Prema pravnom stavu VKS: “Banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita“.
Troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.
O b r a z l o ž e nj e
U većem broju predmeta u bankarskim sporovima u kojima postupaju kako nižestepeni sudovi opšte nadležnosti, tako i privredni sudovi, tužbenim zahtevom se, pored ostalog, traži utvrđenje ništavosti odredaba ugovora o kreditu kojima je predviđeno pravo banke da od korisnika kredita naplati troškove kredita (najčešće troškove obrade kredita i puštanja kredita u tečaj) u procentualnom iznosu u odnosu na ukupan iznos odobrenog kredita. Sporovi su uglavnom nastali povodom ugovora o kreditu iskazanih u švajcarskim francima koji su zaključeni u periodu od 2007. do 2010. godine.
U vezi sa navedenim tužbenim zahtevima postavljaju se dva osnovna pravna pitanja, pri čemu pozitivan odgovor na prvo pitanje isključuje potrebu razmatranja drugog, a ta pitanja su:
1) da li je ništava odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik obavezuje da banci plati troškove kredita;
2) da li je ništava odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik obavezuje da banci plati troškove kredita u procentualnom iznosu u odnosu na u troškova kredita ništave u nekim odlukama izražen je stav da banka nema pravo na naknadu troškova kredita koje naplaćuje u procentualnom iznosu od iznosa kredita zajedno sa kamatom , a u nekim, pak, da ugovaranje naknade troškova obrade kredita nije ništavo.
Prema odredbi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo.
Odredbama čl. 1065-1068. Zakona o obligacionim odnosima uređeni su pojam ugovora o kreditu, njegova forma i sadržina, otkaz davaoca kredita, odustajanje od ugovora i vraćanje kredita pre roka.
Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je nutvrđeno ugovorom (član 1065.). Ugovor o kreditu mora biti sačinjen u pismenoj bnformi i njime se utvrđuje iznos, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. ). Navedenim odredbama nisu bliže uređena ostala prava i obaveze ugovornih strana, a ni pravo banke da od korisnika kredita naplati troškove koje je povodom zaključenja ugovora o kreditu imala ili koji mogu nastati u toku realizacije ugovora, ali to pravo nije isključeno.
Odredbom člana 4. stav 1. tačka 2) Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“, br. 107/05, 91/10 i 14/15) propisano je da banka može, između ostalog, obavljati i kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita). Ovim zakonom nije bliže propisana sadržina ugovora o kreditu, niti su propisana prava i obaveze banke i klijenta, ali iz odredaba člana 42. proizlazi da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju opšti uslovi poslovanja banke, koje je banka dužna da istakne u svojim prostorijama na vidnom mestu, i to najmanje 15 dana pre njihove primene. Odredbom člana 43. navedenog zakona utvrđeno je da Narodnabanka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu
depozitnih i kreditnih poslova.
Viši sud u Somboru je u presudi Gž 320/17 od 15.03.2017. godine izneo stav da banke mogu da naplaćuju samo spoljne usluge, a da je kamata jedina dozvoljena cena za unutrašnje, interne troškove banke, odnosno da ti troškovi moraju biti sadržani u kamati, zbog čega je odredba o naknadi troškova obrade kredita ništava. Sud se pri tome pozvao na odredbe člana 1065 Zakona o obligacionim odnosima, ali i na načelo savesnosti i poštenja, načelo jednake vrednosti međusobnih davanja i određenost predmeta obaveze.
Apelacioni sud u Beogradu je koristio istu argumentaciju kada je presudom Gž 5061/17 od 14.12.2017. godine potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 3656/15 od 18.05.2017. godine kojom je utvrđeno da je ugovaranje troškova obrade kredita ništavo.
Takav stav je zauzeo Vrhovni sud Srbije u presudi Rev 295/99 od 19.01.2000. godine.
Prema sentenci iz odluke Privrednog apelacionog suda Pž 2603/2013 od 25.09.2013. godine, objavljenoj u Biltenu sudske prakse privrednih sudova br. 4/2013, ugovaranje prava na naplatu ugovorene kamate ne isključuje pravo banke da na korisnika kredita prenese i deo troškova oko odobravanja i praćenja korišćenja kredita.
Banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.
Na osnovu izloženog, može se zaključiti da zakonom nije isključeno pravo banke na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga po osnovu kreditnih poslova. Ovlašćenje ugovarača da predvide različite uslove davanja kredita, koje proističe iz načela slobode ugovaranja, uključuje i mogućnost da se ugovori obaveza korisnika kredita da banci naknade troškove kredita. Stoga, odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita, u načelu, nije protivna prinudnim propisima i kao takva ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.
Prethodno navedeni zaključak ne opovrgavaju ni drugi propisi koje radi sveobuhvatnog razmatranja pitanja o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita treba imati u vidu.
Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11 i 139/14) u članu 9. stav 3. izričito propisuje da opšti uslovi poslovanja obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima. Ovaj zakon na više mesta reguliše pitanje troškova kredita koji padaju na teret korisnika, ali ne može biti materijalnopravni osnov za odlučivanje u spornim predmetima o kreditu jer se ne može retroaktivno primenjivati na ugovore o kreditu koji su zaključeni pre njegovog stupanja na snagu. Ovaj zakon stupio je na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku RS“ (04. 06.2011. godine), a njegova primena otpočela je po isteku šest meseci od dana njegovog stupanja na snagu (05.12.2011. godine), osim odredbe člana 38. stav 5. tog zakona koja se primenjuje od 01.01.2012. godine.
Odredbe o naknadi troškova kredita se ne mogu podvesti ni pod jedan slučaj nepravičnih ugovornih odredaba nabrojanih u čl. 44. i 45. Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“, broj 73/10), koje se smatraju ništavim jer imaju za posledicu značajnu nesrazmeru u pravima i obavezama ugovornih strana na štetu potrošača.
Ugovorom o kreditu korisnik se obavezuje da banci plaća određenu naknadu za korišćenje bančinog novca u vidu ugovorene kamate. U ugovoru o kreditu navode se nominalna i efektivna kamatna stopa.
Prema odredbama člana 19. stav 1. tač. 6) i 7) Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga visina nominalne kamatne stope i efiktivne kamatne stope predstavljaju obavezne elemente ugovora o kreditu. Sudovi se u odlukama koje se odnose na dozvoljenost ugovaranja troškova kredita do sada nisu bavili pitanjima vezanim za efektivnu kamatnu stopu i njenom povezanošću sa troškovima kredita.
Nominalna kamatna stopa označava kamatnu stopu izraženu kao fiksni ili promenljivi procenat koji se na godišnjem nivou primenjuje na iznos povučenih kreditnih sredstava.
Godišnja efektivna kamatna stopa iskazuje ukupne troškove kredita i drugih finansijskih usluga koje plaća, odnosno prima korisnik tih usluga, pri čemu su ti troškovi izraženi kao procenat ukupnog iznosa ovih usluga na godišnjem nivou.
Narodna banka Srbije je 30.06.2006. godine donela Odluku o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite (u daljem tekstu: Odluka), koja je objavljena u „Službenom glasniku RS“, broj 57/06, a koja je stupila na snagu 01.10.2006. godine. Ova Odluka važila je u vreme zaključenja ugovora o kreditu koji su predmet sudskih sporova i od izuzetnog je značaja za rešavanje spornih pitanja koja se odnose na dozvoljenost ugovaranja troškova kredita.
Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova (u daljem tekstu: efektivna kamatna stopa), kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1.). Jedinstveni način obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope banka primenjuje u postupku obavljanja depozitnih i kreditnih poslova iz člana 4. Zakona o bankama (tačka 1. stav 2.). Efektivna kamatna stopa iskazuje se u procentima s dve decimale, uz zaokruživanje druge decimale, i važi od dana obračuna (tačka 4).
Tačka 5. Odluke glasi:
“Ponuda banke koja se odnosi na depozite koje banka prima, odnosno na kredite koje odobrava treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke:
1) podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i to:
-visinu nominalne kamatne stope na depozit, odnosno kredit,
-iznos naknada i troškova koje banka obračunava klijentu u postupku polaganja depozita, odnosno odobravanja kredita,
-iznos naknada i troškova koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o depozitu, odnosno kreditu;
2) podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope, i to:
-kriterijume za revaloraizaciju i za indeksiranje depozita, odnosno kredita, podatak o stranoj valuti kojom se kredit indeksira ili drugi kriterijum za revalorizaciju i za indeksiranje depozita, odnosno kredita,
-troškove koji nisu poznati na dan obračuna a mogu nastati u toku realizacije ugovora o depozitu, odnosno kreditu,
-troškove procene vrednosti nepokretnosti i pokretnih stvari, premije osiguranja ili druge naknade u vezi sa sredstvima obezbeđenja kredita, troškove upisa u registar kod nadležnog organa, troškove pribavljanja izvoda iz zemljišnih knjiga, troškove pribavljanja uverenja, potvrda, dozvola i rešenja nadležnih organa, troškove Kreditnog biroa i druge troškove.
Podaci iz stava 1. ove tačke treba da budu uvedeni i iskazani u ponudi iz tog stava tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka.
Podatke iz stava 1. ove tačke banka dostavlja klijentima na način propisan uputstvom iz tačke 11. ove odluke.
Prema odredbi tačke 7. stav 2. Odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate ovog kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun.
Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su: iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškovakoje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplatne rate, dok se u obračun efektivne kamatne stope ne uključuju podaci iz tačke 5. stav 1. odredba pod 2) ove odluke.
Na osnovu odredaba tačke 5. Odluke može se zaključiti da postoji četiri vrste troškova bankarskog kredita, i to: troškovi koje banka obračunava klijentu u postupku odobravanja kredita, troškovi koji su poznati na dan obračuna i koji banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o kreditu, troškovi koji nisu poznati na dan obračuna a mogu nastati u toku realizacije ugovora o kreditu i ostali troškovi taksativno navedeni u tački 5. stav 1. odredba pod 2) alineja 3. Odluke (troškovi procene vrednosti nepokretnosti i pokretnih stvari, premije osiguranja ili druge naknade u vezi sa sredstvima obezbeđenja kredita, troškovi upisa u registar kod nadležnog organa, troškovi pribavljanja izvoda iz zemljišnih knjiga, troškovi pribavljanja uverenja, potvrda, dozvola i rešenja nadležnih organa, troškovi Kreditnog biroa i drugi troškovi). Prve dve vrste troškova ulaze u obračun efektivne kamatne stope, dok se druge dve vrste troškova ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope već se iskazuju samostalno.
Iz navedenog proizlazi da efektivna kamatna stopa u sebi sadrži naknade i troškove koji su nastali prilikom odobravanja kredita i koji će nastati u toku realizacije ugovora o kreditu, a koji su poznati prilikom njegovog obračuna. U većini sudskih sporova tužbenim zahtevom se traži oglašavanje ništavim odredaba ugovora o kreditu kojima je utvrđeno pravo banke da od korisnika kredita naplati troškove obrade kredita i puštanja kredita u tečaj. S obzirom na to da troškovi obrade kredita nastaju prilikom odobravanja kredita, a da su troškovi puštanja kredita u tečaj poznati na dan obračuna kredita, ti troškovi moraju biti uključeni u obračun efektivne kamatne stope i mogu biti naplaćeni samo kroz obračun efektivne kamatne stope.
Ugovaranje troškova kredita koji se uključuju u efektivnu kamatnu stopu iz tačke 5. stav 1. odredba pod 1) u procentualnom iznosu od glavnice nije zabranjeno. U prilog zaključku da troškovi obrade kredita mogu biti iskazani procentualno govori i uporedna analiza tarifa naknada za obradu kreditnog zahteva za stambene kredite u Hrvatskoj, BiH, Makedoniji, Albaniji, Crnoj Gori, Češkoj i Srbiji, koja pokazuje da se troškovi obrade kredita u svim ovim zemljama iskazuju procentualno, a u pojedinim zemljama se na procentualni iznos dodaje i fiksni iznos u određenim slučajevima. Mogućnost procentualnog obračunavanja ovih troškova ima osnova i u tome što se radi o troškovima koji ulaze u obračun efektivne kamatne stope, koja se, takođe, obračunava u procentima. Ali, bez obzira na to da li su troškovi kredita iskazani u procentu, fiksnom iznosu ili kombinacijom tih metoda, banka je dužna da podatke o troškovima navede u ponudi tako da klijent nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč. Sud u svakom konkretnom slučaju mora ispitati da li je prilikom zaključenja ugovora o kreditu bio ispunjen ovaj uslov propisan tačkom 5. stav 2. Odluke.
Iz svega navedenog proizlazi da troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.
Troškovi kredita koji su taksativno navedeni u tački 5. stav 1. odredba pod 2) alineja 3. Odluke (troškovi procene vrednosti nepokretnosti i pokretnih stvari, premije osiguranja ili druge naknade u vezi sa sredstvima obezbeđenja kredita, troškovi upisa u registar kod nadležnog organa, troškovi pribavljanja izvoda iz zemljišnih knjiga, troškovi pribavljanja uverenja, potvrda, dozvola irešenja nadležnih organa, troškovi Kreditnog biroa i drugi troškovi) ne ulaze u obračun efektivne kamatne stope, ali obaveza njihovog plaćanja može biti posebno ugovorena. Imajući u vidu vrstu navedenih troškova koji su poznati banci, visina ovih troškova trebalo bi da bude iskazana u fiksnom a ne u procentualnom iznosu.
Korisnik kredita može biti obavezan da banci plati i troškove koji nisu poznati na dan obračuna a mogu nastati u toku realizacije ugovora o kreditu, navedene u tački 5. stav 1. odredba pod 2) alineja 2. Odluke. aTa obaveza ne može ugovorom o kreditu biti određena ni u procentualnom niti u nominalnom iznosu već samo odrediva, jer se u trenutku zaključenja ugovora o kreditu ne može pouzdano znati da li će i koji troškovi u toku realizacije kredita nastati.
(Pravni stav usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 22. maja 2018. god.)
Izvor: Pravni stav preuzet iz programa “Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com