U javnobeležničkoj praksi kao sporno postavilo se sledeće pitanje: Da li je dozvoljeno ugovorom o raspodeli imovine za života obuhvatiti samo deo imovine ili nužno mora biti obuhvaćena sva imovina koja u tom trenutku postoji?
Stručni savet Javnobeležničke komore Srbije dao je mišljenje da: “Ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života ne mora biti obuhvaćena sva imovina koju ustupilac poseduje u momentu zaključenja ugovora. Predmet ustupiočeve obaveze može biti i samo jedno pravo koje poseduje u momentu zaključenja ugovora”.
Odredbom čl.185. Zakona o nasleđivanju (“Sl. glasnik RS”, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015) , koji nosi marginalni naslov „Predmet ugovora”, propisano je da: Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života može obuhvatiti „samo ustupiočevu imovinu koja postoji u času ustupanja i raspodele, u celini ili delimično”. Ništava je odredba ugovora koja predviđa raspodelu dobara koja će se zateći u ustupiočevoj zaostavštini.
Odredbu treba razumeti u smislu da se ustupilac može obavezati da svojim potomcima prenese sva ili pojedina prava koja poseduje u momentu zaključenja ugovora. Za punovažnost tog ugovora nije nužno da njime bude obuhvaćena celokupna ustupiočeva imovina. Bitno je da predmet ugovora ne bude neko ustupiočevo buduće dobro, tj. dobro koje će se u momentu ustupiočeve smrti zateći u njegovoj zaostavštini (član 185. stav 2. ZON).
Sledstveno izloženom, predmet ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života može biti i samo jedno ustupiočevo pravo (npr. svojina na nepokretnosti) ukoliko ustuplac to pravo poseduje u momentu zaključenja ugovora.
Izvor: Izvod iz zakona preuzet iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a
Izvor: Sajt Javnobeležničke komore Srbije (beleznik.org).