Odgovornost političara za komentare trećih lica na fejsbuk „zidu”

U jednoj od novijih presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sanchez protiv Francuske, ovaj sud je odlučivao da li postoji povreda prava na slobodu izražavanja političara koji je kažnjen u krivičnom postupku, jer sa svog javno dostupnog fejsbuk „zida”, koji je korišćen za njegovu predizbornu kampanju nije izbrisao, islamofobične komentare trećih lica.

1. Relevante odredbe

Evropski sud je odlučivao u ovom slučaju o tome da postoji povreda člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ovaj članom je garantovana sloboda izražavanja, a glasi:

“1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.

2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.”

2. Presuda Evropskog suda

U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, sledeće (Napomena: radi se o nezvaničnom prevodu):

Podnosilac predstavke je bio lokalni odbornik i kandidat za poslanika. Osuđen je za podsticanje mržnje ili nasilja nad osobama muslimanske veroispovesti i novčano kažnjen jer nije blagovremeno izbrisao komentare na svom javno dostupnom Fejsbuk „zidu“ koji je korišćen tokom njegove predizborne kampanje. Dvojica autora dotičnih komentara osuđeni su kao saučesnici. Krivični postupak je proizašao iz žalbe koju je podneo partner jednog od političkih protivnika podnosioca predstavke. Osećala se uvređenom i nakon toga se posvađala sa jednim od autora, koji je odmah obrisao svoju poruku i obavestio podnosioca predstavke. Podnosilac predstavke je na svom Fejsbuk „zidu“ postavio poruku u kojoj je pozvao komentatore da „bude oprezni sa sadržajem“ svojih komentara, ali bez moderiranja već postavljenih komentara.

Neki od komentara mogli su se videti u veoma specifičnom kontekstu predizborne kampanje i nastojali su da skrenu pažnju na lokalna pitanja koja bi mogla zahtevati politički odgovor, ali koristeći jezik od kojeg se podnosilac predstavke nije distancirao. Sud nije negirao potrebu da se uzme u obzir specifična priroda komunikacije na određenim onlajn portalima, gde su komentari obično izražavani u razgovornom jeziku ili čak u kolokvijalnom ili vulgarnom registru. Ipak, uoči izbora uticaj rasističkog i ksenofobičnog diskursa postao je veći i štetniji. Naročito tamo gde je politička i društvena klima bila problematična na lokalnom nivou i gde su postojale jasne tenzije unutar stanovništva. Kada se tumače i procenjuju u njihovom neposrednom kontekstu, imajući u vidu da su komentari postavljeni na „zid” političara na Fejsbuku tokom predizborne kampanje, istinski su predstavljali govor mržnje, po svom sadržaju i opštem tonu, zajedno sa virulentnošću i vulgarnost nekog upotrebljenog jezika. Njihov domet se proširio izvan striktno pristrasne čitalačke publike.

Pripisivanje odgovornosti za dela koja su počinila treća lica može da varira u zavisnosti od moderacije ili tehnika provere koje primenjuju korisnici interneta koji su okarakterisani kao „proizvođači“ i koji su samo koristili društvene mreže ili naloge u nekomercijalne svrhe. Nije bilo konsenzusa o ovom pitanju među državama članicama. Međutim, angažovanje odgovornosti neke osobe kao „proizvođača“ nije izazvalo nikakve poteškoće u principu, pod uslovom da postoje zaštitne mere u raspodeli takve odgovornosti, koja je trebalo da se primeni u kontekstu podeljene odgovornosti između različitih aktera, kao npr. bio je slučaj u primeru internet hostova. Kako je internet postao jedno od glavnih sredstava putem kojih pojedinci ostvaruju svoje pravo na slobodu izražavanja, mešanje u ostvarivanje tog prava moralo se posebno pažljivo ispitati, jer je verovatno da će imati zastrašujući efekat, koji nosi rizik od autocenzura. Ipak, identifikacija takvog rizika ne sme da zamagli postojanje drugih opasnosti za ostvarivanje i uživanje osnovnih prava i sloboda. Iz tog razloga, mogućnost da pojedinci koji se žale na klevetnički ili druge vrste nezakonitog govora da pokrenu tužbu za utvrđivanje odgovornosti mora se, u principu, održati, što predstavlja efikasan pravni lek za navodna kršenja.

U relevantno vreme, vlasnik Fejsbuk naloga koji se koristio u nekomercijalne svrhe nije mogao u potpunosti da kontroliše administraciju komentara. Pored činjenice da nije bilo dostupnog automatskog procesa filtriranja – iako je bilo moguće ukloniti javni pristup – efikasno praćenje svih komentara, posebno u slučaju veoma popularnog naloga, zahtevalo bi dostupnost ili pribegavanje značajnim, ako ne znatne, resurse. Ipak, oslobađanje proizvođača od svake odgovornosti moglo bi olakšati ili podstaći zloupotrebu i zloupotrebu, uključujući govor mržnje i pozive na nasilje, ali i manipulaciju, laži i dezinformacije. Dok su profesionalni subjekti koji su kreirali društvene mreže i učinili ih dostupnim drugim korisnicima nužno imali određene obaveze, trebalo bi da postoji podela odgovornosti između svih uključenih aktera, omogućavajući po potrebi da se stepen odgovornosti i način njenog pripisivanja stepenuju prema na objektivnu situaciju svakog od njih. Francuski zakon je bio konzistentan sa takvim stavom, predviđajući u slučaju „proizvođača” zajedničku odgovornost, podložna merama zaštite pri primeni, dok je u slučaju domaćina odgovornost ostala ograničena.

Štaviše, domaći sudovi su se pozvali na status podnosioca predstavke kao političara i iz toga zaključili da je na njemu stavljena posebna obaveza; moglo se očekivati da bude sve budniji. Verovatnije je da će političar uticati na birače, ili čak da ih podstakne, direktno ili indirektno, da zauzmu stavove i ponašanje koje bi se moglo pokazati nezakonitim. Ovaj nalaz nije trebalo shvatiti kao inverziju principa utvrđenih u sudskoj praksi Suda. Specifične dužnosti koje se zahtevaju od podnosioca predstavke zbog njegovog statusa političara bile su neodvojive od principa koji se odnose na prava koja dolaze sa takvim statusom. Tek kada su ti principi pravilno uzeti u obzir, postalo je moguće da domaći sudovi, kada su im činjenice koje su im dostavljene tako opravdane i pod uslovom da njihova odluka sadrži relevantno obrazloženje, svoju odluku zasnuju na osnovu slobode političkog izraz nije bio apsolutan i da bi ga država ugovornica mogla podvrgnuti određenim „ograničenjima“ ili „kaznama“.

2.1. Koraci koje je podnosilac preduzeo

Poželjan minimalni stepen naknadnog moderiranja ili automatskog filtriranja kako bi se što pre identifikovali očigledno nezakoniti komentari i obezbedilo njihovo brisanje u razumnom roku, čak i kada nije bilo obaveštenja od strane oštećeno lice, bio bi da je to uradio sam „domaćin“ (u ovom slučaju Facebook), koji je delovao kao profesionalni subjekt koji je kreirao i obezbedio društvenu mrežu za svoje korisnike, ili vlasnik naloga, koji je koristio platformu da objavi svoje sopstvene članke ili poglede dok dozvoljavate drugim korisnicima da dodaju svoje komentare. Vlasnik naloga nije mogao da zahteva bilo kakvo pravo na nekažnjivost u svom korišćenju elektronskih resursa dostupnih na Internetu i takva osoba je imala dužnost da deluje u granicama ponašanja koje se razumno može očekivati od njega ili nje.

U ovom slučaju, nijedan propis nije zahtevao automatsko filtriranje komentara i nije postojala praktična mogućnost prethodnog moderiranja sadržaja na Fejsbuku. Shodno tome, postavilo se pitanje koje korake podnosilac predstavke treba da preduzme – ili bi mogao – razumno preduzeti u svojstvu „proizvođača“ kako je definisano domaćim zakonom.

Iako je prvobitna objava podnosioca predstavke bila zakonita, domaći sudovi su uzeli u obzir činjenicu da je on odlučio da svoj Facebook „zid“ učini javno dostupnim i da je „ovlastio svoje prijatelje da postavljaju komentare na njega“. Sud je, slažući se sa ovim zapažanjem, zauzeo stav da mu se ne može zameriti sama po sebi ovakva odluka, jer se radilo o tehničkom sredstvu koje mu je platforma stavila na raspolaganje koje mu je omogućilo da komunicira sa biračima u svojstvu političara i kao kandidat na izborima. Ipak, s obzirom na lokalne tenzije i tenzije vezane za izbore u to vreme, ta opcija očigledno nije bila bez potencijalno ozbiljnih posledica, kao što je podnosilac predstavke morao biti svestan u datim okolnostima. Stoga je bilo legitimno praviti razliku između ograničavanja pristupa Facebook „zidu“ određenim pojedincima i njegovog pristupa široj javnosti. U ovom drugom slučaju, svako, a posebno političar iskusan u komunikaciji sa javnošću, mora biti svestan većeg rizika od preteranih i neumerenih primedbi koje se mogu pojaviti i nužno postati vidljive široj publici. Ovo je bez sumnje bio glavni činjenični element, direktno povezan sa namernim izborom podnosioca predstavke, koji je bio ne samo političar, već i profesionalac u pitanjima strategije onlajn komunikacije i samim tim imao izvesnu ekspertizu u digitalnoj oblasti.

Pored toga, korišćenje Facebook-a je ostalo pod uslovom prihvatanja određenih odredbi i uslova, posebno onih u „Izjavi o pravima i odgovornostima“, kojih je podnosilac predstavke morao biti svestan. Podnosilac predstavke je smatrao prikladnim da skrene pažnju svojim „prijateljima“ na potrebu da se osigura da njihove primedbe ostanu zakonite, pošto je postavio poruku u kojoj ih je zamolio da „budu oprezni sa sadržajem svojih komentara“, čime je očigledno pokazao da je barem bio upoznat sa pitanjima koja su pokrenuli određeni komentari. Međutim, on je postavio ovu poruku upozorenja bez brisanja osporenih komentara i, iznad svega, bez truda da proveri sadržaj komentara koji su tada bili javno dostupni, iako je već sledećeg dana podnosilac predstavke bio obavešten o problemima koji bi mogli biti uzrokovani.

Jednu od poruka je njen autor odmah povukao manje od dvadeset četiri sata nakon objavljivanja, pa bi zahtevanje od podnosioca predstavke da reaguje još brže značilo preteranu i neizvodljivu reakciju. Taj konkretan komentar, međutim, bio je samo jedan od elemenata koji se moraju uzeti u obzir u ovom predmetu. Podnosilac predstavke je u stvari osuđen, ne zbog primedbi koje su dala dva autora uzeta u izolaciji, već zbog toga što nije pristupio brzom brisanju svih dotičnih nezakonitih komentara. Komentari su predstavljali oblik tekućeg dijaloga koji je predstavljao koherentnu celinu i bilo je razumno da ih domaće vlasti kao takve shvate. Imajući u vidu taj dijalog, podnosiocu predstavke je naloženo da plati određene iznose građanskoj stranci, uprkos činjenici da je jedini komentar u kome se ona pojedinačno pominje već obrisan.

Štaviše, domaći sudovi su doneli obrazložene odluke i nastavili sa razumnom ocenom činjenica, posebno ispitajući pitanje da li je podnosilac predstavke bio upoznat sa nezakonitim komentarima postavljenim na njegovom „zidu“ na Fejsbuku. Podnosilac predstavke je rekao istražiteljima da su komentari postavljeni na njegovom „zidu“ previše brojni da bi mogao redovno da čita, s obzirom na broj „prijatelja“ – više od 1.800 – koji su mogli da postavljaju komentare dvadeset četiri sata dnevno. Domaći sudovi nisu smatrali prikladnim da daju razloge za svoju odluku o ovoj ključnoj tački. U stvari, samo petnaestak komentara pojavilo se kao odgovor na njegovu objavu. Shodno tome, nije se postavljalo pitanje o poteškoćama izazvanim potencijalno prevelikim prometom na račun jednog političara i resursima potrebnim da se obezbedi njegovo efikasno praćenje.

Sud je zaključio da je prikladno da nastavi sa analizom proporcionalnosti na osnovu stepena odgovornosti koji se može pripisati vlasniku naloga: privatno lice ograničene prepoznatljivosti i reprezentativnosti imalo bi manje dužnosti od lokalnog političara ili kandidata koji se kandiduje za lokalne kancelariju, koji bi zauzvrat imao manji teret od nacionalne ličnosti za koju bi zahtevi nužno bili još teži, zbog težine i obima koji se pridaju njegovim ili njenim rečima i resursa kojima bi on ili ona uživali veći pristup u kako bi efikasno intervenisali na platformama društvenih medija.

Krivična osuda mogla je da ima zastrašujuće posledice za korisnike Fejsbuka, drugih društvenih mreža ili foruma za diskusiju. Međutim, u Aneksu Preporuke CM/Rec(2022)16, Komitet ministara Saveta Evrope je predložio da se napravi razlika prema ozbiljnosti govora mržnje, ne isključujući pribegavanje krivičnom zakonu. Izricanje kazne zatvora za krivično delo u oblasti političkog govora može biti kompatibilno sa slobodom izražavanja, ali samo u izuzetnim okolnostima, posebno u slučaju govora mržnje ili podsticanja na nasilje. Pored toga, čak i ako bi novčana kazna u određenom iznosu mogla izgledati oštra u odnosu na okolnosti, ona je morala da se proceni u svetlu činjenice da je kazna zatvora u principu mogla biti izrečena.

Maksimalna kazna sa kojom se podnosilac predstavke suočio bila je kazna od godinu dana zatvora i novčana kazna od 45.000 evra. Međutim, on je osuđen samo na novčanu kaznu od 3.000 evra zajedno sa isplatom troškova od 1.000 evra građanskoj stranci. Štaviše, nije bilo drugih posledica po podnosioca predstavke. Podnosilac predstavke nije naveo da je kasnije bio primoran da promeni svoje ponašanje, ili da je njegova osuda imala zastrašujući efekat na ostvarivanje njegove slobode izražavanja ili bilo kakav negativan uticaj na njegovu kasniju političku karijeru i njegove odnose sa biračima. Za gradonačelnika je izabran 2014. godine i nastavio je da obavlja dužnosti za svoju političku stranku.

3. Zaključak

Odluke domaćih sudova bile su zasnovane na relevantnim i dovoljnim razlozima, kako u pogledu odgovornosti koja je pripisana podnosiocu predstavke, u svojstvu političara, za nezakonite komentare postavljene uoči izbora na njegovom „zidu“ na Fejsbuku od trećih lica, koja su i sama identifikovana i procesuirana kao saučesnici, kao i o njegovoj krivičnoj osudi. Stoga bi se sporno mešanje moglo smatrati „neophodnim u demokratskom društvu“.

Dakle, zaključak Evropskog suda za ljudska prava je da nema povrede prava na slobodu izražavanja političara koji je kažnjen u krivičnom postupku, jer sa svog javno dostupnog fejsbuk „zida”, koji je korišćen za njegovu predizbornu kampanju nije izbrisao islamofobične komentare trećih lica.

Izvor: Izvodi iz propisa u sudske prakse preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.