Na sajtu Zaštitnika građana Republike Srbije objavljeno je utvrđenje Zaštitnika građana da je Nacionalna služba za zapošljavanje postupila nezakonito i nepravilno, jer odlučujući o zahtevima za učešće u javnim pozivima za realizaciju programa stručne prakse u cilju sticanja uslova za polaganje stručnog ispita nije donela obrazložene odluke sa poukom o pravnom leku.
Na osnovu Ustavom i zakonom propisanih ovlašćenja, Zaštitnik građana uputio je Nacionalnoj službi za zapošljavanje sledeću preporuku:
Potrebno je da Nacionalna služba za zapošljavanje buduće odluke po zahtevima po javnim pozivima koji se odnose na sprovođenje mera aktivne politike zapošljavanja donosi u formi obrazloženog upravnog akta sa poukom o pravnom leku.
Nacionalna služba za zapošljavanje će obavestiti Zaštitnika građana o postupanju po preporukama u roku od 60 dana od dana prijema akta.
Prilikom utvrđivanja propusta u radu i upućivanja preporuka, Zaštitnik građana se rukovodio relevatnim odredbama Ustava Republike Srbije , ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o opštem upravnom postupku koji je na snazi.
Obrazlažući svoje utvrđenje i date preporuke, Zaštitnik građana je naveo da:
Članom 3. stav 1. Ustava Republike Srbije vladavina prava određena je kao neotuđiva pretpostavka Ustava, koja počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Članom 36. Ustava propisano je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).
Član 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, za vreme čijeg važenja je Nacionalna služba za zapošljavanje sprovodila postupke odlučivanja po gore navedenim javnim pozivima, propisivao je da su po navedenom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kada obavljaju druge poslove utvrđene navedenim zakonom. Važeći Zakon o opštem upravnom postupku definiše upravni postupak kao skup pravila koja državni organi i organizacije, organi i organizacije pokrajinske autonomije i organi i organizacije jedinica lokalne samouprave, ustanove, javna preduzeća, posebni organi preko kojih se ostvaruje regulatorna funkcija i pravna i fizička lica kojima su poverena javna ovlašćenja primenjuju kada postupaju u upravnim stvarima (član 1.), kao i da je upravna stvar svaka pojedinačna situacija u kojoj organ, neposredno primenjujući zakone, druge propise i opšte akte, pravni ili faktički utiče na položaj stranke tako što donosi upravne akte, donosi garantne akte, zaključuje upravne ugovore, preduzima upravne radnje i pruža javne usluge.
Prema mišljenju Zaštitnika, neprihvatljiv je i pravno neutemeljen stav Nacionalne službe za zapošljavanje da navedeni organ u postupku odlučivanja o prihvatanju ili odbijanju zahteva po javnom pozivu nije u obavezi da primenjuje odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, postupak odlučivanja po javnom pozivu ne može se smatrati postupkom sui generis, s obzirom da Nacionalna služba za zapošljavanje tom prilikom odlučuje o priznavanju prava poslodavca, a po prethodno upućenom zahtevu, te stoga ne postoji zakonski osnov za isključenje primene pravnih odredbi kojima je regulisan opšti upravni postupak, niti je posebnim zakonom propisano da postupak odlučivanja po javnom pozivu isključuje primenu odredaba Zakona o opštem upravnom postupku.
Takođe, navedeno je da je nepravilno i nezakonito da Nacionalna služba za zapošljavanje u postupak odlučivanja po zahtevu stranke uvodi pravne instrumente koje naše pozitivno zakonodavstvo ne poznaje („obaveštenje o zahtevu za koji nije doneta odluka“, „reklamacioni list koji se razmatra na način na koji se razmatra i žalba“, zahtev koji „nije pozitivno rešen“), s obzirom da takav postupak odlučivanja po zahtevu stranke stiče karakter pseudo-upravnog postupka, koji isključuje mogućnost preispitivanja pravne valjanosti donete odluke od strane nadležnog suda. Kako takvo postupanje Nacionalne službe za zapošljavanje nije utemeljeno u važećim, odnosno materijalnim propisima, ono ima karakter postupanja suprotno načelima pravnog sistema, dobre uprave i pravilnog administrativnog ponašanja. Dužnost Nacionalne službe za zapošljavanje je da u slučaju prijema zahteva za priznavanje prava po javnim pozivima za realizaciju aktivnih mera zapošljavanja u svemu postupa po pravilima opšteg upravnog postupka, odnosno da utvrdi da li podnosilac zahteva ispunjava uslove za priznavanje prava koji se zahtevaju javnim pozivima, donese odluku kojom se priznaje, odnosno odbija zahtev za priznavanje prava, te da o svojoj odluci u formi odgovarajućeg upravnog akta obavesti podnosioca zahteva, sa jasnim obrazloženjem takve odluke i poukom o pravnom sredstvu kojim se podnosilac zahteva može koristiti u slučaju nezadovoljstva odlukom. Stoga, Zaštitnik građana smatra nužnim da Nacionalna služba za zapošljavanje svoje postupanje u slučajevima realizacije javnih poziva koji se odnose na aktivnu politiku zapošljavanja uvede u okvire upravnog postupka.
Na osnovu svih utvrđenih činjenica i okolnosti, Zaštitnik građana je, primenom člana 31. stav 2. Zakona, dao preporuke Nacionalnoj službi za zapošljavanje u cilju otklanjanja utvrđenih propusta u najvećoj mogućoj meri, unapređenja rada organa uprave i sprečavanja sličnih propusta u budućnosti.
Izvor: Sajt Zaštitnika građana Republike Srbije (www.ombudsman.rs)