“Ispunjenje ugovora je osnovni motiv zbog koga ugovorne strane zaključuju ugovor. Kada ugovarač ne ispuni svoje ugovorne obaveze, u tom slučaju ugovoru verna strana može da zahteva ispunjenje ili raskid ugovora” (Nikola Nedeljković, Pogledi i mišljenja, Pravo – teorija i praksa, broj 07–09 / 2014).
Raskidanje ugovora zbog neispunjenja regulisano je odredbama čl.124-132. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja) (u daljem tekstu: ZOO).
Zbog postojanja više različitih situacija u ugovornim odnosima, ZOO razlikuje ispunjenje kada je rok bitan sastojak ugovora, kada to nije, bez ostavljanja naknadnog roka, pre isteka roka i sa uzastopnim obavezama.
Prava jedne strane kad druga strana ne ispuni svoju obavezu
U dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete.
Da bi mogli da govorimo o raskidu ugovora i dejstvu raskida, preduslov je da postoji ugovor i da su ga stranke raskinule. U slučaju nepostojanja ugovora, odnosno kada stranke nisu postigle sporazum o bitnim sastojcima ugovora, takođe nastaje obaveza da svaka ugovorna strana vrati drugoj ono što je primila, pa kada se na primer vraća novac, u odnosu na plaćanje zatezne kamate sudi se uz primenu člana 214. a ne člana 132 ZOO.
Naime, prema odredbi čl.214. ZOO, kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.
U vezi sa primenom ovih odredbi, sudska parksa je zauzela više stavova. Tako na primer:
Kada dužnik ne isplati cenu za kupljenu robu, poverilac, ako nije šta drugo određeno, može raskinuti ugovor prostom izjavom i zahtevati vraćanje robe. Takođe, kada se traži raskid ugovora zbog neisplate kupoprodajne cene za isporučenu robu, sud nije dužan da utvrđuje krivicu za raskid jer je pravo tužioca po čl.124. ZOO da bira da li će tražiti raskid ugovora i povraćaj robe po čl.132. ZOO ili ispunjenje ugovora-isplatom kupoprodajne cene. Međutim, ako ugovarač ne isporuči robu svojom krivicom u ugovorenom roku, onda druga ugovorna strana ima pravo da traži naplatu ugovorne kazne i pored toga što je ostala pri ugovoru, a može da traži i raskid ugovora i plaćanje ugovorne kazne.
Kad je ispunjenje o roku bitni sastojak ugovora
(1) Kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu.
(2) Ali, poverilac može održati ugovor na snazi, ako po isteku roka, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora.
(3) Kad je poverilac zahtevao ispunjenje, pa ga nije dobio u razumnom roku, može izjaviti da raskida ugovor.
(4) Ova pravila važe kako u slučaju kad su ugovorne strane predvidele da će se ugovor smatrati raskinutim ako ne bude ispunjen u određenom roku, tako i onda kad je ispunjenje ugovora u određenom roku bitan sastojak ugovora po prirodi posla.
Dakle, kada je sporazumom stranaka ugovoren fiksni rok, tada ispunjenje ugovora u roku ima značenje bitnog sastojka ugovora, stoga se, neispunjenje ugovorne obaveze u roku ima smatrati da je ugovor raskinut po samom zakonu. Međutim, i kod ugovora kod kojih je ispunjenje u određenom roku bitan sastojak, po proteku roka za ispunjenje poverilac može održati ugovor na snazi ako obavesti dužnika da zahteva ispunjenje obaveze.
Kad ispunjenje o roku nije bitni sastojak ugovora
(1) Kad ispunjenje obaveze u određenom roku nije bitni sastojak ugovora, dužnik zadržava pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, a poverilac da zahteva njeno ispunjenje.
(2) Ali, ako poverilac želi raskinuti ugovor, mora ostaviti dužniku primeren naknadni rok za ispunjenje.
(3) Ako dužnik ne ispuni obavezu u naknadnom roku, nastupaju iste posledice kao i u slučaju kad je rok bitni sastojak ugovora.
Prema navodima Nikole Nedeljković, Pogledi i mišljenja, PRAVO – teorija i praksa, broj 07–09 / 2014 : “Kod fiksnih ugovora nije potrebno ostavljanje naknadnog roka dužniku za ispunjenje niti davanje izjave o raskidu. Kod ugovora kod koga ispunjenje obaveze o roku nije bitan sastojak ugovora (nefiksni ugovor), da bi poverilac mogao da raskine ugovor prostom izjavom potrebno je da pre davanja izjave preduzme određene radnje. Poverilac mora dužniku da ostavi primeren naknadni rok za ispunjenje. Kod ispunjenja novčanih obaveza plaćanje o roku po pravilu nije bitan sastojak ugovora, pa ukoliko dužnik ne plati cenu, poverilac, ukoliko se odluči za raskid ugovora mora ostaviti dužniku naknadni primereni rok za plaćanje. Poverilac može da zahteva ispunjenje obaveze od dužnika ostavljanjem naknadnog roka sve do isteka roka zastarelosti njegovog potraživanja”.
U ovom slučaju, dužnik može ispuniti svoju obavezu i posle isteka roka, a pravo poverioca je da zahteva ispunjenje. Za raskid ugovora potreban je primereni naknadni rok za ispunjenje. Posledice neispunjenja ovog ugovora nasputaju tek neispunjenjem obaveze u naknadnom roku.
Poverilac koji usled neispunjenja obaveze dužnika želi raskinuti ugovor potrebno je u principu da ostavi dužniku primereni naknadni rok za ispunjenje obaveze. To nije potrebno kada je ispunjenje o roku bitan elemenat ugovora, kao i u slučaju kada i pre isteka roka za ispunjenje obaveze očigledno je da dužnik neće ispuniti svoju ugovornu obavezu.
Raskidanje ugovora bez ostavljanja naknadnog roka
Poverilac može raskinuti ugovor bez ostavljanja dužniku naknadnog roka za ispunjenje ako iz dužnikovog držanja proizlazi da on svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku.
Prema navodima Nikole Nedeljkovića, Pogledi i mišljenja, PRAVO – teorija i praksa Broj 07–09 / 2014 : “To je slučaj ukoliko se iz izjave dužnika ili njegovih konkludentnih radnji može zaključiti da nije ni započeo preduzimanje radnji ispunjenja, odnosno da neće da ispuni svoju obavezu. Ovakav raskid nefiksnog ugovora sličan je raskidu fiksnog ugovora, s tim što se fiksni ugovor u slučaju neispunjenja obaveze dužnika u prvobitnom roku raskida po samom zakonu, a kod nefiksnog ugovora potrebna je izjava poverioca da raskida ugovor.
Jednostrani raskid ugovora moguć je i dozvoljen samo ako nastupi okolnost propisana zakonom, ili ako je određena samim ugovorom. Jedna od okolnosti za raskid ugovora pre isteka roka je kada je očigledno da jedna strana neće ispuniti svoju obavezu, kada se ugovor može raskinuti a druga strana može zahtevati naknadu štete, ako ista postoji”.
Raskidanje ugovora pre isteka roka
Kad je pre isteka roka za ispunjenje obaveze očigledno da jedna strana neće ispuniti svoju obavezu iz ugovora, druga strana može raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete.
Raskidanje ugovora sa uzastopnim obavezama
(1) Kad u ugovoru sa uzastopnim obavezama jedna strana ne ispuni jednu obavezu, druga strana može, u razumnom roku, raskinuti ugovor u pogledu svih budućih obaveza, ako je iz datih okolnosti očigledno da ni one neće biti ispunjene.
(2) Ona može raskinuti ugovor ne samo u pogledu budućih obaveza, nego i u pogledu već ispunjenih obaveza, ako njihovo ispunjenje bez izostalih ispunjenja nema interesa za nju.
(3) Dužnik može održati ugovor ako da odgovarajuće obezbeđenje.
Prema navodima Nikole Nedeljkovića, Pogledi i mišljenja, PRAVO – teorija i praksa Broj 07–09 / 2014 : “Kod ugovora sa uzastopnim obavezama, odnosno sukcesivnih ugovora, kod kojih se izvršenje obaveza sastoji u ponavljanju dugovane radnje u određenim periodima (plaćanje zakupnine svakog prvog u mesecu), postoje posebna pravna pravila kojima se reguliše njihov raskid.
Kada dužnik kod navedenog ugovora ne ispuni jednu obavezu, poverilac može, u razumnom roku, raskinuti ugovor u pogledu svih budućih obaveza, ukoliko je očigledno da ni one neće biti ispunjene. Dakle, u slučaju neispunjenja kasnijih pojedinih obaveza položaj ugovornih strana kod ugovora sa uzastopnim obavezama će biti identičan položaju ugovarača kod nefiksnog ugovora, jer će dužnik zadržati pravo da obavezu ispuni naknadno, odnosno u razumnom roku.
Ukoliko dužnik obavezu ne ispuni ni u tom roku, poverilac će moći svojom izjavom da raskine ugovor. Poverilac može da raskine ugovor ne samo u pogledu budućih, već i u pogledu već ispunjenih obaveza, ukoliko nema interesa za njihovo ispunjenje bez izostalih ispunjenja.
Dakle, poverilac može raskinuti ugovor ex tunc i pro futuro, ukoliko nema interes u pogledu već ispunjenih obaveza bez ispunjenja budućih obaveza. Pretpostavka je ista kao i kod raskida samo pro futuro, odnosno da iz okolnosti očigledno proizilazi da buduće obaveze neće biti ispunjene i ukoliko dužnik ne pruži poveriocu određeno obezbeđenje. Bankarska garancija se može smatrati dovoljnim obezbeđenjem koje bi dužniku omogućilo da održi ugovor na snazi”.
Dužnost obaveštavanja
Poverilac koji zbog neispunjenja dužnikove obaveze raskida ugovor, dužan je to saopštiti dužniku bez odlaganja.
Kad se ugovor ne može raskinuti
Ugovor se ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze.
Dakle, delimično neispunjenje ugovorne obaveze može biti razlog za raskid ugovora, kada druga strana usled toga ne ostvaruje iz ugovora onu korist koja u takvoj situaciji normalno sleduje čime se u suštini osujećuje cilj ugovora.
Dejstvo raskida
(1) Raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete.
(2) Ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala.
(3) Ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora.
(4) Svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi.
(5) Strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila.
Dejstvo raskida ugovora je da ugovorne strane više nemaju obaveza, osim obaveze na nkadu šete, ukoliko ista postoji. U slučaju da je samo jedna strana ispunila svoju ugovornu obavezu, ona stiče pravo povraćaja datog.
Postoji pravo naknade koristi od dobijenog, ukoliko je takva korist stečena. Kao što je i ranije navedeno, postoji obaveza plaćanja zatezne kamate za ugovornu stranu koja vraća novac.
Rаskid ugovorа zbog neispunjenjа ugovorne obаveze je nаčin prestаnkа ugovorа usled rаskidаnjа ugovorа. Naravno, Osim ovog nаčinа, ugovor se može rаskinuti i sporаzumno.
Prema navodima Nikole Nedeljkovića, Pogledi i mišljenja, PRAVO – teorija i praksa broj 07–09 / 2014 : “Postojeća zakonska rešenja imaju nedostatke:
-nejasna su i neprecizna sadašnja zakonska rešenja u pogledu obaveze poverioca da izjavi da raskida ugovor, odnosno da li, ukoliko dužnik ne izvrši plaćanje obaveze u naknadnom roku, ugovor raskida po zakonu ili na osnovu izjave poverioca;
-sada važećim zakonskim odredbama nije jasno definisan ni trenutak kada se smatra da je dužnik obavešten o raskidu ugovora, odnosno da li je to trenutak odašiljanja izjave o raskidu ili trenutak prijema izjave od strane dužnika”.
Nadamo se da će budućim Građanskim zakonikom ovo biti otklonjeno.
Izvor: Pogledi i mišljenja, PRAVO – teorija i praksa, broj 07–09 / 2014, Nikola Nedeljković, Advokat iz Čačka.
Izvor: Izvod iz zakona preuzet iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com.