Srbija se suočava sa pravim egzodusom radne snage, koji prilikom odlaska u inostranstvo nisu dovoljno informisani i često su nezaštićeni.
Takođe, istaknuto je da radnici nisu upoznati sa pravima, ne poznaju evropske direktive, ili malo o njima znaju, zbog čega im se često dešava da budu šikanirani ili da ostaju bez zarade.
Prema mišljenju sindikata, za poboljšanje položaja upućenih radnika potrebna je veća informisanost, dostupnost informacijama, umrežavanje samih upućenih radnika, ali i medijska pokrivenost.
To je zaključeno na radionici pod sloganom “Zaštitimo naše radnike: unapredimo prekograničnu saradnju i pristup informisanju i konsultovanju upućenih radnika”, koja je održana 20. juna u prostorijama Saveza samostalnih sindikata Srbije.
Radionica je realizovana u okviru evropskog Projekta, koji se sprovodi u osam zemalja članica Evropske unije, kao i kandidata za pridruženje EU, a gde je Savez samostalnih sindikata Srbije vodeći partner.
Na njoj su učestvovali predstavnici sindikata, socijalnih partnera, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Inspektorata za rad, Privredne komore, kao i nevladinih oranizacija.
Situacija sa upućivanjem radnika je za sada stabilna, ali individualni odlasci kao i zapošljavanja preko agencija i odlazak radnika u inostranstvo potpuno je neregulisano, tako da se može reći da je prisutan pravi egzodus radne snage.
U slučaju problema radnici često ne znaju ni kome da se obrate, a o problemu se najčešće saznaje iz medija. U praksi su do sada problem predstavljale fiktivne firme, podizvođači gde su radnici ostajali bez zarada, bez prava na odmor, ili sa produženim rokom boravka – bez osiguranja i isplaćenih troškova za put. Probem je i ako u ugovoru nisu definisani elementi zarade, nego se radnik upućuje na neki drugi akt kod poslodavca koji po pravilu nedovoljno poznaje
Iako postoje informacije na posebnim veb stranicana, činjenica je da Informacije u medijima za upućene radnike uglavnom se plasiraju kao loše vesti, koje ukazuju na nepoštovanje prava ili pak incidentne situacije – proterivanje zbog nepostojanja regularnih dokumenata i neisplaćivanje zarada.
Osnovni izazovi, kako je naglašeno na skupu, u narednom periodu svakakao će biti primena direktiva, poboljšanje informisanja socijalnih partnera i samih upućenih radnika kroz informacije i na njihovim jezicima, te sprečavanje zloupotreba kod uslova za rad upućenih radnika, isplate zarada i zdravlja i bezbednosti na radu.
U Evropi ima malo podataka o broju upućenih radnika, kao i ekonomskom efektu ovakvog zapošljavanja i posledicama na tržište rada. Nedostaje i saradnja institucija na nacionalnom i evropskom nivou, a od sindikata se očekuje pun angažman u zaštiti položaja upućenih radnika.
Mobilnost na evropskom tržištu rada ide u oba smera u većini država članica – znači one su istovremeno i zemlje prijema, kao i zemlje koje upućuju svoje radnike u inostranstvo. Što se tiče kvalifikacija, prema raspoloživim podacima niskokvalifikovani čine (pribl. 64%) a visoko kvalifikovani (oko 36%). Glavni sektor, gde je zabeležena najveća mobilnost je sektor građevinarstva (oko 50% ukupno registrovanih), a potom transport i trgovina, mada se beleži određeni rast i u oblasti obrazovanja i pružanja drugih usluga. Postoji velika mobilnost između susednih zemalja (52%), tako da se ne može tvrditi da su glavni tokovi kretanja upućenih radnika od istočno-evropskih prema zemljama ZE. Analize pokazuju da najviše detaširanih radnika ima iz susednih zemalja i da oni takođe dolaze iz razvijenih zemalja, što je rezultat bolje komunikacije, istog kulturnog nasleđa i znanja jezika.
Revizija Direktive o upućivanju radnika u okviru pružanja usluga 2018/957/EU iako nije dovoljna da bi se razrešili svi otvoreni problemi, ipak uvodi princip “ista plata za isti rad” i predstavlja polaznu osnovu za pozitivnu akciju sindikata i poslodavaca. Vreme transpozicije u naredne dve godine – prigovori o eventualnoj ekonomskoj neodrživosti i smanjivanju preduzetničke konkurentnosti iz zemalja sa nižim zaradama koji ostvaruju usluge u zemljama sa većim zaradama, kao i relativna nedefinisanost “iste plate”, mogu dovesti do različitih tumačenja i neadekvatnog primenjivanja (porasta broja “samozaposlenih”, manje zarade upućenih radnika i socijalnog dampinga). Stoga bi trebalo naglasiti da se rejting preduzeća i konkurentnost ostvaruju ne samo kroz troškove rada, nego i kroz veću efikasnost, produktivnost i kvalitet pružanja usluga. Jasno i transparetno utvrđivanje elemenata zarada kod upućenih radnika (garantovana ili neka druga zarada) te definisanje minimalne zarade na evropskom nivou čini se neophodno. Uvođenja medijacije inspektora za rad kod sklapanja ugovora o upućivanju radnika predupredile bi se neregulanosti.
Što se tiče situacije u Srbiji, upućivanje radnika u skladu je sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti (“Službeni glasnik RS”, br. 50/18), koji je stupio na snagu 7. jula 2018. godine. Zakonodavac je nastojao da uredi ovu oblast kako bi se sprečile zloupotrebe, pre svega kroz regulisanje obaveznog socijalnog osiguranja. Na osnovu člana 12. Zakona, poslodavac je dužan da prilikom prijave promene osnova osiguranja u jedinstvenu bazu Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja,unese i podatak o državi upućivanja kao i svaku naknadnu promenu države.
Pored toga, poslodavac može da upućuje na privremeni rad u inostranstvo samo zaposlene koji su u radnom odnosu kod tog poslodavca najmanje tri meseca pre dana upućivanja. Izuzetak od pravila je: 1) da se upućivanje zaposlenih vrši u okviru pretežne delatnosti poslodavca koja je upisana u registar kod nadležnog organa i 2) da broj upućenih zaposlenih koji su kod poslodavca u radnom odnosu kraće od tri meseca ne prelazi 20% od ukupnog broja zaposlenih kod tog poslodavca na dan upućivanja.
Izvor: Sajt Saveza samostalnih sindikata Srbije (www.sindikat.rs).