Upravni spor

Upravni spor je bitan pojam upravnog prava jer u osnovi predstavlja kontrolu nad radom upravnih organa ali i zaštitu prava građana naspram države. Možda je jedan od zanimljivijih aspekta analiziranja pojma upravnog spora uklapanje i implementacija osnovnih načela koja su u ovoj oblasti postavljena od strane Evropske unije kao i osvrt na poštovanje ljudskih prava. Trebalo bi napomenuti i da je u okviru sveobuhvatne reforme pravosuđa , 2009 godine, donet i novi zakon a pokazalo se da je bio više nego potreban.

Značaj upravnog spora se najbolje može sagledati preko predmeta ovog instituta koji se prostire od zaštite izbornog prava, oduzimanja dozvola za rad i likvidacija banaka, te predmeta iz oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja i socijalne zaštite pa do javnih prihoda, carinskog, spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja.

U upravnom sporu tuženi može biti državna uprava, lokalna samouprava, javno preduzeće ili vladina agencija. Upravni spor predstavlja oblik neposredne sudske kontrole uprave. Prema ovlašćenjima suda sporovi se dele na sporove o zaštiti zakonitosti i upravne sporove pune jurisdikcije. Upravni spor je u osnovi spor kontrole zakonitosti organa uprave. Spor o zaštiti zakonitosti ima kasacioni karakter, odličuje se samo o tome da li je akt zakonit ili ne. Upravni spor se može povesti protiv upravnog akta koji je donet u drugom stepenu i protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dozvoljena žalba u upravnom postupku. Spor pune jurisdikcije je spor meritornog karaktera, a sudovi ga sa pravom često izbegavaju jer vodi kako trostepenosti u odlučivanju tako i ispitivanju celishodnosti. U slučaju ćutanja uprave postoji fikcija da je donet upravni akti i pretpostavka da je negativne sadržine.

Sud može odlučiti i o zahtevu tužioca za povraćaj stvari, odnosno za naknadu štete, ako utvrđeno činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to. U protivnom će uputiti tužioca da svoj zahtev ostvaruje u parničnom postupku pred nadležnim sudom. Ako sud na osnovu presude vrati predmet organu na ponovno rešavanje ovaj ima obavezu da je reši u skladu sa presudom suda te su predviđene posledice aktivnog i pasivnog nepostupanja po presudi.

Vanredna pravna sredstva u upravnom sporu su: zahtev za preispitivanje sudske odluke, ponavljanje postupka i pravna zaštita protiv odluke suda u vezi sa ponavljanjem postupka.

Potrebno je sagledati i promene koje je doneo novi zakon i uporediti ih sa odredbama zakona iz 1996. godine. Uvedeno je načelo pravičnosti koje je u osnovi usaglašavanje sa odredbom Ustava RS o pravu na pravično suđenje a i blisko je načelima koja EU postavlja u materiji upravnog prava. Povezano sa ovim je i pitanje utvrđivanja činjeničnog stanja. Ovom institutu je posvećena posebna glava zakona i to ukazuje na njegov značaj. Najveća promena u odnosu na prethodni zakon je da sud rešava ne na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku već na osnovu činjenica utvrđenih na održanoj usmenoj i javnoj raspravi. Rasprava više nije nejavna, već usmena i javna. Kako elektronska uprava sve više uzima učeće u ovoj oblasti zakon dodaje odredbe o elektronskim dokumentima. Pitanje troškova je takođe bolje rešeno kako u odnosu na stari zakon tako i na mnoge važeće. Propisano je da o troškovima odlučuje sud dok su ranije odredbe navodile da svaka stranka snosi svoje troškove.
Tužba u upravnom sporu za razliku od žalbe u upravnom postupku nema suspenzivno dejstvo no ipak je moguće po zahtevu tužioca a pod propisanim uslovima odložiti izvršenje. Mogućnost zahteva za odlaganje izvršenja takođe predstavlja novost u zakonodavstvu i znatno umanjuje mogućnost nanošenja nenadoknadive štete tuženom. Sledom iznetog, prihvatajući novo rešenje da sud u postupanju obezbedi potpunu sudsku zaštitu tužioca ili pak trećih lica u upravnom sporu, potvrđeni su i odgovarajući međunarodnopravni standardi iz Preporuke Komiteta Saveta Evrope o privremenoj sudskoj zaštiti u upravnom postupku i Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Propisivanjem pravila da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, a zasnovano na činjenica utvrđenim na usmenoj, javnoj raspravi, doprinosi se zaštiti građana. Upravni spor se približava određenim evropskim standardima a preko toga se doprinosi poboljšanju i ostvarivanju ljudskih prava.

U pogledu nastanka i uobličavanja upavnog prava EU upravna praksa Evropskog suda pravde je veoma značajna. Sud je nadležan da rešava sporove kada se na određenu stvar ima primeniti pravo EU ali ne bi trebalo zanemariti njegovu ulogu u stvaranju vrednosti i principa, te ujednačavanju prava zemalja članica.

Izvor: Institut za pravo i finansije Novi Beograd.