Zdravstvenu zaštitu osiguranici u Srbiji u mnogim slučajevima plaćaju duplo,kroz osiguranje i direktno iz džepa. Najavljuje se zaokret – privatnici u sistemu.
Za godinu dana, mimo onoga što od plata i penzija izdvojimo za obavezno zdravstveno osiguranje, za medicinske usluge doplatili smo još, u proseku, po 21.858 dinara, odnosno oko 182 evra po glavi stanovnika!
Poslednji podaci iz Nacionalnog zdravstvenog računa (NZR) koji se vodi pri Institutu “Dr Milan Jovanović Batut”, pokazuju da godišnje za zdravstvo trošimo ukupno 383,4 milijarde dinara, ili 10,6 odsto BDP. Iako se naša zdravstvena kasa puni po stopi doprinosa na prihode od 10,5 odsto, što je otprilike isto kao i u drugim zemljama, u realnom novcu to je daleko ispod prosečnog budžeta za zdravstvo u razvijenom svetu.
Ukupni državni rashodi za zdravstvenu zaštitu su iznosili 231.978.000.000 dinara. Stanovništvo je za godinu dana u privatnim zdravstvenim ustanovama potrošilo 125.334.580.000 dinara, a u državnim 26.117.820.000 dinara – rečeno je “Novostima” u sektoru za NZR Instituta za javno zdravlje Srbije. – Od ukupnog troška u državnom zdravstvu, za usluge za koje se plaća participacija građani su dali 6.149.000.000.
Po svakom od 6.928.634 osiguranika potrošimo godišnje 33.481 dinar u državnim ustanovama, a u privatnim po 17.537.
Čak i nadležni, međutim, tvrde da sa 240 evra po stanovniku, koliko ove godine imamo za zdravstvenu zaštitu u kasi osiguranja, ako ne bude drastičnije promene kursa evropske valute, zdravstveni sistem može da bude bolji. Uz efikasniju organizaciju i racionalniju potrošnju.
VOJNI KAPACITETI NEISKORIŠĆENI
Ključ reforme je da u centru sistema bude ne RFZO, klinika ili dom zdravlja, nego osiguranik i da se onda osiguravajuće kuće (jer, svakako treba ukinuti monopol državnog zdravstvenog osiguranja) bore za svakog osiguranika – kaže profesor Dušan Milisavljević. – Zdravstvo nam je među najgorima u Evropi, a dozvolili smo taj luksuz da sa vojnim praktično imamo tri sistema, i da vojne ustanove, u kojima bi recimo Novi Sad i Niš mogli da imaju svoje gradske bolnice, stoje neiskorišćene.
Kritičari zdravstvene zaštite, ipak, ne nalaze, a verovatno i ne traže opravdanje zašto za lečenje sada doplaćujemo nekoliko puta više nego pre nego što je 2001. započeta reforma ovog sistema.
Ovakvom organizacijom zdravstva, koja pacijenta u mnogim slučajevima primorava da lečenje plaća dva puta – kroz osiguranje, i direktno iz džepa – nije zadovoljan ni ministar zdravlja Zlatibor Lončar, koji je kao jedan od većih zaokreta u reformi do kraja ove godine najavio uključivanje privatnika u jedinstven sistem, naravno, u delu gde državni kapaciteti nisu dovoljni. To znači da bi u neko dogledno vreme, ako ministar svoju zamisao sprovede do kraja, pacijent sa knjižicom mogao da ide kod privatnika ili u potpunosti o trošku osiguranja, ili uz doplatu razlike u ceni koju priznaje država i “tarife” privatnika. To je, zapravo i jedini model da se izbegne duplo plaćanje medicinskih usluga.
– Podržavam inicijativu ministra Lončara, ali voleo bih i u praksi što pre da vidim razradu te ideje o uključivanju privatnika u jedinstven sistem zdravstva, koju i ja zagovaram – kaže za “Novosti” profesor dr Dušan Milisavljević iz Skupštinskog odbora za zdravstvo. – To bi podrazumevalo da osiguranik sa svojim osiguranjem može da se leči i kod državnog i kod privatnog lekara. Postoje brojni modeli da se to realizuje, a lično mislim da bi bilo najjednostavnije da cene usluga u državnom zdravstvu, koje su vrlo niske, malo koriguju naviše, a cene u privatnom sektoru naniže, i da onda EFZO sklopi ugovore sa privatnim klinikama i ordinacijama.
Ovaj model bi, u startu, verovatno podrazumevao veći trošak za usluge iz kase RFZO, ali prof. Milisavljević smatra da bi se reorganizacijom sredstava u RFZO, i što je najvažnije definisanjem osnovnog paketa usluga koje osiguranik može da dobije, za istu količinu novca dobio bolji kvalitet zdravstvene zaštite.
Izvor: Večernje Novosti.