Čak i da na volšeban način u zakonodavstvo vratimo smrtnu kaznu i napustimo se, ovakva sankcija ne može da se primeni na krivično delo retroaktivno
DA se pita gro građana Srbije, Dragan Đurić, ubica petnaestogodišnje Tijane Jurić, dobio bi smrtnu kaznu. Ali javnost se ne pita, a Đurić je, bez obzira na monstruoznost zločina, neće dobiti jer je ona u našoj zemlji ukinuta 2002. Ustav kaže: „Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne.“
Nema ni doživotne robije, pa je najveća moguća kazna koju Đurić može da očekuje 30 do 40 godina zatvora, pod uslovom da ne izađe na uslovni otpust posle odslužene dve trećine robije.
– Kod ovako teški zločina kao što je ubistvo deteta svaka kazna osim smrtne za javnost je blaga – kaže Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. – Ali smrtna osuda je nemoguća jer se Srbija kao članica Saveta Evrope odrekla takvih sankcija. Čak i da na volšeban način vratimo kaznu u zakon i napustimo SE, ona ne može da se primeni na delo retroaktivno.
Propisana sankcija za teško ubistvo je 10 do 20 godina, a kad je ono izvršeno na naročito svirep način, iz koristoljublja ili nečasnih motiva, moguća je osuda 30 do 40 godina.
– To nije blaga kazna – smatra Škulić, i dodaje da su neretko osuđenici smatrali da bi bolje prošli da su osuđeni na smrt. – Po meni, najbolja alternativa je doživotni zatvor, ali kada je pravljen Krivični zakon 2006. tadašnje ministarstvo odlučilo se za četrdesetogodišnju robiju.
Svaka osuda ima svoje „za“ i „protiv“. Tako se sa porastom broja doživotnih osuđenika zatvor u jednom momentu pretvara u starački dom i socijalnu ustanovu, koju finansiraju poreski obveznici. Osuđenici imaju besplatan stan i hranu. Svoje mane ima i višedecenijska robija, jer onaj ko provede dve ili tri decenije iza rešetaka, po izlasku, ma koliko godina imao, ne može sa sobom da uradi više ništa. Nema posao, ni izvor prihoda, većina prijatelja odavno ga je zaboravila, mnogih se i porodica odrekla i otišla u novi život. Neki ostaju socijalni slučajevi, na jaslama države, dok drugi podsvesno žele da se vrate u sigurnost zatvora, pa čine nova zlodela.
Prema Škuliću, poenta je da sankcije imaju i vaspitni karakter. Kod smrtne kazne ih nema. Pri tom, takva sankcija je nepopravljiva. No, kad nema ni smrtne kazne, ni doživotne robije, postavlja se pitanje zašto srpsko zakonodavstvo ne poznaje mogućnost da za naročito svirepe zločine nema uslovnog otpusta. U nekim američkim državama sud kod izricanja višedecenijske kazne, pa čak i doživotne robije, u odluci navodi da li je uz presudu moguć ili ne i raniji izlazak na slobodu zbog primernog vladanja.
– Naš sud, kad odlučuje o nečijem zahtevu za ranije oslobađanje, ocenjuje da li je svrha sankcija ispunjena. Ako je osoba opasna, sigurno je neće pre vremena uputiti na slobodu. Uprkos uverenju javnosti, ovdašnja kaznena politika je među najstrožima u Evropi. Dok je evropski prosek 80 ljudi u zatvoru na 100.000 stanovnika, kod nas je 140 – zaključuje Škulić.
POSLEDNjE STRELjANjE 1992.
SMRTNA kazna u Srbiji je primenjivana od nastanka moderne države, 1804. godine, do 26. februara 2002, kada je zakonom ukinuta. Poslednje pogubljenje, streljanjem, izvršeno je 14. februara 1992, kada je u Somboru lišen života Johan Drozdek zbog silovanja i ubistva šestogodišnje devojčice. Sudovi su od 1991. do 2002. izrekli 19 smrtnih kazni, od kojih nijedna nije izvršena.
Izvor: