Zaštitnik građana je sa stanovišta svoje zakonom utvrđene nadležnosti, razmotrio tekst Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama (u daljem tekstu: Nacrt zakona), koji je Ministarstvo dostavilo na mišljenje aktom 01 Broj: 8411/19 od 10. 7. 2019. godine i dao je sledeće mišljenje:
Zaštitnik građana podržava napore predlagača da unapredi odredbe Zakona o putnim ispravama (“Sl. glasnik RS”, br. 90/2007, 116/2008, 104/2009, 76/2010 i 62/2014) na koji način nedvosmisleno doprinosi harmonizaciji i usklađivanju sa propisima koji su u međuvremenu menjani ili doneti, boljem funkcionisanju nadležnih državnih organa i delotvornom ostvarivanju i zaštiti prava građana po osnovu putnih isprava i načina njihovog izdavanja.
Ovim mišljenjem Zaštitnik građana koristi priliku da ukaže na moguće pravce poboljšanja rešenja i dodatnog preciziranja pojedinih odredaba sadržanih u Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama.
Zaštitnik građana izražava zadovoljstvo predloženim Nacrtom zakona kojim se omogućava preciznija primena u praksi Zakona o putnim ispravama poslednji put izmenjenog 2014. godine, kako zbog predviđenih novih rešenja od značaja za efikasan postupak izdavanja putne isprave i njegove učesnike, tako i zbog usklađivanja sa Zakonom o opštem upravnom postupku i Zakonom o evidencijama i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova.
Ceneći navode iz Obrazloženja predlagača u vezi sa uspostavljanjem preciznijih procedura i prava i mogućnosti građana, Zaštitnik građana je sa posebnom pažnjom razmotrio izmene i dopune koje se tiču zahteva za izdavanje pasoša propisane odredbama čl. 4. i 7. Nacrta zakona. Naime, odredbom člana 4. Nacrta zakona predlagač je propisao da se zahtev za izdavanje novog pasoša najranije može podneti šest meseci pre isteka roka važenja već izdatog pasoša, s tim da je odredbom člana 7. utvrđena mogućnost ranijeg podnošenja tog zahteva, ali uz plaćanje uvećane naknade. Takođe, odredbom člana 7. Nacrta zakona ukida se postojeća zakonska mogućnost na izdavanje novog pasoša bez uvećanih troškova, u slučajevima kada strana država zahteva važenje pasoša u trajanju dužem od šest meseci.
Ovakvim zakonskim rešenjem, se u pogledu obaveze snošenja uvećanih troškova prilikom izrade putnih isprava, zapravo u isti pravni položaj stavljaju građani koji po sopstvenom izboru žele da putne isprave pribave po ubrzanoj proceduri, sa građanima čija potreba proizilazi iz činjenice da u pojedinim slučajevima strana država zahteva važenje pasoša u trajanju dužem od šest meseci.
Sa navedenih razloga, Zaštitnik građana mišljenja je da bi radi celishodnosti i opravdanosti uvećanih troškova, a sa aspekta dostignutog nivoa zaštite prava građana, (koje nudi važeće zakonsko rešenje) vodeći se i očekivanjima u pogledu efikasnosti poboljšanja procesa izdavanja putnih isprava, u Nacrtu zakona trebalo razmotriti mogućnost ukidanja uvećanih troškova predviđenih odredbom člana 7. Nacrta, ili propisati raniji rok od šest meseci (sedam, osam) pre isticanja važenja već izdatog pasoša, kao optimalan rok za podnošenje zahteva.
Nametanjem novih finasijskih opterećenja, položaj građana koji su zbog prinudnih propisa druge države u obavezi da što ranije pribave putne isprave, se znatno pogoršava u odnosu na postojeće zakonsko rešenje, koje nije predviđalo uvećane troškove u navedenoj pravnoj situaciji, što za posledicu ima otežano ostvarivanja prava građana.
Daljim sagledavanjem teksta Nacrta zakona, Zaštitnik građana je mišljenja da se predloženom izmenom člana 7., kojom se propisuje dužnost lica da zahtev za izdavanje pasoša podnese pre isticanja roka važenja izdatog pasoša između ostalog i u slučaju kada „je došlo do promene podataka koji su upisani u putnu ispravu“, lica koja imaju prebivalište u Republici Srbiji dovode u nepovoljniji položaj u odnosnu na lica koja nemaju prebivalište u Republici Srbiji. Takođe, navedena odredba u naročito nepovoljan položaj dovodi lica koja na adresi prebivališta stanuju u svojstvu zakupca, i koja po pravilo često menjaju adrese prevbivališta.
Ovakav stav Zaštitnika građana proizilazi iz činjenice da u krug podataka koji su upisani u putnu ispravu ulazi i podatak o prebivalištu (adresi) imaoca putne isprave, odnosno podatak o stranoj državi u kojoj živi, ukoliko je u pitanju lice bez prebivališta na teritoriji Republike Srbije.
Na osnovu svega iznetog, a uzimajući u obzir da se ličnom kartom dokazuje identitet u Republici Srbiji, a putnom ispravom u inostranstvu, Zaštitnik građana smatra da je potrebno zadržati postojeće zakonsko rešenje, odnosno da obaveza lica da podnese zahtev za izdavanje nove putne isprave postoji samo ukoliko je došlo do promene „ličnih podataka“ podnosioca.
Pored navedenog, Članom 5. stav 1. tačka 2. Nacrta predlagač propisuje da će se maloletnom licu izdati putna isprava i bez saglasnosti drugog roditelja „po zahtevu roditelja kome je odlukom suda dodeljeno starateljstvo nad maloletnim licem ili je odlukom nadležnog organa za pitanje starateljstva dozvoljeno izdavanje putne isprave, osim u slučaju kada istom odlukom izdavanje putne isprave i putovanje maloletnog lica u inostranstvo nije uslovljeno saglasnošću oba roditelja.“
Zaštitnik građana ukazuje da Porodični zakon („Sl. Glasnik RS“ br. 18/2005, 72/2011 i 6/2015) posebno reguliše materiju odnosa roditelja i dece i vršenje roditeljskog prava(čl. 77. – 78.) sa jedne strane, a posebno institut „starateljstva“ pod koje se stavlja dete bez roditeljskog staranja (član 124.) sa druge strane.
Imajući navedeno u vidu , Zaštitnik građana prepoznaje potrebu da se u članu 5. stav 1. tačka 2. Nacrta zakona izvrši usaglašavanje termina shodno odredbama Porodičnog zakona, tako što će se reči „dodeljeno starateljstvo nad maloletnim licem“ zameniti rečima „povereno samostalno vršenje roditeljskog prava“.
Pored svega iznetog, Zaštitnik građana takođe ističe važnost drugih terminoloških usklađivanja koje je predlagač sproveo radi precizne i jasne primene svih odredaba Zakona o putnim ispravama u praksi, vodeći računa o neophodnoj celovitosti pravnog sistema društva.
Odredbama čl. 17. -23. Zakona o Zaštitniku građana (“Sl. glasnik RS”, br. 79/2005 i 54/2007) definisane su nadležnosti Zaštitnika građana:
Član 17.
Zaštitnik građana je ovlašćen da kontroliše poštovanje prava građana, utvrđuje povrede učinjene aktima, radnjama ili nečinjenjem organa uprave, ako se radi o povredi republičkih zakona, drugih propisa i opštih akata.
Zaštitnik građana je ovlašćen da kontroliše zakonitost i pravilnost rada organa uprave.
Zaštitnik građana nije ovlašćen da kontroliše rad Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda, sudova i javnih tužilaštava.
Član 18.
Zaštitnik građana ima pravo predlaganja zakona iz svoje nadležnosti.
Zaštitnik građana je ovlašćen da Vladi odnosno Skupštini podnese inicijativu za izmenu ili dopunu zakona i drugih propisa i opštih akata, ako smatra da do povrede prava građana dolazi zbog nedostataka u propisima, kao i da inicira donošenje novih zakona, drugih propisa i opštih akata, kada smatra da je to od značaja za ostvarivanje i zaštitu prava građana.
Vlada, odnosno nadležni odbor Skupštine, su obavezni da razmatraju inicijative koje podnosi Zaštitnik građana.
Zaštitnik građana je ovlašćen da u postupku pripreme propisa daje mišljenje Vladi i Skupštini na predloge zakona i drugih propisa, ako se njima uređuju pitanja koja su od značaja za zaštitu prava građana.
Član 19.
Zaštitnik građana je ovlašćen da pokrene postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti zakona, drugih propisa i opštih akata.
Član 20.
Zaštitnik građana je ovlašćen da javno preporuči razrešenje funkcionera koji je odgovoran za povredu prava građana, odnosno da inicira pokretanje disciplinskog postupka protiv zaposlenog u organu uprave koji je neposredno odgovoran za učinjenu povredu i to ako iz ponovljenog ponašanja funkcionera ili zaposlenog proizilazi namera da odbijaju saradnju sa Zaštitnikom građana ili ako se utvrdi da je učinjenom povredom građaninu pričinjena materijalna ili druga šteta većih razmera.
Ako nađe da u radnjama funkcionera ili zaposlenog u organu uprave ima elemenata krivičnog ili drugog kažnjivog dela, Zaštitnik građana je ovlašćen da nadležnom organu podnese zahtev, odnosno prijavu za pokretanje krivičnog, prekršajnog ili drugog odgovarajućeg postupka.
Član 21.
Organi uprave imaju obavezu da sarađuju sa Zaštitnikom građana i da mu omoguće pristup prostorijama i stave na raspolaganje sve podatke kojima raspolažu, a koji su od značaja za postupak koji vodi odnosno za ostvarenje cilja njegovog preventivnog delovanja, bez obzira na stepen njihove tajnosti, osim kada je to u suprotnosti sa zakonom.
Zaštitnik građana ima pravo da obavi razgovor sa svakim zaposlenim u organu uprave kada je to od značaja za postupak koji vodi.
Zaštitnik građana, odnosno zamenik Zaštitnika građana je dužan da i nakon prestanka funkcije čuva kao tajnu podatke do kojih dođe u vršenju svoje funkcije.
Obaveza čuvanja tajne odnosi se i na zaposlene u stručnoj službi Zaštitnika građana.
Član 22.
Zaštitnik građana ima pravo nesmetanog pristupa zavodima za izvršenje sankcija i drugim mestima na kojima se nalaze lica koja su lišena slobode, kao i pravo da sa tim licima razgovara nasamo.
Član 23.
Predsednik Republike, predsednik i članovi Vlade, predsednik Skupštine, predsednik Ustavnog suda i funkcioneri u organima uprave dužni su da prime Zaštitnika građana na njegov zahtev najkasnije u roku od 15 dana.
Izvor: Izvod iz zakona preuzet iz programa Propis Soft, Redakcija Profi Sistem Com-a.
Izvor: Sajt Zaštitnika građana Republike Srbije (www.ombudsman.rs).