Na sajtu Ustavnog suda 9. novembra 2026. godine objavljeno je Pravno mišljenje Radne grupe Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: UN) za borbu protiv diskriminacije žena i devojčica u postupku ocene ustavnosti Zakona o rodnoj ravnopravnosti.
Zakonom o rodnoj ravnopravnosti („Sl. glasnik RS“, br. 52/2021) uređuju se pojam, značenje i mere politike za ostvarivanje i unapređivanje rodne ravnopravnosti, vrste planskih akata u oblasti rodne ravnopravnosti i način izveštavanja o njihovoj realizaciji, institucionalni okvir za ostvarivanje rodne ravnopravnosti, nadzor nad primenom zakona i druga pitanja od značaja za ostvarivanje i unapređivanje rodne ravnopravnosti.
Mere za ostvarivanje i unapređivanje rodne ravnopravnosti podrazumevaju stvaranje jednakih mogućnosti za učešće i ravnopravan tretman žena i muškaraca u oblasti rada, zapošljavanja i samozapošljavanja, socijalne i zdravstvene zaštite, obrazovanja, vaspitanja, nauke i tehnološkog razvoja, informaciono-komunikacionih tehnologija i informacionog društva, odbrane i bezbednosti, saobraćaja, energetike, zaštite životne sredine, kulture, javnog informisanja, sporta, u organima upravljanja i nadzora i njihovim telima, političkog delovanja i javnih poslova, seksualnog i reproduktivnog zdravlja i prava, pristupa robi i uslugama.
Zakonom se uređuju i mere za suzbijanje i sprečavanje svih oblika rodno zasnovanog nasilja, nasilja prema ženama i nasilja u porodici.
Zakonom se uređuju obaveze organa javne vlasti, poslodavaca i drugih socijalnih partnera da integrišu rodnu perspektivu u oblasti u kojoj deluju.
Ovaj zakon se primenjuje od 1. juna 2021. godine.
Na sednici Ustavnog suda, održanoj 27. juna 2024. godine, ovaj sud je pokrenuo postupak za utvrđivanje neustavnosti Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Ustavni sud je obustavio izvršenje pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu odredaba navedenog Zakona (predmet IUz-85/2021).
Radna grupa UN u navedenom pravnom mišljenju iznela je sledeće zaključke:
Međunarodno pravo ljudskih prava zahteva da države eliminišu diskriminaciju žena i devojčica i obezbede suštinsku rodnu ravnopravnost u pravu i praksi. Ove obaveze su obavezujuće. Istovremeno, države po pravilu zadržavaju diskreciono pravo u vezi sa zakonodavnim, institucionalnim i procesnim sredstvima kojima se te obaveze sprovode.
Srbija je razvila sveobuhvatan ustavni i zakonodavni okvir za ravnopravnost. Član 21 Ustava zabranjuje neposrednu i posrednu diskriminaciju kroz namerno otvorenu klauzulu. Član 18 stav 3 izričito zahteva tumačenje ustavnih odredaba o ljudskim pravima u skladu sa međunarodnim standardima i praksom međunarodnih institucija za nadzor. Član 21 stav 4 prepoznaje posebne mere, dok član 20 štiti dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava. Pored toga, Zakon o zabrani diskriminacije sadrži jedan od najširih kataloga zaštićenih svojstava u uporednom zakonodavstvu.
Međunarodno pravo ljudskih prava ne zahteva da svaki nacionalni ustav izričito navede „rod” kao samostalan ustavni osnov. To ne umanjuje pravni značaj roda u ustavnim okvirima za ravnopravnost. Rod je dobro utvrđen pojam u međunarodnom i regionalnom pravu ljudskih prava i njegova upotreba je neophodna za tumačenje i sprovođenje garancija ravnopravnosti i nediskriminacije. Međunarodni standardi ljudskih prava tretiraju pol i rod kao odvojene, ali komplementarne pojmove, omogućavajući državama da se bave kako diskriminacijom po osnovu pola, tako i nejednakostima koje proističu iz društveno konstruisanih uloga, ponašanja i stereotipa povezanih sa ženama i muškarcima. Uključivanje roda u zakonodavstvo o ravnopravnosti daje praktično dejstvo široj ustavnoj posvećenosti ravnopravnosti i nediskriminaciji i ne predstavlja odstupanje od nje.
Isti zaključak važi i za rodno osetljivi jezik. Međunarodni standardi ga priznaju kao legitiman instrument za unapređenje ravnopravnosti i preispitivanje diskriminatornih stereotipa. Uporedna ustavna praksa ipak pokazuje da različiti pravni sistemi različito uređuju jezičke tehnike u zavisnosti od institucionalnog konteksta, pravne tradicije i razmatranja srazmernosti. Ustavnopravna ocena stoga treba da napravi razliku između legitimnosti cilja i ustavnosti konkretnih regulatornih mehanizama koji su usvojeni radi ostvarivanja tog cilja.
Delotvorna primena dalje zahteva institucije koje su sposobne i da sprečavaju diskriminaciju i da otklanjaju povrede. Savremeni sistemi ravnopravnosti sve više kombinuju specijalizovane sudske postupke zajedno sa vansudskim sredstvima da bi se ostvarila odšteta kada je to odgovarajuće, pravila prebacivanja tereta dokazivanja, pravosudnu edukaciju, obuku javnih službenika, nezavisna tela za ravnopravnost, mere podizanja svesti javnosti i strateško praćenje. Srbija je već uspostavila mnoge od ovih elemenata kroz svoj ustavni okvir, specijalizovano antidiskriminaciono zakonodavstvo i instituciju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Na kraju, Radna grupa s poštovanjem podseća da sama ustavnosudska kontrola čini deo šire arhitekture kroz koju države sprovode svoje međunarodne obaveze u oblasti ljudskih prava. Obavljajući tu funkciju, ustavni sudovi doprinose ne samo zaštiti pojedinačnih prava već i očuvanju ustavne demokratije zasnovane na ravnopravnosti, dostojanstvu i vladavini prava. Prema mišljenju Radne grupe, ovim ciljevima najbolje služi ustavno tumačenje koje i dalje pažljivo prati kako ustavne tradicije Srbije tako i korpus međunarodnog prava ljudskih prava koji se razvija i na koji sam Ustav Srbije izričito upućuje.
Radna grupa je zahvalna Ustavnom sudu Republike Srbije na mogućnosti da obezbedi ovo nezavisno ekspertsko mišljenje. Ona se iskreno nada da će ovo pravno mišljenje pomoći Sudu prilikom razmatranja važnih ustavnih pitanja koja su pred njim. Radna grupa ostaje na raspolaganju Sudu za sva dodatna razjašnjenja, dijalog ili tehničku pomoć koji mogu biti korisni u ovom postupku ili u budućim naporima za unapređenje ravnopravnosti i delotvorne zaštite ljudskih prava.
Izvor: Sajt Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).
Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.