Iako na prvi pogled deluje da je odgovor potvrdan na pitanje postavljeno u naslovu, u praksi se radi drugačije. Kao i uvek, kada nešto nije izričito uređeno zakonom, otvara se prostor za razna tumačenja.
Invalidska penzija
Invalidska penzija je uređena čl. 21. do 26. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 34/2003, … i 76/2023), u daljem tekstu: Zakon o PIO.
Čl. 21. Zakona o PIO je propisano:
„Invalidnost postoji kad kod osiguranika nastane potpuni gubitak radne sposobnosti, odnosno kad kod profesionalnog vojnog lica nastane potpuni gubitak sposobnosti za profesionalnu vojnu službu i kada kod policijskog službenika nastane potpuni gubitak radne sposobnosti za profesionalno vršenje policijskih poslova, zbog promena u zdravstvenom stanju prouzrokovanih povredom na radu, profesionalnom bolešću, povredom van rada ili bolešću, koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom.“
Čl. 22. do 24. je propisano šta predstavlja povreda na radu i profesionalna bolest, dok je čl. 25. Zakona o PIO propisano:
„Osiguranik kod koga nastane potpuni gubitak radne sposobnosti, stiče pravo na invalidsku penziju:
1) ako je invalidnost prouzrokovana povredom na radu ili profesionalnom bolešću;
2) ako je invalidnost prouzrokovana povredom van rada ili bolešću – pod uslovom da je gubitak radne sposobnosti nastao pre navršenja godina života propisanih za sticanje prava na starosnu penziju utvrđenih u članu 19. tačka 1) ovog zakona i da ima navršenih pet godina staža osiguranja.“
Čl. 19. tačka 1) Zakona o PIO je propisano:
„Osiguranik stiče pravo na starosnu penziju:
1) kad navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja;”
Dakle, proizlazi zaključak kada kod osiguranika postoji invalidnost, odnosno kad kod osiguranika nastane potpuni gubitak radne sposobnosti, on pod određenim uslovima stiče pravo na invalidsku penziju, gde se između ostalog kao uslov navodi da nije navršio 65 godina života i da ima navršenih pet godina staža osiguranja.
Šta se dešava sa invalidskom penzijom kada korisnik navrši 65 godina života?
Zakon o PIO ne sadrži odredbu šta se dešava sa invalidskom penzijom koju je lice ostvarilo pa nakon nekog vremena navrši godine života koje su propisane za sticanje prava na starosnu penziju utvrđenih u članu 19. tačka 1) ovog zakona.
Ako bismo koristili logiku, ovu situacija bi se mogla rešiti tako što bi lice koje je korisnik invalidske penzije nakon što navrši godine života koje su potrebne za starosnu penziju predalo zahtev PIO fondu da mu se prizna starosna penzija, pod uslovom da pored godina života ima ispunjen i drugi uslov, a to je da ima najmanje 15 godina staža osiguranja.
Međutim, u praksi se ne postupa ovako, a osnov za to se može naći u mišljenju Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, br. 120-01-00067/2020-07 od 6. oktobra 2020. god.:
„Imajući u vidu različite osnove za ostvarivanje prava po osnovu nastupanja rizika invalidnosti u odnosu na rizik starosti, i s tim u vezi, drugačiji status korisnika invalidske penzije, u odnosu na korisnika starosne penzije, ne postoji zakonski osnov da se po nastupanju jednog osiguranog slučaja, u ovom slučaju invalidnosti, i sticanja svojstva korisnika prava po tom osnovu, uzme u obzir naknadno sticanje uslova po osnovu rizika starosti. Stoga, naknadno nastupanje rizika starosti, ne može biti razlog, da se u tom slučaju, utvrdi pravo na starosnu penziju.
Prema tome, potpuno je suprotno celini propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju da se u jednom periodu koristi pravo po osnovu jednog rizika, a zatim da se koristi pravo po osnovu drugog rizika. Ovo nadalje znači da imajući u vidu da je kod osiguranika nastupio rizik invalidnosti i da je po tom osnovu ostvario pravo na invalidsku penziju, ne može steći pravo na starosnu penziju po nastupanju rizika starosti. Takođe ukazujemo da u suprotnom slučaju, kada kod osiguranika rizik starosti nastupi pre rizika invalidnosti, osiguranik ne može ni da stekne pravo na invalidsku penziju, jer je članom 25. Zakona propisano da je za sticanje prava na invalidsku penziju uslov da je gubitak radne sposobnosti nastao pre navršenja godina života propisanih za sticanje prava na starosnu penziju.“
Po mišljenju ministarstva zbog različitih osnova za ostvarivanje prava po osnovu nastupanja rizika invalidnosti u odnosu na rizik starosti, i s tim u vezi, drugačiji status korisnika invalidske penzije, u odnosu na korisnika starosne penzije, naknadno nastupanje rizika starosti, ne može biti razlog, da se u tom slučaju, utvrdi pravo na starosnu penziju, jer kažu da ne postoji zakonski osnov.
Što se tiče zakonskog osnova, čl. 19. Zakona o PIO kojim je utvrđena starosna penzija nije nigde predviđeno da je invalidska penzija smetnja za ostvarivanje starosne penzije, već su u čl. 19. navedeni kumulativni uslovi koji se tiču navršenih godina života osiguranika i ostvarenog staža osiguranja, zbog čega se otvara sumnja u opravdanost razloga navedenih u mišljenju.
Suprotno od navoda u mišljenju je i čl. 119. Zakona o PIO koji kaže:
“Ako osiguranik, odnosno korisnik penzije, stekne pravo na dve ili više penzija na teritoriji Republike, može koristiti samo jednu od tih penzija, i to po sopstvenom izboru.”
Umesto zaključka
Iz navedenog proizlazi da bi lice koje je korisnik invalidske penzije pa stekne uslov za starosnu penziju, trebalo da bira da li će zadržati invalidsku penziju ili će izabrati starosnu penziju, međutim u praksi se postupa kao što kaže ministarstvo u citiranom mišljenju.
Izvor: Izvodi iz propisa i službenog mišljenja preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.