku, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac ako su istakli imovinsko-pravni zahtev.

Javni tužilac, iako je stranka u krivičnom postupku, nema pravo na suđenje u razumnom roku.

U Nacrtu zakona se napominje da stranka ne plaća sudsku taksu za podneti prigovor, žalbu ili zahtev za pravično zadovoljenje – reparaciju.

Prema rečima pomoćnika Ministra pravde Čedomira Backovića, ovo je dugoočekivani zakon koji će rešiti neke probleme i u znatnoj meri delovati preventivno, samim tim što će staviti akcenat na prava gađajna da se o njihovim sporovima rešava u razumnom roku.

“Ovaj zakon rešava lošu posledicu organizacije i načina rada pravosuđa i očekujem da ćemo u okviru reforme pravosuđa i Akcionog plana za njeno sprovođenje da rešimo i korene problema – uzroke zastoja i produžetka postupka van razumnog roka, na način koji će smanjiti broj žalbi, rekao je pomoćnik ministra.

On je ukazao da je uslov za naknadu štete – da sud utvrdi da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, da se nakon toga pokuša namirenje sa pravobranilaštvom, a ukoliko do toga ne dođe građanin može tužbom da traži naknadu nematerijalne štete.

“Međutim mi verujemo duboko da je građanima važnije da se njihov postupak završi u roku, da se ubrza, da se tim povodom nešto preduzme, nego da dobiju naknadu nemaretijalne štete”, rekao je Backović.
Inače Nacrtom zakona je predviđeno da se prigovor na trajanje postupka podnosi se predsedniku suda pred kojim se vodi postupak. On o njemu treba da donese odluku u roku od dva meseca.

Ukoliko stranka nije zadovoljna odlukom, ili o njoj nije odlučeno u roku od dva meseca, ili pak ukoliko je njen prigovor usvojen ali se postupak nije ubrzao, ima pravo da na tu odluku uloži žalbu predsedniku neposredno višeg suda.

Predsednik suda ne sme da daje naloge sudiji koji vodi predmet, već samo da eventualno oroči vreme u kojem se moraju preduzeti mere, jer bi u usprotnom zadirao u njegovu nezavisnost.

Međutim ukoliko utvrdi povredu prava u toku istrage koju vodi tužilaštvo, svoje rešenje dostavlja neposredno višem javnom tužiocu koji obaveznim uputstvom neposredno nižem javnom tužiocu nalaže konkretne mere za ubrzanje postupka.

Inače zakon je dao fleksibilnost sudovima u odlučivanju o ishodu prigovora, žalbe i zahteva za reparaciju i oni uvek zavise od okolnosti konkretnog slučaja.

Zakon naime sadrži usmerenja za sudove, odnosno merila koja sudovi moraju da uzmu u obzir pri odlučivanju o pravnim sredstvima, ali se njima ta lista ne iscrpljuje.

Primera radi, kako ukazuju pisci zakona, sama povreda nekog zakonskog roka u kome treba da se preduzme procesna radnja, ne predstavlja nužno povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Prilikom odlučivanja uvek treba da se uvažavaju posebne (konkretne) okolnosti predmeta, kao što mogu biti – česti zahtevi stranke za izuzeće sudije, odsutnost stranke sa ročišta, suprotna mišljenja veštaka, zakašnjenje sa nalazom veštaka i drugo.

Kada je u pitanju pravično zadovoljenje, Nacrt zakona je predvideo da najpre pravobranilaštva pokušaju da sa strankama postignu poravnanje, a ukoliko se to ne dogodi, otvaraju se vrata za podnošenje tužbe za pravično zadovoljenje sudu.

Pisci Nacrta zakona predvideli su da se novčano obeštećenje priznaje u rasponu od 300 evra do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, a njime su vezani i pravobranilaštvo i sudove.

Stranka ima pravo samo na novčano obeštećenje kojim se nadoknađuje neimovinska šteta izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, koju isplaćuje Pravobranilaštvo u ime države.

Taj poseban oblik naknade neimovinske štete može da bude zamenjen objavljivanjem u “Službenom glasniku Republike Srbije” pismene izjave pravobranilaštva ili sudske presude kojom se utvrđuje da je stranci povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

To praktično znači da i Pravobranilaštvo i sud nisu obavezni da prihvate zahtev stranke da joj se odredi novčano obeštećenje.
S druge strane, ako je reč o težoj povredi prava, pravobranilaštvo ili sud mogu da stranci, na njen zahtev, odrede i novčano obeštećenje i da objave pismenu izjavu ili presudu.

Predlog zakona ne uređuje posebno obeštećenje za imovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, već upućuje na primenu Zakona o obligacionim odnosima.

Inače jedan od ciljeva ovog zakona je da se smanji broj pritužbi Evropskom sudu za ljudska prava za povredu prava na suđenje u razumnom roku, koji se podnosi protiv Republike Srbije, a kojih je trenutno više hiljada.

Zakonom o uređenju sudova iz 2013. uveden je u naš sistem zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, praćen žalbom i naknadom za povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Međutim, predlagač zakona smatra da je neophodno donošenje zakona koji bi u celini uređivao ovu materiju i obezbedio sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku.

Izvor: Večernje Novosti.