Ustavni sud u Odluci broj Už-9168/2016 od 18. aprila 2019. godine, zauzeo je stav da zaštita prava na suđenje u razumnom roku u kome sprovođenje izvršenja još uvek traje, ne može zavisiti od toga da li izvršenje sprovodi sud ili ga, umesto suda, a u ime države, sprovodi javni izvršitelj, jer se postupak posmatra u celini od njegovog pokretanja do okončanja.
Naime, Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R4i. 149/16 od 5. septembra 2016. godine odbijen je kao neosnovan prigovor za ubrzanje postupka podnet od strane predlagača, kao izvršnog poverioca (ovde podnosioca ustavne žalbe), u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu Iv. 3498/10, protiv izvršnog dužnika G.D.F. iz Leskovca.
Postupajući po žalbi predlagača, Viši sud u Leskovcu je doneo osporeno rešenje Ržg. 28/16 od 31. oktobra 2016. godine kojim je žalbu odbio kao neosnovanu, a potvrdio rešenje Osnovnog suda R4i. 149/16 od 5. septembra 2016. godine.
Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Sl. glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.); da stranka podnosi prigovor sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak ako smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo (član 7. stav 1.); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, zatim ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen, te da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba (član 8. st. 1. i 2.).
Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je: da se ovim zakonom uređuje postupak prinudnog ostvarivanja potraživanja (u daljem tekstu: postupak izvršenja) i obezbeđenja potraživanja (u daljem tekstu: postupak obezbeđenja), na osnovu domaće ili strane izvršne ili verodostojne isprave ako posebnim zakonom nije drugačije određeno i da se ovim zakonom uređuje i sprovođenje izvršenja i obezbeđenja, kao i uslovi za obavljanje delatnosti izvršitelja (član 1.); da se postupak izvršenja i postupak obezbeđenja pokreću na predlog izvršnog poverioca ili po službenoj dužnosti kada je to zakonom određeno i da izvršenje i obezbeđenje određuje sud, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a sprovodi ga sud ili izvršitelj (član 2.); da „izvršitelj“ označava fizičko lice koje imenuje ministar nadležan za pravosuđe da u statusu službenog lica sprovodi izvršenje u granicama rešenja o izvršenju i da vrši druga ovlašćenja koja su mu ovim zakonom poverena (član 11. tačka 8)); da stranka i učesnik mogu podneskom zahtevati od suda, odnosno izvršitelja da otklone nepravilnosti učinjene u toku i povodom sprovođenja izvršenja, da će se ako izvršitelj ne postupi po zahtevu iz stava 1. ovog člana u roku od pet radnih dana, stranka ili učesnik u postupku obratiti nadležnom sudu, da zahtev za otklanjanje nepravilnosti ne zadržava sprovođenje izvršenja i da će ako nađe da je zahtev iz stava 1. ovog č lana osnovan, sud rešenjem utvrditi, a ako je to moguće otkloniti, odnosno naložiti otklanjanje nepravilnosti nastalih odlukama i radnjama sudskog izvršitelja ili izvršitelja (član 74. st. 1, 2. i 5.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.); da sud obustavlja izvršenje ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage, usled smrti stranke koja nema naslednika, usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika, ako je potraživanje prestalo, usled propasti predmeta izvršenja, ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja i iz drugih razloga predviđenih zakonom, te da će se odlukom o obustavi izvršenja ukinuti i sprovedene izvršne radnje, ako se tim ne dira u stečena prava trećih lica (član 76.); da se po namirenju izvršnog poverioca donosi odluka o zaključenju izvršnog postupka (član 77.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).
Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, broj 106/15) propisano je: da se izvršni postupci i postupci obezbeđenja koji su počeli pre stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 – dr. zakon, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14) (član 545.); da su izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ili rešenje o obezbeđenju i koji na dan 1. maja 2016. godine još vode izvršni postupak ili postupak obezbeđenja dužni da se u roku od 1. maja 2016. do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj (član 547. stav 1.).
Imajući u vidu sadržinu prava čiju je zaštitu podnosilac tražio pred redovnim sudom i razloge na kojima se zasniva osporeno rešenje, Ustavni sud, pre svega, ističe da je postupak izvršenja zakonom uređen postupak prinudnog ostvarivanja potraživanja – utvrđenog subjektivnog prava. Predmetni postupak, saglasno citiranim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, pokreće se na predlog izvršnog poverioca ili po službenoj dužnosti kada je to zakonom određeno, a okončava se obustavom ili zaključenjem. Odluka o zaključenju donosi se po namirenju poverioca, dok se razlozi za obustavu tiču smrti ili prestanka stranke koja nema naslednika, odnosno pravnog sledbenika, prestanka potraživanja, uklanjanja izvršne isprave iz pravnog poretka i drugih slučajeva predviđenih zakonom, pri čemu se odlukom o obustavi izvršenja ukidaju i sve sprovedene izvršne radnje, ako se time ne dira u stečena prava trećih lica. Dalje, sam postupak izvršenja sastoji se od dve faze – određivanja izvršenja, koje je u nadležnosti suda, osim u slučaju namirenja potraživanja po osnovu komunalnih i sličnih usluga i sprovođenja izvršenja koje je u nadležnosti ili suda ili javnog izvršitelja i podrazumeva preduzimanje niza izvršnih radnji sredstvima izvršenja i na predmetima izvršenja u cilju namirenja potraživanja.
Sledeće što Ustavni sud smatra neophodnim da istakne jeste da su, saglasno citiranim odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, imaoci prava na suđenje u razumnom roku sve stranke u postupku, što uključuje i izvršni postupak, dok su pravna sredstva kojima se štiti ovo pravo prigovor radi ubrzavanja postupka, žalba i zahtev za pravično zadovoljenje. Prigovor se podnosi sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak ako stranka smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo i može se podneti sve dok se postupak ne okonča. Dalje, Ustavni sud podseća da je, sledeći praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) – da za primenu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda nije od značaja da se postupak u kome se rešava o građanskim pravima i obavezama sprovodi pred sudom ili drugim telima kojima su poverena javna ovlašćenja – prilikom ocenjivanja da li je vremenski rok za sprovođenje izvršenja razuman, ispitivao postupanje ne samo sudova pred kojima se vodio postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja.
Osim toga, Ustavni sud naglašava da pojam sud u praksi ESLJP ima autonomno značenje i nužno ne zahteva da lica i tela koja vode postupak formalno pripadaju sudskoj vlasti, već da ispunjavaju garancije propisane članom 6. stav 1. navedene Evropske konvencije i da ESLJP, kao i Ustavni sud, prilikom ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku postupak posmatra u celini, od njegovog pokretanja do okončanja.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud konstatuje da je sud osporenim rešenjem pravnosnažno odbio kao neosnovan prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka, uz obrazloženje da od trenutka kada je rešenje o obustavi postupka sa nalogom da se spisi predmeta dostave javnom i zvršitelju postalo pravnosnažno, nadzor nad radom javnih izvršitelja vrši Ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa i Komora (profesionalno udruženje), saglasno odredbama čl. 346. i 347. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Po nalaženju Ustavnog suda, sud je dajući ovakvu argumentaciju zanemario sledeće:
– prvo, da se postupak izvršenja sastoji od faze određivanja i faze sprovođenja izvršenja i da se isti (posmatran u celini) okončava obustavom u slučajevima predviđenim članom 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ili zaključenjem u slučaju namirenja poverioca;
– drugo, da i kada izvršenje sprovodi javni izvršitelj, koga imenuje nadležni ministar i koji ima status službenog lica i koji vrši ovlašćenja poverena mu zakonom, nadležnost izvršnog suda nije u potpunosti isključena i
– treće, da se ispunjenost uslova tj. pretpostavki za podnošenje i rešavanje o prigovoru, kao uostalom i o bilo kom drugom pravnom sredstvu, ceni u vreme podnošenja tog sredstva.
Ustavni sud posebno ukazuje na to da se Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku obezbeđuje zaštita jednog od Ustavom zajemčenih prava, iz čega sledi da se i odredbe tog zakona moraju tumačiti u skladu sa načelom iz člana 18. stav 3. Ustava. U tom smislu, po oceni Ustavnog suda, zaštita zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u kome sprovođenje izvršenja još uvek traje, ne može zavisiti od toga da li izvršenje sprovodi sud ili ga, umesto suda, a u ime države, sprovodi javni izvršitelj.
Posledica zanemarivanja navedenog jeste da je osporeno rešenje zasnovano na proizvoljnom tumačenju relevantnih odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, i s tim u vezi zaključka o osnovanosti predmetnog prigovora i okončanju postupka izvršenja donošenjem rešenja o obustavi njegovog sprovođenja pred sudom i nastavljanjem pred javnim izvršiteljem.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.
Izvor: Izvodi iz propisa i sudske prakse preuzeti su iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com-a