Tehnološki razvoj donosi brojne pogodnosti u obavljanju svakodnevnih poslova, kako u pogledu komunikacije, tako i u pogledu informisanja, platnog prometa i sl. Može se reći da tehnologija menja poslovni ambijent u realnom, ali i u javnom sektoru. Počev od korišćenja softverskih rešenja za upravljanje resursima unutar kompanije (eng. ERP – Enterprise Resource Planning), preko platformi koje koristimo za komunikaciju sa javnom upravom (npr. E-porezi, eŠalter RGZ, E-zdravlje itd.), sve do baza podataka i društvenih mreža koje upotrebljavamo u svom radu, digitalizacija nesumnjivo postaje deo (poslovne) svakodnevnice. Koliko ona menja naše navike i da li (nužno) unapređuje poslovne modele podložno je debati i tim pitanjem se nećemo baviti. Nećemo se baviti ni analizom efekata digitalizacije na poslovne prilike u Srbiji, niti ćemo iznositi svoju ocenu tih efekata.
Centralno pitanje kojim se bavimo u ovom članku je normativni okvir koji uređuje elektronsko fakturisanje, pri čemu ćemo fokus analize zadržati na ispitivanju opsega tih pravila na advokatsku delatnost. Pokušaćemo, naime, da odgovorimo na pitanje da li se i u kojoj meri pravila elektronskog fakturisanja odnose na pružaoce pravne pomoći – advokate.
Unapredite rad Vaše advokatske kancelarije uz pomoć savremenog programskog rešenja – Advokat lider.
7. maja 2021. na snagu je stupio Zakon o elektronskom fakturisanju („Sl. glasnik RS“, br. 44/2021 i 129/2021) – u daljem tekstu: ZEF, koji u pravni sistem Srbije uvodi novi proces izdavanja, slanja, prijema, obrade i čuvanja elektronskih faktura (u daljem tekstu: E-faktura). Pored toga, ZEF (sa pratećim podzakonskim aktima) uređuje sadržinu i elemente E-faktura.
Pod pojmom E-faktura treba podrazumevati (svaki – prim. aut.) zahtev za isplatu po osnovu transakcija sa naknadom koje se odnose na isporuku dobara odnosno pružanje usluga, svaki drugi dokument koji utiče na isplatu, odnosno visinu isplate, fakturu koja se izdaje za promet bez naknade, kao i primljene avanse, koji su izdati, poslati i primljeni u strukturiranom formatu koji omogućava potpuno automatizovanu elektronsku obradu podataka preko sistema elektronskih faktura. Reč je, dakle, o kompleksnom pravnom pojmu koji je potrebno razložiti.
Najpre, treba napraviti pojmovnu razliku između E-fakture, kao računovodstvene isprave, i sistema za elektronsko fakturisanje (u daljem tekstu: SEF), koji je digitalna platforma, odnosno softversko rešenje kancelarije za informacione tehnologije, čiji je cilj da obezbedi slanje, prijem, evidentiranje, obradu i čuvanje elektronskih faktura. Drugim rečima, zakonodavac je u pravni sistem uveo posebnu (bitnu – ad solemnitatem) formuodređenih računovodstvenih isprava i definisao ja na koji način će se te računovodstvene isprave izdavati i primati, s jedne, odnosno prihvatati i odbijati, s druge strane.
Nadalje, sâma činjenica da je zakonodavac E-fakturu definisao kao svaki zahtev za isplatu po osnovu transakcija sa naknadom navodi na zaključak da E-faktura obuhvata veliki broj dokumenata koji se, u skladu sa Zakonom o računovodstvu („Sl. glasnikRS“, br. 73/2019 i 44/2021-dr.zakon) – u daljem tekstu: ZoR i sa Zakonom o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnikRS“, br. 84/2004,…,153/2020) – u daljem tekstu: ZPDV, smatraju računovodstvenim ispravama (pisani dokument ili elektronski zapis o nastaloj poslovnoj promeni, koja obuhvata sve podatke potrebne za knjiženje u poslovnim knjigama tako da se iz računovodstvene isprave nedvosmisleno može saznati osnov, vrsta i sadržaj poslovne promene). Tako bi, primera radi, E-fakturom mogle da se smatraju, pored računa, i privremene ili konačne građevinske situacije ili obračun o nagradama i naknadama za rad advokata (u daljem tekstu: Troškovnik). Ipak, trenutne tehničke mogućnosti SEF-a kao E-fakturu određuju: 1) avansni račun; 2) račun; 3) storno dokument; i dokument o izmeni osnovice koji podrazumeva: 4) knjižno odobrenje i 5) knjižno zaduženje. Drugim rečima, kada kažemo E-faktura ona se odnosi na navedenih pet računovodstvenih isprava, što znači da se (primera radi) konačne situacije ne smatraju E-fakturom, već se za te isporuke mora izdati račun.
Na kraju, deo definicije E-fakture koji nam govori da je reč o strukturiranom formatu upućuje na bitnu formu – u konkretnom slučaju na xml (eng. Extensible Markup Language) format, koji se u računovodstvenoj i poslovnoj praksi već duže vreme koristi. U pitanju je jednostavan format namenjen za predstavljanje strukturiranih informacija kao što su dokumenta, podaci, poslovne knjige, računi i sl. Po pravilu, u takvim formatima se već kreiraju računi putem ERP-ova koje koriste privredni subjekti, ili njihove knjigovođe i računovođe. Rečju, ne treba povlačiti paralelu između PDF fajlova i E-fakture. U praksi je široko rasprostranjeno da jednostavnije poslovne organizacije (npr. preduzetnici, inokosni advokati, porodične kompanije sa malim brojem kupaca, poljoprivredna gazdinstva i sl.) svoje račune prave pisanjem u Word ili Excel formatu, njihovom konverzijom u PDF fajl, koji zatim, digitalno potpisuju. Takođe, u praksi su poznati slučajevi štampanja pripremljenog dokumenta koji, nakon potpisivanja i overavanja pečatom, skeniran šalju svojim kupcima. Takva praksa nije E-faktura, već digitalizacija podataka koji se izvoze iz sistema korisnika.
Sa stanovišta izdavaoca računa, E-faktura podrazumeva kreiranje i slanje računa (fakture) u propisanoj formi preko SEF-a, što znači uvoz xml fajla sa ERP-a izdavaoca na SEF, ili (ručno) kreiranje E-fakture na SEF-u i njeno slanje preko tog sistema kupcu (klijentu).
Obavezu izdavanja E-fakture imaju: 1) subjekti privatnog sektora po osnovu međusobnih transakcija; 2) subjekt privatnog sektora po osnovu transakcije sa subjektom javnog sektora; 3) subjekt javnog sektora po osnovu transakcije sa subjektom privatnog sektora; 4) subjekti javnog sektora po osnovu međusobnih transakcija; 5) poreski punomoćnik stranog lica u Republici Srbiji, u smislu propisa kojima se uređuje porez na dodatu vrednost, po osnovu transakcija sa subjektima privatnog i javnog sektora.
Mogućnost organa javne vlasti da vrši nadzor nad radom advokata oduvek je izazivalo (ne)opravdanu nelagodu kod stručne advokatske javnosti. Uzrok tome najčešće se može pronaći u balansiranju između potrebe za obezbeđivanjem tajnosti odnosa između advokata i klijenata, s jedne, i kontrolom poslovanja advokata, s druge strane. Računovodstvene isprave advokata u tom pogledu predstavljaju naročito bolnu temukoja se više puta u prošlosti pokazala kao kamen spoticanja i najčešće se rešavala izuzimanjem advokatske delatnosti od brojnih mehanizama kontrole prometa (npr. fiskalizacija i neobaveznost registracije faktura u CRF-u). Glavna zamerka advokatske profesije oduvek je bilo pitanje poverljivosti informacija koje takve isprave u sebi mogu sadržati. Međutim, iako su advokati oslobođeni obaveze fiskalizacije prometa na malo – njihov promet nije potpuno van domašaja kontrole organa javne vlasti, što je napred izložena analiza pokazala. Dovoljno je da imaju samo jednog kupca koji se smatra subjektom javnog sektora i advokat paušalac se mora prijaviti na SEF kako bi mu izdao E-fakturu, čime postaje dobrovoljni korisnik sistema. Slučaj sa advokatom paušalcem, koji se smatra poreskim dužnikom za PDV je još jedan primer kada advokat postaje dobrovoljni korisnik sistema. Nameće se pitanje, zbog čega zakonodavac uopšte pravi razliku između subjekata privatnog sektora i tzv. dobrovoljnih korisnika sistema kada se potonji u značajnom broju slučajeva moraju prijaviti na SEF. Da li je ideja zakonodavca bila da sav promet sa subjektima javnog sektora bude evidentiran? Ukoliko jeste – zbog čega uvodi posebnu kategoriju dobrovoljnih korisnika sistema kada oni u tom slučaju uopšte nisu dobrovoljni korisnici. Njihova dobrovoljnost se odnosi na odluku da li žele da sarađuju sa subjektom javnog sektora – ne i na odluku na koji način sa njim da sarađuju.
Može se reći da potreba države da ostvari efikasan mehanizam kontrole prometa koji generiše PDV obavezu ima svoje ekonomsko opravdanje, budući da prema poslednjim dostupnim podacima taj fiskalitet čini 42,18% ukupnih budžetskih prihoda i primanja u 2020. S druge strane, porez na dohodak građana čini 5,06% u ukupnim budžetskim prihodima i primanjima u 2020., pri čemu se porez na prihod od samostalne delatnosti (jedan od cedularnih oblika poreza na dohodak građana) ne smatra previše izdašnim fiskalitetom i čini manji udeo poreza na dohodak građana naspram ukupnih budžetskih prihoda. Nameće se pitanje koliko je opravdano uvoditi obavezu prijavljivanja advokata neobveznika PDV na SEF i nadzor nad njihovim poštovanjem ZEF-a i podzakonskih akata, ukoliko se sagleda udeo javnih prihoda koji ta kategorija obveznika generiše za državni budžet. Sem toga, u praksi već postoje pravila prema kojima se plaćanja advokatima (bez obzira na PDV status – prim. aut.) ne smatraju komercijalnom transakcijom (pa se njihove fakture ne registruju u CRF), a specifičnosti obavljanja te delatnosti (dinamika rada i poverljivost odnosa sa klijentima, osetljive informacije sa kojima se svaki advokat upoznaje o ličnim, materijalnim i dr. prilikama klijenta) prepoznate kao osobenosti koje ih oslobađaju obaveza u pogledu fiskalizacije.
Optimalan pristup je možda moguće pronaći u komplementarnoj primeni pravila o fiskalizaciji i registraciji faktura u CRF-u. Tako bi de lege ferenda trebalo razmisliti o izmena ZEF-a tako što bi se lica:
- kod kojih ne postoji obaveza evidentiranja prometa dobara i usluga na malo i primljenih avansa za promet na malo preko elektronskog fiskalnog uređaja i
- koja nemaju obavezu registracije računa u CRF-u
oslobodila obaveza po osnovu ZEF-a. Na taj način bi SEF ostvario svoj pun potencijal jer bi fokus ostao na pojačanoj kontroli prometa u vezi sa kojim nastaju obaveze plaćanja PDV-a kao jednog od najizdašnijih fiskaliteta u poreskom sistemu Srbije. Nasuprot tome, obaveza (pre svega administrativnih) koje proističu iz ZEF-a bi se oslobodile kategorije lica koja ne generišu značajne budžetske prihode (pa po tom osnovu nema preterane potrebe za kontrolu u realnom vremenu) i kod kojih je poreski zakonodavac u prošlosti prepoznao specifičnosti njihovog poslovanja.
Izvor: “Advokati i elektronsko fakturisanje”, autor Minja Đokić, LL.M, advokat iz Beograda i doktorand Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu – uža naučna oblast Javne finansije i finansijsko parvo, časopis „Advokatska kancelarija”, april 2022
Advokat lider je programsko rešenje za kompletno funkcionisanje advokatske kancelarije