Jedna od odredbi koja najviše izaziva dilema u Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica jeste upravo odredba čl.40.
Prema ovoj odredbi:
Punoletnom licu koje je navršilo dvadeset jednu godinu ne može se suditi za krivično delo koje je učinilo kao mlađi maloletnik.
Punoletnom licu koje je krivično delo učinilo kao maloletnik, a u vreme suđenja nije navršilo dvadeset jednu godinu, može se izreći odgovarajuća vaspitna mera (posebne obaveze, mera pojačanog nadzora od strane organa starateljstva ili mera upućivanja u vaspitno-popravni dom), a iz razloga predviđenih u članu 28. ovog zakona, kazna maloletničkog zatvora. Pri oceni da li će i koju od ovih sankcija izreći, sud će uzeti u obzir sve okolnosti slučaja, a naročito težinu učinjenog dela, vreme koje je proteklo od njegovog izvršenja, svojstva ličnosti, vladanje učinioca, kao i svrhu koju treba postići ovom sankcijom.
Izuzetno od odredbe stava 2. ovog člana, punoletnom licu koje je u vreme suđenja navršilo dvadeset jednu godinu, sud može, umesto maloletničkog zatvora, izreći zatvor ili uslovnu osudu. Kazna zatvora, izrečena u ovom slučaju, ima u pogledu rehabilitacije, zastarelosti, uslovnog otpusta i pravnih posledica osude isto pravno dejstvo kao i kazna maloletničkog zatvora .
Punoletnim licima navedenim u st. 2. i 3. ovog člana uz izrečenu sankciju može se izreći odgovarajuća mera bezbednosti pod uslovima predviđenim ovim zakonom“.
Odredbe prvog i drugog stava predmetnog člana su potpuno jasne i uglavnom njihova primena ne stvara nikakve dileme.
Dakle, ne može se suditi licu koje je navršilo 21 godinu za krivično delo koje je učinilo kada nije imalo navršenih 16 godina života.
U drugom stavu propisano je koje se krivične sankcije mogu izreći licu koje u vreme suđenja nije navršilo 21 godinu, a u situaciji kada je krivično delo učinilo kao maloletnik. Ovde se ne pridaje značaj razlici između starijeg ili mlađeg maloletnika, te se odgovarajući značaj ne pridaje ni težini učinjenih krivčnih dela, ali se ipak sužava broj i vrsta vaspitnih mera koje se mogu eventualno izreći tim licima.
U ovoj odredbi pominje se kao uslov za primenu sankcija da učinilac u vreme suđenja nije navršio dvadeset jednu godinu, pa se pojavljuje problem kako razumeti zakonski uslov. Naime, različito se u praksi tumači pojam „ u vreme suđenja“. Prema jednom shvatanju uzrast od 21 godine treba ceniti do kraja prvostepenog postupka, dok drugi smatraju da treba uzeti u obzir i postupak koji može da usledi po vanrednim pravnim lekovima, ali samo onim gde je došlo do suđenja. Načešće se u praksi poštuje ovo drugo pravilo.
Treći stav predmetnog člana zavređuje posebnu pažnju i motiv ovakve posebne obrade. On po samoj definiciji predstavlja izuzetak od odredbe stava 2. i odnosi se samo na jednu sankciju koja se pod određenim uslovima može izreći ovim učiniocima.
Odredba ovog stava prema svom sadržaju podrazumeva da je neko lice izvršilo krivično delo kao stariji maloletnik, jer u suprotnom, prema prvom stavu ne bi moglo da mu se sudi. Takođe, potrebno je da su se stekli svi uslovi za izricanje maloletničkog zatvora i da u vreme kada mu se sudi ima više od 21 godine. U ovom slučaju, sudu ostaje da ceni mogućnost da umesto maloletničkog zatvora, izrekne zatvor ili uslovnu osudu.