Solidarna pomoć se samo pominje u čl. 120. Zakona o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, … i 95/2018-aut.tumačenje), a bliže se uređuje opštim aktom. Imajući u vidu da ista predstavlja vid materijalne pomoći, poslodavci pitanje solidarne pomoći uređuju na različite načine i predviđeni su različiti iznosi koji se isplaćuju.
U javnom sektoru, solidarna pomoć se najčešće uređuje posebnim kolektivnim ugovorima, dok ostali uređuju ovo pitanje kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu. Ono što je zanimljivo, je to što skoro nijednim aktom nije uređeno da li je neophodno podnošenje zahteva od strane zaposlenog.
Da li zaposleni treba da podnese zahtev za isplatu solidarne pomoći?
Imajući u vidu da pojedini poslodavci imaju veliki broj zaposlenih, nerealno je očekivati da će poslodavac uvek znati da je nastupio slučaj po kojem se isplaćuje solidarna pomoć te se kao logičan nameće stav da zaposleni treba da se obrati poslodavcu zahtevom kada nastupi slučaj koji je predviđen kao osnov za isplatu solidarne pomoći. Naravno uz zahtev je neophodno dostaviti i urednu dokumentaciju kako bi se utvrdilo da postoji osnov za isplatu solidarne pomoći.
Rok za traženje solidarne pomoći
Vrlo često se dešava da zaposleni ne zna da ima pravo na solidarnu pomoć, mada ga nepoznavanje prava ne opravdava. Iako poslodavac treba da opredeli sredstva za isplatu solidarne pomoći, on nije dužan da prati živote svojh zaposlenih i da utvrđuje pravo na solidarnu pomoć. Shodno tome, neretko se dešava da se zaposleni obrati poslodavcu kako bi mu isplatio solidarnu pomoć nakon nekoliko meseci te je tada poslodavac u nedoumici, da li zaposleni i dalje ima pravo, iako postoji osnov ili nema pravo na solidarnu pomoć.
Sudovi se nisu izjašnjavali, ali postoji stav utvrđen na sednici Komisije za praćenje primene i davanje autentičnih tumačenja PKU, održanoj 18. novembra 2024. god., broj 000401615 2024 11900 003 000 011 005 od 26. decembra 2024. god. Komisija je razmatrala zahtev za davanje autentičnog tumačenja člana 107. st. 4. tačka 1) Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br. 96/19, 58/20, 135/22 — dr. propise, i 2/24 — dr. propis, u daljem tekstu: PKU) gde je propisano:
“Zaposleni ima pravo na solidarnu pomoć i u sledećim slučajevima:
1) rođenja deteta zaposlenog – u visini prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike;”
Na sednici je, između ostalog, utvrđeno:
„. Imajući u vidu da je intencija prilikom utvrđivanja ove odredbe da se zaposlenom u slučaju rođenja deteta materijalno pomogne, pre svega zbog dodatnih troškova, kojii neminovno slede tom prilikom, stav Komisije je da isplata ovakve pomoći treba da se ostvari u primerenom roku, tj. neposredno po rođenju deteta, a najkasnije u roku od 6 meseci od rođenja deteta…“
…Stav Komisije je da podnošenje zahtev preko tog roka, a posebno godinu i više od rođenja deteta nije primeren rok za podnošenje ovakvog zahteva….“
Dakle, komisija je zauzela stav da zaposleni u slučaju rođenja deteta treba da podnese zahtev po rođenju deteta, a najkasnije u roku od 6 meseci od rođenja deteta, kao i to da podnošenje zahteva godinu i više dana od rođenja deteta nije primeren rok za podnošenje ovakvog zahteva.
Zastarelost
Čl. 196. Zakona o radu je propisano:
„Sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.“
Čitajući zakon proizlazi da novčano potraživanje iz radnog odnosa, odnosno potraživanje po osnovu solidarne pomoći, zastareva u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.
Nastanak obaveze bi trebalo biti dan kad je poslodavac saznao da je nastupio slučaj za isplatu solidarne pomoći, odnosno dan kada je zaposleni predao zahtev.
Problem nastaje kada opštim aktom nije predviđen rok za podnošenje zahteva pa su se u praksi pojavila tumačenja da se kao dan nastanka obaveze recimo za isplatu solidarne pomoći za slučaj rođenja deteta, može smatrati i dan rođenja deteta. U suprotnom, zaposleni bi mogao u bilo kom trenutku da se obrati poslodavcu za isplatu solidarne pomoći misleći da pravo zastareva u roku od tri godine od dana podnošenja zahteva, te ukoliko je recimo dete rođeno januara 2022. godine, on može predati zahtev sredinom 2025. godine. U tom slučaju bi bilo opravdano da se zahtev odbije, zbog zastarelosti, jer je intencija zakonodavca bila da je smisao solidarne pomoći materijalna pomoć zaposlenom u određenim situacijama, kao što je pomoć kada se dete rodi, a ne pomoć nakon skoro 4 godine.
S obzirom da se radi o kompleksnoj situaciji, koja nije jasno uređena, ostaje da vidimo da li će neki sud dati svoje mišljenje.
Umesto zaključka
Kako bi se izbegle nedoumice, najbolje bi bilo da se rok za podnošenje zahteva za isplatu solidarne pomoći predvidi opštim aktom. Ukoliko zaposleni ne postupi u roku koji je predviđen opštim aktom, poslodavac će odbiti zahtev. U svakom slučaju, poslodavac pored opravdanosti zahteva treba da ceni i blagovremenost podnetog zahteva, imajući u vidu da pravo na solidarnu pomoć može i zastareti, čak iako nije propisan rok za podnošenje zahteva.
Čl. 120. Zakona o radu je solidarna pomoć propisana kao mogućnost, to poslodavac može, a ne mora da je predvidi. Ako je predvidi, onda je neophodno da sam donese pravila po kojoj se isplaćuje, odnosno o toj pomoći može da se priča (uključujući i da li je potreban zahtev, kad zastareva pravo itd.) samo ako je predviđena opštim aktom.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a