Istraga, kao faza krivičnog postupka, tačnije, njegovog prethodnog stadijuma, predstavlja izuzetno značajan, a ujedno i veoma delikatan deo krivičnog postupka. U prilog ovome govori činjenica da zasnivanje i ishod glavnog krivičnog postupka najvećim delom zavisi upravo od rezultata istrage .
S tim u vezi, dosadašnja iskustva u sudskoj praksi uopšte, govorila su o potrebi promene koncepta istrage, odnosno o napuštanju sudskog kao tradicionalnog koncepta i u srpskom krivičnom procesnom zakonodavstvu, te uvođenja u naš krivičnopravni sistem tužilačku istrage, što je i učinjeno važećim Zakonikom o krivičnom postupku.
Uvođenjem tužilačke istrage je uvedena i tkzv paralelna israga, koja je opet u u vezi sa pravom okrivljenog na odbranu. To je učinjeno važećim Zakonik o krivičnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021 – odluka US i 62/2021 – odluka US, u daljem tekstu ZKP) koji je i uveo elemente paralelne istrage,
Dakle, odredbama člana 301. ZKP uvedena je veoma kontroverzna i u stvari, potpuno besmislena, neka specifična vrsta „paralelne istrage“.
Naime prema članu 301. st. 1. i 2. ZKP, osumnjičeni i njegov branilac mogu samostalno prikupljati dokaze i materijal u korist odbrane, a u cilju ostvarivanja tog ovlašćenja osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo:
- da razgovaraju sa licem koje im može pružiti podatke korisne za odbranu i da od tog lica pribavljaju pisane izjave i obaveštenja, uz njegovu saglasnost, osim kada se radi o oštećenom ili o licima koja su već ispitana od strane policije ili javnog tužioca;
- da ulaze u privatne prostorije ili prostore koji nisu otvoreni za javnost, u stan ili prostore povezane sa stanom, uz pristanak njihovog držaoca; kao i
- da od fizičkog ili pravnog lica preuzmu predmete i isprave i pribave obaveštenja kojima ono raspolaže, uz njegovu saglasnost, kao i uz obavezu da tom licu izdaju potvrdu sa popisom preuzetih predmeta i isprava.
Pisana izjava i obaveštenje koje je određeno lice dalo osumnjičenom ili braniocu, nemaju sami po sebi nikakav posebni dokazni značaj, što znači da se odluka suda ne može zasnivati na takvoj izjavi, odnosno obaveštenju, niti taj oblik komunikacije sa određenim lice koje daje izjavu ili obaveštenje osumnjičenom ili braniocu, ima značaj svedočenja, odnosno iskaza svedoka. Radi se o potpuno neformalnom «materijalu», bez neposrednog dokaznog značaja, koji se od strane okrivljenog i njegovog branioca može koristiti jedino u krajnje limitirane svrhe:
- u toku ispitivanja svedoka ili
- radi provere verodostojnosti iskaza svedoka, odnosno
- za donošenje odluke o ispitivanju određenog lica kao svedoka od strane javnog tužioca ili suda.
Treba imati u vidu i da se formalnim propisivanjem mogućnosti da osumnjičeni i branilac u toku istrage prikupljaju dokaze i materijale u korist odbrane, u stvari, ništa posebno nije uvelo što i do sada u našem krivičnom postupku, tj. i dok je istraga u nadležnosti istražnog sudije, nije bilo moguće. Nikada nije ni jedan zakon ili bilo koji drugi opšti pravni akt, sprečavao bilo koga da sam prikuplja dokaze, odnosno određene informacije koje mu idu u prilog, ali ni ranije, kao ni sada, sama odbrana ili bilo ko drugi, osim organa postupka, nije mogao vršiti formalne dokazne radnje.
Naime, odbrana, iako to na prvi pogled, deluje drugačije, praktično ipak nije dobila neko novo pravo u istrazi. Naime, radi se s jedne strane, o neformalnim aktivnostima, za koje je s druge strane kao condicio sine qua non, neophodna saglasnost lica od kojeg se dobijaju konkretni dokazi, odnosno «materijali», a sve se to i inače, može činiti, jer na primer, svaki građanin, pa to važi i za osumnjičenog, može da sa drugim građaninom razgovara, ili čak od njega uzima/dobija određenu pisanu izjavu i sl., pod uslovom naravno, da građanin koji služi kao «izvor» informacija, na to pristaje.
Takvi podaci ni nekada, tj. u normativnom ambijentu ZKP-a iz 2001. godine (kao i prema svim Zakoni(ici)ma o krivičnom postupku koji a isto je i po pravilima važećeg Zakonika o krivičnom postupku, sami po sebi nisu dokaz, odnosno do njih se ne dolazi dokaznim radnjama. Dokazi u ovom slučaju mogu da budu jedino materijalni dokazi, koji se i inače, bez obzira da li je istraga sudska ili javno-tužilačka, te da li je to striktno propisano u Zakoniku o krivičnom postupku (kao donekle formalizovana aktivnost odbrane u istrazi), ili nije, svakako mogu podnositi organu krivičnog postupka i od strane subjekata koji su u funkciji odbrane.
U stvari, ono što je ovde novo, to je pravilo, da odbrana o rezultatima svojih «istražnih» aktivnosti tokom istrage javnog tužioca, mora da u određenom procesnom obliku obavesti samog javnog tužioca (član 303. stav 3. ZKP-a), što ranije, tj. u sistemu sudske istrage, naravno, nije bio slučaj i iz čega proizlazi zaključak da nije sasvim jasno da li ove «nove mogućnosti» za odbranu tokom istrage, treba shvatiti kao vid «prava» odbrane ili u stvari, «dužnosti» subjekata u funkciji odbrane, odnosno specifičnog procesnog «tereta».
Ovo obaveštenje u stvari obavezuje odbranu na saradnju sa javnim tužiocem (iako je u praksi, praktično reč o instruktivnoj normi), što se može potencijalno oceniti kao protivustavno, jer je odbrana samo pravo, a ne sme se ni na koji način pretvarati u dužnost, a iz dužnosti propisane u članu 303. stav 3. ZKP-a, proizlazi da bi odbrana bila dužna da javnog tužioca obavesti čak i o dokazima koji joj idu na štetu, što je suprotno članu 33. stav 7. Ustava.
Naše pozitivno pravo je dakle uvelo izvestan spoj tužilačke i „stranačke“ istrage u kojoj, osim tužioca, dokaze, kako smo već naveli, može prikupljati i optužena stranka. Ona na to ima pravo jer su stranke u postupku „ravnopravne“ po slovu zakona. Kako stranke u stvarnosti ne mogu biti ravnopravne, jer iza tužioca stoji celi državni aparat, to ostaje otvoreno pitanje o potrebi za uvođenjem ovakvog „hibridnog“ oblika istrage.
Literatura: dr Danilo Nikolić., “Načela tužilačkog koncepta istrage kao osnova njene normativne razrade (sa posebnim osvrtom na novi ZKP Srbije) “, Tužilačka istraga regionalna krivičnoprocesna zakonodavstva i iskustva u primeni Beograd, 2014, str. 33-41
Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
