U Zakonu se otklanja jedna pravno-tehnička greška sadržana u nazivu važećeg Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. Naime, krivičnopravnom zaštitom se bavi Krivični zakonik, a Zakon maloletnim učiniocima krivičnih dela i zaštiti maloletnih lica u krivičnom postupku sadrži norme kojima se ostvaruje zaštita maloletnih lica kao oštećenih u krivičnom postupku (kada su u pitanju određena krivična dela za koja je karakteristično nastupanje sekundarne viktimizacije u visokom stepenu), pa je stoga opravdano da se u nazivu predloženog zakona više ne upotrebljava pojam „krivičnopravna zaštita maloletnih licaˮ.
Deo prvi Zakona – Uvodne odredbe (čl. 1. do 6).
Članom 1. Zakona predviđeno je da taj zakona čine odredbe materijalnog krivičnog prava koje se primenjuju prema maloletnim učiniocima krivičnih dela, odredbe o organima koji ga primenjuju, odredbe krivičnog postupka i izvršenje krivičnih sankcija prema maloletnim učiniocima krivičnih dela, kao i odredbe o zaštiti dece i maloletnika kao oštećenih u krivičnom postupku.
Osnovne načelne odredbe u Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i zaštiti maloletnih lica u krivičnom postupku i ratio legis novog zakona
Odredbama čl. 2. i 3. Zakona određuje se cilj vođenja krivičnog postupka prema maloletnicima, kao i primena odredaba ovog zakona prema punoletnim licima. Propisano je da se odredbe ovog zakona primenjuju i na punoletna lica kad im se sudi za krivična dela koja su učinila kao maloletnici, a ispunjeni su uslovi koje predviđa ovaj zakon, kao i na lica koja su krivično delo učinila kao mlađi punoletnici. Time se na skladan način omogućava primena propisa koji su izvorno namenjeni maloletnicima i na populaciju mladih uopšte.
Članom 4. Zakona propisano je da se prema licu koje u vreme izvršenja protivpravnog dela, u zakonu predviđenog kao krivično delo, nije navršilo 14 godina, ne može se voditi krivični postupak. Na ovaj način je daleko jasnije nego do sada uređen krivičnopravni položaj lica koja su deca u smislu materijalnog krivičnog prava, te ne mogu da odgovaraju za svoja dela koja su protivpravna i zakonom propisana kao krivična dela.
Odredbama čl. 5. i 6. Zakona određene su kategorije maloletnih učinilaca krivičnih dela prema njihovom uzrastu (maloletnik, mlađi maloletnik, stariji maloletnik i mlađe punoletno lice) i određen je odnos ovog zakona prema drugim zakonima koji uređuju oblast krivičnog prava. Predloženi zakon ima supsidijarni i dopunjujući karakter u odnosu na druge osnovne izvore krivičnog materijalnog, procesnog i izvršnog prava u Republici Srbiji. Prema maloletnim licima primenjuju se odredbe Krivičnog zakonika, zakona koji uređuje krivični postupak, zakona koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija i drugih zakona koji sadrže krivičnopravne odredbe, ako nisu u suprotnosti sa predloženim zakonom.
Deo drugi Zakona – Krivičnopravne odredbe o maloletnicima (čl. 7. od 151)
Glava I. – Odredbe materijalnog krivičnog prava (čl. 7. do 42)
U članu 7. Zakona sadržana su opšta pravila o vaspitnim nalozima.
U članu 8. Zakona, utvrđena je svrha vaspitnih naloga, a to je da se ne pokreće krivični postupak prema maloletniku ili da se obustavi postupak, odnosno da se primenom vaspitnog naloga utiče na pravilan razvoj maloletnika i jačanje njegove lične odgovornosti kako ubuduće ne bi činio krivična dela.
Članom 9. Zakona predviđeni su sledeći vaspitni nalozi:
1) poravnanje sa oštećenim kako bi se izmirenjem maloletnika sa oštećenim, naknadom štete, radom maloletnika ili na drugi način u celini ili delimično otklonile posledice krivičnog dela;
2) redovno pohađanje škole ili redovno odlaženje na posao;
3) obavljanje, bez naknade, poslova socijalnog, humanitarnog, komunalnog ili ekološkog sadržaja;
4) pohađanje kurseva ili priprema i polaganje ispita kojima se proverava određeno znanje;
5) uključivanje u određene sportske aktivnosti;
6) podvrgavanje odgovarajućem ispitivanju i odvikavanju od upotrebe alkoholnih pića i zabranjenih psihoaktivnih kontrolisanih supstanci;
7) uključivanje u pojedinačni ili grupni tretman u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, savetovalištu ili drugoj ovlašćenoj organizaciji.
Vrste vaspitnih naloga predviđenih Zakona usklađene su sa naprednim evropskim i svetskim tendencijama u pogledu šire primene, tzv. „diverzionih mehanizamaˮ u odnosu na maloletne učinioce krivičnih dela.
Odredbama čl. 10. i 11. Zakona uređuje se pravila o izboru određnog vaspitnog naloga, a takođe se n a adekvatniji način nego u vežećem zakonu uređuje vođenje evidencije i statistike o primenjenim vaspitnim nalozima.
Odredbama čl. 12. i 13. Zakona propisuju se vrste krivičnih samnkcija koje se mogu izreći maloletnim učinocima krivičnih dela i njihova svrha. Navedene odredbe Zakona su potpuno usklađene sa modernim krivičnim pravom za maloletnike. Svrha krivičnih sankcija prema maloletnicima je da se nadzorom, pružanjem zaštite i pomoći, kao i obezbeđivanjem opšteg i stručnog osposobljavanja utiče na razvoj i jačanje lične odgovornosti maloletnika, na vaspitavanje i pravilan razvoj njegove ličnosti, kako bi se obezbedilo ponovno uključivanje maloletnika u društvenu zajednicu, kao i da ubuduće ne vrši krivična dela.
Odredbama čl. 14. do 28. Zakona uređuju se vaspitne mere, kao krivične sankcije koje se mogu izreći maloletnicima. Vaspitne mere su: 1) mere upozorenja i usmeravanja (sudski ukor i posebne obaveze); 2) mere pojačanog nadzora (pojačan nadzor od strane roditelja, usvojitelja ili staratelja, pojačan nadzor u drugoj porodici, pojačan nadzor od strane organa starateljstva, pojačan nadzor uz dnevni boravak u odgovarajućoj ustanovi za vaspitavanje i obrazovanje maloletnika) i 3) zavodska mera (upućivanje u vaspitno-popravni dom).
Posebna novina sadržana u Zakonu odnosi se na meru upućivanja u vaspitno-popravni dom. Uvode se posebni rasponi prilikom izricanja ove krivične sankcije, čime se iz razloga pravičnosti, ona suštinski čini „sličnijomˮ drugim krivičnim sankcijama. Naime, dosadašnji sistem relativne određenosti trajanja ove vaspitne mere je pokazao brojne nedostatke, isto kao i dosadašnji zakonski raspon. Zakona predviđa da se trajanje vaspitne mere upućivanja u vaspitno-popravni dom,utvrđuje u rasponu od jedne do pet godina, umesto kao do sada od šest meseci do četiri godine. U članu 23. Zakona propisano je da mera upućivanja u vaspitno-popravni dom može da traje najmanje godinu dana, a najviše pet godina, s tim da sud svakih šest meseci razmatra da li postoje osnovi za obustavu izvršenja mere ili za njenu zamenu drugom vaspitnom merom. Pored toga, propisano je da u odluci kojom izriče meru upućivanja u vaspitno-popravi dom, sud određuje i njeno trajanje, s tim da se najduže trajanje ove mere određuje na pune godine.
Odredbama čl. 29. do 38. Zakona uređuje se kazna maloletničkog zatvora. U navedenim odredbama nema značajnih izmena u odnosu na rešenja koja predviđa zakon.
Odredbama čl. 29. do 42. Zakona podrobno se uređuje primena mera bezbednosti, evidencija i statistika o izrečenim krivičnim sankcijama, kao i pravila za primenu odredaba o krivičnim sankcijama prema maloletnicima na mlađa punoletna lica.
Glava II. – Krivični postupak prema maloletnicima (čl. 43. do 95)
Prema članu 43. Zakona prgani krivičnog postupka prema maloletnicima su: policajac za maloletnike, javni tužilac za maloletnike i nadležni sud. Zakon zadržava princip obavezne specijalizacije koji je danas nesporno ocenjen kao izuzetno napredan i adekvatan kada se radi o maloletnim učiniocima krivičnih dela.
Specijalizovanost sudija za maloletnike se formalno potvrđuje određenim sertifikatima. Naime, o sticanju posebnih znanja i stručnom usavršavanju lica koja rade u oblasti prava deteta, prestupništva maloletnika i krivičnopravne zaštite maloletnih lica, stara se Pravosudna akademija u saradnji sa resornim ministarstvima, naučnim ustanovama, stručnim i profesionalnim udruženjima i nevladinim organizacijama.
Shodno strukturi Zakona u odnosu na krivičnoprocesnu sistematiku, zakonske novele se odnose na dva aspekta: 1) promene u domenu krivičnog postupka prema maloletniku i 2) promene koje se odnose na položaj maloletnog lica koje se u krivičnom postupku pojavljuje kao oštećeni.
Prvi formalni osnov za izmene u domenu krivičnog postupka prema maloletnicima se odnosi na neophodnost usklađivanja procesnih odredbi sa nekim pravilima Zakonika o krivičnom postupku iz 2011. godine, što je postignuto na sledeće osnovne načine:
Nekim izmenama se određene odredbe usklađuju sa terminologijom i suštinskim promenama koje sadrži novi Zakonik o krivičnom postupku, poput eliminisanja termina „istražni sudijaˮ u delu zakona koji se odnosi na zaštitu maloletnih lica u krivičnom postupku.
Određene odredbe imaju za cilj da se kao izuzetak u odnosu na pravila iz Zakonika o krivičnom postupku, u postupku prema maloletnicima, ustanove drugačija procesna pravila, što se pre svega, odnosi na uvođenje načela istine na klasičan način, eliminisanje nekih negativnih aspekata sistema osnovnog, odnosno unakrsnog ispitivanja svedoka u postupku, a naročito u delu kada se maloletno lice ispituje kao oštećeni, odnosno svedok.
Osnovne novine u domenu krivičnog postupka prema maloletnicima se, pored razloga koji se tiču odnosa odredbi Zakona koje su lex specialis u odnosu na odredbe Zakonka o krivičnom postupku, koje predstavaju lex generalis, odnose na ispravljanje određenih pravno-tehničkih grešaka koje su sadržane u važećem Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, te stvaranje uslova za brži i efikasniji krivični postupak, što se primarno postiže sledećim krivičnoprocesnim mezanizmima: 1) širenje mogućnosti za primenu oportuniteta krivičnog gonjenja, koji će sada biti moguć uvek kada je predmet krivičnog postupka krivično delo za koje je propisana kao glavna novčana kazna ili kazna zatvora do osam godina i takođe, uz obavezu javnog tužioca za maloletnike da uvek kada se krivična prijava odnosi na takvo krivično delo, obavezno oficijelno ispita mogućnost da postupi po načelu oportuniteta; 2) drugačije fazno uređenje postupka prema maloletniku, na način da se taj postupak „skraćujeˮ za jedan krivičnoprocesni stadijum, čime se postupak načelno ubrzava, a istovremeno stvaraju uslovi da takav krivični postupak bude principijelno pravičnijeg karaktera.
Za razliku od novog Zakonika o krivičnom postupku, iz razloga zaštite najboljeg interesa maloletnika, u Zakonu se dosledno sprovodi načelo materijalne istine u krivičnom postupku.
Zakon predviđa šire mogućnosti za postupanje prema načelu oportuniteta krivičnog gonjenja u odnosu na maloletnika. Novo rešenje je veoma slično sada važećem uz proširenje (što se čini celishodnim, a naročito sa stanovišta prakse, koja na primer, ukazuje na problem gonjenja za krivično delo teške krađe itd) mogućnosti postupanja po oportunitetu krivičnog gonjenja i kada se radi o krivičnim delima za koje je zaprećena kazna zatvora do osam godina (sada je do pet godina zatvora).
Zakona uvodi obavezu javnog tužioca da po službenoj dužnosti uvek proverava da li je opravdano postupanje prema načelu oportuniteta krivičnog gonjenja, ukoliko se radi o krivičnom delu određene težine. Kada je protiv maloletnika podnesena krivična prijava zbog krivičnog dela za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina ili je krivična prijava podnesena prema maloletniku u pogledu kojeg je izvršenje kazne ili vaspitne mere već u toku, javni tužilac za maloletnike, je dužan da bez odlaganja, po pravilu pre nego što preduzme bilo koju drugu radnju prema maloletniku, a obavezno pre podnošenja sudiji za maloletnika zahteva da se prema maloletniku pokrene postupak, ispita da li su ispunjeni uslovi da postupi u skladu sa pravilima koja se odnose na načelo oportuniteta krivičnog gonjenja (član 72. stav 1).
Uvođenjem dužnosti za javnog tužioca da uvek kada u zakonskom smislu (prema težini krivičnog dela) dolazi u obzir postupanje prema načelu oportuniteta krivičnog gonjenja u odnosu na maloletnika, obavezno ispita takvu mogućnost i to konstatuje svojom službenom beleškom, omogućava se s jedne strane, da javni tužilac za maloletnike ne postupa suviše rutinski i u odnosu na ovo važno pitanje, dok se s druge strane stvara i deo neophodnih uslova za širu primenu načela oportuniteta krivičnog gonjenja u postupku prema maloletnicima, a naročito za primenu vaspitnih naloga.
Zakon isključuje mogućnost zaključenja stranačkog sporazuma sa maloletnikom, budući da bi suprotno rešenje bilo neprimereno svrsi vođenja krivičnog postupka prema maloletnim učiniocima krivičnog dela. Prema odredbi člana 65. Zakona, sa maloletnikom se ne može zaključiti sporazum o priznanju krivičnog dela, niti sporazum o svedočenju. Ratio legis ove norme je u tome što maloletnik i nije tipična stranka u krivičnom postupku, a s obzirom na svoj uzrast, on ni inače, u drugim situacijama ne može da izjavom svoje pravno relevantne volje preuzima određene obaveze, pa to naravno, treba izbeći i kada se radi o sporazumu o priznanju krivičnog dela ili sporazumu o svedočenju.
U postupku pred sudijom za maloletnike ne primenjuju se pravila o osnovnom i unakrsnom ispitivanju svedoka i veštaka propisana Zakonikom o krivičnom postupku, već ta lica ispituje sudija za maloletnike, a maloletnik, njegov branilac, javni tužilac, kao i roditelj, odnosno usvojitelj ili staratelj maloletnika, mogu po odobrenju sudije za maloletnike, svedocima i veštacima da postavljaju pitanja (član 78. Zakona). Izuzetno od pravila o zabrani osnovnog i unakrsnog ispitivanja, sudija za maloletnike može da dopusti shodnu primenu pravila o osnovnom i unakrsnom ispitivanju svedoka i veštaka, ako oceni da je to opravdano razlozima pravičnosti, kao i da je to u interesu maloletnika koji ima branioca. Slična pravila važe i kada se vodi glavni pretres u postupku prema maloletnicima.
Kada je reč o toku prvostepenog postupka prema maloletnicima, odredbama Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i zaštiti maloletnih lica u krivičnom postupku, uvode se dalekosežne novine. Suština se svodi na ukidanje pripremnog postupka prema maloletniku i pretvaranje te nekadašnje prve faze ovog postupka u klasičan prvostepeni postupak, kada se radi o krivičnim delima određene težine. Osnovna ideja je da se sve radnje koje su potrebne obave u predistražnom postupku, pri tom se prema maloletniku ne može voditi tužilačka istraga.
Postupak uvek započinje tako što javni tužilac za maloletnike sudiji za maloletnike, onda kada je u predistražnom postupku razjasnio krivično delo, podnosi zahtev da se maloletniku izrekne krivična sankcija (osim ako je prethodno postupio po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja) i tada sudija za maloletnike postupa isto kao i do sada, s tim da će on, ukoliko je javni tužilac za maloletnike predložio izricanje maloletniku neke nezavodske krivične sankcije, sam završiti ceo prvostepeni postupak, te svojim rešenjem odlučiti o predmetu postupka.
Kao i ranije, rešenjem sudije za maloletnike postupak bi se mogao obustaviti, bilo iz razloga necelishodnosti krivičnog gonjenja, bilo kada postoji bilo koji razlog za oslobađajuću ili odbijajuću presudu u opštem krivičnom postupku, bilo kada je sudija za maloletnike, maloletniku izrekao određenu krivičnu sankciju. To mora biti krivična sankcija koja nije zavodska, a ako je javni tužilac za maloletnike predložio zavodsku krivičnu sankciju, ili je sudija za maloletnike ocenio da dolazi u obzir izricanje zavodske sankcije, tada sudija za maloletnike, kada u potrebnoj meri razjasni činjenično stanje, predmet iznosi pred veće za maloletnike, čiji je sastav isti kao i do sada, ali sa tom bitnom razlikom, što tom veću predsedava drugi sudija za maloletnike, a ne onaj koji je vodi prethodnu fazu postupka. Predloženo rešenje je s jedne strane, potencijalno izuzetno veliki doprinos bržem i efikasnijem odvijanju krivičnog postupka prema maloletnicima, jer se izbegava nepotrebno dupliranje posla i procesnih faza, dok je ono s druge strane, daleko pravičnije i adekvatnije u krivičnoprocesnom smislu, te u potpunosti usklađeno sa praksom Evropskog suda za ljudska prava.
Postupak pred sudijom za maloletnike može alternativno da bude:
1) jedini stadijum prvostepenog krivičnog postupka prema maloletniku, tj. u isto vreme početna i završna faza postupka prema maloletniku i koja se okončava odlukom koja predstavlja kraj prvostepenog postupka;
2) prvi, odnosno početni stadijum prvostepenog krivičnog postupka prema maloletniku, koji predstavlja odgovarajuću pripremu za sledeći prvostepeni procesni stadijum – postupak pred većem za maloletnike, a koji se, kako je to propisano u Zakona, mora održavati isključivo u formi glavnog pretresa i shodnom primenom pravila propisanih u Zakoniku o krivičnom postupku (što znači i uz određene racionalne izuzetke), koja se odnose na održavanje glavnog pretresa u opštem krivičnom postupku.
Pošto utvrdi sve bitne činjenice koje se odnose na krivično delo, zrelost i druge okolnosti koje su od značaja za upoznavanje ličnosti maloletnika i prilika u kojima živi, sudija za maloletnike dostavlja spise nadležnom javnom tužiocu za maloletnike koji je dužan da sudiji za maloletnike u roku od osam dana: 1) izjavi da odustaje od krivičnog gonjenja; ili 2) podnese obrazloženi predlog da se prema maloletniku nastavi postupak i izrekne krivična sankcija (član 81. Zakona).
Ako javni tužilac predloži izricanje određene nezavodske krivične sankcije, kao i kada sudija za maloletnike oceni da složenost predmeta zahteva održavanje glavnog pretresa ili se radi o najtežim krivičnim delima (za koja je propisana kazna od 30 do 40 godina zatvora), izneće predmet pred veće za maloletnike. U tom slučaju prvostepeni postupak prema maloletniku vodi veće za maloletnike, s tim što su uvedena dva nova pravila:
1) predsednik veća za maloletnike će obavezno biti drugi sudija za maloletnike, a ne onaj koji je vodi prethodni stadijum prvostepenog postupka, iz razloga pravičnosti, a u skladu sa postojećom praksom Evropskog suda za ljudska prava;
2) za razliku od važećeg rešenja kada se postupak pred većem za maloletnike mogao održavati bilo u sednici veća, bilo vođenjem glavnog pretresa, sada se uvodi obavezan glavni pretres, što je logično i s obzirom da u ovakvom slučaju svakako dolazi u obzir izricanje zavodskih krivičnih sankcija prema maloletniku.
Veće za maloletnike može doneti po okončanju glavnog pretresa iste odluke koje je prethodno mogao da donese i sudija za maloletnike, ali pored toga, ono može maloletniku izreći i zavodske krivične sankcije.
U Zakonu se iz razloga pravičnosti, ali i potrebe zaštite interesa samog maloletnika, uvodi pravilo o određenim povredama zakona o kojima se po službenoj dužnosti vodi računa u drugostepenom postupku, čime se odstupa od restriktivnih pravilima novog Zakonika o krivičnom postupku. Tako je prema odredbi člana 90. stav 2. Zakona predviđeno da kada je žalba podnesena u korist maloletnika drugostepeni sud ispituje po službenoj dužnosti da li je krivični zakon povređen na štetu maloletnika, kao i da li postoji neka od sledećih povreda odredaba postupka: 1) ako je sud bio nepropisno sastavljen ili ako je u izricanju odluke učestvovao sudija koji je morao biti izuzet; 2) ako je odluku doneo sud koji zbog stvarne nenadležnosti nije mogao suditi; 3) ako se odluka zasniva na dokazu na kome se prema zakonu koji uređuje krivični postupak ne može zasnivati.
Odredbom člana 92. stav 2. Zakona propisano je da Vrhovni kasacioni sud ne može odbaciti zahtev za zaštitu zakonitosti, koji je podnesen u korist maloletnika, zbog ocene da se ne radi o pitanju koje je od značaja za pravilnu primenu ujednačenu primenu prava.
Glavom III – primena vaspitnih naloga i izvršenje krivičnih sankcija (čl. 96. do 151)
Ova glava Zakona dosledno je usklađena sa pravilima novog Zakona o izvršenju krivičnih sankcija iz 2014. godine, u odnosu na koji predstavlja lex specialis.
Članom 98. Zakona utvrđeno je da su maloletnici prema kojima se izvršavaju krivične sankcije ravnopravni bez obzira na rasu, boju kože, pol, jezik, veroispovest, političko ili drugo uverenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovinsko stanje, status stečen rođenjem ili drugi status maloletnika, njegovog roditelja, usvojioca ili staraoca, kao i na druge oblike različitosti. Ova odredba koja je načelnog humanog karaktera, ima i svoje ustavno utemeljenje.
Sudija za maloletnike ima niz prava i dužnosti u postupku izvršenja krivičnih sankcija i drugih mera prema maloletnicima, što je u uređeno zakonom, imajući u vidu naša dosadašnja iskustva i tradiciju, kao i pravila koja se odnose na sudiju za izvršenje u Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija.
U ovom delu Zakona unesen je niz pravila koja su do sada bila svrstana u materiju podzakonskih akata, imajući u vidu da bi to trebalo da bude zakonska materija.
Odredbama ove glave detaljno su uređena pitanja koje se odnose na izvršenje zavodskih krivičnih sankcija, izvršenje vaspitnih mera, izvršenje vaspitnih mera koje se sprovode u zavodima, izvršenje kazne maloletničkog zatvora, izvršenje mera bezbednosti, kao i pomoć maloletnom učiniocu krivičnog dela posle izvršenje zavodskih mera i kazne maloletničkog zatvora.
Deo treći Zakona – Zaštita maloletnih lica kao oštećenih u krivičnom postupku (čl. 152. do 159)
Razlog za propisivanje posebne zaštite maloletnikh lica u krivičnom postupku, kada su ona oštećena određenim krivičnim delima, leži u tome da se otklone posledice primarne viktimizacije, kao i da se spreči sekundarna viktimizacija maloletnih lica oštećenih krivičnim delom.
U Zakona se napušta dosadašnji taksativni metod sadržan u važećem Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, kada je reč o krivičnim delima u pogledu kojih kada su ona predmet krivičnog postupka, treba primeniti posebna pravila zaštite maloletnih lica koja su njima oštećena. Umesto toga, predlaže se opšta formulacija u kojoj je naglasak na nasilju kao suštini takvih krivičnih dela, što je daleko bolje rešenje.
U Zakona se sada i formalno relativizuje pravilo o obaveznom punomoćniku oštećenog koji je maloletno lice. Naime, takva odredba, po kojoj bi maloletni oštećeni svakako morao imati punomoćnika, suštinski nije imala smisla, jer s jedne strane, nije ni bio jasan ratio legis po kojem bi maloletno lice moralo imati punomoćnika „od prvog saslušanja okrivljenog, dok s druge strane, nisu bile propisane bilo kakve procesne posledice za propuštanje da se maloletnom oštećenom postavi punomoćnik. Naime, ako bi se to i tretiralo kao bitna povreda odredaba krivičnog postupka, to bi bilo potpuno suprotno intenciji zakonodavca, primarno štetilo samom maloletnom oštećenom. Iz tih razloga je ovo pravilo promenjeno. To je učinjeno i posebno s obzirom da je nesporno da je maloletnom oštećenom od punomoćnika – advokata, daleko važnije da ima odgovarajuću psihološku i pedagošku potporu, a što se omogućava odredbama Zakona.
Punomoćnik će se maloletnom oštećenom postaviti, samo ako je to potrebno radi ostvarivanja svrhe krivičnog postupka i u cilju zaštite ličnosti maloletnog oštećenog, što bi po logici stvari, moralo biti u veoma malom broju slučajeva, jer treba pretpostaviti da će se o interesima oštećenog svakako starati i javni tužilac, koje je pri tom i formalno specijalizovan.
Zakonom se, u cilju sprečavanja sekundarne viktimizacije maloletnih lica oštećenih određenom vrstom krivičnih dela (pre svega onih sa elementima nasilja), potpuno zabranjuje suočenje između deteta i okrivljenog, a samo se pod restriktivno propisanim uslovima i kao izraziti izuzetak, omogućava suočenje između oštećenog koji je maloletno lice sa navršenih 14 godina (maloletnik) i okrivljenog. To je učinjeno tako što je u stvari, zabranjeno suočavanje maloletnika koji je oštećen određenom vrstom krivičnih dela (dela sa elementima nasilja), sa okrivljenim, ako je maloletnik u posebno osetljivom stanju. Ovo je opravdano jer je suočenje s jedne strane, po definiciji izuzetno tenziona radnja, jer se svodi na namerno izazivanje određenog „konflikta između dva davaoca iskaza koji bitno različito iskazuju, dok je s druge strane, takva radnja, odnosno vid proveravanja iskaza u krivičnom postupku, veoma neefikasna, jer se u praksi ekstremno retko dešava da davalac iskaza koji ne govori istinu (bio da se radi o svedoku ili o okrivljenom), pod „pritiskom suočenja popusti i prizna da nije govorio istinu. Kad je već takva radnja u praksi neefikasna, a nužno skopčana sa velikim stresom kod osoba koje se suočavaju, nju svakako treba potpuno onemogućiti kada se radi o deci, a po pravilu, ne koristiti kada su u pitanju maloletnici.
S obzirom da je stranački način ispitivanja svedoka u formi osnovnog i unakrsnog ispitivanja, kako je to uvedeno i novim Zakonikom o krivičnom postupku, po definiciji veoma agresivan i često izuzetno neprijatan za svedoke, u ovom delu Zakona se uvode odredbe kojima se onda kada se kao svedoci ispituju maloletna lica oštećena krivičnim delima sa elementima nasilja, ne koristi takav način ispitivanja svedoka, već njih ispituje sudija.
Deo četvrti Zakona – Kaznene odredbe (član 160)
U kaznenim odredbama Zakona propisani su prekršaji za roditelja, usvojitelja ili staratelja, kao i za upravnika zavoda za neizvršavanje određenih obaveza propisanih Zakonom.
Deo peti – Prelazne i završne odredbe (čl. 161. do 165)
Odredbama ovog dela Zakona propisuje se način okončanja započetih postupaka u skladu sa sada važećim zakonom, obrazovanje Saveta za praćenje i unapređenje rada organa krivičnog postupka i izvršenje krivičnih sankcija prema maloletnicima, određuje se rok za donošenje podzakonskih akata predviđenih Zakonom, određuje prestanak važenja sada važećeg zakona, kao i stupanje na snagu i početak primene Zakona.
Predviđeno je da Zakon stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije, a da njegova primena otpočne po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu. Odloženi početak primene zakona neophdodan je kako bi se stvorili svi potrebni uslovi za njegovu primenu, a pre svega kako bi se obučila lica zadužena za njegovu primenu (sudije, javni tužioci, policajci, zaposleni u centrima za socijalni rad i zavodima za izvršenje krivičnih sankcija itd).
Izvor: Sajt Ministarstva pravde Republike Srbije.