Na sajtu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja objavljen je javni poziv za učešće u javnoj raspravi o Nacrtu nacionalne strategije za prevenciju i zaštitu dece od nasilja za period 2018. – 2022. godine.
Nasilje nad decom je fenomen koji je prisutan u svim društvima, kulturama i delovima sveta. Veliki broj dece svakodnevno trpi nasilje. Nasilje nad detetom predstavlja grubo kršenje prava deteta. Nasilje izaziva patnju deteta, ozbiljno ugrožava razvoj, dobrobit, pa i sam život deteta, a posledice su često teške i dugotrajne imogu se protezati i u odraslo doba, pa i u sledeće generacije putem mehanizma tzv. međugeneracijskog prenošenja nasilja.
Nalazi istraživanja sprovedenih u Srbiji poslednjih godina pokazuju da je nasilje prema deci u Srbiji široko rasprostranjeno i to u različitim oblicima i različitim okruženjima. Deca u Srbiji svakodnevno su izložena raznim oblicima direktnog, interpersonalnog nasilja kao što su fizičko, seksualno i emocionalno zlostavljanje, zanemarivanje, ili manje direktnim ali kompleksnim oblicima, kao što je strukturno nasilje koje se ispoljava u različitim oblicima — na primer, kroz razne vidove diskriminacije, dečji brak, dečji rad ili druge vrste eksploatacije, ili kroz višestruku socijalnu isključenost.
Pravo na zaštitu od svih oblika nasilja predstavlja osnovno pravo svakog deteta, a utvrđeno je Konvencijom o pravima deteta i nizom međunarodnih i regionalnih ugovora u oblasti zaštite ljudskih prava koje je Republika Srbija ratifikovala. Unapređenje sistema zaštite dece od nasilja može biti uspešno kroz partnerstva organa državne uprave, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave; javnog sektora (sistema obrazovanja i vaspitanja, sistema zdravstvene zaštite, sistema socijalne zaštite, unutrašnih poslova i dr.); pravosuđa; civilnog društva, porodice i pojedinaca. Sprečavanje i suzbijanje nasilja nad decom i zaštita dece od nasilja predstavljaju jedan od prioriteta nacionalne politike Republike Srbije.
Osnovni princip na kojem se Strategija zasniva jeste poštovanje i primena prava deteta sadržanih u Konvenciji o pravima deteta, prema kojoj dete ima pravo na slobodu od svih oblika nasilja, zlostavljanja, zloupotrebe ili zanemarivanja, a obaveza je države da primeni mere za sprečavanje nasilja nad decom i da obezbedi zaštitu deteta od svih oblika nasilja u svim okruženjima: u porodici, ustanovama, institucijama i široj društvenoj sredini.Svi oblici nasilja, zlostavljanja, zloupotreba ili zanemarivanja deteta, kojima se ugrožava ili narušava fizički, psihički i moralni integritet ličnosti deteta predstavljaju povredu jednog od osnovnih prava deteta – prava na život, opstanak i razvoj.
Kao opšti i posebni ciljevi strategije ističu se: da sva deca u Srbiji odrastaju u bezbednom i podsticajnom okruženju u kome se u potpunosti poštuje pravo deteta na zaštitu od svih vidova nasilja; obezbeđen kontinuirani sveobuhvatni odgovor društva na nasilje prema deci, u skladu sa dinamikom izazova, rizika i pretnji, kroz unapređen sistem prevencije, zaštite i podrške; unapređena prevencija i sistematski rad na promeni stavova, vrednosti i ponašanja u odnosu na nasilje prema deci; unapređene intervencije usmerene ka zaštiti dece od nasilja; unapređeni normativni, institucionalni i organizacioni mehanizmi za prevenciju i zaštitu dece od nasilja.
Međunarodini pravni okvir
Ratifikovanjem Konvencije o pravima deteta, koja je stupila na snagu 2. novembra 1990. godine naša država je preuzela obavezu za primenu mera za sprečavanje nasilja nad decom i da obezbedi zaštitu deteta od svih oblika nasilja u porodici, ustanovama, institucijama i široj društvenoj sredini, i to od: fizičkog i mentalnog nasilja, zloupotrebe i zanemarivanja (član 19); svih oblika seksualnog izrabljivanja i seksualne zloupotrebe (član 34); nasilnog odvođenja dece i trgovine decom (član 35); svih drugih oblika eksploatacije štetnih za dete (član 36); mučenja, nehumanih i ponižavajućih postupaka i kažnjavanja (član 37). Konvencija takođe određuje obavezu države da obezbedi mere podrške za fizički i psihički oporavak deteta – žrtve nasilja i socijalnu reintegraciju deteta (član 39). Pored Konvencije o pravima deteta, Republika Srbija je ratifikovala i dva dodatna protokola koja su doneta uz Konvenciju o pravima deteta: Fakultatitvni protokol o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji i Fakultativni protokol o učešću dece u oružanim sukobima 2002. godine.
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima – doneti u okviru UN 1966. godine, koji zabranjuju svaki oblik ropstva, robovskog položaja i prinudnog rada, preporučuju državama da sankcionišu svaku ekonomsku eksploataciju mladih ljudi, kao i rad u uslovima koji mogu biti opasni po njihov život. Navedeni paktovi potvrdili su neke stavove iz Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (1948) i stvorili okvir u kome se razvio, između ostalog, sistem međunarodnopravne zaštite dece.
Konvencija o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja (“Lanzarot konvencija”) Saveta Evrope (2007/2010) je najobuhvatniji pravni instrument o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, kojim su obuhvaćene sve vrste seksualnih krivičnih dela na štetu maloletnih lica (uključujući seksualno zlostavljanje dece, iskorišćavanje dece u prostituciji i pornografiji, izlaganje dece seksualnim sadržajima i aktivnostima) i kažnjavanje istih.
Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istanbulska konvencija) propisuje obaveze države u zaštiti i podršci za decu svedoke nasilja prema ženama i nasilja u porodici, zaštitu žrtava od daljeg nasilja, obezbeđivanje delotvorne saradnje između svih nadležnih državnih organa u pružanju zaštite i podrške žrtvama i svedocima svih oblika nasilja obuhvaćenih Konvencijom, uključujući i upućivanje na opšte i specijalizovane službe podrške. Bitna novina koju uvodi ova konvencija jeste da decu svedoke nasilja smatra takođe žrtvama nasilja.
Konvencija o visokotehnološkom kriminalu (“Budimpeštanska konvencija”) Saveta Evrope (2001), sadrži definiciju šta se može smatrati iskorišćavanjem dece u pornografiji i definiše aktivnosti koje su povezane sa proizvodnjom ili distribucijom pornografskog materijala.
Konvencijom Međunarodne organizacije rada (MOR) broj 138 (1973) propisan je najviši standard u oblasti minimalnog uzrasta za zapošljavanje. Konvencija se odnosi na sve oblasti rada, kako plaćenog tako i neplaćenog, i podiže starosnu granicu za zapošljavanje na 15 godina. Njome se definiše politika usmerena ka iskorenjivanju dečjeg rada. Konvencijom je propisano da dete mora pre zaposlenja završiti osnovno (obavezno) obrazovanje, na osnovu programa države u kojoj živi.
Konvencija MOR broj 182 o najgorim oblicima dečjeg rada (1999) odnosi se na svu decu mlađu od 18 godina i po prvi put definiše najgore oblike dečijeg rada na sledeći način: “ a) svi oblici ropstva ili običaja sličnih ropstvu, kao što su prodaja i krijumčarenje dece, dužničko ropstvo i kmetstvo i prinudni ili obavezni rad, uključujući prinudno ili obavezno regrutovanje dece za učešće u oružanim sukobima; b) korišćenje, nabavljanje ili nuđenje deteta radi prostitucije, proizvodnje pornografije ili za pornografske predstave; c) korišćenje, nabavljanje ili nuđenje deteta za nedozvoljene aktivnosti, naročito za proizvodnju i krijumčarenje droge onako kako su definisane relevantnim međunarodnim ugovorima; d) rad koji je, po svojoj prirodi ili okolnostima u kojima se obavlja, verovatno štetan po zdravlje, bezbednost ili moral dece.“
Međunarodni pravni okvir za ovu strategiju predstavlja i Evropska socijalna povelja (1961) i Evropska revidirana socijalna povelja; Evropska konvencija o ostvarivanju dečjih prava; Strategija SE o pravima deteta 2016-2021; Agenda održivog razvoja UN 2030 i dr.
Nacionalni normativni okvir
Prema Ustavu Republike Srbije, deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti; a deca su zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64. st. 1. i 3.). Ustavom je propisana posebna zaštita porodice, majke, samohranog roditelja i deteta (član 66.).
Porodični zakon definiše i zabranjuje nasilje u porodici i ustanovljava obavezu države da preduzme sve potrebne mere za zaštitu deteta od zanemarivanja, fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja i od svake vrste eksploatacije.
Zakonom o socijalnoj zaštiti određeni su ciljevi socijalne zaštite koji se ostvaruju obezbeđenjem materijalne podrške pojedincu odnosno porodici koja ima potrebe za njom, ali i pružanjem usluga socijalne zaštite. Korisnici usluga socijalne zaštite su i deca žrtve zlostavljanja, zanemarivanja, nasilja i eksploatacije.
Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici uređuje se sprečavanje nasilja u porodici i postupanje državnih organa i ustanova u sprečavanju nasilja u porodici i pružanju zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici.
Krivični zakonik normativnopravno sagledava dete u kontekstu krivične odgovornosti, zaštite od krivičnih dela i sl. Ovim zakonikom posebno se sankcionišu krivična dela koja u svom biću imaju elemente nasilja, zanemarivanja, zloupotrebe, zlostavljanja i eksploatacije maloletnih lica, a kao poseban oblik kvalifikovanog krivičnog dela propisuje se delo učinjeno prema maloletnom licu mlađem od 14 godina.
Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica sadrži odredbe koje se primenjuju prema maloletnim učiniocima krivičnih dela, odredbe koje se odnose se materijalno krivično pravo, organe koji ga primenjuju, krivični postupak i izvršenje krivičnih sankcija prema ovim učiniocima krivičnih dela, kao i posebne odredbe o zaštiti dece i maloletnika kao oštećenih u krivičnom postupku.
Zakonom o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima propisuju se posebne mere koje se sprovode prema učiniocima krivičnih dela protiv polne slobode izvršenih prema maloletnim licima određenih istim zakonom i uređuje vođenje posebne evidencije lica osuđenih za ta krivična dela. Svrha zakona je da se učinioci krivičnih dela protiv polne slobode izvršenih prema maloletnim licima spreče da vrše ova dela.
Nacionalni pravni okvir za ovu strategiju predstavljaju i Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o sportu, Zakon o radu, Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Zakon o zdravstvenoj zaštiti itd.
Definicije pojmova
– Definicija deteta –
Ustavom Srbije propisano je da je 18. godina života starosna granica koja određuje razliku između maloletnog i punoletnog lica (član 37. stav 2.). Ustav ne definiše eksplicitno dete, a ovakvo određenje u skladu je sa Konvencijom o pravima deteta, prema kojoj je dete je ljudsko biće koje nije navršilo osamnaest godina života, ako se, na osnovu zakona koji se odnosi na dete, punoletstvo ne stiče ranije.
Porodičnim zakonom propisano je da se punoletstvo stiče sa navršenom 18. godinom života; da se potpuna poslovna sposobnost stiče punoletstvom i sklapanjem braka pre punoletstva uz dozvolu suda; te da sud može dozvoliti sticanje potpune poslovne sposobnosti maloletnom licu koje je navršilo 16. godinu života, a postalo je roditelj i dostiglo je telesnu i duševnu zrelost potrebnu za samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti, pravima i interesima (član 11. st. 1-3.). Suštinski Porodični zakon, u skladu sa Ustavom i Konvencijom o pravima deteta, govori o detetu kao licu koje nije navršilo 18 godina života, odnosno nije steklno potpunu poslovnu sposobnost pre tog uzrasta.
Prema krivičnom i prekršajnom zakonodavstvu maloletnim licem smatra se lice koje nije navršilo 18 godina života. Dete je lice koje u vreme izvršenja krivičnog dela ili prekršaja nije navršilo 14 godina života, prema kome se ne mogu izricati krivične sankcije, već se mogu primenjivati isključivo mere socijalne i porodičnopravne zaštite. Maloletnik je lice koje je u vreme izvršenja krivičnog dela ili prekršaja navršilo 14, a nije navršilo 18 godina života – mlađi maloletnik je lice koje je u vreme izvršenja krivičnog dela ili prekršaja navršilo 14, a nije navršilo 16 godina života, a stariji maloletnik je lice koje je u vreme izvršenja krivičnog dela ili prekršaja navršilo 16, a nije navršilo 18 godina života.
– Definicija nasilja prema detetu –
U ovom dokumentu izraz „nasilje“ označava „svaki oblik fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje“ kao što je navedeno u članu 19. stav 1. Konvencije o pravima deteta.
U Opštem komentaru br. 13 Komiteta za prava dete: Pravo deteta na slobodu od svih oblika nasilja, ističe se da su potrebne jasne operativne pravne definicije različitih oblika nasilja navedenih u članu 19, kako bi se zabranili svi oblici nasilja u svim okruženjima. Iz tog razloga sledi spisak definicija različitih oblika nasilja koje se koriste u međunarodnim dokumentima koje je Republika Srbija ratifikovala i koje su najvećim delom utkane u domaće zakonodavstvo:
Fizičko nasilje nad detetom je ono koje dovodi do stvarnog ili potencijalnog fizičkog povređivanja usled neke interakcije ili odsustva interakcije, koje potpada pod razuman okvir nadzora roditelja, ili osobe koja je na položaju na kome ima odgovornost, moć nad detetom ili njegovo poverenje (SZO, 1999). Obuhvata širok dijapazon aktivnosti kao što su udaranje, prebijanje, šutiranje, čupanje kose, griženje, gušenje, šurenje, nanošenje opekotina, trovanje, davljenje, vezivanje korišćenjem kanapa ili lanca, prisiljavanje deteta da za kaznu ostane u položaju koji uzrokuje bol ili je ponižavajući, pretnja nožem ili pištoljem i drugo. Može se ispoljiti kao izolovani incident ili ponavljana aktivnost hroničnog karaktera.
Telesno kažnjavanje deteta u cilju ispravljanja ili kontrole ponašanja predstavlja zlostavljanje deteta. U opštem komentaru br. 8 (stav 11.), Komitet je definisao „telesnu“ ili „fizičku“ kaznu kao svako kažnjavanje u kome se koristi fizička sila sa namerom da se nanese određeni, pa makar i najmanji, stepen bola ili nelagode. To se u najvećem broju slučajeva odnosi na udaranje dece („lupanje“, „šamaranje“, „batinanje po zadnjici“), šakom ili nekim predmetom – šiba, prut, kaiš, cipela, varjača.
Emocionalno nasilje, koje se navodi u čl. 19 Konvencije o pravima deteta kao “mentalno nasilje”, često se opisuje kao psihološko maltretiranje, mentalno zlostavljanje, verbalno zlostavljanje i emotivno zlostavljanje ili zapostavljanje i ono može obuhvatati postupke kojima se vrši omalovažavanje, ocrnjivanje, okrivljavanje bez razloga, kojima se preti, zastrašuje, ograničava kretanje deteta, vrši diskriminacija, ismejava ili upražnjavaju drugi oblici nefizičkog, neprijateljskog ili odbacujućeg postupanja sa detetom.
Zlostavljanje putem informacionih i komunikacionih tehnologija (IKT) kao što su mobilni telefoni i Internet (poznato kao „sajber zlostavljanje“) predstavljaju mentalno nasilje.
Specifičan vid mentalnog nasilja jeste i svedočenje nasilju u porodici bilo da deca direktno posmatraju fizičko, seksualno ili psihičko zlostavljanje člana porodice, ili čuju zvuke, udarce, krike iz neposredne blizine, ili znaju da se nasilje dešava ili se može desiti, odnosno kada naknadno vide posledice nasilja prema članu porodice. Emocionalna zloupotreba obuhvata i propust da se obezbedi razvojno prikladna, podržavajuća sredina, uključujući i dostupnost primarne figure privrženosti, tako da bi dete moglo razviti stabilan i pun opseg emocionalnih i socijalnih sposobnosti koje odgovaraju njegovom ličnom potencijalu, a u skladu sa kontekstom društva u kome dete živi.
Seksualno nasilje je uključivanje deteta u seksualnu aktivnost koju ono ne shvata u potpunosti, sa kojom nije saglasno ili za koju nije razvojno doraslo i nije u stanju da se sa njom saglasi, ili onu kojom se krše zakoni ili socijalni tabui društva (SZO, 1999). U Konvenciji Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja izričito se navodi da seksualno zlostavljanje deteta uključuje i sledeće vidove namernog ponašanja, koji treba da su kriminalizovani: a) bavljenje seksualnim aktivnostima sa detetom koje nije navršilo pravni uzrast u kome su seksualne aktivnosti dopuštene; b) stupanje u seksualne aktivnosti sa detetom kada je pritom primenjena prinuda, sila ili pretnja; ili, zloupotrebljen priznati položaj poverenja, autoriteta ili uticaja nad detetom, uključujući tu i položaj u porodici; ili, zloupotrebljena posebno osetljiva situacija u kojoj se dete nalazi, njegov ranjivi položaj, prvenstveno zbog mentalnog ili fizičkog hendikepa ili zavisnosti. U seksualno nasilje spada i iskorišćavanje deteta u prostituciji i pornografiji koje se opisuje kod eksploataciju deteta.
Zanemarivanje i nemarno postupanje predstavlja nemar ili propust roditelja, staratelja ili drugog pružaoca nege da obezbedi razvoj deteta u bilo kojoj ili svim oblastima: zdravlja, vaspitanja i obrazovanja, emocionalnog razvoja, ishrane, smeštaja i bezbednih životnih uslova, a u okviru razumno raspoloživih sredstava porodice ili pružaoca nege, što narušava ili može sa velikom verovatnoćom narušiti zdravlje deteta ili njegov fizički, mentalni, duhovni, moralni ili društveni razvoj. Ono obuhvata i propust u obavljanju pravilnog nadzora i zaštite deteta od povređivanja u meri u kojoj je to izvodljivo (SZO, 1999). Zanemarivanje može biti fizičko, emocionalno, medicinsko i edukativno zanemarivanje ili kombinacija ovih oblika.
Eksploatacija deteta odnosi se na korišćenje deteta za rad ili za druge aktivnosti, a u korist drugih osoba. Ove aktivnosti narušavaju fizičko ili mentalno zdravlje, obrazovanje deteta, njegov moralni, ili socijalni i emocionalni razvoj (SZO,1999). Sledeći postupci spadaju u eksploataciju deteta:
- Zloupotreba deteta u trgovini decom, prostituciji i pornografiji; Trgovina decom uključuje namamljivanje, prevoz, prebacivanje, skrivanje ili prihvat lica mlađeg od 18 godina uz pretnju ili upotrebu sile ili drugih oblika prinude, otmice odnosno obmane, prevare, zloupotrebe vlasti ili stanja ugroženosti, davanje ili primanje novca ili povlastica za dobijanje pristanka lica koje ima kontrolu nad detetom, sa ciljem njegove eksploatacije. Namamljivanje, prevoz, prebacivanje, skrivanje ili prihvat deteta radi iskorišćavanja smatra se „trgovinom ljudima“ čak iako ne uključuje navedena sredstva;
Iskorišćavanje deteta za prostituciju predstavlja angažovanje deteta za bavljenje prostitucijom ili navođenje deteta da učestvuje u prostituciji, primoravanje deteta na prostituciju ili ostvarivanje zarade od nekog drugog vida iskorišćavanja deteta u takve svrhe.
Iskorišćavanje deteta za pornografiju obuhvata proizvodnju, nuđenje ili stavljanje na raspolaganje, distribuiranje ili prenos, pribavljanje, posredovanje dečje pornografije ili svesno pribavljanje mogućnosti pristupa pomoću informacione ili komunikacione tehnologije dečjoj pornografiji. Angažovanje deteta za učešće, navođenje ili primoravanje deteta da učestvuje u pornografskim predstavama, ili ostvarivanje zarade ili neki drugi vid iskorišćavanja deteta u takve svrhe, kao i svesno prisustvovanje pornografskim predstavama u kojima učestvuju deca predstavlja seksualno nasilje prema detetu.
- Zloupotreba dečjeg rada. Zloupotrebom dečjeg rada smatra se onaj rad deteta, koji je mentalno, psihički, socijalno i moralno opasan i štetan za dete i koji utiče na obrazovanje deteta tako što onemogućava dete da pohađa školu, obavezuje dete da napusti obrazovanje pre vremena, ili prunuđuje dete da pohađa školu pod izuzetno teškim uslovima, uključujući i najgore oblike dečijeg rada prema Konveciji Međunarodne organizacije rada br. 128.
- Trgovina detetom radi usvojenja prepoznata je kao oduzimanje lica koje nije navršilo šesnaest godina radi njegovog usvojenja protivno važećim propisima, usvojenje takvog lica ili posredovanje u takvom usvojenju, kao i kupovina, prodaja, predaja, prevoz, obezbeđenje smeštaja ili prikrivanje;
- Zloupotrebu deteta u medicinske ili naučne svrhe, kroz uključivanje deteta u eksperimente koji mogu biti štetni za detetov razvoj, i zloupotrebu u trgovini organima;
- Socijalnu eksploataciju deteta, koja obuhvata sve forme zloupotrebe deteta u medijima, u reklamne svrhe, u kampanjama političkih partija i sl.
Nasilje među decom naziva se i vršnjačko nasilje je namerna, svesna želja da se uznemiri/maltretira, zastraši, nanese povreda drugoj osobi – vršnjaku. Najčešći oblici vršnjačkog nasilja su: verbalno zlostavljanje, otimanje i uništavanje stvari, prisiljavanje i ucenjivanje drugih da rade ono što im je naređeno, batine i fizičko povređivanje, novčano ucenjivanje, pretnje oružjem i seksualno nasilje, socijalna izolacija deteta, ismevanje, vređanje.
Rodno zasnovano nasilje među decom je svaki čin nasilja nad osobom zbog roda, pola ili seksualne orijentacije, a može da uključi rodne predrasude i diskriminaciju (seksizam), rodno ukalupljivanje i seksualnu objektifikaciju, seksualno uznemiravanje, nasilje u (ranim) partnerskim vezama, nasilje zbog seksualne orijentacije i druge forme fizičkog, seksualnog i psihičkog nasilja zasnovanog na rodu.
Prinudni ili dečji brak predstavlja prisiljavanje deteta da stupi u brak ili odvođenje u drugu zemlju sa ciljem prinude deteta da stupi u brak. Kultura, običaji, religija, tradicija, odnosno takozvana „čast“, ne mogu se smatrati opravdanjem za prinudu na brak ili bilo koje delo nasilja prema detetu.
Strukturno nasilje obuhvata nasilje koje je ukorenjeno u socijalnim strukturama koje odlikuju nejednakosti. Manifestacije ovog tipa nasilja mogu se kretati od nejednakih šansi za vaspitanje i obrazovanje, pravo na zdravstvenu zaštitu, zaposlenje, do rasnih nejednakosti, gladii siromaštva, kao posledica ekonomskog nasilja, rodne neravnopravnosti, neodgovarajućih zakonskih rešenja i sl. Ovi oblici nepravdi su institucionalizovani i obuhvataju šire socijalne odnose, kao što su klasni (eksploatacija), rodni (seksizam), međuetnički (nacionalizam, etnocentrizam) i slično.
Institucionalno nasilje predstavlja nasilje učinjeno od strane profesionalaca u institucijama, a može da obuhvati direktno nasilje prema korisnicima usluga, kao i stavove i ponašanja koja vode neosetljivom ophođenju, zanemarivanju potreba i uskraćivanju pomoći, umanjivanju učinjenog nasilja ili posledica, okrivljavanju žrtve, nedelotvornom, neefikasnom i nepovezanom postupanju, koja doprinose ponovnoj viktimizaciji korisnika usluge, odnosno žrtve nasilja.
Digitalno nasilje je korišćenje digitalne tehnologije s ciljem da se druga osoba uznemiri, povredi, ponizi i da joj se nanese šteta. Sprovodi se u vidu: poruka poslatih elektronskom poštom, tekstualnih, video poziva ,putem društvenih mreža, FB, Messinger, putem veb-sajta (web site), četovanjem, uključivanjem u forume i sl. U literaturi se sreću i drugi termini za ovu vrstu nasilja, kao što su: maltretiranje u digitalnom svetu, elektronsko nasilje, nasilje na internetu, onlajn nasilje, sajber buling i dr.
Istraživanja o rasprostranjenosti i oblicima nasilja
U nacionalnom izveštaju Nasilje prema deci u Srbiji prikupljeni su podaci o rasprostranjenosti nasilja u odnosu na okruženje u kome se nasilje dešava: u porodici, u obrazovno-vaspitnim ustanovama, u ustanovama socijalne zaštite, u zajednici i u digitalnom prostoru.
Nasilje nad detetom u porodici obuhvata sve oblike nasilja kojima je dete izloženo u domaćinstvu ili od članova porodice i srodnika, uključujući i prisustvovanje nasilju između odraslih. Prema nalazima Balkanske epidemiološke studije o zlostavljanju i zanemarivanju dece gotovo 70% dece u Srbiji doživelo je neki oblik fizičkog ili psihičkog nasilja, a 38% dece su bili su svedoci nasilnog prizora među odraslima u porodici. Između 8 do 10% dece, zavisno od uzrasta doživelo je neki vid seksualnog nasilja, a 3,7% dece doživelo kontaktno seksualno nasilje u prethodnoj godini pre istraživanja. Trećina dece doživela je dva ili tri tipa nasilnog ponašanja, dok je 5,4% dece doživelo sve tipove nasilja (fizičko, psihološko, seksualno i svedok porodičnog nasilja) tokom života, što ih dovodi u situaciju visokog rizika za povećanu sklonost za nasilno ponašanje u odraslom dobu.
Najčešći oblik nasilja prema deci u porodici jeste telesno kažnjavanja koje se primenjuje kao metod vaspitavanja i disciplinovanja deteta. Odrasli često ne prepoznaju ili ne prihvataju da telesno kažnjavanje predstavlja nasilje, da ponižava dete i vodi fizičkim povredama i narušavanju zdravlja deteta. Istraživanja ukazuju da telesno kažljavanje nije delotvorno u postizanju željenog ponašanja i često vodi do povećanja agresivnosti deteta i međugeneracijskog prenošenja obrazaca nasilnog ponašanja.
Izloženost nasilju u porodici ometa uspešan razvoj deteta — psihički, emocionalni, saznajni i socijalni. Posledice izloženosti nasilju se kreću od fizičkih (invaliditet, somatski poremećaji), preko emocionalnih poremećaja, iskrivljene percepcije o sebi (depresivnost, anksioznost, agresivnost, bes, neprijateljski stav, nisko samopouzdanje, krivica, stid, posttraumatski stres), saznajnih poremećaja (sputani razvoj saznajnih funkcija kao opšti poremećaj, npr. intelektualne poteškoće, i selektivni poremećaji, poput razvojne disharmonije, intelektualne inhibicije, problema sa koncentracijom) i socijalnih poremećaja (anti-socijalno, kriminalno ponašanje, zloupotreba alkohola i narkotika, maloletnička trudnoća, ponovljena viktimizacija).
Zanemarivanje dece u je takođe pojava kojoj se ne poklanja dovoljno pažnje iako ono ima dugotrajne nepovoljne ishode po razvoj deteta, a neretko je i uzrok smrti deteta, naročito u prvim godinama života. Slučajevi zanemarivanja dece često dospevaju do centara za socijalni rad tek kada dostignu teške razmere. Previše niska ili previše visoka očekivanja roditelja od deteta, naročito od deteta sa invaliditetom, smetnjama u razvoju, prezaštićenost deteta, isključivanje deteta iz zajednice zbog zabrinutosti za detetovu bezbednost ili zbog stida, predstavljaju specifičan oblik zanemarivanja detetovih potreba ili zlostavljanje koji se često ne prepoznaje.
Nasilje u obrazovno-vaspitnim ustanovama odnosi se na sve oblike nasilja koja se dogode u predškolskoj ustanovi, školi, domu učenika i/ili u okviru organizovanih obrazovno-vaspitnih aktivnosti. Bez obzira kada se i gde se dešavaju, situacije nasilja čiji su uzroci nastali u kontekstu ustanove, zahtevaju reagovanje obrazovno-vaspitne ustanove.
Prema nalazima jednog od najobimnijih istraživanja o nasilju u školi koje je sprovedeno u okviru projekta Škola bez nasilja – ka sigurnom i podsticajnom okruženju za decu” u više navrata u periodu od 2005- 2013., 44% učenika reklo je da je u periodu od tri meseca koja su prethodila istraživanju, bilo izloženo vršnjačkom nasilju, bilo kao žrtve, kao nasilnici ili i kao žrtve i kao nasilnici. Među njima, 45,8% doživelo je verbalno nasilje, 33% fizičko nasilje i isto toliko socijalno nasilje (spletkarenje, manipulativni odnosi itd.), dok je 21% dece počinilo nasilje. Dečaci se nešto češće javljaju kao počinioci vršnjačkog nasilja nego devojčice i nešto su češće izloženi nasilju vršnjaka i odraslih. Četvrtina učenika od petog do osmog razreda osnovne škole navela je da je bila izložena vređanju nastavnika, 15% je navelo da ih je nastavnik udario, a 5% da su bili izloženi pretnjama nastavnika.
Rodno zasnovano nasilje je takođe rasprostranjeno u školama i čak 69% učenika osnovne škole i 74% učenika srednje škole prijavilo je da su bili izloženi bar jednom obliku rodno zasnovanog nasilja, češće devojčice nego dečaci. Dečaci su češće počinioci ovog oblika nasilja i češće nego devojčice ispoljavaju stavove opravdavanja rodno zasnovanog nasilja prema ženama.
Deca sa smetnjama u razvoju su pod većim rizikom od nasilja uopšte, a posebno od vršnjačkog nasilja. U gore navedenom istraživanju, više od polovine anketirane dece u specijalnim školama (58%) bilo je uključeno u incidente nasilja, i to najčešće kao žrtve (28%), zatim kao žrtve i kao nasilnici ( 23%) a najređe samo kao nasilnici (7%). Prema izjavama roditelja, 47% dece sa smetnjama u razvoju je doživelo neki oblik nasilja izvan porodice – u školi, predškolskoj ustanovi, dnevnom boravku, mestima okupljanja. Deca su najčešće bila izložena psihičkom nasilju i socijalnom isključivanju, a najčešći počinioci su bili vršnjaci.
Nasilje u ustanovama socijalne zaštite – Prema nalazima istraživanja “U lavirintu nasilja” iz 2007. godine, među decom uzrasta uzrasta 10-18 godina, koja su smeštena u ustanove za decu bez roditeljskog staranja, gotovo da nije bilo onih koji nisu imali iskustvo izloženosti nasilju – samo 2,6% je tvrdilo da nije doživelo ni jedan oblik nasilja u domu. Tri četvrtine dece (76%) je izjavilo da je bilo izloženo višestrukim i ponavljanim oblicima nasilja – verbalnom, psihičkom i fizičkom nasilju. Najčešći počinioci su bila druga deca iz doma, mada se i osoblje nalazilo među počiniocima. Velika većina osoblja (83%) je negirala da nasilje predstavlja problem u domu ili da je nasilje odraslih prema deci uopšte prisutno. Novijih istraživanja nasilja nad decom u domovima za decu bez roditeljskog staranja nema ali treba imati u vidu da je Republika Srbija napravila značajne pomake u deinstitucionalizaciji dece i ima jednu od najnižih stopa institucionalizovane dece u Evropi.
Nasilje u društvenoj zajednici obuhvata različite oblike direktnog nasilja koje prema deci vrše nepoznate ili poznate osobe, ali i strukturne oblike nasilja koji se manifestuju kao društveno isključivanje i diskriminacija. Ono prema nekim definicijama obuhvata sve oblike nasilja koji se dešavaju izvan kuće, vaspitno-obrazovnih i drugih institucija, to je nasilje koje se doživljava na ulicama, sportskim terenima i drugim mestima gde se deca okupljaju i druže. Zloupotreba dečjeg rada i dečji/prinudni brak se takođe mogu razmatrati kao vidovi nasilja koji se dešavaju u društvenoj zajednici.
Nasilje u digitalnom prostoru – Digitalni prostor postaje sve značajniji kontekst u kome su deca izložena nasilju. Rezultati istraživanja iz 2012. godine pokazuju da gotovo 90% dece u Srbiji, uzrasta od 10-15 godina, svakodnevno koristi informaciono-komunikacione tehnologije i pristupa internetu već od svoje devete godine, najčešće putem mobilnog telefona. Većina je spremna da ostavi svoje lične podatke na internetu, uključujući adresu stanovanja, a svaka četvrta devojčica otišla bi na upoznavanje sa osobom sa kojom je „prijatelj“ na Fejsbuku ili drugoj društvenoj mreži, svaki treći osnovac je bio žrtva elektronskog nasilja. Zabrinjava podatak da je svega 12% srednjoškolaca koji koriste internet svesno potencijalnih rizika, da svaki četvrti roditelj ne zna čime mu se dete bavi dok je za računarom i da 65% prosvetnih radnika ne zna da prepozna i da reaguje u slučaju elektronskog nasilja nad i među decom.
Intervencije za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad decom i
za zaštitu dece izložene nasilju ili riziku od nasilja
U ovom dokumentu, koristi se pojam “intervencije” u skladu sa socio-ekološkom teorijom aktivnosti, zasnovanu na radovima Vigotskog i Leontijeva, prema kojoj intervencije predstavljaju specifične akcije ili skup akcija koje imaju za cilj da izazovu željene promene.
Intervencije koje su sprovođene u proteklih deset godina mogu se grupisati u tri osnovna tipa:
- intervencije usmerene na unapređenje insitucionalnih i organizacionih mehanizama,
- intervencije usmerene na promenu vrednosti, stavova i kompetencija,
- intervencije usmerene na direktnu zaštitu i podršku deci izloženoj nasilju ili pod rizikom od nasilja.
Mapiranjem intervencija i konsultacijama sa brojnim relevantnim akterima tokom procesa istraživanja prepoznate su neke slabosti sistema za prevenciju i zaštitu dece od nasilja, koje su uzete u obzir u definisanju ciljeva, mera i aktivnosti sadržanih u ovom dokumentu.
Kao slabosti se navode: da ne postoji funkcionalno, efikasno centralno multisektorsko telo odgovorno za koordinaciju, praćenje i ocenjivanje efekata politika i mera za prevenciju i zaštitu, kao ni redovno izveštavanje o ostvarenim rezultatima, nedostacima i koordinaciji interesnih grupa, predlozi novih ideja i inovacija koje će biti uvedene u novom ciklusu politike; ne postoji razvijena metodologija za sistematično praćenje primene postojećih protokola, kako na nivou svakog pojedinačnog sektora u sistemu zaštite, tako i protokola koji uređuju međusektorsku saradnju; ne postoji centralizovana administrativna evidencija za sve relevantne sisteme koja bi omogućila jednostavan, pouzdan i za različite zainteresovane strane dostupan pristup podacima, bilo u cilju zaštite dece od nasilja u praksi ili u cilju analize stanja; intervencije nisu uvek prilagođene specifičnostima pojedinih okruženja, odnosno ne uzimaju dovoljno obzir da li se radi o seoskim i gradskim, razvijenijim i nerazvijenijim sredinama; sistem je u većoj meri usmeren ka zaštiti deteta kada se nasilje već dogodilo nego ka sprečavanju i suzbijanju nasilja prema detetu; programi prevencije su retki, nisu kontinuirani, ni sistematski i najčešće nemaju veliki obuhvat; programi podrške roditeljstvu i porodicama su slabi ili nepostojeći, osim za porodice izložene višestrukim rizicima koje su korisnici socijalne zaštite; nema dovoljno službi, naročito na lokalnom nivou, za podršku roditeljima u teškoj situaciji ili u rešavanju konkretnih problema; ne vrši se vrednovanje efekata izmeštanja dece iz porodica, niti procena mogućih alternativnih vidova zaštite pre primene ove mere itd.
Ključni prioriteti za politike unapređenja prevencije
i zaštite dece od nasilja
Definisana je lista od devet ključnih prioriteta za aktuelnu politiku usmerenu na intervencije u sistemu prevencije i zaštite dece od nasilja, koja svakako nije isključiva i kompletna jer postoje brojne druge intervencije koje su neophodne za dalji razvoj sistema za prevenciju i zaštitu dece od nasilja.
Prioriteti koji su prepoznati kao minimalan uslov bez kojeg dalji razvoj ovog sistema nije moguć:
1. Bolja usklađenost intervencija sa relevantnim politikama. Preporučuje se da u novom strateškom okviru strukturne determinante i širi društveno-ekonomski, kulturni i institucionalni faktori budu uzeti u obzir na sistematičniji i dosledniji način, te da politike zaštite od nasilja prema deci budu doslednije povezane sa drugim relevantnim politikama koje su direktnije usmerene na ove determinante nasilja. Tu spadaju: politike borbe protiv siromaštva i socijalne isključenosti, kako generalne, tako i one koje su posebno namenjene poboljšanju uključenosti konkretnih grupa (Romi, osobe s invaliditetom, rodna ravnopravnost itd.), kao i strategije koje određuju razvoj određenih oblasti (npr. ruralni razvoj) ili određenih sektora (npr. socijalne zaštite, zapošljavanja, obrazovanja, javnog zdravlja itd.);
2. Jačanje uloge Saveta za prava deteta kao ključnog mehanizma za koordinaciju, praćenje i evaluaciju mera i aktivnosti za prevenciju i zaštitu dece od nasilja;
3. Jačenje međusektorske saradnje. Međusektorska saradnja i uspostavljanje partnerstva je jedan od preduslova efikasnog funkcionisanja sistema prevencije i zaštite dece od nasilja. Preporučuje se donošenje protokola koji uređuju međusektorsku saradnju u kome se definišu oblasti saradnje propisuju procedure saradnje, uloge i odgovornosti svih sektora relevantnih za zaštitu dece od nasilja i razvijanje metodologije za sistematično praćenje primene ovog protokola;
4. Poboljšanje efikasnosti sistema praćenja. Preporučuje se jačanje sistema praćenja sprovođenja protokola, efikasnosti međusektorskih timova u lokalnim zajednicama i funkcionisanja svakog pojedinačnog dela sistema prevencije i zaštite dece od nasilja, kao i sistematski razvoj i primena sistema ranog upozoravanja s jasnim indikatorima i mehanizmima uzbunjivanja. S tim u vezi najvažnije je usaglasiti maksimalno moguće definisane parametre praćenja i metodologije izveštavanja uz bolju koordinisanost istog;
5. Unapređenje lokalnog nivoa sistema zaštite. Preporučuje se razvoj lokalnih akcionih planova i raspodele lokalnih budžeta, te prenošenje dobrih lokalnih praksi na regionalni ili nacionalni nivo;
6. Kontinuirani rad na podizanju svesti i promena društvenih normi, vrednosti i stavova. Preporučuje se dalji nastavak kampanja nulte tolerancije prema nasilju, podsticanja nenasilne komunikacije, zabrane nasilnog disciplinovanja dece i podsticanja rodne ravnopravnosti i nediskriminacije;
7. Unapređivanje kompetencija zasposlenih u institucijama koje se bave decom. Preporučuje se razvoj programa obuke za primenu strategija, akcionih planova i protokola koje se odnose na zaštitu dece od nasilja, kao i programa obuke za pružanje usluga koje se odnose na prevenciju i zaštitu dece od nasilja – za nosioce pravosudnih funkcija, državne službenike, kao i predstavnike javnih službi i organizacija civilnog društva;
8. Podrška porodicama u razvoju roditeljskih kompetencija. Preporučuje se razvoj podrške porodicama, koji treba da obuhvati niz različitih mera i usluga koje će omogućiti prevenciju, rano otkrivanje i reagovanje, uključujući i usluge porodičnog saradnika: sistem rane intervencije kroz pedijatrijsku i patronažnu službu, razvojna savetovališta; praćenje u sistemu obrazovanja i vaspitanja; programi prevencije koji će ojačati roditeljske veštine i programi rehabilitacije za počinioce nasilja;
9. Razvoj usluga prevencije, direktne podrške i zaštite dece iz osetljivih grupa naročito ugroženoj deci. Tu spadaju: deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, deca u sukobu sa zakonom, deca izložena dečjem radu, dečjim brakovima, deca iz romskih naselja, deca koja su migranti i izbeglice, a naročito deca bez pratnje. Preporučuje se razvoj sistema identifikovanja i ranog upozoravanja u ovim oblastima, kao i proširenje i omasovljenje i obezbeđenje održivog finansiranja postojećih usluga (npr. svratišta za decu u uličnoj situaciji ili decu u sukobu sa zakonom, kao i programe intenzivnog tretmana prema deci u sukobu sa zakonom, koje po zakonu treba da obezbede i finansiraju jedinice lokalne samouprave, što u praksi nije uvek slučaj);
10. Ubrzavanje deinstitucionalizacije, ali uz istovremeno jačanje nadzora nad ustanovama za smeštaj dece. Do završetka procesa deinstitucionalizacije, preporučuje se redovniji i efikasniji nadzor nad ustanovama, kao i redovno vršenje nadzora vezanog za nasilje prema deci u hraniteljskim porodicama;
11. Obezbeđivanje i jačanje finansiranja za sistem prevencije i zaštite od nasilja prema deci i s njim povezanih programa. Država ima odgovornost da istraje u posvećenosti ovom pitanju i preporučuje se obezbeđivanje javnih sredstava radi uspešnog izvršenja preuzetih obaveza. Takođe se preporučuje da Vlada efikasnije koristi partnerstva i saradnju s međunarodnim donatorima radi usmeravanja raspoloživih sredstava u ove programe.
Izvor: vesti – sajt Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (www.minrzs.gov.rs)