Sa ovakvim naslovom započinju mnogi koji nadležni organ žele da informišu o činjenici da je izvršeno neko krivično delo. Međutim, ne postoji obaveza svih da prijave krivično delo. U tom smislu Zakonik o krivičnom postupku u čl.222.st.1. propisuje sledeće:
Svi državni organi, organi teritorijalne autonomije ili organi lokalne samouprave, javna preduzeća i ustanove dužni su da prijave krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obavešteni ili za njih saznaju na drugi način.
Podnosioci krivične prijave, prema istom zakonu, u prijavi će navesti dokaze koji su im poznati i preduzeće mere da bi se sačuvali tragovi krivičnog dela, predmeti na kojima je ili pomoću kojih je učinjeno krivičnodelo i drugi dokazi.
Što se tiče forme u kojoj prijava mora biti podneta, Zakonik za građane ne postavlja nikakve zahteve, što je i logično, imajući u vidu da bi eventualno bilo kakva forma mogla mnoge da odvrati od prijavljivanja krivičnog dela. Za razliku od građana, gore navedeni organi dužni su, kako je već navedeno, da navedu dokaze i druge podatke. Međutim, iako građanin ne mora prilikom sačinjavanja prijave da se pridržava unapred definisane forme, on bi, zarad uspeha svoje krivične prijave, naročito one u kojoj se javlja kao oštećeni, trebalo da navede sve činjenice i dokaze kojima bi se mogli potvrditi njegovi navodi, jer sami navodi nisu dokaz za radnje prijavljenog, a to nije ni sama krivična prijava već se njena uspešnost može očekivati samo sa predlozima za izvođenje dokaza koji bi potvrdili njene navode.
Za razliku od pomenute dužnosti, svi drugi imaju moralnu obavezu da prijave krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, što je i propisano čl.223.st.1. Zakonika o krivičnom postupku. Na ovaj način Zakonikom je obuhvaćen potencijalno veliki broj subjekata u borbi protiv kriminala. Podnosilac prijave ne mora biti oštećen krivičnim delom, čak i sam učinilac može podneti krivičnu prijavu.
Ovakva sloboda građana ima i svojih granica koje se ogledaju u tome da nepodnošenje prijave, pod određenim okolnostima, može biti pravno ocenjeno kao pomaganje okrivljenom, ali i krivično delo za sebe. Za krivična dela za koja je zaprećena teža kazna, inkriminisano je neprijavljivanje pripremanja krivičnog dela i neprijavljivanje izvršenog krivičnog dela ili učinioca. Prijavljivanje ovih krivičnih dela obavezno je za sve, ali ne i za srodnike, što je naravno ispravno jer bi bilo nerealno i nehumano od ovih lica zahtevati da prijave svoje najbliže.
Krivična prijava podnosi se javnom tužilaštvu. Lažno prijavljivanje predstvlja krivično delo.
Krivična prijava se podnosi javnom tužiocu usmeno ili pismeno. Ako se podnese usmeno, javni tužilac sastavlja zapisnik, kojom prilikom će upozoriti podnosioca na posledice lažnog prijavljivanja. Krivična prijava se može saopštiti i telefonom, o čemu će javni tužilac sačiniti službenu belešku. Ukoliko podnosilac priajavu ne podnese nadležnom javnom tužiocu, oni kojima je prijava podneta (najčešće policija ili druge uprave) istu će primiti ali će je odmah dostaviti nadležnom javnom tužiocu.
Podnošenjem krivične prijave daje se povod za krivični postupak, te zato, kako smo već istakli, od podnosioca se očekuje savesnost i odgovornost prilikom njenog podnošenja, ne samo zbog njegove odgovornosti za krivično delo ako je lažno podneo, nego i zbog neprijatnosti kojoj izlaže prijavljenog.
Postavlja se pitanje kako postupiti u slučaju lažnog prijavljivanja od strane anonimnog-nepotpisanog podnosioca prijave, ili podnosioca prijave koji se lažno predstavio, a čiji se identitet prema načinu sastavljanja i dostavljanja ne može utvrditi.
Pošto Zakonik nije propisao obaveznu sadržinu krivične priajave, treba praviti razliku između potpune i nepotpune krivične priave o pružanju podataka o krivičnom delu, učiniocu i dokazima. Kada se podnese nepotpuna krivična prijava, odnosno ona koja ne daje dovoljno osnova za pokretanje krivičnog postupka, tada i postupak traje duže pošto javni tužilac najčešće od policijskih uprava zahteva potrebna obaveštenja, nakon čega tek donosi odluku.
Nepotpunost podataka o krivičnom delu ogleda se najčešće u nedavanju potpunih informacija o pojedinim stvarnim odlikama radnje izvršenja, vremena i mesta izvršenja krivičnog dela, kao i nesigurnost u pogledu toga da li je uopšte učinjeno krivično delo u određenoj situaciji ili je u pitanju nesrećni slučaj. Poseban vid nepotpune prijave je prijava nepoznatog učinioca. Takođe, nedostatak dokaza je najčešći uzrok koji prijavu čini nepotpunom.
Pored uobičajnih posledica podnetih krivičnih prijava, zakon u određenim slučajevima propisuje posebne posledice podnošenja krivične priajave. Tako, podneta krivična prijava smatra se blagovremenom privatnom tužbom pod uslovom da je podneta u roku predviđenom u Zakoniku za privatnu tužbu. Naime, radi se o situaciji ako je oštećeni podneo krivičnu prijavu, a u toku postupka se utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi. Drugi poseban slučaj je u skraćenom postupku za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do 5 godina. Ako je u tom postupku prijavu podneo oštećeni, a javni tužilac u roku od mesec dana po prijemu krivične prijave ne podnese optužni predlog niti obavesti oštećenog da je odbacio prijavu, oštećeni ima pravo da kao tužilac preduzme gonjenje podnošenjem optužnog predloga sudu.
U praksi najčešći podnosioci krivične prijave jesu ovlašćeni policijski službenici, što je i logično, pošto su oni po službenoj dužnosti, ako postoji osnovana sumnja da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, dužni da preduzmu potrebne mere da se pronađe učinilac krivčnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupe sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka. Da bi ispunili ovu dužnost, policija ima brojna ovlašćenja kao npr. da za neophodno vreme ograniče kretanje na određenom prostoru, da preduzmu potrebne mere u vezi sa utvrđivanje istovetnosti lica i predmeta, da raspišu potragu za licem i stvarima za kojima se traga itd.
Nužna pretpostavka za vođenje krivičnog postupka, a time i za primenu krivčnog prava, odnosno krivične sankcije koju ono propisuje, je otkrivanje krivičnog dela i učinioca, dakle potrebno je saznanje za učinjeno krivčno delo i učinioca. Do tog saznanja upravo se dolazi uvidom u sadržaj podnete krivčne prijave. Takođe, bitno je napomenuti, da samo saznanje za delo i učinioca, bez podnete krivične prijave, je praćeno potrebom preduzimanja određenih radnji radi pripreme optuženja, odnosno pokretanja krivičnog postupka.