Da bi se položaj bračnog druga u nasleđivanju, najbolje razumeo mora se najpre naglasiti da je predmet nasleđivanja zaostavština. Zaostavštinu čine sva prava koja su podobna za nasleđivanje a postojala su u momentu smrti ostavioca. To je čista masa na koju niko ne pretenduje već je samo ostaviočeva, odnosno ona je ono što preostane kada se odbiju i bračna i druge tekovine. Dakle pored prava da nasledi svog bračnog druga, preživeli bračni drug najpre ima pravo da utvrdi obim svoje bračne tekovine koja se tada izdvaja i ne ulazi u sastav zaostavštine.
U prvom naslednom redu, bračni drug nasleđuje ostavioca zajedno sa njegovim potomcima i to na jednake delove ali to važi samo za slučaj da su ti potomci ostavioca zajednički potomci ostavioca i bračnog druga pozvanog na nasleđe. Ako to nije slučaj, bračni drug praktično gubi svojstvo naslednika prvog reda jer mu se umanjuje obim prava na nasleđivanje, iako se faktički zadržava i dalje u tom redu. Naime, kada postoji ostaviočevo dete kome ostaviočev bračni drug nije roditelj, a imovina bračnog druga je veća od one koja bi mu pripala pri podeli zaostavštine na jednake delove, onda svako ostaviočevo dete može naslediti do dva puta više nego bračni drug ako sud, pošto razmotri sve okolnosti, oceni da je to opravdano. Mora se primetiti da je ova odredba Zakona o nasleđivanju tradicionalistička i možda ne sasvim politički korektna.
Položaj bračnog druga još je gori ako ostavilac nema potomstva i bračni drug tada definitivno gubi svojstvo naslednika prvog reda i ne nasleđuje u prvom već u drugom naslednom redu zajedno sa ostaviočevim roditeljima i njihovim potomstvom. Tada ostaviočev bračni drug nasleđuje polovinu zaostavštine, a drugu polovinu na jednake delove nasleđuju ostaviočevi roditelji, odnosno ako ne mogu ili neće da naslede – njihovo potomstvo. Praktično nije teško zamisliti situaciju da bračni drug u ovakvoj situaciji deli zaostavštinu sestričinom ili sinovcem ostaviočevim.
Najzad, tek u situaciji da ostaviočevi roditelji nemaju potomstva a ne mogu ili neće da naslede, bračni drug nasleđuje celokupnu zaostavštinu.
Ipak, bračni drug ima jedan sasvim specifično pravo na povećanje naslednog dela kada nasleđuje u drugom naslednom redu. Međutim, ovo pravo pripada samo onom bračnom drugu koji nema nužnih sredstava za život, pri čemu on može u roku od jedne godine od smrti ostaviočeve zahtevati doživotno uživanje (plodouživanje) na celini ili delu zaostavštine koju su nasledili ostali naslednici. Takođe, i kad je vrednost zaostavštine tako mala da bi njenom podelom zapao u oskudicu, bračni drug može zahtevati u svojinu celokupnu zaostavštinu.
Zakon poznaje i mogućnost smanjenja naslednog dela bračnog druga u drugom naslednom redu. To je situacija kada ostaviočeva nasleđena dobra čine više od polovine njegove posebne imovine. Tada, kao što u sličnoj situaciji to može i bračni drug – ostali naslednici mogu u roku od jedne godine od smrti ostaviočeve zahtevati smanjenje naslednog dela bračnog druga do četvrtine zaostavštine ako zajednica života ostavioca i bračnog druga nije trajala duže vremena. Pojam „duže vremena“ tumači se od slučaja do slučaja pri čemu se naravno ne ceni samo njegova vremenska dimenzija već se sagledava celokupna situacija sa akcentom na načelu pravičnosti. Štaviše, zakonskim tekstom propisano je o čemu sve sud treba da vodi računa ali to naravno nije numerus clausus.
Zakonom o nasleđivanju posebno su regulisana još neka značajna pitanja koja se odnose na bračnog druga, pa tako ostaviočev bračni drug gubi pravo zakonskog nasleđivanja: ako je ostavilac bio podneo tužbu za razvod braka a posle njegove smrti se utvrdi da je tužba bila osnovana, ako je njegov brak sa ostaviocem poništen posle ostaviočeve smrti, a iz razloga koji su bračnom drugu bili poznati u trenutku zaključenja braka, ako je njegova zajednica života sa ostaviocem bila trajno prestala njegovom krivicom ili u sporazumu sa ostaviocem.
Izvor: www.pravniportal.rs