Odluka je objavljena u “Sl. glasniku RS”, br. 74/2013 od 21. avgusta 2013. godine.
Ovom odlukom je utvrđeno da odredba člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, broj 72/11) nije u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom.
U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je odredbom člana 426. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, broj 72/11) propisano da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može po predlogu stranke ponoviti, pored ostalog, ako stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije bilo omogućeno da raspravlja pred sudom (tačka 2.), odnosno ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava, kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke, odnosno ako je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke (tač. 11) i 12)). Članom 428. stav 1. tačka 4) Zakona propisano je da se predlog za ponavljanje postupka podnosi u roku od 60 dana i to, u slučajevima, pored ostalih, iz člana 426. tač. 11) i 12) ovog zakona, od dana kada je stranka mogla da upotrebi pravnosnažnu odluku koja je razlog za ponavljanje postupka, dok se prema osporenoj odredbi stava 3. istog člana 428, po proteku roka od pet godina od dana kad je odluka postala pravnosnažna, predlog za ponavljanje postupka ne može podneti, a prema stavu 4. istog člana Zakona, izuzetno od stava 3. ovog člana predlog za ponavljanje postupka, iz razloga navedenih u članu 426. stav 1. tačka 2) ovog zakona, ne može se podneti po proteku roka od deset godina od dana kada je odluka postala pravnosnažna.
Odredbama Ustava Republike Srbije, sa stanovišta kojih je u Rešenju Ustavnog suda o pokretanju postupka dovedena u sumnju ustavna zasnovanost odredbe člana 428. stav 3. Zakona, utvrđeno je: da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom (član 16. stav 2.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, te da se prilikom ograničenja Ustavom zajemčenih prava ne sme zadirati u suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana i postupak pred sudovima i drugim državnim organima (član 97. tačka 2.); da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194. stav 5.).
Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori”, br. 9/03, 5/05 i 7/05 i „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 12/10) garantuje se da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona (član 6.), da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu (član 13.).
Pri razmatranju ustavne zasnovanosti odredbe člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku, Sud je imao u vidu da je, saglasno članu 97. tačka 2. Ustava, Narodna skupština nadležna da uredi postupak pred sudom, što obuhvata i ovlašćenje da se propišu pravna sredstva u tom postupku i uslovi za njihovo korišćenje, a što dalje podrazumeva i rokove za podnošenje određenog pravnog sredstva. Sud je, takođe, imao u vidu da propisivanje ne samo subjektivnog, već i objektivnog roka za izjavljivanje vanrednog pravnog sredstva ima poseban značaj sa stanovišta pravne sigurnosti, budući da se vanrednim pravnim sredstvom omogućava preispitivanje pravnosnažne sudske odluke. Međutim, polazeći od ustavne obaveze države da obezbedi ostvarivanje ljudskih prava, među kojima su i pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, a koja prava su zajemčena Ustavom i garantovana Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao potvrđenim međunarodnim ugovorom, Ustavni sud nalazi da propisivanje objektivnog roka za podnošenje predloga za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka koji se računa od dana pravnosnažnosti sudske odluke u odnosu na koju se predlaže ponavljanje postupka i čijim istekom ovaj pravni lek više nije moguće koristiti, ozbiljno ugrožava ostvarivanje zajemčenih prava u slučaju kada se predlog podnosi iz razloga propisanih odredbama člana 426. tač. 11) i 12) Zakona o parničnom postupku. Naime, zakonodavac je, zarad delotvorne zaštite ljudskih prava i sloboda predvideo da se pravnosnažno okončani postupak može ponoviti ako je odlukom Evropskog suda za ljudska prava ili odlukom Ustavnog suda utvrđeno da je stranci u tom postupku povređeno ili uskraćeno neko od garantovanih ljudskih prava. Međutim, odredbom člana 428. stav 3. Zakona propisan je objektivni rok od pet godina za podnošenje predloga za ponavljanje postupka i u slučajevima kad stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke u tom postupku, odnosno ako je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog i manjinskog prava zajamčenog Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke u tom postupku, i početak tog roka vezuje se za dan kada je parnični postupak pravnosnažno okončan. Ustavni sud nalazi da navedeno zakonsko rešenje nije saglasno sa Ustavom utvrđenim načelom da svako ima pravo na sudsku zaštitu, ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su tom povredom nastale (član 22. stav 1. Ustava), budući da se u tim slučajevima propisano pravno sredstvo ne može smatrati delotvornim sa stanovišta člana 13. Evropske konvencije. Ovo iz razloga što je nesporno da stranka ni na koji način ne može da utiče na to da se postupak zaštite njenih zajemčenih prava pred Ustavnim sudom i Evropskim sudom za ljudska prava okonča pre isteka roka propisanog odredbom člana 428. stav 3. Zakona. Kako je, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, ustavna žalba u Republici Srbiji delotvorno pravno sredstvo za zaštitu sloboda i prava građana i uslov za obraćanje Evropskom sudu je vođenje postupka pred Ustavnim sudom, u skladu sa pravom zajemčenim odredbom člana 22. stav 2. Ustava, odnosno da je građanin kao stranka prethodno zaštitu svojih prava pokušao da ostvari pred Ustavnim sudom, Sud je utvrdio da odredba člana 428. stav 3, u vezi razloga za ponavljanje postupka predviđenih članom 426. stav 1. tač. 11) i 12) Zakona o parničnom postupku, dovodi u pitanje ostvarivanje drugih prava zajemčenih Ustavom, i to konkretno ostvarivanje prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo iz čl. 32. i 36. Ustava. Ovo stoga što stranka, u roku od šest meseci nakon odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi, ima pravo da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava.
U situaciji kad stranka ne može uticati na vremensko ograničenje tog postupka, objektivni rok za ponavljanje postupka od pet godina od dana kad je odluka postala pravnosnažna dovodi u pitanje ustavnu garanciju iz člana 22. stav 1. Ustava, odnosno mogućnost uklanjanja posledica koje su povredom nastale kad Evropski sud za ljudska prava, odnosno Ustavni sud utvrdi povredu ljudskog prava, a to je moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke.
Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da odredba člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku nije u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom.
Na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 2), člana 45. tačka 1) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredba člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku prestaje da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije”.
Izvor: www.pravniportal.rs