Kada biste građane Srbije pitali šta ih pored lošeg života najviše žulja, odgovor bi nedvosmisleno bio sudovi. Sa više od tri miliona nerešenih predmeta, domaći sudovi daju potpuno za pravo nezadovoljnim građanima.
Praktično, skoro da nema porodice u Srbiji koja nema neki sudski spor. Jeste, građani vole da se sude, ali se ni sudovi baš ne pretržu da reše njihove slučajeve.
Neretko se događa da jedno ročište bude zakazano na godinu dana. Ako je za jedno komplikovanije suđenje potrebno bar desetak glavnih pretresa da bi se utvrdilo činjenično stanje, saslušali svedoci, osumnjičeni, veštaci, promeni sudsko veće, umre porotnik ili sudija ode u viši sud… utvrđivanje činjeničnog stanja u iole jednostavnijim suđenjima tim tempom bi trajalo bar pet godina. Nije ni čudo što su građani nezadovoljni i što posežu za jednostavnijim metodama – potplaćivanjem sudija ili korupcijom.
Odatle verovatno i podatak da čak trećina građana Srbije nema poverenja u domaće pravosuđe. Prema nedavnom istraživanju Agencije za borbu protiv korupcije, najviše pritužbi građana odnosi se na rad državne uprave, a potom i na rad sudova. Da li su ovi podaci iznenađujući? Ni najmanje. Ako čak petina od ispitanih 1.320 korisnika usluga sudova priznaje da je posegla za ličnim kontaktima u sudu da bi uticala na proceduru, onda je stvar potpuno jasna. Osim što građani ne veruju pravosuđu, praktično uzimaju pravdu u svoje ruke. A znamo kako je to završilo tokom devedesetih.
Očekivanja od demokratskih promena 2000. su bila velika, ali jako malo ili nimalo od onoga što se očekivalo je realizovano. Između ostalog i reforma pravosuđa. Jedini pravi pokušaj, uz sve nedostatke i propuste, bio je 2008. kada je urađen plan kompletne reforme pravosuđa i kada su nedostojni i korumpirani sudije i tužioci, koji su na stotine predmeta gurali u fioke ili pak sudili po političkom nalogu, razrešeni. Mnogi od njih su se žalili na izbacivanje iz sudova i tužilaštava, ali mnogi i nisu, čime su samo dali za pravo da, ipak, nisu razrešeni za džabe. Ustavni sud je zatim sve odluke o razrešenjima sudija i tužilaca – onih koji su se žalili, oglasio neustavnim i nezakonitim, pa su se svi oni vratili na posao. I šta se desilo? Pogađate… Nastavili su po starom.
Redom padaju optužnice protiv onih koji su opljačkali i ponizili državu i njene građane tokom devedesetih, predmeti zastarevaju jer država nema dovoljno hrabrosti da primeni sopstvene zakone… A država je izgubila silne milione. I nikom ništa. Redom se donose oslobađajuće presude za surova ubistva, predmeti u kojima su pokradeni milioni državnog novca bivaju zastareli…
List Danas će upravo zbog svega gore navedenog pokušati da u narednih 18 meseci, u ovom specijalizovanom dodatku, koji finansijski podržava Evropska unija, javnosti Srbije pruži odgovore na neka od gorućih pitanja srpskog pravosuđa i da pronikne u razloge njegovog pada u duboki san. Srbija je 15 godina od pada Miloševića pred vratima EU. Da bi u nju i ušla, potrebno je daleko više od lepih reči i praznih obećanja, potrebno je primeniti zakone i uspostaviti punu vladavinu prava. A tome baš nismo skloni.